Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika ili zamenika predsednika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Prelazimo na raspravu po prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu o Predlogu zakona o finansijskom lizingu i Predlogu zakona o koncesijama.
Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Vlatko Sekulović, a posle njega narodni poslanik Stevan Ž. Gudurić.

Poštovana gospođo predsedavajuća, kolege i koleginice narodni poslanici, predstavnici ministarstva, Socijaldemokratska partija, naravno, ovaj zakon podržava i mi smo veoma zadovoljni što se ovaj zakon, a govorim o zakonu o finansijskom lizingu, našao pred poslanicima. Međutim, ne možemo da delimo jedan ipak neopravdani optimizam koji prouzrokuje kod određenih kolega donošenje ovog zakona. Ovaj zakon jeste značajan u stvaranju pravnog okvira koji treba da podstakne i strane investicije i dodatni razvoj privrede. Međutim, on nije spektakularan zakon. To nije zakon koji će učiniti čuda, već je to samo još jedan deo u mozaiku našeg privrednog napretka i privrednih reformi.
Prema tome, mislim da treba uvek da se pridržavamo pravila da ne treba da stvaramo neopravdana očekivanja, a to isto važi i za ovaj zakon. Smatram da sa donošenjem ovog paketa zakona, znači zakona o lizingu, koncesijama, o garancijskom fondu, ostaje nakon toga još par zakonskih projekata koje treba usvojiti.
Sigurno je da su među njima najznačajniji zakon o stečaju i zakon koji bi trebalo da reguliše čitav sektor delatnosti koji je bitan za ukupnu privredu, a to je zakon o energetici. Mislim da su sa ta dva zakona ušla još neka propratna zakonska akta, kao što je Zakon o zalozi na pokretnim stvarima, Zakon o registraciji preduzeća. Time završavamo i kompletiramo pravni okvir vezan za reformu privrede i za privlačenje stranih investicija.
Nakon toga mnogo značajnije pitanje biće promovisanje i predstavljanje zemlje u inostranstvu. Moramo da vodimo računa da se Srbija u ovom periodu globalizacije ne nalazi u konkurenciji samo sa susednim zemljama, Rumunijom, Bugarskom, Hrvatskom, pa čak ni sa onim zemljama koje se dalje nalaze a još uvek su u Evropi, već se nalazi u konkurenciji sa dalekim zemljama, kao što su Tajvan, Brazil, Južnoafrička Republika, koje su takođe predmet interesovanja stranih investitora.
Ne mogu da se složim sa ocenom da ima previše kapitala danas u svetu i da se ne zna gde da se plasira taj kapital, već mislim da donekle postoji i prevelika ponuda u smislu ponude zemalja koje traže strane investicije. Moramo biti svesni da je borba u toj areni konkurencije veoma oštra i zbog toga je nama ovaj zakon bio potreban, jer time se dovodimo na isti nivo sa ostalim zemljama.
Naravno, ovaj zakon ne treba, posebno sa pravničkog aspekta, analizirati. Smatramo da je on dosta dobar, bez obzira što postoje odredbe u Zakonu o obligacionim odnosima, koje su omogućavale da se lizing i u pređašnjem periodu primenjuje kod nas. Smatramo da je ipak bilo potrebno doneti jedan poseban zakonski akt, kojim će se jasnije definisati pravni odnosi koji nastaju na osnovu ovog pravnog posla.
Prema tome, bez obzira što smo podržali donošenje ovog posebnog zakona, i u prethodnom radu, vezano za stvaranje ovog zakona, insistirali smo i na izmeni zakonskih akata koji su akcesorni u odnosu na
ovaj zakonski akt, a to se prvenstveno tiče Zakona o carini i Zakona o porezima.
Smatramo da je i na tom polju učinjen značajan napredak sa zakonima koje smo doneli u pređašnjem periodu, kako bi se lizing mogao primenjivati na jedan pravno siguran način u našoj zemlji, jer je stvarno bilo zloupotreba ovog pravnog posla u pređašnjem periodu, pogotovo sa stanovišta plaćanja poreza, odnosno carina.
Međutim smatramo da je potrebno napraviti dodatni korak, a to je vezano za primenu računovodstvenih standarda. Znate da u ovom trenutku imamo jedan dualizam, da preduzeća vode računovodstvo po našem zakonodavstvu, a da mogu, ako žele, voditi računovodstvo i po međunarodnim standardima.
