Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zajedničko za ova dva zakona je da bi oba trebalo da budu jedan od bitnih instrumenata za privredni razvoj i za povećanje životnog standarda stanovništva. Sve ostalo se razlikuje i zato nije bilo logike da se ova načelna rasprava spaja, ali dobro, to je volja skupštinske većine.
Što se prvog zakona tiče, za njega mogu da kažem da je dobar, pre svega zbog toga što se u njemu država i Vlada ne pojavljuju ni u tragovima. To je čisti odnos između davaoca, primaoca lizinga i isporučioca opreme. Normalno, tehnički može da se doradi. Osnovno je da omogućuje pribavljanje savremene opreme bez sopstvenih sredstava i kreditnih linija, zaštitu davaoca lizinga, mogućnost privremenog korišćenja opreme, povećanje konkurencije na tržištu finansijskih usluga. Sve je to lepo.
Znači, ovaj zakon je po mojoj oceni dosta dobar. Ono što se tiče duplog oporezivanja će rešiti sledeći porez o dodatnoj vrednosti, a ovaj zakon i tako neće zaživeti do 2004. godine, dok se ne formira registar lizinga, najverovatnije, pa će se to premostiti.
Ali, nad ovim zakonom, kao i nad svim ostalim, ostaje senka nelegitimnosti ove skupštinske većine, a o tome imam pravo da govorim zbog toga što je Novoj Srbiji uzurpirano više od 30% mandata, a vi znate kako. Prema tome, svi zakoni koje usvajamo su pod znakom pitanja.
Što se tiče drugog zakona, tu se uopšte nećemo složiti, mi smo i prošlog puta glasali protiv zakona o koncesijama, a ja sam naširoko obrazlagao činjenice zbog kojih smo se izjasnili protiv tog zakona. Ono što je suština, ipak gospodin ministar o suštinskim razlikama između ova dva predloga ovde nije ništa rekao.
Međutim, ne pada sneg da pokrije breg, danas smo na Odboru za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom čuli taj razlog, a to je da AP dobija, usvajanjem amandmana gospodina Bojana Kostreša od strane Vlade, ne 5%, već 30%. Znači, na mala vrata je već ušlo 30%, znate, iako je Odbor taj amandman odbio, ali ga je Vlada usvojila.
Šta sada ovo znači? Da ćemo deliti građane Srbije na građane prvog reda i građane drugog reda. Opet građane Pokrajine izdvajamo u povlašćene, a ostatak Srbije, za koji ja garantujem da su sve potencijalne koncesije, i to vredne, dobiće samo 5%.
Koja je pouka, šta treba da radimo, da cepamo i ostatak Srbije na pokrajine kako bismo dobili tih 30%. Zato će Nova Srbija ponovo glasati protiv ovog zakona, koji je upravo zbog toga još gori od prethodnog. Nažalost, građani Vojvodine od ovoga verovatno neće videti nikakve vajde, već samo stvaramo jedan novi centar moći, pa će i pred Novim Sadom predstavnici opština klečati za privilegije kao što svi ostali klečimo pred Beogradom.
Prema tome, mi u ovom zakonu ne vidimo decentralizaciju, ni da ima 5%, koliko treba nama da ostane od tih razvojnih resursa, ali ne vidimo bilo kakvu potrebu da jačamo vojvođansku oligarhiju. Zbog toga ćemo glasati protiv zakona.
Ja sam doduše danas jedini podržao jedan amandman SSJ, a to je amandman na član 28. stav 3. gde su oni zahtevali da se za lokalnu samoupravu izdvoji 20%; znači, bolje svima 20%, nego deliti građane u dve grupe. Ovako ostaje, ministar reče da to neće biti velika sredstva, biće velikih sredstava kada dođu svi naši resursi na listing koncesija, a ja sam ovde pričao o Vlasinskom jezeru i tako dalje, koncentrisaće se opet neka sredstva.
Nažalost, Vlada Srbije, odnosno država Srbija je, s obzirom da ima preglomazni državni aparat, neracionalna, sterilna, a to se ogleda u svakom mesečnom padu proizvodnje koji je evidentan. Zamislite kakav ćemo tek sada imati kada otkaže i poljoprivredna proizvodnja. Zbog toga ponavljam: mi iz Nove Srbije ćemo zakon o finansijskom lizingu podržati, bez obzira na legitimitet Skupštine, ovaj drugi normalno nikako.

