Gospodine Peleviću, upravo se radi o tome. Zbog toga je i došlo do ovakve promene, što Narodna skupština više nije osnivač RTS-a, po zakonu koji je Skupština usvojila. Zbog toga želimo da postignemo dogovor sa RTS-om.
Po Poslovniku, reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.

 Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam u ime poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke na prošloj sednici reklamirala povredu Poslovnika i tražila da se obezbede direktni prenosi skupštinskih zasedanja, odnosno da se poštuje odluka parlamenta koja je svojevremeno doneta i koja je obavezivala RTS i Skupštinu Srbije da omogući direktne prenose skupštinskih zasedanja.
Nakon objašnjenja predsedavajućeg, gospođe Čomić, u prepodnevnom delu zasedanja i gospođe Mićić u popodnevnom delu te sednice, da ne postoje tehnički uslovi, da će prenosa biti, ali kada, ne zna se, tražila sam da se o tome izjasni Administrativni odbor. Administrativni odbor se do dana današnjeg o tome nije izjasnio, iako je, u skladu sa članom 96. stav 6. Poslovnika, na to bio obavezan.
Imajući u vidu objašnjenje predsedavajućeg, sada smo shvatili da odluku Administrativnog odbora i nemamo zbog toga što bi Administrativni odbor morao da kaže da je Poslovnik povređen, jer je gospođa Mićić sada rekla i potvrdila ono što sam ja prošli put rekla, da postoji odluka ove skupštine i da ona mora da se poštuje sve dok parlament ne odluči drugačije. Drugačije nismo odlučili. Nismo o tome ni raspravljali. Nije se o tome glasalo.
Prema tome, molim da se od sutra od 10,00 časova obezbedi poštovanje odluke ovog parlamenta, ako hoćemo da poštujemo institucije sistema. Tu nema nikakve rasprave. Ni na koga ovaj parlament, pa ni na svoj odbor, ne može da prenese da on odlučuje ili pregovara o nečemu što je on odlučio.

Pozivam Administrativni odbor da odgovori narodnoj poslanici Gordani Pop-Lazić na primedbu koju je iznela. Drugo, pozivam narodnu poslanicu Gordanu Pop-Lazić da učestvuje u obezbeđivanju prenosa na sutrašnjem sastanku, da prisustvuje sastanku sa rukovodstvom RTS-a.

U sazivu ove sednice sadržan je predlog dnevnog reda sednice, sa dopunom dnevnog reda od 7. maja 2003. godine.

(Dejan Mihajlov, sa mesta: Da se izjasnimo o odluci.)

Odluka Narodne skupštine o postojanju direktnog prenosa postoji. Narodna skupština ne može dva puta da rešava o istoj stvari. Mislim da smo s tim završili.

Pre utvrđivanja dnevnog reda sednice, saglasno odredbama Poslovnika, potrebno je da odlučimo o predlogu za spajanje rasprave.

Narodni poslanik Siniša Mitrović, na osnovu člana 86. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se spoji rasprava o Predlogu zakona o finansijskom lizingu i Predlogu zakona o koncesijama (tačke 1. i 2. predloženog dnevnog reda).

Da li narodni poslanik Siniša Mitrović želi reč? (Ne.)

Stavljam na glasanje ovaj predlog o spajanju rasprave po tačkama koje sam navela.

Za 109, protiv 96, uzdržanih nema, nije glasalo troje, od ukupno 208 poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila predlog narodnog poslanika Siniše Mitrovića.

Povreda Poslovnika, narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, zamenica predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke.

Poštovane kolege, gospođo predsedavajuća, ja ću da vas podsetim na član 65. Poslovnika Narodne skupštine, šta to Odbor za kulturu i informisanje radi: razmatra predloge zakona,  drugih propisa i opštih akata i druga pitanja iz oblasti kulture i javnog informisanja, ali predloge koji idu ka Skupštini.

Molim vas, ovaj se parlament nije izjasnio da svoje ingerencije prenese na Odbor za informisanje. Ukoliko to želite da postignete, stavite taj predlog na glasanje. Dozvolite poslanicima i Narodnoj skupštini da o tome odluči, da li će svoje ingerencije u ovom slučaju preneti na Odbor. To je moguće, kad se neke anketne komisije formiraju, pa i privremena radna tela, pa i kad su stalna radna tela u pitanju. Nemojte vi u naše ime da odlučujete, jer vi ste samo predsedavajući Narodne skupštine. Niste vi Narodna skupština. Narodna skupština su ovih 250 ljudi, koji ovde sede.