Smatramo da je Zakon o računovodstvu potrebno inovirati, kako bi se potpuno primenili standardi koji važe u međunarodnim privrednim odnosima.
Prema tome, smatramo da ovaj zakon, zajedno sa tim akcesornim zakonima, kao što je i rečeno, ne samo da otvara mogućnosti preduzećima, pogotovo malim i srednjim preduzećima, da dođu do opreme, mašina, već omogućuje i lakšu zamenu mašina odnosno praćenje tehnološkog napretka. Ovo je, na primer, izuzetno važan zakon za špediterske kuće, ali i za obične građane.
Smatramo da će ovaj zakonski projekat omogućiti da i naši građani koriste ovaj pravni instrument kako bi došli do, na primer, automobila, a istovremeno smatramo da ovaj zakon uz ove druge zakone sprečava da se pojave malverzacije koje su bile prisutne početkom 90-tih godina, vezano za lizing, kada je bilo raznih prevara od "Viner brokera" i drugih preduzeća i mešetara, koji su zloupotrebljavali ovaj mehanizam i prevarili građane.
Prema tome, kako bi se ta pravna struktura definisala, smatram da je potrebno što pre doneti zakon o stečaju. Imamo informaciju da će taj zakon uskoro da se pojavi u skupštinskoj proceduri. Smatramo da je on bitan jer se zakon naslanja i na pitanje stečaja, odnosno potrebno je, vezano za pravnu sigurnost, garantovati prava davaoca lizinga, odnosno isporučioca opreme, da predmet lizinga neće nestati u nekoj stečenoj masi, već da će se on efikasno izvući iz efikasne mase i time zaštititi njegova prava, a to je potrebno regulisati zakonom o stečaju.
Poslednje dve opaske vezane za ovu materiju - što se tiče ambijenta i Svetske banke, naravno da je ovaj zakon uz neke druge zakone uslov za odobravanje određenih kredita od strane Svetske banke. Međutim, začuđujuće je koliko postoji neodgovornosti kod pojedinaca kad govore o Svetskoj banci i neznanja o Svetskoj banci, što mene dosta asocira na jednog našeg kolegu političara, koji je otprilike komentarisao Svetsku banku - da je to neka svetska banka, ona bi otvorila u njegovom rodnom mestu jednu filijalu gde bi građani mogli da podižu kredit. Opaske takve vrste jednostavno ne stoje i smatram da su irelevantne za raspravu.
Međutim, ono što je mnogo bitnije, to je pitanje ambijenta. Naravno, zakoni ne mogu biti jedini kriterijum kojim se doprinosi stvaranju povoljnog ambijenta za razvoj privrede ili za strane investicije. Zakoni prvenstveno zavise od njihove primene. Neću govoriti o konkretnoj primeni zakona kroz sudstvo nego ću govoriti uopšte i daću jednu opasku vezanu za primenu prava i zbog čega smatram da je primena prava jedan od aspekata koji se dosta zloupotrebljava u ovoj skupštini.
Naime, ako smo saglasni oko toga da je za razvoj privrede potrebna pravna sigurnost, moramo biti saglasni oko toga da je primena prava jedan od osnovnih preduslova pravne sigurnosti.
Kada se primenjuje pravo - ili se primenjuje domaće pravo ili se primenjuje međunarodno pravo. Kod domaćeg prava, a što je još bitnije u situaciji kod međunarodnog prava, ne sme biti razlike i ne može se birati koji se zakon primenjuje a koji ne.
Zato smatram da je dosta licemerno kada određene političke partije govore o pravnoj sigurnosti, o primeni prava, o stvaranju ambijenta, a prave razliku kada se govori o primeni međunarodnog prava, pa je dobro primeniti određene međunarodne konvencije a neke ne. To dovodi do voluntarizma u ponašanju države, i do situacije pravne nesigurnosti.
Konkretno, ne možete se zalagati s jedne strane za pravnu sigurnost, a s druge strane biti protiv onih međunarodnih obaveza koje ova država ima, a koje se tiču, na primer, Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Kako važi u krivičnom pravu međunarodno pravo, tako važi i u privredi. Kako važi za preduzeća, tako važi i za pojedince. O tome, gospodo, i o primeni prava, o nužnosti primene prava, o njihovoj potrebi za unapređenje života u ovoj zemlji, mislim da moramo svi mnogo više da vodimo računa.