Reč ima ministar u Vladi Srbije, gospodin Goran Pitić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja neću trošiti ni vaše ni moje vreme u nekim velikim pojašnjenjima. Uglavnom se cela debata vodila oko nekih pitanja koja su evidentno posledica negde različitog poimanja šta je to finansijski lizing, odnosno šta je operativni lizing, a negde evidentno lošeg čitanja zakona i time nepravilnog tumačenja ili čak previđanja određenih članova kojima se definišu određene pozicije, posebno u finansijskom lizingu, i na taj način zapostavljanja onoga što piše u zakonu.
Ja ću samo prokomentarisati par stvari, nisam video kolege iz DSS-a koje su govorile o svom zakonu o koncesijama, ali ću ipak nešto malo prokomentarisati i to. Bilo je nekih konkretnih pitanja i probaću i o njima nešto da kažem. Mislim da je bitno da ponovim da finansijski lizing ima ozbiljne razlike u odnosu na koncept operativnog lizinga i u obrazloženju stoji o čemu se tu radi.
Podsećam uvažene kolege poslanike da posao finansijskog lizinga i ugovor o finansijskom lizingu podrazumevaju stavke koje nisu uređene Zakonom o obligacionim odnosima i da van tih klasičnih oblika pravnih poslova koje definiše Zakon o obligacionim odnosima postoji i niz segmenata: statusno - privredni, znači procesno - pravnog karaktera, računovodstveni, poreski, carinski, koji definitivno ovu oblast šire na način da se jednostavno zahteva rešenje regulativom tipa jednog zakona koji unosi pravnu sigurnost u poslovni promet.
Moraću da odgovorim na neke konkretne primedbe, čisto da ne bi ostalo nedorečeno i nepojašnjeno. Kada eventualno propadne primalac lizinga, ako je u pitanju stečaj, veoma je logično da ukoliko davalac lizinga ima svojinu nad tim predmetom (član 10. i član 15. vam sugerišem da pogledate, to je osnovna stvar koja je vezana za takozvano izlučno pravo) znači, kada primalac lizinga ide u stečaj, da se to izuzima iz stečajne mase i da je to svojina davaoca lizinga.
Znači, u tim segmentima ipak vas pozivam, uvažavajući ostale komentare, da se ipak pridržavamo nekog slova zakona koji ukazuje na koji način se reguliše ono što je definisano nekim osnovnim uzansama pravnih normi.
Pitanje oko problema duplog oporezivanja - znači, radi se o tome da će Ministarstvo finansija u svojim rešenjima ponuditi, a za sada je varijanta da se plaća porez na promet usluga za rate lizinga, za naknadu lizinga u vidu rata; da u trenutku kada se prekida finansijski lizing i kada se želi da se kupi eventualno od davaoca lizinga ono što je predmet lizinga, onda se plaća porez na promet robe, a da se ne plaća porez na promet robe u trenutku kada davalac lizinga kupuje od isporučioca lizinga robu. Znači, na taj način se izbegava u suštini taj problem dvostrukog oporezivanja, sve do donošenja zakona o porezu na dodatu vrednost, a to je januar naredne godine, kada će se cela materija regulisati na najfunkcionalniji način.
Primena zakona - zakon se primenjuje usvajanjem i objavljivanjem u "Službenom glasniku", znači, standardnom procedurom; jedino što ima trenutak odlaganja odnosi se na članove koji definišu funkcionisanje registra, zato što je predviđeno da se zakonom o registru definiše ova oblast i da se eventualno neke ideje koje postoje i o lizingu i o zalogu i o registraciji preduzeća formulišu na način koji će obezbediti da funkcioniše i registar lizinga.
Kada je u pitanju čuvena tema da li će finansijski lizing doneti skuplji biznis u Srbiji, pa, ako donese skuplji biznis, niko ga neće koristiti. Pa, niko nije toliko limitiran da razmišlja, ukoliko postoji drugačiji izvor finansiranja i ukoliko mu je lizing skuplji, da koristi lizing. U uslovima koji se budu davali za korišćenje predmeta lizinga i ukoliko je tačna ideja da će se stvoriti mnoštvo onih koji će se baviti lizingom, sigurno je da je to onda jedan element konkurencije koji će sigurno pritisnuti one uslove koji su vezani za korišćenje ovog procesa.