Dakle, moj konkretan predlog je da se stavi na glasanje, da se Skupština izjasni o tome da li svoje ingerencije po pitanju daljih pregovora, ukoliko su ti pregovori potrebni, radi obezbeđivanja odluke Narodne skupštine, prenosimo na nadležni odbor za informisanje, odnosno da li smatramo da je taj odbor nadležan za to.

Ponavljam, postoji odluka Narodne skupštine o postojanju direktnog prenosa. Odbor za kulturu i informisanje  rešava jedan tehnički problem zajedno sa rukovodstvom RTS-a. U članu 41. u opštim odredbama se kaže: "Za razmatranje i pretresanje pitanja iz nadležnosti Narodne skupštine", itd... i sagledavanja stanja vođenja politike u oblasti za koju je zadužen svaki odbor i vršenja drugih poslova, obrazuju se odbori". Znači, za sva pitanja iz nadležnosti Skupštine i vođenja politike. To je moj odgovor.

Idemo dalje na utvrđivanje dnevnog reda.

Ako niste zadovoljni odgovorom, Administrativni odbor će vam dati odgovor.

Zakazujem sednicu Administrativnog odbora za danas u 14,00 časova. Dobićete odgovor.

Nastavljamo sa utvrđivanjem dnevnog reda.

Stavljam na glasanje predlog dnevnog reda Sedme sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini u celini.

Za 113, protiv 58, uzdržanih nema, nije glasalo 39, od ukupno 210 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila predlog dnevnog reda današnje sednice.

D n e v n i r e d:

1. Predlog zakona o finansijskom lizingu, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

2. Predlog zakona o koncesijama, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

3. Predlog zakona o Garancijskom fondu, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

4. Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o Privrednoj komori Jugoslavije, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

5. Izbor člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije.

Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu.

Nema, ne postoji odredba da poslanici mogu da daju predloge po Poslovniku, može povreda Poslovnika ako imate.

Nađite mi član gde piše da možete da stavljate predloge, nema, ne postoji.

Mi imamo zanimljivu situaciju u Skupštini: postoji odluka o direktnom prenosu, a ona se ne primenjuje. U članu 90. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije kaže da pre početka rasprave predsednik poslaničke grupe ima pravo da predloži duže vreme rasprave, a ja sam izašao da u ime poslaničke grupe SPS-a predložim Narodnoj skupštini Republike Srbije - s obzirom da su spojene dve tačke dnevnog reda koje nemaju blage veze jedna sa drugom, reč je samo o tome, što se kaže, da se što pre završi priča o ova dva predloga zakona  - duplo vreme, umesto pet da se raspravlja 10 sati o ove dve tačke dnevnog reda.

Stavljam na glasanje predlog narodnog poslanika Žarka Obradovića da se produži rasprava o ovim tačkama dnevnog reda u zajedničkom načelnom pretresu i da ta rasprava traje 10 časova.

Za 99, protiv 105, uzdržan jedan, nije glasalo šest, od ukupno 211 poslanika.

Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila predlog o produženju rasprave po ovim tačkama dnevnog reda.

Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona za koje je to predložio narodni poslanik Siniša Mitrović, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Molim predstavnike poslaničkih grupa da predaju liste sa prijavljenim poslanicima koji žele da govore o ovoj tački dnevnog reda.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O FINANSIJSKOM LIZINGU (zajednički načelni pretres sa Predlogom zakona o koncesijama)

Otvaram zajednički načelni pretres.

Da li predstavnik predlagača Goran Pitić, ministar za ekonomske veze sa inostranstvom, želi reč? (Da.)