Reč ima narodni poslanik Stevan Ž. Gudurić.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nekoliko reči o zakonu o koncesijama. Da počnemo s tim da bi vi u Vladi trebalo jedanput da usaglasite da li su agencije nešto najbolje ili nešto najgore na svetu, zato što je u jednom broju zakona koje nam ovde iznosite agencija nešto što je najpotrebnije, bez čega se ne može živeti nikako; kod vas u zakonu piše da je to nešto što ne valja, da je to dekadentno, da je to ovako i onako. Bilo bi lepo da pred narodne poslanike kao Vlada izlazite sa istim mišljenjem o jednoj materiji, a ne da povodom nekakvog zakona, kako ko izlazi, tumačite različito jednu te istu stvar.
Ja sam se sa vašim kolegom, ministrom Vlahovićem, našalio, našao se u čudu kada sam mu čitao o agenciji to što je pisalo u vašem zakonu, kada smo pričali o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Usaglasite na Vladi da li je agencija nešto što valja ili nešto što ne valja, pa da mi prihvatimo da je to tako, ali jednoznačno.
Isto tako, nekako ste mnogo lako prihvatili, pošto to prošli put nije pisalo u zakonu, kada ste ga pre mesec i po - dva ovde obrazlagali, da vi kao Vlada podelite odgovornost sa parlamentom, da parlament usvaja nekakve koncesije itd. Trebalo bi da radi svako svoj posao; vi odgovarajte za ono što je posao Vlade, a parlament neka odgovara za ono što je njegov posao. Na ovaj način predlog koji je dat nije bio posebno pametan, pa su vam dali dobar šlagvort da podelite odgovornost i da kažete - nije Vlada kriva, to je parlament od 250 pametnjakovića izglasao, da to tako treba da bude, a pitanje je da li tako treba da ide.
Nešto što vam je jednoznačno, a nije dobro, u Vladi, to je - kad god se dohvatite lokalne samouprave, a setite se šta ste pričali o lokalnoj samoupravi kada ste bili opozicija, i kad određujete šta to treba da pripadne lokalnoj samoupravi, u principu to svaki put ispadne da ništa ne treba da pripadne lokalnoj samoupravi. Tako je kod vas u ovom zakonu, tako je bilo u Zakonu o privatizaciji, zato što tih 5% nisu ništa, uz ono što ni ministar Đelić, ni ministar Vlahović nisu mogli da objasne, kako to da kupiš fabriku i ne platiš porez, a kupiš parče zemlje ili nekakvu kućicu, da staviš glavu ispod krova, i na to platiš porez.
Isto tako, tih 5% u koncesijama praktično neće pokriti ono što će onaj ko koristi koncesiju razoriti u infrastrukturi. Još uvek nismo u situaciji kao društvo da komunalna sfera ima ekonomsku cenu i onda ćemo tom dati za tepsiju ribe da nam koristi ovo i ono i još ćemo mu dati koncesiju za tepsiju ribe, pa iz te tepsije ribe ćemo odvojiti samo 5% za lokalnu samoupravu.
Najbolje je da ne dobijemo ništa, ako ne dobijemo nešto što vredi. Ovaj put to nije, pa neće gospođa Čomić, kao kod onog zakona, kazati - nije Beočinska fabrika cementa tema dva dana za Skupštinu, a bila je.
To što ćete vi sada dati, recimo, Lafaržu koncesiju za eksploataciju lapora na teritoriji beočinske opštine i za eksploataciju krečnjaka na teritoriji sremskomitrovačke opštine, ali njih da ostavimo, pa da pričam samo o onome gde ja živim. Najveći deo te zemlje su bili voćnjaci i vinogradi onih koji su živeli u Beočinu, znači, naših predaka. Otkupljeni su u vremenu u kome smo živeli, realno govoreći, za tepsiju ribe. Sada ispada da smo fabriku prodali Lafaržu za tepsiju ribe i onda ćemo im dati koncesiju za tepsiju ribe. Najbolje bi bilo da smo im sve poklonili. Onda ne bi mogli kazati da smo im uzeli pare. Poklonili smo im, pa neka idu s milim Bogom.