Znate, neretko se dešava, i dozvoljavam sebi da to prokomentarišem, pošto koristim konkretne primere, da se često različita vrsta argumentacije koristi za isto pitanje, pa se jedno pitanje iskoristi sa argumentima koji su pozitivni, a onda se kontraargumentima isto to pitanje definiše i, moram da priznam, negde izgubi jedna nit komunikacije, ali to je verovatno i moj problem.
Što se tiče koncesija, moram da prokomentarišem ono što je kolega iz DSS-a komentarisao povodom zakona koji je DSS pripremio, zakona o koncesijama, normalno, ne komentarišući taj zakon, i da pokušam u uporednoj varijanti da kažem šta je to što mislim da su komparativne prednosti ovog zakona.
Prvo, zakon o koncesijama definiše ona dobra u opštoj upotrebi koja su u svojini Republike. To je predmet ovog zakona, a ne sva dobra u opštoj upotrebi, jer po Ustavu Republike Srbije dobra u opštoj upotrebi mogu da budu i u privatnoj svojini, a to nije predmet regulisanja, jer onda bi koncesioni postupak morao da reguliše i ona dobra koja nisu u svojini Republike, odnosno dobra u privatnoj svojini, što je veliki nonsens.
Drugo, veoma je komplikovano pitanje gde su nadležnosti za davanje koncesije u današnjem sistemu, kada je u pitanju omnibus zakon, gde jednostavno ne postoji nadležnost za davanje koncesija od strane autonomne pokrajine. Predlog ovog zakona upravo je u duhu važećih ustavnih rešenja i mi smo upravo i predvideli da je koncesionar država, pri čemu postoji cela logika izvođenja koncesionog akta, koja podrazumeva i učešće lokalne samouprave i učešće autonomne pokrajine, ali ne i da autonomna pokrajina bude koncedent, onaj koji daje koncesiju, bar ne dok su ovakva rešenja u funkciji.
Normalno je da, sve dok se ne budu rešila pitanja oko ustava, postoji takvo stanje; tačno je da je prihvaćen amandman poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije, pri čemu nisam siguran da li sam u potpunosti uhvatio argumentaciju. S jedne strane, postoji argument da nema nikakve vajde od toga, a s druge strane, mnogo će trpeti drugi deo Srbije. Mislim da postoji nešto što je određena politička realnost.
S druge strane, postoji nešto što bi svaka vlada u svetu i te kako forsirala, da ima više mogućnosti da izdvoji iz budžeta za finansiranje razvoja infrastrukture. Ne verujem da ima ijednog člana Vlade Srbije koji ne bi podržao. I te kako ima puno razgovora o tome da se na neki način izdvoji što više za razvoj privrede i infrastrukture, ali u uslovima kada su budžetska sredstva takva kakva su, a to je sa onim društvenim proizvodom koji je nakon iks godina došao do ovog nivoa, kada postoje otplate po onim osnovama koje su akumulirane u decenijama iza nas, kada je interni dug na tapetu, kada je spoljni dug na tapetu, kada postoje ozbiljne obaveze budžeta za isplatu onoga što nije ova vlada akumulirala pod svojim obavezama, kada postoje prava onih koji i te kako imaju zaslužena prava (penzioneri, zdravstvo i obrazovanje), onda nema dva kolača koja mogu da se dele, nego je pitanje kako onda stvarno optimizirati tu rashodnu stranu.
Iz tog razloga je evidentno da će bilo koja vlada koja dođe na ovo mesto i te kako preferirati da u nekom trenutku, kada bude više sredstava, to stavi na raspolaganje za razvoj infrastrukture, eventualno za neke kapitalne investicije kojim bi država mogla da učestvuje u finansiranju, itd. To će biti intencija ove vlade. Siguran sam da, nezavisno od procenta koji je predviđen za autonomnu pokrajinu za koncesione naknade, politikom planiranja budžeta i odvajanja mogućih sredstava za finansiranje infrastukture i u drugim delovima Srbije, u suštini to nikakav problem neće biti i da će zavisiti od dinamike razvoja privrede.