Izvolite.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da se zahvalim na razumevanju što ova dva zakona idu zajedno.
Moram da kažem da, pored normalnih razloga kojima su pojedini poslanici rukovođeni da ne prihvate zajedničko razmatranje ova dva zakona, ipak imam kratak komentar - ova dva zakona i te kako su povezana i čine deo onog paketa reformskih zakona koji se odnosi na stvaranje dobrog poslovnog okruženja. Ko razume šta to znači i te kako shvata zašto treba glasati da se o ovim zakonima razgovara na zajednički način.
Želeo bih prvo par minuta da posvetim maloj eksplikaciji razloga donošenja zakona o finansijskom lizingu, koji ste imali prilike da pogledate, da date određene amandmane, da doprinesete da bolje razmotrimo da li ima prostora za unapređenje ovog zakona i da li je to ono što smo hteli kada smo krenuli u koncipiranje ovog zakona.
Ovo je novi zakon, ne postoji u našoj pravnoj regulativi. Tematika je u segmentima dodirnuta, posebno u Zakonu o obligacionim odnosima, ali nigde na ovaj način, celovito. Kompleksnost poslova koje obuhvata finansijski lizing kao novi institut, mlada grana u biznisu, razvija se od sredine pedesetih godina ovog veka, na neki način uvezena iz SAD-a u Evropu, uzela je toliko maha da se nameće potreba da se ovaj važan segment poslovnog prometa reguliše i zakonskim putem.
Nesporno je da ovaj zakon primarno znači otvaranje potencijala za povećanje ulaganja u privredu Srbije. Finansijski lizing je prepoznatljiv u savremenim modernim tržišnim privredama i zakon o njemu se oslanja na savremena međunarodna dostignuća, sa jedne strane u pogledu pravljenja pravnih regulativa, baziranih na uporedno-pravnim sistemima, na rešenjima koja su tamo postignuta, kao i na praksi u svim zemljama u našem okruženju, gde je oblast finansijskog lizinga i te kako uzela maha i doprinosi da se privrede razvijaju na brži način.
Ekonomski značaj poslova finansijskog lizinga jeste u tome da se savremena oprema obezbeđuje bez angažovanja sopstvenog kapitala i klasičnog kreditiranja tih poslova, nego daje prostor onima koji ulaze u to trodimenzionalno partnerstvo ili sistem ugovaranja između davaoca, isporučioca i primaoca lizinga, da na taj način bez angažovanja sopstvenog kapitala u suštini dolaze do savremene opreme.
Oprema, za čiju kupovinu ne postoji trajan interes, u suštini se stavlja u neku funkciju tako da davalac u ime vlasnika ulazi u ugovornu obavezu sa primaocem lizinga, pa se na taj način pravi jedna vrsta trodimenzionog aranžmana.
Kada smo ulazili u priču definisanja kako pristupiti tome, kada smo otvorili niz pitanja ko sve može da učestvuje u tim poslovima, kakav je tretman prekograničnog lizinga, koji su to neki minimalni rokovi za zaključenje lizinga, kako vršiti stepen amortizacije, po kojim elementima, šta se dešava u slučaju raskida ugovora, šta se dešava u situacijama koje su predviđene, imali smo neke bazične razloge kojima smo se vodili kada smo pravili koncept ovog zakona.
Prvo, za poslovni promet koji želimo da stvaramo važno je da postoji pravna sigurnost. Ovaj zakon ima nameru da reguliše ovu materiju i da na taj način obezbedi pravnu sigurnost za sve učesnike u ovom prometu.
Drugo, ova oblast pokriva ili dograđuje tržište finansijskih usluga. Svima nama je želja da u Srbiji prepoznamo koncept stvaranja modernih finansijskih usluga, što bi predstavljalo pozicioniranje Srbije kao potencijalnog lidera finansijskih derivata, kao podsticajnog lidera pružanja finansijskih usluga i ovo je sigurno korak u tom pravcu. Sigurno, jedan od osnovnih nedostataka u Srbiji, to je nedostatak kapitalnih investicija.
Ovo je jedan od zakona kojim se pruža šansa da se pojača priliv kapitalnih investicija u privredu. Nesporno je da veliki segment u privrednim delatnostima, kao okosnica ozbiljnih zemalja koje žele da naprave fleksibilnu tržišnu privredu, jesu mala i srednja preduzeća.
Ovaj zakon u najvećoj meri baziran je na iskustvima u drugim zemljama, upravo pogađa malog privrednika, onoga koji želi da ulaskom u posao i ugovorom o lizingu reši svoje pitanje angažovanja opreme, u suštini bez angažovanja sopstvenog kapitala.
