Poštovano predsedništvo, kolege i koleginice narodni poslanici, gospodine ministre...

Narodni poslaniče gospodine Iliću, je l vam tako malo treba da vam bude zabavno?

Danas je dosta reči bilo  o prvoj tački dnevnog reda, a malo je bilo reči o zakonu o koncesijama. Verovatno su kolege imale na umu da je na jednoj od prethodnih sednica bilo više reči o predlogu ovog zakona i zbog toga su malo obraćali pažnju, no ja osećam potrebu da se u svom izlaganju dotaknem upravo Predloga zakona o koncesijama i da iznesem svoje mišljenje, odnosno neslaganje sa nekim delovima Predloga ovog zakona.
U celini gledano, zakon ima dobrih strana, ali u nekim segmentima dozvolite da izrazim svoje neslaganje; mislim da nije u redu da te odredbe stoje. Pre svega mislim na član 5. predloženog zakona. U tački 2) kaže se: "Izgradnja, obnavljanje, održavanje i korišćenje vodoprivrednih objekata, uključujući brane i akumulaciona jezera, sistema za snabdevanje vodom" itd.
Mislim da ova odredba ne bi trebalo da stoji, da se na ovaj deo ne odnosi zakon o koncesijama. Takođe u tački 12) ne bi trebalo da stoji tekst - korišćenje zdravstvenih ustanova ili njihova rekonstrukcija, modernizacija i tome slično, kao ni tačka 14) koja se odnosi na korišćenje termalnih voda u zdravstvene i proizvodne svrhe.
Zašto ovo kažem? Razumem potrebu i neminovnost angažovanja stranog kapitala lica koja žele da ulažu u našu zemlju da samim tim učestvuju u izgradnji naše zemlje, u korišćenju određenih privrednih resursa, ostvarenju i podeli profita. Sve je to razumljivo, ali nije logično, niti je pravedno da stranom koncesionaru dajemo objekte od strateškog značaja koji su izgrađeni sredstvima države, koji su u funkciji, a mnogi od tih objekata građeni su sredstvima građana putem samodoprinosa.
Sada, po ovom predlogu zakona, treba te objekte da dajemo koncesionarima na određeno korišćenje, recimo do 30 godina, kako je predviđeno. To nije pravično i nije adekvatno. Na taj način ćemo oštetiti te ljude koji su ulagali, ne samo kao država, nego i kao građani putem samodoprinosa. Apsurd je postojeće zdravstvene objekte davati pod koncesije. U redu je da se jave koncesionari da sklope sporazum, ugovor, da naprave nove objekte, da organizuju zdravstvenu zaštitu i na drugim planovima ulažu svoja sredstva, to je sasvim u redu.
Drugo što bih posebno želeo da naglasim - apsolutno se slažem sa članom 28. predloženog zakona koji predviđa 5% iznosa na ime autonomne pokrajine i 5% za finansiranje lokalne samouprave. To je potpuno u redu. Međutim, u skladu sa ovim članom sledi jedno pitanje; gospodine ministre, vama ga upućujem, a pitanje je za celu Vladu: kako će ovaj zakon o koncesijama biti primenjivan na Kosovu i Metohiji? Poznato nam je da se dole svašta događa. Slaba je reakcija i od strane naše vlade i od Saveta ministara državne zajednice; nedovoljna je i neodlučna reakcija na sve ono što gospodin Štajner sa svojom misijom čini na Kosovu i Metohiji na štetu nacionalnih i državnih interesa države Srbije.
Treba imati u vidu da tamo postoji veliki broj vrednih privrednih objekata, vrednih rudnika sa rudnim bogatstvima, a da ne pominjem Brezovicu kao turistički centar i banje sa bogatim termomineralnim vodama i da ne nabrajam sva ta bogatstva, a gospodin Štajner je dao sebi za pravo, mimo Rezolucije 1244, da raspolaže i da se predstavlja kao titular, kao vlasnik te imovine, a u stvari to je imovina Republike Srbije. Prodaje ta preduzeća, pa čak se osmelio, pored toga što prenosi određena ovlašćenja na kosovske institucije, da sada prodaje i privatizuje državnu i društvenu imovinu, što mu opet ne pripada po Rezoluciji 1244.