Samo još par komentara. Meni se lično mnogo više dopadaju rešenja ovog zakona o koncesijama u odnosu na predlog DSS-a, u kome se ne daje agenciji da ona odlučuje o raspodeli koncesionih prihoda od slučaja do slučaja, načinom raspodele između Republike, autonomne pokrajine i lokalne samouprave. Mislim da takvo rešenje nije dobro, da unosi puno mogućnosti diskrecije, potencijalne zloupotrebe. Mislim da je institut javnog tendera bolji nego da agencija od slučaja do slučaja definiše na koji način će se sprovoditi i javno nadmetanje. Imajući u vidu da i ova pozicija nije debata o uporednom predlogu jednog i drugog zakona, nego mi imamo zakon o koncesijama koji predlaže Vlada Srbije, mislim da su rešenja koja su ponuđena dovoljno autoritativna na način da će sigurno opravdati da se ono što su postavljena načela u zakonu o koncesijama ispoštuje predviđenim instrumentima za realizaciju tih načela.
Na kraju, stvarno se zahvaljujem, lično i u ime mog tima koji je prisutan ovde, na stvarno korektnoj komunikaciji po pitanju ova dva zakona. Za zakon o koncesijama sam već imao prilike da čujem argumentaciju i nisam čuo ništa novo, ni vi niste čuli mnogo novoga od mene. Što se tiče zakona o lizingu, drago mi je da se prepoznaje da su ipak ovo zakoni koji mogu da predstavljaju poboljšanje zakonodavnog ambijenta za povećanje kapitalnih investicija i za poboljšanje privrednog ambijenta. Svim političkim grupacijama koje su podnele amandmane, nezavisno od toga da li su usvojeni ili ne, stvarno se lično zahvaljujem.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici ili predstavnici poslaničkih grupa?
Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dozvolite mi da na kraju ove rasprave iznesem još nekoliko stavova SPS-a na temu dva važna zakona, o koncesijama i o finansijskom lizingu.
Ja sam od onih ljudi koji ima neko iskustvo sa lizingom, doduše sa onim operativnim, kako se ovde zove, od pre nekih 15 ili 16 godina. Dobro je da ćemo doneti takav zakon, ali mi tu nemamo neke posebne promene u odnosu na neki praktičan život u toj sferi, već potrebu da zakonom regulišemo jednu oblast i time damo uverenje pre svega stranim partnerima da treba u taj posao sa našim i domaćim firmama ići.
Ima nekoliko stvari za koje mislim da ministar treba, zajedno sa ministrom za finansije, da do detalja razjasni. On je pokušao malopre da odgovori, a priznajem da nisam do kraja razumeo, šta će biti osnovica za porez na usluge. Ako sam dobro shvatio, biće osnovica visina rate ili naknade. U naknadi imate, prosto rečeno, glavnicu i kamatu. Kamata je već nešto drugo i to je, po meni, na neki način i u redu, jer bismo mogli da imamo velike probleme u vezi sa načinom oporezivanja.
Drugo pitanje koje valja razjasniti, pomalo sam na tehničkom terenu, tiče se zakona o računovodstvu. Kakav tretman imaju naknade koje se ugovaraju sa isporučiocem, odnosno sa davaocem lizinga za period, recimo, od 36 meseci i svakog meseca se plaća odgovarajuća obaveza koja u sebi sadrži naknadu i kamatu. Da li je to trošak u poslovanju preduzeća ili nije?
Iskustva iz operativnog lizinga govore o tome da smo imali dosta nedoumica, pa je jedna finansijska kontrola smatrala da je čitava visina obaveze koju imate prema davaocu lizinga trošak u poslovanju, a drugi su iz toga isključivali kamatu, pa su nju samo tretirali kao trošak u poslovanju, a posebno obračunavali amortizaciju na vrednost sredstva koje je uzeto u zakup.To je važno zbog toga što sve to utiče na krajnji poreski bilans i na iskazivanje poreza na dobit.
Treći aspekt, koji je takođe važan, jeste carinski aspekt. Operativni lizing je podrazumevao, bar je tako carina tumačila, da je svaka rata osnovica za carinjenje prema odgovarajućim carinskim stopama i prema carinskoj nomenklaturi koja je u tom momentu važeća. Šta će ovde biti osnovica za carinjenje nije potpuno jasno, mada ovaj zakon ne treba da reguliše do kraja tu materiju, ali jeste važno sa stanovišta praktične primene u životu, jer nam nije svejedno ni kada ćemo plaćati carinu, ni kolika će ona biti ni šta će biti osnovica. Hoće li biti osnovica samo ona amortizacija koja se predviđa kao pretežni deo visine naknade za korišćenje određenog sredstva u finansijskom lizingu ili će biti uvećana za kamatu, takođe nije svejedno.