Normalno je da je sve ovo u funkciji povećanja efikasnosti poslovnog prometa, usmereno na poboljšanje kvaliteta proizvodnje, ka povećanju zaposlenosti, otvaranju novih radnih mesta, pokretanju privrednog toka, što su u okolnim zemljama, kada se pogleda komparativno iskustvo, pokrenuli lizing i zaloga; nadam se da će sve to doći uskoro na dnevni red Skupštine, jer je zakon završen i nalazi se u Skupštini.
Znači, ovim zakonima je pospešen taj poslovni prostor i privrede su se pokrenule znatno brže u dinamiziranju svoje aktivnosti.
Pored ovih razloga, želim da kažem nešto i o nekim detaljima, uopšte ne pokušavajući da obezvredim ono što ste vi radili prilikom čitanja ovog zakona i da vam ponavljam neka rešenja u zakonu. Ipak, dozvolite mi da vam ukažem zašto smo se kod otvorenih pitanja opredelili za određena rešenja i zašto smo se, tragajući u okruženju i u evropskim sistemima, opredelili za ono što imate u ovom predlogu zakona.
Prvo, ovaj zakon, između ostalog, popunjava prazninu u našoj pravnoj regulativi. Zakon o obligacionim odnosima uređuje klasične pravne poslove po svojoj prirodi bliske finansijskom lizingu, ali ne obuhvata sve ostale institute kao finansijski lizing. Mada Zakon o obligacionim odnosima obuhvata i ugovore o zakupu, kreditu i prodaji sa zadržavanjem prava svojine itd, kada se pogleda šta čini posao i ugovor o finansijskom lizingu, vidimo da se radi o korpusu pitanja koja ostaju nepokrivena Zakonom o obligacionim odnosima, a to su statusno-privredna i procesna pitanja, to su računovodstveni aspekti, poreski i carinski itd.
Jednostavno, želja je bila da se uvođenjem pravne sigurnosti preko zakona o finansijskom lizingu omogući onome ko želi da se bavi ovim poslovima da nađe utemeljenje u regulativi. Normalno da je pitanje složene prirode posla samog finansijskog lizinga, kroz zakup, prodaju, kredit itd, zahtevalo da se ovom poslu pristupi kao novom zakonu.
U suštini, veći deo amandmana upravo se odnosi na to što se ne pravi distinkcija između operativnog i finansijskog lizinga. Moram još jednom da podvučem, ovo je zakon o finansijskom lizingu, on ima to trodimenzionalno svojstvo, znači definiše dva ugovora: između davaoca i isporučioca i između davaoca i primaoca lizinga.
Svi elementi kojima se definišu obaveze davalaca, isporučilaca i primalaca lizinga, kao i šta se dešava u slučaju kada se desi odgovarajuća šteta na predmetu lizinga i raskid ugovora, sve se to nalazi u ovom zakonu sa definisanim posledicama, ukoliko se nešto od toga desi u okviru ovog dela poslovnog prometa.
Sigurno je važno za onoga ko želi da uđe u ovaj posao finansijskog lizinga da unapred u tumačenju pravnih normi postoje određena imperativna pravila. Iz tog razloga je važno da unapred postoje norme koje neko prepoznaje kada ulazi u posao finansijskog lizinga. Isto tako, važno je da poznaje i kakvim normama će biti regulisano ono što nije regulisano ugovornim putem, u slučaju tzv. dispozitivnih pravila. Otprilike, to su bili neki elementi kojima smo sigurno bili rukovođeni kada smo definisali ovaj zakon.
Što se samog zakona tiče, rekao bih samo par elemenata - primera radi, pitanje minimalnog roka. Mi smo tragali za svim uporednim iskustvima, koji rok da se uzme kada je u pitanju minimalni rok na koji se ugovor o lizingu zaključuje. Postoji jedna opasnost koju smo želeli da izbegnemo, a to je da se ne ide na takvu vrstu roka koja bi dovela u mogućnost da onaj koji u suštini zaključuje ugovor o lizingu ide na varijantu kupovine i prodaje predmeta lizinga. Drugim rečima, da mora da prođe određeni period korišćenja tog predmeta lizinga da bi taj posao postojao, a da se ne bi pravila fikcija postojanja lizinga zarad ostvarenja određenog kupoprodajnog aranžmana.
U tom kontekstu, mi smo se opredelili za rešenje od dve godine minimuma na koliko se lizing zaključuje, da se ne bi izbegavao zakon, kao i to da mogu da budu predmet lizinga pokretna nepotrošna dobra; zbog posebnog režima koji se odnosi na nepokretnosti kod nas, a i same prirode finansijskog lizinga, one nisu obuhvaćene zakonom.
U zakonu su predviđeni elementi ugovora, gde uglavnom spadaju iz uporednih pravnih sistema uobičajeni elementi definisanja lizinga. Mislim da je važno da naglasim da treba razlikovati, to je bio jedan deo amandmana, sam posao finansijskog lizinga od ugovora o finansijskom lizingu.