Na ovaj način, ako će lokalna zajednica dobiti 5%, mislim da je sva priča kako je lokalna zajednica najvažnija, kako će biti decentralizacija, prazna priča. Gde su naši novci, ono što gospodin Čanak priča? Ja imam toliko godina da pamtim kada su naši novci bili u Novom Sadu, beočinski novci, ne sećam se da nam je bilo išta bolje nego sada kada su u Beogradu. Jednako se nisu mogli dobiti ni u Novom Sadu, ni u Beogradu. Ako pričamo o našim novcima, naši novci bi trebalo da budu kod naše kuće, a da platimo svakom ono što nam radi.
To je ono što ste proklamovali kada ste dolazili na vlast. Za dve i po godine ni kroz jedan zakonski akt se to nije primetilo. To se nije primetilo ni kroz Zakon o koncesijama. Tih 5% za lokalnu zajednicu, ili 5% za Pokrajinu, sa nedefinisanim načinom trošenja para, razoriće nam infrastrukturu Vojvodine. Ona inače nije blistava. To je realnost. Mislim da to nije dobro, i prošli put se polemisalo o tim stvarima. Ako ste nešto slušali ovde, bolje da ste taj deo poslušali, nego deo da delite odgovornost sa parlamentom u vezi sa tim kako ćete nekom dati koncesiju. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković. Posle njega narodni poslanik Miloš Todorović.

 Poštovana gospođo Čomić, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, današnji paket zakona koji je na dnevnom redu pred Skupštinom Srbije, zakon o koncesijama i o finansijskom lizingu, ja bih ovde dodao i zakon o garancijskom fondu, svakako jeste onaj segment zakonske infrastrukture koji je nedostajao ukupnoj infrastrukturi Republike Srbije. Oni jesu onaj segment koji treba da upotpuni sve one prednosti koje treba da obezbede brže investiranje u Republiku Srbiju, da omoguće priliv stranog kapitala, da oslobode stege domaćeg kapitala, koji postoji na tržištu Republike Srbije, a da pri tom i našu zakonsku infrastrukturu učini kompatibilnijom sa ukupnom infrastrukturom Evropske unije, te grupacije bogatih i srećnih zemalja kojima Srbija teži.
S obzirom na to da će Liberali Srbije podržati ukupan paket zakona, nemam ambicije da ovde idem u detalje. Ja ću vrlo načelno i vrlo kratko sa par crtica, koje su zasnovane na načelima liberalnih ideja, priče iz koje dolazim, pokušati da dam neka svoja viđenja.
Paket zakona koji je pred nama razumem kao paket nužnih institucionalnih okvira za podsticanje kapitala u jednoj zajednici, snaženje slobode investiranja i konkurencije.
Institucionalna izgradnja države se uspostavlja pravilima za igru kapitala na tržištima. Liberali Srbije zagledani su u neposrednu ekonomsku budućnost zemlje i najčešće se usuđuju da kažu - one zajednice koje ne uspevaju da stvore institucionalne okvire za pokretanje svojih kapitalnih resursa, ma koliki da su, ne uspevaju da postanu atraktivne ni za kapitalno investiranje sa strane; ili, bolje rečeno, ima kapitala, ali nema institucija kapitalizma u Srbiji. Ili, bolje rečeno, ovim paketom zakona popravljamo tu mogućnost za investiranje.
Dakle, ono što se može kapitalizovati najpre u našem privrednom poduhvatu, bar što se tiče kapitalista, investitora iz evropskog područja, jeste institucionalno uređenje države za kapitalističko privređivanje. To je šansa. Kapitalisti procenjuju i ocenjuju pravne i institucionalne okvire za igru konkurencije i na našem tržištu. Najbolja investicija uz sve prednosti je uređenje države za kapitalizam. Tu se od nas najviše očekuje, a uradili smo srazmerno nedovoljno.
Privatni investitori posmatraju prostor i ljude ovde, i vrednuju ih prema stepenu ostvarenih ekonomskih sloboda. Institucije koje omogućavaju i garantuju, da vas ne podsećam sada na metodologiju vodećih instituta, neću ni da pominjem najnovije prognoze.