Zašto ovo govorim? Vi ćete reći, nije to moj sektor, nije to sektor privatizacije. Upravo privatizacija otvara put za koncesije. Ako Vlada Republike Srbije, Savet ministara državne zajednice, Koordinacioni centar i Skupština Srbije odlučno ne reaguju pred Savetom bezbednosti i spreče anarhiju i zloupotrebu misije Mihaela Štajnera, očerupaće nam imovinu države Srbije i tog naroda dole. Mora se reagovati, ako hoćemo da zaštitimo naše nacionalne i državne interese.
Samo da vam kažem, u kontekstu ovih planova koje predviđa ovaj zakon, na Kosovu i Metohiji pored ostalog, a ne bih nabrajao sve, postoje ogromne rezerve rude uglja; znam da su ranije mnogi sa zapada bili zainteresovani, u skladu sa tim, da investiraju u izgradnju novih termoelektrana. Putem koncesija, mogli bismo kao država da omogućimo tim stranim partnerima da tamo ulažu. Ako ovako ne reagujemo i dozvolimo Štajneru, ili onome ko dođe posle njega, da radi šta hoće, onda ništa nismo uradili na planu zaštite imovine države Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Branimir Trajković, poslanička grupa DSS. Ne možete, nema osnova za repliku. Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Dragan Ljubojević, poslanička grupa SRS.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću nešto o zakonu o koncesijama, pošto će DSS podržati zakon o finansijskom lizingu i zakon o garancijskom fondu. Kao što sam i u prvom izlaganju, 20. februara ove godine, o zakonu o koncesijama rekao, vlada u senci DSS izradila je predlog zakona o koncesijama još u leto 2002. godine, kao jedan od svojih prvih predloga zakona. Nažalost, to nije ušlo u skupštinsku proceduru, zbog toga što su poslanici DSS u to vreme bili izopšteni iz rada Republičke skupštine. Tako je Vlada Republike Srbije izašla sa svojim Predlogom zakona o koncesijama septembra 2002. godine. Ovo je jedna kratka napomena o redosledu događaja vezanih za donošenje ovog predloga zakona.
Naš predlog zakona je transparentniji; i, po mom dubokom ubeđenju, naš predlog zakona je predvideo pravedniju raspodelu dobijenog novca od koncesija.
Osvrnuću se na nekoliko, po meni, najznajanijih razlika između ova dva predloga zakona. DSS predlaže agenciju. Znači, kod vođenja koncesije, davanja, DSS predlaže agenciju. Vlada je predložila komisije pri resornim ministarstvima. Smatram da je bolja organizacija oko davanja koncesija ako se sve radi na jednom mestu. Agencija priprema dokumenta potrebna za određivanje predmeta koncesije, predlaže koncesioni akt, nadzire koncesione odnose, pruža pomoć davaocima koncesija i stranama u koncesionom odnosu. Ono što je veoma bitno - vodi registar koncesija, vodi marketing i promoviše potrebe za ulaganjima značajnim za Republiku Srbiju.
Loša strana vladinog predloga su komisije, kojih ima više, normalno, a koje su po resornim ministarstvima. Tako razuđena organizacija ne može doneti kvalitet, kako kod davanja koncesija tako i u celoj organizaciji. Verujem da se na taj način samo omogućavaju veće malverzacije u pojedinim ministarstvima.
Setite se samo Ministarstva poljoprivrede, gde su česte raznorazne afere, počev od smrznutih ptica pevačica, sistema za navodnjavanje, pa do ove najnovije afere oko šećera. Kada kažem ovo o sistemu za navodnjavanje, podsetiću vas samo da je resorno ministarstvo utrošilo samo deseti deo onoga što je bilo predviđeno prošle godine za sistem navodnjavanja, a danas smo pred sušom koja poprima katastrofalne razmere.
Drugo, u našem predlogu zakona šumska dobra ne mogu biti predmet koncesije. Morate se sa mnom složiti, šume su pluća jedne države, jedne regije i gradova. O tome bi više mogli reći iz Ministarstva ekologije. Mislim da koncesije na seču šuma nikada jedna Nemačka ili neka druga zapadnoevropska zemlja ne bi dala.