Dakle, ukazujem na tih nekoliko tehničkih pitanja koja valja razmotriti i nekim podzakonskim aktom, uredbom Vlade ili pravilnikom do kraja pojasniti budućim korisnicima sredstava tog finansijskog lizinga.
U vezi sa finansijskim lizingom valja reći i sledeće: čini mi se da je bilo racionalnije rešenje da se ugovor potpisuje između tri subjekta koji su u ovom zakonu o finansijskom lizingu. Dakle, između davaoca lizinga, primaoca, ali i isporučioca; to bi mogao biti jedan pravni dokument, jedan akt koji potpišu tri strane, koje su objektivno učesnici u ovom poslu. Time bi se možda mogle izbeći neke nedoumice, koje proističu iz pojedinih odgovornosti, a pogotovo za materijalne nedostatke, sredstva koja se nalaze na korišćenju kod primaoca lizinga.
Teorijski se može desiti, a i praktično u životu, da onaj ko je primalac lizinga uopšte u momentu ugovaranja ne zna ko je isporučilac ili isporučilac u tom momentu doduše dobija obaveštenje od davaoca lizinga kome će ta oprema biti isporučena, ali nemaju direktnih kontakata, mada zakon dozvoljava i tu mogućnost da onaj ko želi da uzme opremu u lizing da odgovarajuću specifikaciju, da ime proizvođača, da odgovarajuće reference opreme koja se uzima, pa onda da na osnovu tog zahteva davalac lizinga ugovara taj posao kod isporučioca lizinga.
Ako razumem do kraja problem, suština ovoga je da postoji firma u svetu ili u zemlji koja će da isfinansira proizvodnju odgovarajuće opreme, tehnologiju ili nekog drugog predmeta lizinga i da to nekome kome je potrebno, a da taj nije u mogućnosti da obezbedi neki drugi vid finansiranja nabavke te opreme.
Čini mi se da je pomalo stidljivo u ovom zakonu data mogućnost, odnosno pravo definitivne kupovine predmeta lizinga od strane onoga ko koristi taj lizing. Operativni lizing je zapravo podrazumevao da će ona poslednja rata, 36. ili 106, svejedno je, biti cena po kojoj će imati pravo da kupi opremu koja je bila kod njega u posedu u tom periodu.
Mi ovde sada imamo samo mogućnost da onaj ko koristi opremu u lizingu ili onaj ko mu je daje u lizing, dakle primalac i davalac, mogu zaključiti ugovor o definitivnoj kupovini opreme koja je u lizingu, ali nema obaveze davaoca lizinga da mora prodati onome ko je faktički kroz ove naknade, koje u sebi sadrže i kamate, de fakto otplatio tu opremu.
Time je pomalo stvoren problem u praksi i u životu, jer može se desiti da onaj ko mi je dao opremu na lizing, kome sam platio od 100.000 evra 99.900 evra, i preostala vrednost je 100 evra, odluči da mi ne proda tu opremu nego nađe nekog drugog kome će pod sličnim ili istim uslovima da produži lizing na toj opremi, a ona je u suštini amortizovana i od strane onoga ko je bio korisnik otplaćena.
Tu se moraju postići neke stvari, a mislim da mogu i preko ovih amandmana koje smo predložili, da se jednostavno eliminišu ti mogući problemi u praksi. Kada budu amandmani možda ću biti u prilici da još ponešto o tome kažem, a sada bih iskoristio ovih dva ili tri minuta da kažem nekoliko rečenica o zakonu o koncesijama.
Dakle, nije problem u tome kakav tekst zakona o koncesijama danas razmatramo. Mislim da je on u suštini korektan, ali mi se čini kao problem - zašto? Evo dve i po godine već protiče i mi nemamo nijedan ozbiljan posao u toj oblasti, a postoji i danas se posebno vidi nasušna potreba za direktnim stranim investicijama koje i preko ovog zakona o koncesijama treba da dobiju posebnu stimulaciju ili posebnu priliku da se pokažu u narednom vremenu.
Uzmite recimo ovu sušu u čitavoj zemlji, a posebno u Vojvodini, koja je na nivou elementarne nepogode. Doduše u jednom delu zakona je predviđeno da i objekti vodosnabdevanja, odnosno navodnjavanja i odvodnjavanja mogu biti predmet koncesije, ali kada bih ja bio na mestu ministra za poljoprivredu, pa i ovog ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom, onda bih insistirao upravo na tome da se najpre nađu ti partneri koji će izgraditi sistem navodnjavanja na primer u Vojvodini ili sistem odvodnjavanja po ovim odredbama zakona o koncesijama i time dugoročno rešiti mnoge probleme, da sada ne obrazlažem koje.