Investicije u svetu godišnje premašuju tri biliona dolara. Rastu i u našoj regiji, i to zakonito prema dva procesa: institucionalno uređenje zemlje po standardima kapitalizma i pridruživanje strateškim asocijacijama, koje garantuju bezbednost u širem regionu.
Ceo paket zakona ima logiku kapitalizma, da učini tržišnim. Dakle, da obezbedi promet i kapitalizaciju uspavanih imovinskih prava, bilo države, bilo pojedinca. Prva slika koju vidim kao model iz ovog okvira, koja je morala da bude stvarnost, jeste preduzetnik, koji umesto hipoteke na nepokretnostima u odnosu 1:3 nabavlja od lizing kompanije preko banke mašinu ili tehnologiju, zalažući upravo samo mašinu i osiguravajući odnos uz pomoć garancijskog fonda ili društva za klasično osiguravanje kredita.
Preduzetnik u visokoproduktivnim ekonomijama ne snosi sam rizike svog kapitalnog ulaganja kao kod nas; jer, upravo u garancijskom fondu vidimo jednu dobru nameru da država pokuša da nadomesti onu funkciju koju u razvijenim kapitalističkim i tržišnim uslovima igraju osiguravajuća društva. To bi bilo sjajno, znači, da su takve kuće povezane u kapitalističku industriju osiguranja, da su prisutni i ovde, pa da cena osiguranja bude uračunata u kredit reosiguran u povezanom lancu osiguranja i reosiguranja.
Ali, to će malo da sačeka. Prazninu će, kao dobar primer za pravac razvoja i nameru našeg dostignutog modela bankarstva i osiguranja, pokušati da nadoknadi država. Bankari i osiguravajuća društava uživaće do tada nacionalnu zaštitu za slobodu pristupa finansijskom tržištu u pogledu osnivanja stranih banaka i osiguravajućih društava gde su lizing poslovi i pakovanja osiguranja i reosiguranja poslovnog kredita standardni poslovi.
Želim da naglasim i otvorim jednu dilemu - da li je celishodno da se bankama i osiguravajućim društvima pristup našem privrednom prostoru i dalje uslovljava obavezom kupovine akcija naših banaka u sanaciji? Vodeće kuće Evrope, s pravom, sa podozrenjem gledaju na takva uslovljavanja koja stvaraju iluzije na kratak rok za, navodno, nacionalno bankarstvo, nacionalne poslove osiguranja, kao da već odavno nije jasno da kriterijum za novi bankarski patriotizam jeste otvoriti se za najbolje i za najjače koji će kupiti na tržištu i naše najbolje i naše najjače. Više milijardi evra u slamaricama, neuknjižena imovina i nekretnine građana, nepouzdana evidencija, centralizovana imovina države, zabrana prometa zemljišta strancima, akcije države u bankama, sve su to rizici, ali i šanse jednih pored drugih.
Na području koncesija takođe je važna tržišnost ugovora o koncesijama, njihova prenosivost, tu smo uočili polje rizika kada prava na istraživanja treba da se preobraze u prava na eksploataciju. Šta je korenito rešenje? Model nema pravo na istraživanje bez prava na eksploataciju, odnosno pravo na istraživanje uključuje pravo na eksploataciju; koje su garantovane privilegije vlasnika koncesija na istraživanjima u dobijanju koncesija za eksploataciju; i dalje, kako i pod kojim uslovima obezbediti eksploataciju istraženog, ako vlasnik koncesije za istraživanja odluči da opstruira eksploataciju. Ovde treba napomenuti da novi zakon o ekologiji ne predviđa mogućnost prenosivosti eksploatacionih dozvola, pa to može da bude jedan nepoželjan sukob zakona.
Bilo kako bilo, ukupan paket zakona koji je danas pred nama, i naravno usvajanje tog paketa u Republičkoj skupštini, dakako jeste korak ka daljem upotpunjavanju naše zakonske infrastrukture koja pokriva milje privrede i investiranja.
Liberali Srbije očekuju da je ovo još jedan korak u dobrom pravcu, ka ukupnim evropskim integracijama, a samim tim dizanje naše privrede i njene aktivnosti na evropske modele.
Liberali Srbije će podržati i glasati za ceo paket ovih zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miloš Todorović, a posle njega narodni poslanik Zoran Krasić.