No, ovde bih se za trenutak zadržao. Cela ova priča vrti se oko dolaska stranog kapitala u našu zemlju. Nama, ovoj siromašnoj zemlji Srbiji je i više nego potreban svež novac, a to je fakat. Novac sa strane, iz inostranstva. Bojim se da nam se ne ponovi već viđeno u procesu privatizacije, pa da nam od 212 preduzeća, koja su prodata u prošloj godini na aukcijama, samo sedam kupe strani ulagači, a ostalo dobiju bez sopstvenog novca domaći biznismeni, bez proverenog imetka; da se brojka koja je u opticaju od stotinak familija u Srbiji koje otkupljuju društvena preduzeća, a u direktnoj su sprezi sa Vladom Republike Srbije, ne pojave kao koncesionari.
Setite se samo kako je nekada JUL gazdovao "Srbijašumama", pa je samo jedna privatna firma u to vreme imala pravo na neograničenu seču šuma, a danas je ta ista firma prodala sve svoje strugare i fabrike za preradu drveta, jer danas nema više onu zaradu koju je imala nekada.
Ono u čemu bih se složio sa ministrom, a na šta DSS ukazuje već više od godinu dana, jeste stvaranje prijateljskog okruženja za strani kapital. Ceo set zakona mora pratiti ovaj zakon o koncesijama, na primer: zakon o donacijama, koji nemamo (i ministar je rekao da je u toku i nadam se da će vrlo brzo to da bude na dnevnom redu), zakon o lizingu, koji danas imamo na dnevnom redu, a smatram da je veoma dobro i zakon o stranom ulaganju, zakon o podsticaju i promociji izvoza, o čemu smo još prošle godine u novembru mesecu raspravljali na Odboru za razvoj.
Po meni, veoma je bitan i zakon o denacionalizaciji. Zašto Vlada izbegava stalno da taj zakon donese? Ne znam kako će strani koncesionari da prihvate i da dođu ovde kod nas ako nemamo taj zakon o denacionalizaciji, a vidite da nam se stalno pojavljuju problemi baš u vezi sa tim?
Na kraju, nema nikakvih garancija države za sve ugovore sa stranim ulagačima i stranim partnerima. Bez ovih preduslova, znate i sami, nema ulaganja. Ne može se jednim, možda i dobrim, zakonom o koncesijama loša politika Vlade zanemariti i zaobići.
Vlada predlaže, u članu 20, da se na tenderu može pojaviti i samo jedan zainteresovani i da mu Vlada da koncesiju. O tome treba dobro razmisliti, jer se koncesije daju na 30 godina. U našem predlogu zakona takav tender nije uspeo, znači, mora biti više od jednog učesnika na tenderu.
A sada možda i ono najinteresantnije za naše građane, po nama, a to je koncesiona naknada. Vi, ministre, u Predlogu zakona, u članu 28. u prvoj rečenici kažete: "Sredstva ostvarena od koncesione naknade prihod su Republike i uplaćuju se na uplatni račun budžeta Republike Srbije".
Zar davanje koncesije iskoristiti za krpljenje rupa u budžetu? Slažem se da treba i to raditi, ali umesto da se ulaže u proizvodnju i tako direktno utiče na veći standard građana, mislim da je u tom smislu, ovo trebalo izmeniti.
Predlog zakona koji je DSS podnela je dosta liberalniji, te mi nudimo više novca lokalnoj samoupravi i autonomnoj pokrajini, po pravilima koncesionog akta, koji je kod nas predviđen. Ono što se ostavlja lokalnoj samoupravi, 5% u zakonu koji je Vlada predložila, više je nego malo.
Jednostavno, mnogo je razlika između ova dva predloga zakona, te je bilo teško vladin predlog zakona izmeniti amandmanima. Zato je DSS ostala pri stavu da ne podrži ovaj predlog zakona.