Još nešto od ključnih stvari kojima se pravi distinkcija finansijskog lizinga u odnosu na druge forme, posebno operativnog lizinga, jeste da se lizing naknadno određuje prvenstvenim uzimanjem u obzir amortizacije celine ili najbitnijeg dela vrednosti predmeta lizinga, što jeste diferencija specifika finansijskog lizinga u odnosu na neke druge vrste lizinga.
Ne bih dalje išao u detalje. Imali ste prilike da sam zakon pogledate. Što se tiče ovog predloga zakona, želeo bih samo da kažem da primeri Bugarske, primeri zemalja koje se nalaze u procesu pridruživanja Evropi, pokazuju da su putem lizinga uspele da privuku kapital koji se meri milijardama evra u godinama kada su ušle u ozbiljan proces reforme svoje privrede i da su neretko lizing, a i zaloga, bili među stožerima pokretanja privrednih aktivnosti i da su, povezujući taj deo finansijskog tržišta sa realnim sektorom, obezbedili da se pokrene novčani tok, da se pokrene tok koji postoji na strani kapitala i da se na taj način pospeši razvoj privrednih aktivnosti.
Ovim zakonom mnogi građani Srbije dobijaju šansu da učestvuju u biznisu; iako nemaju puno početnog kapitala, dobijaju šansu da uđu u poslovni promet; da nađu svoje mesto u segmentu novog zapošljavanja. Ovaj zakon na savremen način predstavlja relativno nove tokove u trgovinskom pravu. On će, nesporno, imati i te kako uticaja na pospešivanje privredne aktivnosti, a sa veoma značajnim efektima na životni standard stanovništva. To je što se tiče ovog zakona.
Normalno da ćemo ja i moje kolege sa velikim zadovoljstvom propratiti vaše komentare i sigurno da ćemo imati priliku da o nekim pitanjima, ukoliko bude potrebno da se dodatno razjasne, porazgovaramo.
Drugi zakon je zakon o koncesijama. Postojala je komunikacija u Skupštini povodom ovog zakona. Mislim da je šteta što u prethodnoj komunikaciji ovaj zakon nije usvojen, ali to je stvar parlamenta. Zato želim da na neki način napravim malo drugačiji koncept prezentacije ovog zakona, ne želeći da idem u detalje kao što sam išao prošli put, tim pre što su u konceptu ovog zakona promene koje su izvršene primarno činjene u umivanju teksta kroz amandmane usvojene tada na Skupštini i sada imamo još jednom priliku da tehnički doteramo zakon.
Ipak želim da kažem sledeće: mislim da nema potrebe da se objašnjava značaj zakona o kocesijama. Mislim da je to bilo jasno i kada smo prošli put imali prilike da o tome razgovaramo. Moj, normalno lični, utisak jeste da, osim nekih pitanja više organizacionog karaktera, u suštini nisu postojale velike dileme kako treba da izgleda zakon o koncesijama.
Tada smo raspravljali o ulozi agencije i o pitanjima da li treba nešto da stoji u zakonu, šta je dispozitivnog karaktera, šta ne, ali te stvari, po mom viđenju, ni u kom slučaju nisu ukazale da postoji bilo kakav ozbiljan propust supstancijalnog karaktera u definisanju zakona o koncesijama.
Za privredu i stanovništvo je značajno što koncesija daje prostora da se za ona dobra gde postoji pravo korišćenja, gde država daje mogućnost da se ustupi pravo korišćenja na prirodnom bogatstvu, na javnom dobru, za vršenje javne službe uz određenu naknadu i u određenom vremenskom roku (može, ne mora) rešavaju mogućnosti investiranja putem koncesionih oblika, uključujući aranžmane - izgradi, rukovodi, upravljaj i transferiši - i sve druge oblike takvih aranžmana obuhvaćene ovim zakonom, uz eliminaciju zloupotreba omogućenih prethodnim zakonom, ali ne samo zato što je prethodni zakon bio dobar ili loš, nego zato što se razvila oblast investiranja putem ovih koncesionih oblika na način da ih je jednostavno teško i pobrojati. Novim zakonom o koncesijama oni su predviđeni na način gde se otklanja ta vrsta pravne nesigurnosti koja je postojala u prethodnom zakonu.
I prošli put sam govorio: neke stvari sigurno da su zajedničke koje god zakone o koncesijama uzmete u okruženju ili uporedite sa prethodnim zakonom, ali sam isto tako rekao da vi neke pravne norme ne možete da menjate, jednostavno je pitanje kako ćete se opredeliti, a neke stvari su tehničkog karaktera.
U nemalom broju zakona, posebno kada se oni repliciraju, kada to nisu novi zakoni, dolazi do određenih ponavljanja i to je slučaj kada se uporedi ovaj novi zakon o koncesijama sa onim koji je napravljen 1997. godine. Ali, kada se pogledaju načela na kojima je zakon postavljen, kada se pogleda koncepcija, način i postupak izbora koncesionara, kada se pogledaju te tri kritične tačke, koje opredeljuju u suštini koncept zakona, onda vidimo da postoje ozbiljne razlike u pristupu predlagača zakona.
