Ako se pozivamo na crnogorsko zakonodavstvo treba da znamo da je to zakon iz 1993. godine, kada su Đukanović i Momir Bulatović bili u izuzetno velikoj ljubavi sa Miloševićem i kada su išli dobrom praksom politike Slobodana Miloševića, socijalističke, komandne i sve ostale. Zakon o tužilaštvu, iz 1993. godine, iz Crne Gore, o državnom tužiocu, uopšte nije reper prema kome bismo morali da se ravnamo, ako se ne ravnamo do kraja, a u Crnoj Gori Vlada predlaže Skupštini zamenike tužilaca. Ovde Vlada postavlja zamenike tužilaca, pa je suštinska razlika u tome.
Drugo, to je zakon iz 1993. godine. Ali, da li treba da se pozivamo na zakon Crne Gore, gde je državni tužilac i njegova služba bila optužena za seks, za trgovinu robljem i ženama, da li na takvu praksu treba da se pozivamo? Sada imamo to, ministar unutrašnjih poslova, bivši, kaže zašto i kako je išao u Trst; da li na takvu praksu treba da se pozivamo, na jedan sistem koji je isključivo podređen ljudima na vlasti, podređen Vladi. Da li mi ovde hoćemo da pravimo sistem koji je dobar za državu i za institucije ili sistem koji je dobar za Vladu
Đukanović je napravio sistem koji je dobar za Vladu, gde je on mogao sve da radi, sve da postavlja, sve da mulja, kako bi se zataškale sve te stvari da on ne može da ode u prvu susednu zemlju, u Italiju, zato što postoje tužbe.
To su neke stvari o kojima mi treba da vodimo računa, kakav sistem hoćemo da gradimo. Da li hoćemo sistem gde će Vlada centralizovano kontrolisati i gde će nakon svake promene vlasti dolaziti do promene u javnim tužilaštvima, gde će javno tužilaštvo biti podeljeno, ili hoćemo sistem u kome će javni tužilac biti organ nezavisan od same vlasti, koji će raditi za građane, a ne za vlast.
Ukoliko se pozivamo na Crnu Goru, onda treba da budemo svesni na šta se pozivamo - da se pozivamo na državu za koju je dokazano od raznih evropskih komisija da je locirana kao država kroz koju je išao šverc duvana. Da li mi treba da uzmemo tu praksu, tih javnih tužilaca, državnih tužilaca koji su to tolerisali. Mislim da su to neke nelogične stvari.
Ako već pravimo jedan sistem, treba da se pozivamo na nemačke, francuske i neke druge sisteme koji mogu da budu bliži nama. Ne na sistem Crne Gore, koji je još ovde dodatno obogaljen, zato što tamo vlada predlaže, a ovde Vlada bira. Skupštini se ne ostavlja ni ta mogućnost da se izjašnjava o predlogu Vlade, već se samo daje to da informiše preko medija, da je došlo do toga i toga.
Ovo je na jedan način uvođenje vanrednog stanja u javno tužilaštvo i uopšte tu vrstu organa, gde se te mere koje čak ni u vanrednim stanjima nisu regulisane - da predsednik države može da smenjuje javnog tužioca - ovde regulišu; mi u jedno redovno stanje uvodimo vanredne mere, gde je Vlada ta koja postavlja, smenjuje i razrešava; to su rešenja koja su suprotna i zdravoj logici i to je potpuno neprihvatljivo. Nemojmo se pozivati na ovo rešenje, teško da postoji u kojoj zemlji Evropske unije, članice Saveta Evrope ovakvo rešenje, gde vlada direktno postavlja.
Drugo, zašto je sastav Visokog saveta pravosuđa ovakav? Govorio sam o hronologiji promena u sastavu Visokog saveta pravosuđa. Ovakav sastav je utvrđen promenama Zakona o Visokom savetu pravosuđa iz jula prošle godine, kada su poslanici DSS-a bili izbačeni iz ove skupštine i kada su menjani zakoni koji su na naš predlog usvojeni i koje je ova skupština usvojila. Znači, za te promene koje su omogućile da bude izabran Milan Sarajlić odgovoran je ostatak DOS-a, pošto je on te promene izglasao kada smo mi bili van Skupštine. Ako govorimo o odgovornosti, treba i o toj vrsti odgovornosti da govorimo.
Zato smo došli do toga da sada idemo na jedno rigidno, restriktivno rešenje. Treba da izgradimo sistem, a mislim da time što ćemo u roku od godinu i po dana tri puta menjati imenovanja zamenika javnih tužilaca, dovoditi njihov položaj u neizvesnost, da li je stalan, nije stalan, ko je imun, ko ih razrešava, kako, ne doprinosimo izgradnji i mislim da doprinosimo izgradnji poslušnika, a ne javnih tužilaca koji bi trebalo da gone sve počinioce krivičnih dela.
