Da li se još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, danas Narodna skupština Republike Srbije raspravlja o dva predloga zakona, jednom novom i jednom starom. O ovom starom više će reći moje kolege poslanici iz Socijalističke partije Srbije, a ja ću pokušati da kažem nekoliko reči o novom zakonu, zakonu o finansijskom lizingu.
Na početku moram reći da mi poslanici iz Socijalističke partije Srbije smatramo da Predlog zakona nije dobar, da ima više slabosti i nedorečenosti i da nećemo glasati za njegovo usvajanje.
O manjkavosti Predloga zakona reći ću nešto više kasnije. Pre toga mislim da bi trebalo odgovoriti na jedno pitanje - da li ovaj zakon ili uopšte bilo koji zakon o finansijskom lizingu može postići ciljeve koji su postavljeni u obrazloženju zakona, tj. razloga za njegovo donošenje?
Tamo je od strane predlagača, Vlade Republike Srbije, rečeno da se usvajanjem zakona stvara značajan osnov za ulaganje u privrdu Srbije, njen razvoj i preuređenje ka modelu tržišne ekonomije.
Bilo bi lepo za Srbiju i njene građane da je to tako. To bi značilo i nešto više, vezano za životni standard.Ali, tako nije. Nije, iz razloga što se teško može odgovoriti na to šta je privreda Srbije danas.
DOS je, a samim tim i Vlada Republike Srbije, prepustio zakonu tržišta da stihijno uređuje ekonomsko stanje u Srbiji i rezultati su katastrofalni. Nemanje sistemske politike Vlade Republike Srbije u oblasti ekonomije proizvelo je pad industrijske proizvodnje, i to višemesečni pad. Taj pad proizvodnje u prvom kvartalu ove godine u odnosu na isti period prošle godine manji je za 4,8%. Pad industrijske proizvodnje će dovesti do daljeg pada ionako redukovane stope ekonomskog rasta, a Vlada je u međuvremenu izvršila korekcije i sama rekla da stopa rasta neće biti onakva kako je projektovana na početku ove godine.
Zna se dobro da nezaposlenih u Srbiji ima sve više i više. Početkom maja taj broj je dostigao milion. On konstantno raste mesecima unazad. Predstavnici Vlade najavljuju i nove nezaposlene.
Ministar za privatizaciju je najavio nekoliko stotina hiljada novih ljudi koji će ostati bez posla. Pominje se neka cifra od 400 do 700 hiljada ljudi. Sve ovo izaziva i dalji pad životnog standarda.
Ono malo ljudi što radi, prima sve manju platu. Pad zarada je zabeležen u januaru. U februaru je bio nešto viši, da bi u martu plate bile i dalje smanjene. To govore zvanični podaci različitih instituta koji se bave istraživanjem, odnosno ovom tematikom. Pad je 2,32% manji u odnosu na februar a 12,4% manji od decembarskih plata.
Kada je reč o visini zarada zaposlenih, frapantan je podatak da je u martu svega 13,2% zaposlenih primilo platu veću od 18.000 dinara, što znači da svi ostali, a ima ih preko 85%, imaju platu manju od pomenute sume. Penzije će u naredna tri meseca biti manje za 5,6%. Investicije su doživele zastoj. Visok uvoz strane robe i dalje je dominantan. Spoljnotrgovinski deficit, koji je već davno prešao četiri milijarde dolara, i dalje se uvećava.
Od obećane uspešne privatizacije nema ništa, a kamoli od njene podsticajne proizvodnje. To malo firmi što je privatizovano, kažem malo jer je gotovo zanemarljiv broj kupaca iz inostranstva, uglavnom se radi o domaćem kapitalu, prelasku iz jednih ruku u druge, praktično pranju para, i odmah posle preuzimanja preduzeća od strane novih vlasnika menja se i proizvodni program.
Preduzeća koja se spremaju za privatizaciju ne proizvode kao ranije. Efekti proizvodnje tih preduzeća su skromniji, daleko ispod očekivanih. Zaduženje zemlje se i dalje povećava.
Sve ove podatke sam pomenuo iz razloga da se zna kakvo je stanje u ekonomiji zemlje i, drugo, da se vidi da takvo stanje ne može biti dobra osnova za primenu zakona o finansijskom lizingu.
Zakon neće postići postavljene ciljeve, ne zato što se to ne želi, već zato što se ne može u postojećim ekonomskim uslovima. Zakon je, dakle, u značajnom delu neprimenljiv.
Ekonomskih efekata zakona neće biti ili će biti jako skromni, ali će Vlada, kao i toliko puta pre, ovaj zakon predstaviti kao spas za privredu Srbije. Marketing i imidž će i ovog puta biti dominantni, a za loše rezultate obrazloženje će biti nađeno i dato kasnije - što kasnije, to za Vladu Srbije bolje. No, i pored toga što zakon neće biti moguće primeniti u odgovrajućem ekonomskom ambijentu, jer on i ne postoji u Republici Srbiji, poslanici Socijalističke partije Srbije smatraju da zakon ima više manjkavosti i pomenuću neke.