Današnji predlagač zakona prišao je ovom problemu na način da sa jedne strane ispoštuje par osnovnih principa ili neka načela, koja nekada zvuče kao opšta deklaracija, ali ako se pretoče instrumentima koji treba da podrže ta načela, onda se pokazuje u kojoj meri postoji ozbiljnost predlagača da ispoštuje transparentnost, načelo jednakog i pravičnog tretmana, načelo slobode tržišne utakmice i načelo autonomije volje.
To su, neko će reći, opšti principi i tačno je da ukoliko iza toga ne slede instrumenti koji obezbeđuju da se ova načela poštuju, onda se različitosti ne primećuju. Ako iza toga sledi da se u izboru instituta obezbedi da se ova načela ispoštuju, a to je primarno institut javnog tendera, onda dolazimo do situacije da pokažemo suštinsko opredeljenje predlagača zakona.
Znači, niti licitacije po pozivu, niti ne znam koje druge mogućnosti, niti direktni pregovori na taj način, nego se institutom javnog tendera obezbeđuje da najbolji pobedi na osnovu definisanih kriterijuma, na osnovu pravila koja neće nijednog trenutka ostaviti sumnju da se pravila nisu ispoštovala. Znači, u zakonu imate sve elemente tenderske procedure i elemente tendera koji treba da se ispoštuju.
Reći ću samo još par stvari. Da ne bi bilo opet zabune, u zakonu su izlistane oblasti u kojima se može dati koncesija. Zabrana postoji samo u oblastima gde zakon o stranim ulaganjima definiše da strano lice ne može da investira, to su zabranjene zone i proizvodnja oružja. Sve ostalo dato je u formi dispozitivnog karaktera. Dakle, ne imperativnog, što znači da navedene oblasti mogu, ali ne moraju da budu predmet koncesije.
Da iskoristim još jednom priliku da ponovim, u ovom zakonu predviđene su najčešće oblasti za koncesije, što to ne isključuje normalno i druge u kojima neko može da ima interes za određenu koncesiju, ali ove država omogućava, zato što želi da poveća i poboljša životni standard stanovništva ili zato što ne može drugim načinom da reši problem investiranja u određenoj oblasti.
Još samo par stavki. Normalno da smo koristili pozitivna i negativna iskustva, sva ona rešenja iz uporednih pravnih sistema, za koje smo smatrali da su najprimerenija našem sistemu i u skladu sa onim čemu težimo, sa evropskim standardima.
Uključili smo one amandmane što traže da Skupština kaže svoju reč o tzv. strateškim projektima i danas smatramo da to može da doprinese da različiti oblici vlasti utiču tako da ono što se daje u koncesiju bude dato na način koji će obezbediti sa jedne strane da stanovništvo ima koristi, a sa druge strane da postoji jedna vrsta međusobne razmene informacija i odgovornosti. Takođe, postoji uključenje predstavnika autonomne pokrajine, lokalne uprave i Skupštine u tenderskim komisijama, koji će biti i te kako informisani o načinima odvijanja tenderske procedure.
Konačno, zakon poštuje princip decentralizacije koji podrazumeva da lokalna samouprava i te kako ima odgovornost i ubira prihod za ono što je predmet koncesije u delu komunalija. To je prepušteno lokalnoj samoupravi. Sistemom učešća predstavnika vlasti u tenderskim komisijama obezbeđuje se da svi budu uključeni na način koji će obezbediti da ne bi trebalo da bude nekih vrsta zloupotreba, koje bi postojale da ovakva vrsta instituta nije uvedena u zakon o koncesijama.
Znači, sam zakon o koncesijama, i to se opet vidi iz iskustava drugih zemalja, daje prostora da se određena investiranja dese i onim drugim oblicima angažovanja samog kapitala, da se aktiviraju oni privredni resursi što mogu sa jedne strane da pomognu standardu stanovništva, a sa druge strane aktivaciji samih resursa, čime se stvara taj multiplikatorski efekat u privredi.
Ova dva zakona, kao deo paketa ekonomskih zakona, uz zakon o stranim ulaganjima i zakon o zalozi (nalazi se u skupštinskoj proceduri), čine ozbiljan pomak napred u stvaranju dela pravne regulative što treba da obezbedi pravnu sigurnost u ovoj oblasti. Zajedno sa kolegama koji su pripremali ove zakone, kao i Vladom Srbije, ubeđen sam da će doprineti privrednom razvoju ove zemlje.