I na kraju ovog svog izlaganja, pozivam kolege poslanike iz Saveza vojvođanskih Mađara, vojvođanske ligaše, sve one koji su 25. februara ove godine glasali protiv ovog zakona, da izađu i objasne građanima šta se to desilo da danas glasaju za taj predlog. Šta je to što je Vlada Srbije ponudila građanima jednog dela svoje države, a što neće dati ostalim građanima?
Na kraju, Demokratska stranka Srbije će podržati zakon o finansijskom lizingu i zakon o garancijskom fondu, s obzirom da su to neki novi zakoni koji su potrebni za stvaranje prijateljskog okruženja za strani kapital koji treba našoj zemlji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Ljubojević, poslanička grupa Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle dužeg vremena imamo priliku da o zakonima raspravljamo pred ovlašćenim predstavnikom Vlade. Doduše, danas ovlašćeni predstavnik nije ni obrazlagao, a i veći broj govornika nije pričao pred ovlašćenim predstavnikom predlagača; u toku sednice ta greška je ispravljena i imamo prilike ovde da pričamo pred ministrima. Ali, ponavlja se da većina u Skupštini Republike Srbije spaja raspravu o zakonima koji nemaju gotovo nikakvih dodirnih tačaka, tako da se nama daje mogućnost da kritikujemo loše vladine predloge u mnogo kraćem vremenskom periodu nego što je to i ovaj restriktivan poslovnik predvideo.
Ono što karakteriše ove zakone, pre svega zakon o finansijskom lizingu, to su neke nelogičnosti sadržane u samom obrazloženju ovog zakona, koji je predlagač uputio Skupštini.
U drugom stavu obrazloženja - Razlozi za donošenje zakona o finansijskom lizingu - predlagač kaže da on omogućava pribavljanje savremene opreme, bez angažovanja sopstvenog kapitala ili sredstava dobijenih putem kredita.
Na kraju, u razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku, kaže se da će donošenje ovog zakona omogućiti odobravanje kredita kod Svetske banke. Šta je ovde tačno? Da li to da neće biti kredita ili to da se ovim zakonom omogućava dobijanje novih kredita?
Suština ovog zakona je u tome da Vlada, koja se hvali da uživa veliko poverenje Zapada, međunarodnih monetarnih institucija, nema nikakvog poverenja, već je morala da pribegne jednom ovakvom zakonu i da u posao lizinga uvede i treće lice, da to reguliše zakonom. Dakle, to treće lice kome će verovatno Svetska banka, MMF ili neka druga finansijska institucija obezbediti kredit za kupovinu opreme od proizvođača će onda dati tu opremu, odnosno obrtna ili osnovna sredstva proizvođaču, odnosno nekom privrednom subjektu unutar naše zemlje i za taj posao finansijskog lizinga ostvariti profit.
Šta se još krije iza ovog zakona? To je činjenica da je jedan veliki broj ljudi, bliskih ovoj vlasti, na nelegalan način došao do kapitala. Sada će, zahvaljujući ovom zakonu i finansijskom lizingu, pokušati da taj kapital plasira u našu privredu i da ga oplodi, jer to su uglavnom ljudi koji do enormnog bogatstva nisu stigli nikakvim radom nego jednostavno švercom cigareta, oružja, narkotika. Oni nisu sposobni da bilo kakvu privrednu aktivnost sprovedu u ovoj zemlji - oni će na ovaj način taj kapital oploditi, tako što će se pojaviti kao davalac lizinga nekom našem preduzeću i u okviru te aktivnosti davanja sredstava preduzeću ostvariti profit, a s druge strane opraće prljav novac.
Još jedan bitan momenat sadržan je u članu 1. ovog zakona, stav 2, koji kaže: "Na subjekte i pravne odnose iz posla finansijskog lizinga, nastalog u skladu s ovim zakonom, odredbe drugih zakona primenjivaće se u slučajevima koje ovaj zakon ne uređuje."
U obrazloženju navodite da je ovaj zakon leks specijalis. On ni po kom osnovu ne može da bude leks specijalis. Ugovorne obaveze između davaoca i primaoca lizinga treba da budu regulisane, odnosno, ako dođe do nekog spora, da se rešavaju po Zakonu o obligacionim odnosima. Ako je Zakon o obligacionim odnosima loš, onda treba uraditi kodifikaciju svih tih zakona, sve obuhvatiti jednim zakonom i prevazići neke eventualne probleme.