Poštovana gospođo Čomić, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nije prošlo ni tri meseca od kada smo razmatrali predlog zakona o koncesijama i odbacili ga kao veoma loš predlog, a pred nama se nalazi isti taj predlog samo malo doteran i prerađen. Kozmetika je učinila svoje, ali je loša suština zakona dosledno očuvana.
Ne znam da li Poslovnik o radu Narodne skupštine dopušta da se ponovo razmatra nedavno odbačeni predlog zakona, jer se ništa novo nije desilo, osim što su neki poslanici promenili svoje mišljenje; u prethodnom glasanju o ovom istom zakonu, nezadovoljni procentom od 5% (naime, tražili su 50%), glasali su protiv; šta se to sada dogodilo kada su u najavi oni zadovoljni sa ovim predloženim rešenjem od 5%, ne znam. Uglavnom, to mi je malo nejasno, verovatno će se u diskusiji i njihovi stavovi ovde pred nama razjasniti.
Predlog zakona dostavljen je Narodnoj skupštini 14. aprila, sa predlogom da se donese po hitnom postupku. Bilo je isplanirano da se zakon donese pod plaštom vanrednog stanja i da tako Vlada ispuni svoja obećanja i aranžmane prema budućim koncesionarima.
Međutim, ovde je stanje danas isto kao i 14. aprila, jer nema TV prenosa sednice Narodne skupštine, tako da je za nas stanje i dalje veoma vanredno. Ako uporedimo ovaj današnji predlog zakona o koncesijama sa onim koji smo odbacili pre tri meseca, može se zapaziti da su izostale neke odredbe, ali suština zakona je ostala ista.
Cilj ovog zakona jeste da se omogući, to ponavljam kao i prošli put, određenoj grupi ljudi koji su bliski Vladi da dođu do koncesija da bi ih koristili da se bogate dugo godina, bez obzira na verovatne političke promene posle predstojećih parlamentarnih izbora. Pošto mi živimo, dame i gospodo, u Srbiji, u zemlji kratkog pamćenja, još kratkotrajnijeg Ustava i zakona, neće biti velike štete ako se usvoji ovaj zakon koji je po mom mišljenju i po mišljenju poslanika SSJ veoma loš; on će kratko trajati, naravno, samo do izbora.
Da pogledamo šta je predloženo u ovom kratkotrajnom zakonu. U obrazloženju Predloga nailazimo na objašnjenje da je Predlog zakona umesto niza pravila vezanih za svaki od mogućih oblika podsistema, jednom opštom odredbom obuhvatio sve takve poslove, uspostavljajući na taj način fleksibilan i istovremeno siguran pravni okvir. Veliko je pitanje da li će se takve opšte odredbe ubuduće, rokovi, slobodno tumačiti, pa posle usmeriti baš u onom pravcu koji ni zakon, ni Narodna skupština nisu želeli.
U samom zakonu, velika novost - nema agencije. U svakom zakonu do sada je agencija bila obavezni element, a sada je pisac vladinih zakona na bolovanju, pa nisu predvideli tu agenciju. Umesto Vlade, i tenderske komisije, glavu bi u budućim problemima koji će nastati oko ovog zakona, a ja vam garantujem da će nastati, trebalo da trlja agencija, ali ovog puta se predlagač zakona nije setio.
U postupku i načinu davanja koncesija u članu 7. Predloga zakona u poslove nadležnog ministarstva i Vlade uvlači se bez stvarne potrebe Narodna skupština. Naime, ukoliko su predmet koncesije objekti koji imaju strateški značaj za Republiku ili međunarodni značaj, predlog za davanje koncesija Vlada dostavlja Narodnoj skupštini, a Narodna skupština daje mišljenje Vladi.
Ovo je, dame i gospodo, nepotrebna demagogija, jer će Vlada i opstajati dok ima podršku veštački stvorene većine u Narodnoj skupštini, a šta će joj mišljenje njene poslušne većine, to sigurno nikome nije jasno. To je samo gubljenje vremena i odugovlačenje, jer ćemo prilikom predlaganja Narodnoj skupštini tih koncesija izgubiti tri meseca da bismo doneli ovde odluku o tome što je Vlada predložila Narodnoj skupštini, jer vi imate ovde ovu laganu većinu, koja svakog dana sve manje funkcioniše.