Zahvaljujem gospodinu ministru.
Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora? (Ne.) Hvala.
Da li ima prijava za reč predstavnika poslaničkih grupa? (Da.)
Izvolite, reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS-a.

Poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, koliko puta smo do sada sa ove govornice od raznih ministara čuli da ovo treba da pokrene privredni tok, ovaj zakon je upravo taj koji je ključan za otvaranje novih radnih mesta i da je upravo taj zakon onaj koji je ključan za rast proizvodnje, pospešivanje uslova poslovanja i uopšte koji će doprineti velikom privrednom rastu u Srbiji.
Gotovo kod svakog drugog zakona imamo istu argumentaciju, koja, nažalost, ostaje samo na tome, jer znamo kakve su posledice. Posledice svih ekonomskih reformi koje do sada imamo su da je u odnosu mart 2002. - mart 2003. godine zabeležen pad industrijske proizvodnje; decembar 2002. godine - mart 2003. godine, za preko 14% su pale prosečne zarade, i da je poslednjih godinu dana broj nezaposlenih prešao cifru od skoro milion nezaposlenih. Da li su to podaci uspešnih ekonomskih reformi i dobrih zakona? Za svaki zakon čujemo da je on ključan za razvoj ove države.
Ovi zakoni su, uz manje korekcije, prihvatljivi; a kada govorim o novim zakonima, govorim o zakonu o garancijskom fondu i lizingu, DSS će za njih glasati, i za garancijski fond, gde smo predali amandmane koji se odnose samo na bolju kontrolu, odnosno da se, u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, s obzirom da se garancijski fond sa 600 miliona dinara formira iz budžeta Republike Srbije, stavi ovlašćenje ministarstva da kontroliše sredstva koja idu u garancijski fond.
To je nešto za šta mi smatramo da je neophodno, s obzirom da će taj fond u jednom trenutku prerasti u akcionarsko društvo, sa tim osnivačkim kapitalom koji može da se povećava. S obzirom da je to učešće države, mora da se obezbedi taj vid kontrole od strane države u garantnom fondu.
Da li ovakvi zakoni, koji su prihvatljivi i koji jesu, u neku ruku tehnički zakoni, mogu da zamene lošu politiku Vlade? Da li ovakvi zakoni mogu da zamene jedan loš ambijent za sprovođenje reformi? Da li ovakvi zakoni mogu da zamene investicije kojih nema? Da li ovako loši zakoni mogu da zamene razne afere sa šećerom, oružjem, koje se u našoj državi dešavaju? Naravno da ne mogu.
Ključne stvari zovu se institucije, koje ne funkcionišu ili ne postoje. Industrijski razvoj i uopšte investicija i industrijski razvoj, a setite se samo priča prilikom Zakona o privatizaciji. Taj zakon je ključan za pokretanje onog točka industrijskog razvoja, industrijske proizvodnje koji treba da omogući Srbiji da se sve to pokrene, da se promeni svojinski vlasnik i da upravo investicije kroz privatizaciju i investicije, gde će strana lica investirati u ta sredstva, budu pokretačka snaga. Od toga nema ništa.
Kakvi su efekti privatizacije? Pad društvene proizvodnje i porast stope nezaposlenosti. Porast stope nezaposlenosti donekle možemo da razumemo racionalizacijom, ali gde su otvorena nova radna mesta.
Ako imamo privatizaciju koja je ubrzana krajem prošle i ove godine, zašto imamo pad industrijske proizvodnje? Da li su to ti efekti ovih sjajnih zakona koji su sa ove govornice prezentovani i gde je svaki zakon označavan kao ključan?
Mislim da je od svih ovih zakona mnogo važniji ambijent u kome ti zakoni treba da se primenjuju, odnosno nepostojanje ambijenta koji bi garantovao pravnu sigurnost, jake institucije i ambijent koji će privući strane investitore. Ako vama samo "Heritage" fondacija i "Volstrit žurnal" kažu da je od 155 država koje oni procenjuju i prave rang listu ekonomskih sloboda naša država 2002. godine zauzela 144. mesto, onda treba da se zabrinemo. Ako to nije zvono za uzbunu, ne znam šta jeste. Ako smo po ovim ekonomskim slobodama u ovoj godini, prema nekim procenama, još više pali na lestvici, među par poslednjih država, ne znam o čemu mi onda govorimo.
Mi donosimo zakone da bi ti zakoni bili mrtvo slovo na papiru. S obzirom na to da očekujemo strane investicije i jednu drugu komunikaciju i porast finansijskog poslovanja, ovi zakoni će biti nesprovodljivi zato što se ništa nije promenilo. Mi nismo ništa uradili na izgradnji ambijenta. Kakvu pravnu sigurnost mi nudimo investitorima, kada Ustavni sud poništava kao neustavne zakone Vlade. Da li Vlada koja predlaže neustavne zakone može nekome da garantuje pravnu sigurnost? Kakvu pravnu sigurnost nudimo u Skupštini u kojoj se ne zna ko je poslanik? Kakvu pravnu sigurnost nudi država koja nema predsednika? Kakvu pravnu sigurnost mi nudimo?
