Želeo sam da odgovorim na nekoliko ovde postavljenih pitanja, a jasniji odgovor se može dobiti pažljivijim čitanjem samog predloga zakona. Ovde je postavljeno pitanje člana 3. - obavezne novinarske pažnje. Moram da kažem da ta odredba štiti novinare.
Dakle, ova odredba je napravljena da bi štitila novinara. Želim da vam pročitam šta se ovde kaže: Novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni su da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost. Vi ćete se svi složiti sa mnom da novinar mora da proveri ono što će objaviti.
Pažnja primerena okolnostima znači da nije jedna stvar raditi u dnevnim novinama, druga u nedeljnim novinama, a treća u mesečniku ili šestomesečniku. Ako mora hitno da se reaguje, a kao što znate niko ne čita novine od juče, to znači da se onda mora ceniti da novinar često nije imao dovoljno vremena. To ne znači da nije trebalo da proveri, ali nekada jednostavno zbog okolnosti nije imao dovoljno vremena i to se onda može ceniti kao realna, životna okolnost koja ga ograničava. On mora svoj posao obavljati u interesu javnosti. Znači, to je praktično zaštita novinara.
Ovde je naveden i član 9. Mnogi su iznenađeni, a mislim da je ovo tekovina demokratskog društva, tj. položaj nosilaca državnih i političkih funkcija. Mene iznenađuje da to poslanik pominje. Ovo je nešto zbog čega bi trebalo da protestuje neko ko je na vlasti, jer ovo njemu ograničava praktično pravo na privatnost. To znači ako ste na nekoj javnoj funkciji ne možete očekivati da budete onoliko zaštićeni kao jedno privatno lice.
Mislim da ćete se složiti sa mnom da javnost ima prava da postavlja više pitanja osobama na javnom položaju, ali mi ne možemo definisati sve te okolnosti. Znači, ovde se kaže da je ovo ograničeno srazmerno opravdanom interesu javnosti u svakom konkretnom slučaju. Pitanje je šta je primereni interes javnosti. Ako je potrebno ceniće sud, ali načelno nije zaštićen nosilac javne funkcije od pitanja.
Na raspravama novinara neko je postavio pitanje, ako se predsednik neke stranke nedolično ponaša u kafani, da li novinar ima pravo o tome da izvesti javnost. Ima, zato što on ima veću odgovornost i javnost ima veći opravdani interes, ali ne možemo u zakonu normirati i napisati sve situacije. Znači, mi dajemo opštu odredbu.
Moram da vam kažem gospodo da nisam pravnik, ovde u ovoj sali sede pravnici i među poslanicima ima vrlo ozbiljnih profesora Pravnog fakulteta, samo odgovaram kao neko ko nije stručnjak za pravnu nauku, a takve opšte odredbe imate i u drugim zakonima. Kaže se nužna odbrana; nećete definisati svaki slučaj kada postoji nužna odbrana. Znači, ovde je to srazmerno opravdanom interesu i mnogo puta ćete vi postaviti to pitanje. Ne može se drugačije definisati opštom odredbom, postojaće sudska praksa i određena rešenja koja će kod nas to utvrditi, a ovaj zakon prvi put kod nas završava sa vremenima kada je nosilac javne funkcije bio više zaštićen nego što su to bili pojedini građani, pa ste imali one odredbe da se čuvaju lik i delo itd. Toga više nema.
Naprotiv, ko hoće da se bavi javnim poslovima, neka bude spreman da će javnost postaviti više pitanja, naravno ne beskonačno mnogo pitanja. I to ima neku meru privatnosti i zaštite, ali će se to svakako definisati u praksi.
I konačno, ovde je vezano za član 44. bilo postavljeno pitanje - šta znači da je lice svojim ponašanjem dalo povoda za objavljivanje informacije? Upravo ovo što sam rekao. Vodite računa o svom ponašanju, jer javnost ima prava da zna. U nekim zemljama nosioci javnih funkcija gotovo su potpuno nezaštićeni i to samo pokazuje još jednu stvar - da mnogi ljudi i nisu spremni za javne funkcije, s obzirom da nisu svesni, kako vide privilegije, ogromne odgovornosti.
U smislu informisanja, nosioci javnih funkcija imaju manje prava da budu zaštićeni. Ovde je postavljeno pitanje za ministra Lečića, želim da se izvinim u njegovo ime. Ministar Lečić je, to se može lako proveriti, danas u Sremskim Karlovcima, on se vama izvinjava. Zaista sam propustio to da prenesem. Pa dobro, njegova je dužnost da bude ovde, a pošto se nalazi u Sremskim Karlovcima (ima Odbor za zaštitu Sremskih Karlovaca) i izvinio se, mislim da će popodne doći u salu, čim se to završi.
Ovde je koleginica u ime poslaničke grupe SRS postavila pitanje o oceni prethodnog zakona. Mi u našoj oceni nismo osporavali zakonitost donošenja tog zakona. Niko ovde nije rekao da je to nezakonito. Mi smo se kritički osvrnuli na to, to je naše pravo; a na pitanje - da li će neko na taj zakon da se osvrne, odgovaram:verovatno jednoga dana, možda sutra; svako ima prava da govori kritički ili afirmativno o donetim zakonima.