Reč ima narodni poslanik Dušan Cvetković.

Poštovani poslanici, uvaženi ministre, cenjeni moji Leskovčani, ovi dobri iz DOS-a, naravno pod velikim navodnicama, da ih ne nazovem imenom kojim ih vi zovete, iz paranoičnog straha onemogućili su nam da se viđamo i preko malih ekrana; ja ću se i dalje obraćati vama, uz dozu umerenog zadovoljstva što se zakon o finansijskom lizingu posle dve i po godine vladavine DOS-a ipak pojavio pred poslanicima Skupštine.
U ime poslaničke grupe SPS - Slobodan Milošević moram da izrazim ozbiljno neslaganje i zabrinutost što je ovaj zakon tako kasno došao pred poslanike. Kada se zna da je neka prva upotrebljiva verzija ovog zakona došla pred nadležne skupštinske odbore pre samo mesec i nešto dana, još jednom se potvrđuje stav socijalista da su u Vladi DOS-a problemi privrede i privređivanja zadnja rupa na svirali. Vlada se vraća problemima privređivanja samo onda kada joj to zatreba kao politički marketing.
Jasno je, kolege poslanici, da bi svaka razumna i odgovorna vlada, osim ove DOS-ovske, ovakav zakon predložila Skupštini Srbije još u prvim mesecima svoje vladavine. Nažalost, ova vlada je, zanesena i zaslepljena pre svega negativnim političkim ciljevima, trudeći se da dokaže kako je u prethodnom režimu sve, ama baš sve, bilo loše, u potpunosti zapostavila privredu i orijentisala se u sasvim drugom pravcu.
Bez prave privredne orijentacije Vlada je menjala dobre i primenjive zakone, koji su omogućavali normalno i uspešno privređivanje, uz minimalnu podršku Vlade.
Da pomenem samo Zakon o privatizaciji - najpre je, dobro se toga sećate, Vlada predložila Skupštini Srbije da ukine glavne odrednice ovog zakona, zatim je vrlo dugo pisan novi zakon o privatizaciji, ali on je morao da bude usvojen u ovom domu teleks glasanjem iz Soluna. Time je Vlada potpuno zaustavila postojeće privredne tokove.
Na osnovu ovog predloga zakona o finansijskom lizingu čini se da Vlada gospodina Živkovića još uvek nije u potpunosti rešena da se svim snagama i znanjem okrene stvaranju ukupnog zakonskog miljea u kome će se privreda razmahnuti stvarajući nove vrednosti i nove proizvode.
Kada se zna da je srpska privreda, a posebno prerađivačka industrija (čak i ona koja je građena ili obnavljana dalekih 90-tih godina) najpre nemilosrdnim sankcijama dovedena u veliko zaostajanje za svetom i Evropom, a onda zločinačkim bombardovanjem u znatnoj meri, ono najbolje, uništena, onda se postavlja pitanje zašto se ovako kasno započelo sa zakonskim stvaranjem uslova za bržu obnovu i rekonstrukciju prerađivačkih industrijskih kapaciteta.
Opravdanja koja su se od početka čula od Vlade, da ne želi da se meša u privređivanje, već samo da stvara povoljan ambijent, očigledno su bila samo izgovor za nesposobnost da se ponude adekvatna rešenja.
Kada sam na terenu mešanja i nemešanja Vlade u privredu, da samo pomenem tekstilnu industriju. Do dolaska DOS-a na vlast ova industrijska grana kao najrasprostranjenija u Jablaničkom okrugu je, uz minimalnu podršku Vlade, radila sa značajnim kapacitetima i prehranjivala 9.000 radnika i njihovih porodica.
Vlada socijalista im je omogućila da svi uniformisani u ovoj zemlji, i vojska, i policija, i carinici, i železničari, i sve službe obezbeđenja, nose uniforme od leskovačkih ili srpskih štofova. Zbog navedenog nemešanja Vlada DOS-a je učinila to da njenim dolaskom tekstilci gotovo potpuno zatvore svoje fabrike, a da se za sve uniformisane odela ipak šiju, ali sada od uvoznih štofova, koje nabavlja, a ko bi drugi, do organizovani deo DOS-ovskog lobija.