Prvo, nedovoljno širok sadržaj poslova i predmeta finansijskog lizinga. Rešenjem toga bi se stekla mogućnost zaokruživanja procesa finansijskog lizinga, čemu bi doprinela i mogućnost koja ne postoji, da primalac lizinga otkupi i kupi opremu, postrojenje, tehnologiju, vozila ili slično, što je predmet lizinga.
Drugo, nedovoljna pravna sigurnost primaoca lizinga, što posao finansijskog lizinga čini mnogo manje efikasnim nego što bi trebalo da bude.
Treće, suviše visok novčani deo osnovnog kapitala, koji mnoga preduzeća može sprečiti da obavljaju poslove finansijskog lizinga, iako ispunjavaju druge potrebne uslove.
Četvrto, nedovoljno jasan vremenski određen rok između davaoca i primaoca lizinga u slučaju kašnjenja isplate obaveza primaoca lizinga, čime se stiču uslovi za raskid ugovora. Taj rok ne može biti sada i odmah, niti primeren, kako u zakonu stoji, već mora biti unapred jasno određen.
Peto, nedovoljna i nejednaka pravna sigurnost svih učesnika u poslovima finansijskog lizinga. Primalac lizinga ne može biti potpuno nezaštićen, a davalac lizinga tako zaštićen da ne odgovara ni za šta, jedino da naplaćuje kamatu i proviziju.
Šesto, registar finansijskog lizinga treba da vodi konkretna institucija, kao što je Privredna komora Srbije, kao asocijacija privrednih subjekata.
Sedmo, nepostojanje jasne pojedinačne odgovornosti davaoca ili primaoca lizinga, a ne solidarne, kako zakon predviđa, ako neko od njih ne izvrši upis u registar ugovora o lizingu, njegove izmene i dopune i prestanak ugovora. Dakle, zakon o finansijskom lizingu jeste način lakšeg pribavljanja mašina i opreme i pokretanja proizvodnje, ali dosta skupo, skuplje nego nabavka putem bankarskih kredita.
Vlada treba da obezbeđuje veću finansijsku i drugu podršku za nabavku opreme i privredni razvoj, s obzirom na to da preduzeća sama to ne mogu, zbog stanja u kome se nalaze i niskog kredibiliteta kod stranih partnera.
Poštovane kolege narodni poslanici, ovaj predlog zakona pati od brojnih manjkavosti. One se mogu eventualno popraviti izmenom zakona, usvajanjem amandmana.
Poslanici Socijalističke partije Srbije su podneli 15 amandmana na ovaj predlog zakona, naravno, dajući vrlo konkretne primedbe šta i na koji način treba izmeniti. Smatramo, čak i da se to učini, da amandmani budu usvojeni i zakon bude promenjen, poboljšan, ekonomski ambijent u kome zakon treba da se primenjuje, a to je privreda Srbije, u takvom je stanju da zakon objektivno čini gotovo neprimenjivim.
Još jedanput sam želeo da ponovim stav sa početka ovog izlaganja o Predlogu zakona o finansijskom lizingu - mi nećemo glasati za njegovo usvajanje. Hvala.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, poslanička grupa Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, žalim što ste vi bili inicijator da se spoji rasprava o ova dva zakona. Time ste nam uskratili mogućnost da se podrobnije osvrnemo pojedinačno na svaki zakon, ali dobro, šta je tu je.
Što se tiče zakona o finansijskom lizingu, ovaj zakon, kao i zakon o koncesijama, trebalo bi da bude osnov za nova ulaganja u privredu iz inostranstva, za čim naša privreda vapi. Dakle, trebalo bi da se stvore uslovi da strani kapital, pre svega, dođe u zemlju, oplodi se i da od toga imamo koristi i mi, i oni koji su kapital uložili.
Mi smo veoma interesantan prostor i interesantno tržište za strane ulagače, odnosno za vlasnike kapitala, koji taj kapital negde treba da plasiraju i da od toga imaju koristi.
Mi nemamo kapital, nemamo tehnologiju, ili imamo zastarelu tehnologiju, imamo uništenu infrastrukturu, uništena preduzeća, a stranci imaju i para sa kojima ne znaju gde će i šta će, imaju i tehnologiju koju negde treba da prodaju i sada im naše tržište biva veoma interesantno.