Imam neke primedbe i oko ovih procenata koji su dati za jedinice lokalne samouprave na čijem se području obavlja koncesiona delatnost. Koliko treba da dobije Vojvodina, to neka odluče poslanici iz Vojvodine, ali mi smo dali predlog i dalje ostajemo pri tome da koncesiona naknada za jedinice lokalne samouprave mora biti veća, zato što se tu, kod tih koncesionih delatnosti mogu očekivati velike posledice po životnu sredinu i zbog obavljanja tih koncesionih delatnosti ta stopa mora biti za jedinice lokalne samouprave daleko veća.
U članu 30. utvrđuje se mogućnost prenosa koncesije. Kaže: "Koncesionar može dobijenu koncesiju preneti drugom licu". Nema javnog tendera, već prosti prenos koncesije. Slutim da će se u Srbiji jedna firma, eventualno dve, specijalizovati za učešće na javnom tenderu za dodelu koncesija, a zatim te koncesije prenositi svojim prijateljima, saradnicima ili nekakvim nazovi ortacima. Zato predlažem da se ne predviđa prenos koncesija.
Ovo sam isto govorio i u prethodnom obrazlaganju ovog predloga zakona, koji nije prošao. Zaista ne bih voleo ponovo da dolazimo u situaciju da moramo isto da pričamo, jer to je toliko očigledno. Ko ne može da izvrši ugovorenu obavezu, brate, neka vrati koncesiju, a ona će se dalje dobijati javnim tenderom, kako uvek vi kažete - transparentno. Na kraju, predlažem Narodnoj skupštini da ovaj predlog odbaci, jer ništa nije bolji od prethodnog koji smo veoma opravdano odbacili.
Kada govorimo o zakonu o finansijskom lizingu, moram da priznam da je on dosta kvalitetno tehnički napisan i da je ovo jedan od boljih zakona koji se našao ovde u proceduri. Međutim, sama implementacija ovog zakona će biti vrlo teško sprovodljiva u praksi.
Dame i gospodo, mi se nalazimo u jednom veoma teškom periodu tranzicije. Moramo biti realni, moramo posmatrati šta se događa u našoj privredi koja je potpuno paralisana, ne može da da nikakve efekte u praksi. Imamo veliki pad društvenog proizvoda. Mala i srednja preduzeća, koja već uveliko osnivamo u prethodne dve godine rada ove vlade i ove skupštine, praktično na terenu ne funkcionišu, ne postoje.
Slažem se da će se ovim zakonom možda podići taj ekonomski efekat za koji ministar Pitić tvrdi da će tako biti. Međutim, da li je trebalo da dođemo u situaciju da čekamo ovaj zakon i da ga ovako gromoglasno najavljujemo i da izvučemo neke poslednje atome snage od građana i ljudi koji će ući u ovaj projekat oko finansijskog lizinga.
Mnogo nejasnih stvari tu ima. Zaštita dužnika je pod znakom pitanja, kamatne stope su jako visoke, to morate da priznate svi, tu zaista nema nikakve dileme.
Dalje, kakve je efekte zakon o finansijskom lizingu dao u zemljama našeg okruženja? Nismo dobili dovoljno objašnjenja. Mi imamo nekakve podatke da se on nije pokazao u pravom svetlu i na način na kakav treba da zaživi u zemljama našeg okruženja. Na kraju krajeva, pominjan je ovde primer Bugarske. Mi nikada nismo gledali primer Bugarske, Rumunije i ostalih zemalja u okruženju koje su nama uvek bile neinteresantne.
Tu ćemo imati, po meni, jedan veoma nejasan ekonomski efekat: kako će ići oko te nabavke opreme, nedostatak kapitalnih investicija, da li je moguće popraviti usvajanjem ovog zakona, da li će zakon o založnom pravu doći u proceduru, da uđe zajedno sa ovim zakonom kao projekt u našu svakodnevicu. Puno stvari ima. Neka vam je Bog u pomoći. Poslanički klub SSJ ipak neće glasati za predložene zakone.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a posle njega narodni poslanik Ljubomir Mucić.

Po staroj dobroj praksi, Vlada nas iznenađuje sa lošim zakonima i predlagači, predstavnici Vlade, čim izađu za ovu govornicu to i priznaju. Ako se pogleda stenogram, šta je rekao predstavnik Vlade, pročita njegovo obrazloženje predloga zakona, pa se pogleda i šta stoji u odredbama predloga zakona, onda se vidi da tu nešto nije u redu. Milozvučnije deluje kada predstavnik Vlade saopšti ono što je napisao u obrazloženju, nego ono što se nalazi u odredbama.