Zato, poštovane kolege poslanici, poslanička grupa SPS ima pred sobom veliku dilemu, kakvom će brzinom danas, zbog predugog kašnjenja, ovaj zakon o finansijskom lizingu zaista pozitivno uticati na ispravljanje katastrofalnog stanja u proizvodnji.
Mišljenja smo da praktična primena ovog zakona, uzimajući u obzir pripremljenost naše industrije za procese novih investicija, rekao bih, čak i do investiranja u uska grla proizvodnje, može da krene tek pred kraj ove godine. Ovo nije paušalna ocena na osnovu bilo kakvih razloga, nego je to na osnovu toga što se zna da je pad proizvodnje u Srbiji u prvom kvartalu 2003. godine iznosio 5%, da se proizvodnja u martu smanjila za 6,4%, kao i da imamo stalni pad zarada koji je u martu išao čak na 12,3%. To valjda jasno ukazuje na nesposobnost industrije da brzo krene u proces lizinga.
Ovaj zakon će verovatno imati i neki pozitivan uticaj na zapanjujuće loš spoljnotrgovinski bilans, koji je bio, sećate se, iznad četiri milijarde dolara, ali je opet u pitanju vreme početka primene ovog zakona. Međutim, kada se zna da se zaduženja zemlje i dalje rapidno povećavaju a da u ukupnom uvozu oprema jedva premašuje 10%, stvoriće se u perspektivi neka ohrabrujuća kretanja, ali ko će to od nas iz privrede dočekati, veoma je ozbiljno pitanje.
Poštovani ministre, dozvolite da, uz sve probleme koje imamo u vezi nove i neophodne opreme, u nedostatku bankarskih kredita i bankarskih sredstava, ipak na osnovu iskustva koja kao dugogodišnji privrednik imam sa operativnim lizingom izrazim ozbiljnu sumnju da će ovim zakonskim rešenjima i finansijskim lizingom, koji će biti preovlađujući, zakup opreme biti znatno skuplji.
Zainteresovanost i prisustvo posrednika u ovom poslu, koji naplaćuje svoje usluge, značajno će povećati cenu lizinga. Ako vlasti ove zemlje i same forsiraju samo finansijski lizing, to će opet zbog cene usporiti obnavljanje naše privrede.
Da kažem još nešto. Čini se da ovim zakonskim predlogom način izračunavanja amortizacije treba sasvim precizno definisati kao vremensku amortizaciju i ne ostavljati mogućnost za funkcionalnu amortizaciju. Sigurno je da se ovaj deo može amandmanski popraviti, naravno, ukoliko postoji dobra volja predlagača.
Svima koji su imali praktične probleme sa proizvođačima opreme, kao davaocima lizinga, jasno je da će na ovaj način regulisan odnos, u kome može i davalac lizinga da odgovara za odnos sa isporučiocem opreme, učiniti probleme sa opremom gotovo nerešivim. Zato očekujem da se i ovaj problem zakonski reši na najdirektniji način tj. da samo isporučilac opreme bude odgovoran za nedostatak predmeta lizinga. Uzmite u obzir samo velike industrijske kapacitete, poput rafinerija, velikih fabrika.
I sasvim na kraju, kako zbog mnogih nepredviđenih okolnosti u platnom prometu može čak i iz formalnih razloga doći do kašnjenja u isplati prve rate lizinga, mislim da je neophodno da se kašnjenje u isplati kako prve rate lizinga, tako i ostalih rata definiše na neki razuman rok, 15, 30 ili 45 dana i to da se unese u zakon. Vi znate kakvih problema imamo kada je reč o poslovanju sa bankama i da je to neophodno da uđe u ovaj zakon. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković. Narodni poslanik Željko Tomić je dogovorom promenio redosled sa narodnim poslanikom, Petrom Cvetkovićem. (Nije tu.)
Reč ima sledeći prijavljeni govornik, narodni poslanik Miodrag Stamenković.