Naravno da je mnogo važno obezbediti pre svega one partnere koji će doći do toga da imaju interes da izgrade odgovarajuće objekte, da iste te objekte koriste do 30 godina, a da nakon toga te objekte vrate na upotrebu. Kada to budemo postigli onda ćemo imati ta poboljšanja, koja se ovde napominju, iz oblasti saobraćaja, infrastrukture, železnice itd. Jer, dve milijarde direktnih investicija koje se u ovoj zemlji planiraju u naredne tri godine, a uključujući i četvrtu godinu i 2002. godinu, i suviše je mali iznos sredstava, negde 400-600.000.000 dolara godišnje, da bismo mogli da zadovoljimo ovako narasle potrebe u oblasti infrastrukture i u svim drugim oblastima koje se tretiraju u zakonu o koncesijama.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, poslanička grupa Demokratska stranka Srbije, drugo javljanje.

Ovde smo imali prilike da čujemo iskrivljenu komparativnu analizu dva predloga zakona i svakako da je ministar nastojao da jedan loš zakon u poređenju sa jednim dobrim zakonom tako okrene (što nije ni čudo kada poslanici nemaju ovaj drugi zakon) i da prikaže taj zakon kao bolji.
Na primedbe koje smo izneli nije odgovoreno, a to je - šta je sa šumama, da li su šume predmet koncesije ili šume treba da budu izuzete iz koncesije i da li su šume prirodno bogatstvo koje treba da nam služe za rasprodaju, tačnije da li su lovišta prirodno bogatstvo koje će neki od ministara da rasproda dok je još ovo malo na vlasti ili da da koncesije na duži vremenski period? Da li o tome govorimo ovde i da li se tako vodi računa o životnoj sredini i o prirodnom staništu? Da li će to neko rasprodavati videćemo, ali to nije izuzeto iz procesa koncesije.
Mi i dalje smatramo da je agencija za koncesije mnogo bolje rešenje nego službe koje će se formirati pri svakom ministarstvu, agencija koja će imati uvid, kontrolisati, voditi postupke i podnositi izveštaje. Kome će službe pri ministarstvu podnositi izveštaje? Ministarstvu i Vladi. Agencija je obavezna da podnosi izveštaj Skupštini. Upravo je zato agencija ta koja mora da bude nadležna za ovo da bi ova skupština imala uvid u to šta se radi sa koncesijama, a ne da postoje neke službe pri ministarstvu koje će izveštaje da podnose ministarstvu i Vladi. Od toga nema ništa. To je jedan potpuno zatvoren, netransparentan model gde proces davanja koncesija treba da služi verovatno za političku trgovinu.
Mi i dalje smatramo da su agencije pravo i jedino moguće rešenje i da je registar koncesija nešto što mora da postoji. Registar koncesija ne bi bio neka obična evidencija, već registar u koji bi se obavezno upisivale sve koncesije i gde bi nadležno ministarstvo i Vlada vršili kontrolu nad koncesijama.
Pomenuo sam samo da se koncesije, recimo iz domena lokalne samouprave, na neke oskudne resurse, kao što je voda, vodovodi, daju bez ikakve kontrole, pa dođete u situaciju da vodovod u celom jednom regionu ne kontroliše država, već onaj ko je uzeo koncesiju. Takvih pokušaja je bilo do sada, po starom Zakonu o koncesijama, posle 5. oktobra, gde su pojedine strane firme htele da uzmu koncesiju na snabdevanje vodom za čitav region. Konkretno u južnom Banatu je bilo predloga od strane jedne strane firme da uzme koncesiju na vodu i da snabdeva taj region vodom 20 godina, gde bi cena vode bila daleko veća od ove i gde država ne bi imala nikakav upliv.