Naravno, bilo bi dobro da je predstavnik Vlade konsultovao, povodom zakona o finansijskom lizingu, jednog advokata, narodnog poslanika. On je godinu dana morao da bude u Holandiji zato što je pre 10-12 godina bio preteča poslova finansijskog lizinga. Čovek je radio sa kolima, pomagao nekim kriminalcima, pa je morao da pobegne u inostranstvo.
(Dragoljub Stamenković: Da li je to Boško Ristić?)
Verovatno da je to taj čovek. Ali, ni to nije problem. Problem je u tome što, ako se smatra da treba urediti oblast finansijskog lizinga, onda je to moglo da se uradi sa jednom dopunom odredbe 550 Zakona o obligacionim odnosima i to u delu jednog klasičnog lizinga; i, naravno, iza odredaba Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu bankarske poslove ubaciti finansijski lizing kao jedan od poslova pružanja finansijskih usluga. Predlagač se nije opredelio za to, on se opredelio da posebnim zakonom to reguliše.
Mi smo brojnim amandmanima pokušali samo da usaglasimo sa postojećim pravnim sistemom obligaciono - pravni aspekt ovog pravnog posla i ništa drugo. Tu moram da uputim primedbu predlagaču. U obrazloženju kaže da je ovo jedan potpuno kompletan propis kojim se regulišu svi aspekti finansijskog lizinga. Nažalost, regulišete samo jedan obligacioni aspekt, a ove druge aspekte ne regulišete. Imali ste prilike da čujete od mojih prethodnika da je taj ekonomski ili taj lukrativni interes upravo zbog izbegavanja carina, poreza i drugih stvari.
No, vi sigurno imate potrebe da donesete ovaj zakon, ne samo zbog obaveza prema međunarodnoj zajednici, nego zbog činjenice da ni Narodna banka, pa ni poslovne banke, pa čak ni poreska uprava danas ne može da vam odgovori kako da registrujete vozilo (kamion, autobus) ako ste ga kupili na lizing. Znači, ne radi se čak ni o finansijskom, nego o onom običnom lizingu gde ste od proizvođača koji je u mogućnosti da isporučuje tu opremu sa velikim rokovima otplate, itd. U Narodnoj banci vi danas nemate čoveka koji zna da uputi eventualnog primaoca tog lizinga. Verovatno da je potreban zakon, ali nažalost, vi ovim zakonom ni to čak ne regulišete.
Kažem da smo pokušali da usaglasimo ono što je potrebno sa odredbama i načelima Zakona o obligacionim odnosima. Imali ste prilike da čujete da su neke odredbe potpuno neodržive. Ako vi propisujete minimum iznosa lizing naknade, a pozivate se na slobodu ugovaranja ugovornih strana, pa to još vezujete za neke amortizacione stope, onda ste na taj način prekoračili ovlašćenja, jer vi, praktično, ovim zakonom samo regulišete odnose između ugovornih strana. Znači, država se ne pojavljuje kao ugovorna strana, država se ne pojavljuje kao neko ko treba da štiti neki interes. Ne znam zašto bi država štitila interes davaoca lizinga ili primaoca lizinga u vezi sa tim koliki će biti minimalni iznos lizing naknade.
Što se tiče ove objedinjene rasprave, jedina zajednička i dodirna tačka za ova dva pitanja je činjenica da postoje ljudi sa slobodnim sredstvima i da smatraju da ovim ulaganjem mogu da ostvare veću zaradu, da im kapital donese veći prihod nego da to drže oročeno u banci ili da na drugi način plasiraju sredstva.
Mi već imamo iskustva sa lizingom i mi imamo i neposredno iskustva - na lizing su uzimane mašine kojima su asfaltirane ove naše ulice. To treba da se kaže. Neće biti dobro ako se od ovog zakona o finansijskom lizingu kao jedina korist pojavi to da će ljudi da kupuju vozila, a verovatno je namera da to bude usmereno pre svega na postrojenja, opremu koju naša privreda u ovom trenutku ne može da obezbedi.