O čemu se ovde radi? Svetska banka veoma dobro zna da nama nema druge, nego da tražimo kredite. Mi te kredite, nažalost, koristimo za popunjavanje budžetskih šupljina, jer para u budžetu nema i koristimo sredstva za potrošnju, a ne možemo da ih iskoristimo za ulaganje u privredu. Mi smo i za ovaj poslednji kredit od 80 miliona evra rekli da ćemo ga potrošiti za socijalna davanja. Prema tome, nećemo moći da idemo u neke investicije. Zadužujemo se, a vidim da smo već u nemogućnosti da otplaćujemo i kamate koje nam redovno dospevaju.
Mislim da je ovo svima jasno i tu ne treba mnogo da se ubeđujemo. Svi znamo da u budžetu para nema. Ministar Đelić je rekao: "Sve što danas stigne, sutra se do 11,00 sati potroši". Vidimo da dva meseca zaposleni u Saveznoj skupštini nisu primili platu. Ovde plate non-stop kasne. Biće 8-9 plata u toku godine. Šta se dešava s penzijama, koliko će ih biti, koliko idu dole, to ćemo tek da vidimo.
Pored toga imamo i tešku godinu pred nama. Što se poljoprivrede tiče, vidimo da je ministar Veselinov na kraju uspostavio izgleda kontakt sa Bogom i da mu je ovaj rekao da ipak ovo mora da se proglasi elementarnom nepogodom i da seljaci moraju na neki način da se obeštete.
(Siniša Mitrović, sa mesta: On ne veruje u Boga.)
Možda on ne veruje u Boga, ali mi verujemo.
Generalno, ovaj zakon je, po nama, u korist primaoca, ali jedinu korist ima davalac lizinga. Mislim da pravno-tehnički i terminološki nije dobro urađen. Mi smo na to ukazali u amandmanima. Mi vodimo računa o čistoti pravnog stila i očuvanju pravnog sistema. Ti amandmani bi trebalo da budu usvojeni od strane predlagača, ukoliko zakon uopšte prođe skupštinsku proceduru, jer smo navikli da vaši zakoni ovde padaju.
Kako se radi o jednom poslu robnog prometa, postavlja se pitanje zašto finansijski lizing, a ne običan lizing, koji kod nas postoji odavno? Regulisan je Zakonom o obligacionom pravu. Učili smo ga kao studenti ekonomskog i pravnog fakulteta. Sami ste rekli u svom izlaganju da se radi o dva odvojena ugovora, i sada treba da nađemo odgovor zašto nam u ovom momentu treba ovakav jedan zakon koji će regulisati nešto što je već sada regulisano, obzirom na to da se radi o dva zasebna ugovora, koji su, takođe, potpuno pravno regulisani. Znači, zašto uvodimo treće lice između proizvođača opreme i primaoca lizinga, kad je jasno da proizvođač opreme i sam ima interes da svoju opremu proda, odnosno da je da na lizing. Ne vidim zašto sada treba uvoditi nekog trećeg, osim ako nismo želeli da peremo prljave pare koje postoje u zemlji, u inostranstvu ili u našem okruženju.
Postavljaju se dva pitanja: ko ima pare u zemlji, ko ima pare u inostranstvu? U zemlji ima samo prljavih para. To, valjda, svi znamo. Zdrave privrede nema, zdravnih banaka nema. Ima ovih koje su došle sa strane. Kakav im je status, videćemo kroz koju godinu.
Što se tiče inostranstva, tamo para ima, ima para kod Svetske banke, ima i kod drugih banaka. Krediti od tih banaka su pod znatno povoljnijim uslovima, nego što su kod nas u zemlji. Znači, kamate su mnogo manje. Šta će se dogoditi? Ne stoji tvrdnja da ovaj pravni posao do sada nije bio regulisan u našem zakonodavstvu i da je to specifičan pravni posao, da to zahteva poseban zakon koji će se tim poslom baviti.
Vi ste nam i sada u ekspozeu rekli da očekujemo zakon koji će regulisati zalog. Hoćemo li onda imati zakon o kupoprodaji, zakon o zakupu, pa da sve ugovore koji su regulisani Zakonom o obligacionim odnosima ponovo regulišemo posebnim zakonima? To apsolutno nema nikakvog smisla. Mislim da dovodimo čitavu materiju u konfuziju.
Imate ucenu onih zemalja u kojima vlada kontinentalno pravo. Oni vole da postoji zakon o svemu i svačemu. Vi to dobro znate. Računate na njihov kapital i sada im izlazite u susret i donosite ovakve zakone. To je moglo da se vidi iz sadržine ovog zakona, donekle i iz vašeg obrazloženja.
Mislim da za to nema potrebe. Mogli smo da ostvarimo ovaj finansijski lizing bez donošenja novog zakona, obzirom na postojanje Zakona o obligacionim odnosima.