Ko je garant da to toga neće dolaziti, zato što ovde ne postoje izgrađeni sistemi kontrole. Naravno, tog garanta nema. Vama garanti ne trebaju, jer ćete vi možda nešto rasprodati za ovih godinu dana i to je sve što vam je ostalo. Mi i dalje smatramo da treba decentralizovati proces koncesija i koncesije spustiti na nivo AP i druge nivoe teritorijalne decentralizacije. Da li je to lokalna samouprava i kasnije regionalizacija ili neki drugi oblik, ali smatramo da to treba uraditi. Iz njihovog domena iz nadležnosti decentralizovanog oblika lokalne samouprave i svake druge mora da se ima u nadležnosti za davanje koncesija, naravno, pod strogom i striktnom kontrolom agencije. To je nešto što bi moralo da nas vodi, ako već govorimo o finansijskoj decentralizaciji, onda to treba uraditi.
Ono što je još takođe važno naglasiti i o čemu smo pričali, to je da je bez obzira na zakon o lizingu koji pojašnjava ili dodatno reguliše neke odredbe koje su regulisane obligacionim zakonom i ovo ta vrsta zakona. Nema dobrog zakona koji može da zameni lošu ekonomsku politiku. Zato ovde govorimo o ambijentu koji ne postoji, ambijentu koji se ne uspostavlja.
Imamo poslednji primer koncesije koja je data za autoput Beograd - Novi Sad. Koncesiju je dobila austrijska firma "Alpina", ali ima podizvođače, a to su naše firme, pa je po kamionima koje viđamo svaki dan na gradilištu, a to su kamioni MK komerca, ko je dobio koncesiju i kako se te koncesije daju i ko su podizvođači. Kako su oni angažovani? Samo prođite putem do Novog Sada i videćete koji kamioni rade po gradilištu.
Da li je to način na koji mi hoćemo da dajemo koncesije - bez ikakve kontrole, bez transparentnosti, bez ičega o čemu govorimo. Ministar je pomenuo mogućnost zloupotrebe u našem sistemu za koncesije. Očigledno da je zloupotreba svejedno relativna kategorija, koja zavisi od pojedinaca i od čitavog sistema koji ne zavisi samo od zakona o koncesijama. Zavisi od čitavog sistema ostalih i od sposobnosti institucija da se izbore sa zakonom, da se izbore sa korupcijom.
Naš predlog zakona o koncesijama je analiziran i pravljen u skladu sa zakonima bivših jugoslovenskih država i država nekadašnjeg istočnog bloka. Isto tako, upoređivan je sa stranim zakonima o koncesijama. On jeste jedan celokupan i zatvoren sistem ovakve kontrole. Moguć je sistem kakav predlaže Vlada, ali smatramo da je sistem koji mi predlažemo bolji. Izneli smo primedbe. Možemo da organizujemo i raspravu na osnovu komparativnih analiza oba predloga zakona, pa da vidimo koji je predlog zakona bolji, da analiziramo sva postojeća rešenja. Jednostavno, mislimo da je ova kontrola koja je predložena našim zakonom bolja.
Postavio bih pitanje, naravno ne ministru, pošto to nije njegova odgovornost, kakva je sudbina akata koje je potpisivao u svojstvu ministra od perioda konstituisanja ove vlade, pa do polaganja zakletve, s obzirom da građanin koji je izabran za ministra dok ne položi zakletvu nije ministar, nego je građanin. Koja je sudbina tih akata koje je on potpisao? Na kome je odgovornost što ministar ranije nije položio zakletvu pred ovom skupštinom, nego smo skoro dva meseca to čekali? Da li će to imati posledica po akte koje je potpisao, jer, strogo formalno gledano, građani ne mogu u svojstvu ministra da to potpisuju.
Da se podsetimo: on, po Zakonu o Vladi, postaje ministar tek kada položi i potpiše zakletvu i tek tada se stiču svi uslovi da tu funkciju obavlja. Znači, on je možda u funkciji građanina odlazio na pregovore i kada je bilo samo potpisivanje, pa da li će to ugroziti sudbinu akata koja je on u tom svojstvu potpisivao.

Reč ima ministar Vlade Republike Srbije, gospodin Goran Pitić.

Nisam imao nameru da se ponovo javljam, ali inspirisao me je gospodin Mihajlov; jer, to je jedan verovatno dobar primer demokratije - kada se čitaju iste knjige, isti modeli, a dođe se do različitih zaključaka kako može da izgleda određeni model zakona. Pošto smo i mi čitali ovo o regionu i mi smo čitali ono što su najbolji primeri, ali moram da priznam da smo nekako preuzeli neka rešenja iz tih istih zakona,  da uporedimo malo šta smo to sve čitali.