Na pitanje koje je ovde postavio nekoliko puta kolega Mihajlov iz DSS, ko je konačni autor ovog zakona - to je Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo za kulturu i medije stoji iza ovog predloga zakona. Na vaše pitanje ko ga je dovršio - dovršili smo ga mi u Vladi, u konsultacijama sa čitavim nizom ministarstava, kao što je Ministarstvo pravde, Ministarstvo za državnu i lokalnu samoupravu, Ministrstvo za informisanje, odnosno tada za informisanje, a sada za kulturu i medije.
Drugim rečima, osnovni kostur i najveći deo je radila ova radna grupa, ali je Vlada na kraju to dovršila i dodala neke odredbe. Kažu neki novinari iz radne grupe da se oni ne slažu. Konačnu reč, dame i gospodo narodni poslanici, dajete vi kao Narodna skupština. Ne dajem ni ja, pa ne daje onda ni neki novinar, vi odlučujete u ime Republike Srbije, u ime njenih građana koji su vas izabrali, da li smatrate da je to u skladu sa onim što očekuje Srbija ili ne. To da li se neko slaže ili ne - ima novinara koji se izuzetno slažu sa ovim zakonom.
Dakle, ne mogu napraviti zakon sa kojim su svi saglasni, takav zakon se u istoriji još nije stvorio. I konačno, ovde se kaže da su novinari zaštićeni samo jednim članom. Molim da pažljivo pročitate govornike i pogledate duh ovog zakona. Ovde su novinari zaštićeni po prvi put na mnogo više načina nego što su bili zaštićeni do sada.
Naveo sam vam primer člana 3; zavisi kako ga čitate. Ako kažete - pažnja primerena okolnostima, novinar se može pozvati da je morao dati informaciju u roku od jednog sata, nije imao vremena da je proveri. On će pokazati koliko je mogao za sat, on nije mogao da napravi studiju sa 50 ljudi; da li je to tačno. I to je faktički njegova zaštita.
Možda se može reći kako je ovde rečeno - jedan član, možda dva člana to eksplicitno govore, ali u drugim članovima se to takođe nalazi.
I samo još ovo, ovde je pomenut govor mržnje. Ne znam šta nekome smeta ovo, verbalno, u rečima, ili u onome što bih nazvao smislom; ako je u smislu, onda izražavam duboko neslaganje, ali ako se ovde radi o nekoj konstrukciji (reč konstrukcija opet nije srpska), nekom sklopu u duhu srpskog jezika, mogu eventualno da vas pozovem da nađete neko bolje rešenje, ali to se kod nas i u drugim jezicima već pojavilo kao govor mržnje. To se koristi kao sklop dve reči, kao pojam, i moram da kažem da nema posebnog razloga da uvodimo nešto drugo, jer to je prepoznatljivo i pokazuje se praktično u ovom obliku prevedeno na razne jezike.
To se koristi danas u Evropi i svuda u svetu, ne samo u Evropi, to je ono što je ovde navedeno, to je čitav niz predrasuda koje su nedopustive i ovde se govori o tome da se tu radi o određenoj diskriminaciji. Mislim da nema nijednog čoveka u ovoj sali koji bi podržao takvu vrstu rasne, verske ili etničke diskriminacije. To je potpuno nedopustivo. Dakle, niko se ovde nije ni zalagao, odmah da kažem, za to. Nisam tačno razumeo smisao, možda ću kasnije videti.
I za sam kraj, tačno je da se u ovom trenutku u Srbiji nalazi odluka o vanrednom stanju. Poštovani narodni poslanici, molim vas da uzmete u obzir zašto je to vanredno stanje uvedeno. Ono što je bitno, to je da javnost nije isključena sa ovog zasedanja, a što se mene lično tiče, voleo bih da ovo direktno prenosi televizija, ali ovakve su okolnosti trenutno u zemlji.
Što se Vlade i mene lično tiče, želeo bih da građani Srbije mogu da prate ovu raspravu. Ne radi se uopšte o meni lično, kao čoveku, nemam nijedan razlog da se stidim ovog predloga i spreman sam da branim ovaj zakon. Rekao sam, to nije idealan zakon, uvek se nešto može dodati, dopuniti i promeniti. Dakle, to su posledice okolnosti u kojima se nalazimo. Siguran sam da će se u najskorije vreme te okolnosti promeniti, siguran sam da će ovaj zakon početi u tom trenutku u punom smislu da se realizuje, pod uslovom da ga vi, naravno, usvojite.
Samo bih još rekao, za sve ostale prigovore upućene uređivačkoj politici, molim da opet pogledate ovaj zakon. On upravo obavezuje nosioce u oblasti informisanja, znači novinare, urednike, glavne urednike, da moraju slobodno da informišu, u interesu javnosti.
Na pitanje - šta je u interesu javnosti, to je da ne budu privatni interesi zastupljeni, jer ima i toga kod nas. Izvinjavam se, postoje neke TV stanice, postoje neki mediji, koji zastupaju privatne i grupne interese, a ne interes javnosti. Nemojte da se sada pravimo da toga već nemamo u Srbiji, a toga će imati još mnogo više, nažalost. Prema tome, ovaj zakon jasno kaže da informisanje treba da bude u interesu javnosti, a ne pojedinca, njegove porodice ili neke grupe.
Dakle, sve u svemu, zahvaljujem vam na zaista ozbiljnom čitanju ovog zakona i naravno sa velikim interesovanjem ću pogledati to na šta ste ukazali. Vidim da je podneto preko 80 amandmana. Hvala vam lepo.