Ovde nema pravne sigurnosti i ovde nema mogućnosti za stvaranje privrednog i ekonomskog ambijenta za investicije. To su prava pitanja kojima mi moramo da se bavimo. Jake institucije. Da li je ovaj parlament institucija koja može da garantuje nekom stranom investitoru da će sve biti onako kako stoji na papiru? Ne može. Ovaj parlament je institucija koja ne može sebi da obezbedi sprovođenje svoje odluke o direktnim TV prenosima, a kako da obezbedi sprovođenje nekog ozbiljnijeg zakona? O kakvim institucijama mi govorimo i o kakvom ambijentu mi govorimo?
Zakon o koncesijama je u gotovo neizmenjenom tekstu vraćen pred poslanike, posle pogodbe koja je napravljena u Novom Sadu između pokrajinskog izvršnog veća ili predsednika pokrajinske skupštine i Vlade Republike Srbije, gde je napravljen politički dogovor. Mi ovde o političkoj nagodbi, a ne o postizanju konsenzusa oko poboljšanja teksta zakona.
DSS je još sredinom prošle godine predstavila svoj predlog zakona o koncesijama, kojim je predvidela drugačiji način davanja koncesija, ograničila to pravo, izuzela šume iz koncesija, i očekujemo da se i Ministarstvo za zaštitu životne sredine oglasi tim putem. Kakva je politička nagodba ili politički dogovor napravljen? Kakva politička trgovina stoji iza činjenice da će sada oni poslanici koji su glasali protiv gotovo identičnog teksta zakona na prošloj sednici, kada se glasalo o zakonu o koncesijama, sada glasati za ovaj zakon.
Neka izađu i neka kažu šta su dobili. Šta je cena, kolika je cena države? Koliko je njima plaćeno da bi podržali jedan zakon? Koliko košta njihov glas? Kolika je cena svega što se u ovoj skupštini donosi? Pa, da vidimo onda zašto se donose loši zakoni. Na šta ovo liči?
Mi smo se zalagali u našem predlogu zakona da treba decentralizovati koncesije, uvesti agenciju za davanje koncesija i da se vodi jedan precizan registar o koncesijama, gde će sve stajati i gde će biti precizna evidencija i gde će jedna agencija obavljati procese davanja koncesija, a da se to neće raditi pri ministarstvu. Ovo su dva različita rešenja. Mi smo smatrali da u procesu tranzicije sve treba da stoji na jednom mestu, postoji bolja kontrola i da stručni ljudi koji će se baviti koncesijama treba te koncesije da vode. Ovako, vi pri svakom ministarstvu morate da imate posebnu službu koja će se baviti koncesijama. Pitanje je koliko je stručna, manje ili više. Mi smatramo da na taj način može da dođe do nekih štetnih odluka i štetnih koncesija.
Što se tiče decentralizacije i davanja mogućnosti da autonomne pokrajine i lokalna samouprava daju koncesije, smatramo da to treba omogućiti. Na kraju, nakon promene Ustava, ako bude i regiona i svih drugih oblika teritorijalnog uređenja, naravno da i njima treba omogućiti, u njihovoj nadležnosti, da daju koncesije; ali, mora da se vodi jedinstven registar o koncesijama, kako bi Vlada Republike Srbije znala da li su pet opština dale koncesije na vodovod i time možda ugrozile vodosnabdevanje, time što će to biti jedna celina, nezavisna od drugih i gde će koncesionari imati mogućnost da to eksploatišu, ili nisu. To je naš predlog bio i ostao. Mi ćemo se za to zalagati.
Zakoni o lizingu i garancijskom fondu sami po sebi nisu loši, prihvatljivi su. Na zakon o garancijskom fondu imamo amandmane koji idu u pravcu kontrole sredstava garancijskog fonda, s obzirom da osnivački ulog od 600 miliona ide iz budžeta Republike Srbije, pa, u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, ta sredstva treba kontrolisati. To je jedno.
Drugo, plašim se da će i ovi zakoni ostati mrtvo slovo na papiru, s obzirom da nema ambijenta, da imamo pad industrijske proizvodnje, porast stope nezaposlenosti, pad prosečne zarade ispod vrednosti potrošačke korpe, a definitivno će i donacije biti manje nego što su ranije bile i uglavnom će se koristiti za jedan deo pokrivanja budžetskog deficita i od rasta industrijske proizvodnje, nažalost, neće ništa biti.
Svi ovi zakoni koje donosimo su neprimenljivi, jer nijedan zakon ne može da zameni lošu ekonomsku politiku Vlade, kakvu danas imamo. Jednostavno, plašim se da će ovi zakoni morati da sačekaju jednu drugu vladu, koja će na drugi način gledati i voditi ekonomsku politiku.