Prvo, još jednom da napomenem, pitanje šuma. Rečeno je, u zakonu se po varijanti dispozitivnog karaktera i edžempli causa navode primeri šta može da bude predmet koncesije. Vi ste išli na varijantu isključenja. Ne radi se samo o trošenju šuma, radi se i o održavanju šuma; davanje u koncesiju znači da negde gde nemate investicije želite da zadržite kvalitet onoga što vam je u sistemu. Znači, koncesija ne podrazumeva samo da ste uzeli i uništili šumski park negde, nego naprotiv, da ga oplemenite i da ga zadržite. To je bila poenta kojom smo se rukovodili. Znači, može to da bude predmet koncesije, ali isto tako možemo i sigurno za ovo što ste vi izveli kao primer isključenja šuma, da to ne bude predmet koncesije, jer upravo je ta kategorija dispozitivnog karaktera.
Što se tiče agencije, želeli smo da je zaobiđemo u ovom sistemu upravo zbog toga što osposobljavanje te agencije da vrši tu funkciju podrazumeva ključno oslanjanje ili na eksperte ili na resorna ministarstva koja treba da obezbede da onaj ko se nalazi u agenciji donese određenu odluku o tome da li nešto zavređuje ili ne da bude predmet koncesije. Mi smo smatrali da je to duplo administriranje i da ne treba ljude samo zarad duplog administriranja organizovati u agenciju.
Rekao sam, poslovi oko koncesija delom jesu predmet angažovanja druge agencije koja postoji, za strana ulaganja i promociju izvoza; takođe, postojaće vodič za koncesije, gde će svako moći da prepozna logiku i proceduru.
Prave se podzakonska akta, znači, model ugovora. Jednostavno, ceo postupak će biti predstavljen tako da svako zna na koji način se stvar dešava.
Moram da spomenem dve netačnosti, iako uvažavam različita mišljenja. Prvo, samim zakonom o koncesijama u članu 24. predviđen je registar koncesija. Znači, jedinstveni registar koncesija koji upravo ima sve elemente o kojima vi govorite, samo što nije vezan za agenciju, nego za ministarstvo koje vodi poslove finansija.
Drugo, i s tim završavam, nijedna koncesija u poslednjih ne znam koliko meseci nije data, uključujući i autoput Beograd - Novi Sad. To nije koncesija. To je jednostavno korišćenje državnih sredstava za finansiranje puta Beograd - Novi Sad, imajući u vidu ono loše nasleđe, kada je pre 2000. godine data koncesija sa kojom smo i te kako imali problema. Znači, nije u pitanju koncesija. Čisto, imao sam potrebu da ipak ispravim i neke netačnosti.

Ako se više niko ne javlja za reč, zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o finansijskom lizingu i Predlogu zakona o koncesijama. Nastavljamo rad po dnevnom redu.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O FINANSIJSKOM LIZINGU (pojedinosti)

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Radoslav Veselinović, zajedno Petar Petrović, Adam Urošević, Miloš Todorović i Miloš Lukić, Zoran Krasić, Slobodan Janjić, Veroljub Arsić, Stevan Kesejić, Dragan Ljubojević, Milorad Mirčić, Milovan Radovanović, Vjerica Radeta, Dragoljub Stamenković, Goran Cvetanović, Vitomir Plužarević, Petar Jojić, Srboljub Živanović, Branislav Vakić, Lazar Marjanski, Ljubomir Kragović, Dragan Pavlović, Dragan Čolić, Nataša Jovanović, Branislav Blažić, Zlatan Jovanović, Radič Joković i Miodrag Stamenković; Jovan Todorović i Dušan Cvetković; Hranislav Perić i Jovan Todorović; Jovan Todorović i Joca Arsić; Rajko Baralić i Nebojša Jović; Jovan Todorović i Rajko Baralić; Jovan Todorović i Ljubomir Mucić; Dušan Cvetković i Joca Arsić; Joca Arsić, Dušan Cvetković i Golub Rajić; Radojko Petrić i Joca Arsić; Hranislav Perić i Joca Arsić; Hranislav Perić i Dušan Cvetković; Nebojša Jović i Sreten Mitrović; Miomir Ilić i Ljubomir Mucić; Radojko Petrić i Joca Arsić.

Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora. U toku je umnožavanje izveštaja Vlade.

Reč ima narodni poslanik Siniša Mitrović.