Ovaj prvi ugovor, obzirom na to da vi govorite o zakonu o trojnom ugovoru, klasičan je ugovor o kupoprodaji. Davalac lizinga, kako ga nazivate, kupuje robu od proizvođača i on ima sa njim klasičan ugovor o kupoprodaji, s tim što mu kaže - tu robu nećeš da isporučiš meni, nego nekom trećem licu. To je kao kad zovete "Telefloru", pa kažete - kupiću buket cveća, ali pošaljite gospođici toj i toj. Nema tu ničeg drugog.
Imate drugi ugovor koji je klasičan ugovor o zakupu. Dajete robu primaocu lizinga. On je koristi i plaća za to određenu naknadu. Pogrešno ste ovde u zakonu odredili neke parametre kako će to da se plaća, obzirom na to da ovde veličate ugovor kao institut i kažete da je zaboravljen. Pustite onima koji ugovaraju da sami ugovaraju način plaćanja. Nemojte vi da im propisujete parametre. Tu su tržišni uslovi u pitanju. Onaj koji daje pare i onaj koji uzima, dobro se sračunaju i odrede koliko će to da košta.
Dakle, nije u pitanju nikakva specifičnost, nego one države na čiji kapital vi računate žele da imaju poseban zakon. Mislim da je to suština.
Imali smo mi lizing i do sada, i to i ovaj finansijski, jer je, recimo, oprema koju je Čume koristio za asfaltiranje puteva klasičan lizing, s tim što je on očigledno bio i davalac lizinga i primalac lizinga; isplatilo mu se da to bude, obzirom da je za otplatu lizinga, za nadoknadu plaćao mnogo manje nego što je ovde zarađivao i za tu razliku je lepo profitirao. Ali, dobro, mislim da će kapital takvih kao što je Čume samo da bude ovde projektovan u poslovima finansijskog lizinga.
Konkretno, ovde ste predvideli rok od dve godine koliko može da traje taj posao, a mi smo vas upozorili i kroz amandman da ima sezonskih poslova; znate, ne bi trebalo možda zakonom ni da se određuje koji je to rok, ali mogao bi da se spusti na šest meseci. Hoću da vam kažem da smo pokušali amandmanima da vam ga popravimo, ali ostaje ona naša tvrdnja da je zakon potpuno suvišan.
Što se tiče naknade koja je predviđena u članu 7, već sam vam rekla da treba da ostavimo potpunu slobodu ugovaranja, a u članu 10. definišete ko može da bude davalac lizinga na potpuno, čini mi se, neodgovarajući način, jer razumela bih da domaćem licu tražite da je registrovano za ovu delatnost i da ima ovaj kapital, minimalni novčani deo osnovnog kapitala od 100.000 evra...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, da li koristite i sledećih 10 minuta?)
Da, nemojte ove eure, mi kažemo Evropa, a ne kažemo Europa. Ali ne možete strancima da propisujete dodatne uslove pod kojima će oni da se bave finansijskim lizingom, obzirom da je to uređeno njihovim zakonodavstvom. To ne može da bude nikakav plus ovom zakonu.
U članu 16. za materijalne nedostatke kažete - odgovara isporučilac. Molim vas, nemoguće je da isporučilac odgovara, jer nema nikakvog ugovora između njega i primaoca lizinga. Oni koji nemaju zaključen ugovor ne mogu biti u pravnom odnosu, nikako. Zaboravljate da je nosilac prava svojine na predmetu lizinga samo davalac lizinga, pa je logično da on odgovara za eventualne nedostatke.
Član 24, na koji ću se sada u načelu samo osvrnuti, a u raspravi o pojedinostima podrobnije o tome, potpuno je zbunjujući, ne samo za nas, za nas nije, nama je jasno šta ste hteli da kažete, ali će biti zbunjujuće za sud, ako do suda dođe, a tu je i međunardna arbitraža, pa treba posvetiti posebnu pažnju.
Nažalost, toliko u načelu o zakonu o finansijskom lizingu, a što se tiče zakona o koncesijama, mi smo ga imali u raspravi 19. februara, rasprava je trajala dva - tri dana, zakon je pao u Skupštini, pao zbog toga što nisu prošli amandmani gospodina Čanka, odnosno AP Vojvodine; sada su oni ugrađeni tu i tamo, vidim i sada da ima jedan amandman gde se traži 30%, a ne 5% za ulaganje u infrastrukturu AP Vojvodine, ukoliko se predmet koncesije nalazi na području Pokrajine.
Znači, sada je neki dogovor postignut i videćemo da li ćete taj amandman usvojiti ili nećete, pretpostavljam da će vas do zadnjeg momenta Čanak držati u šaci po pitanju usvajanja ovog zakona, ili ste se možda nagodili oko Ustava.
U svakom slučaju, neka tregovina jeste u pitanju, nije zakon potpuno isti kao onaj prethodni, ima izvesnih izmena, a mi smo se osvrnuli na te izmene kroz amandmanska rešenja i tvrdnja predlagača, data u obrazloženju, da donošenje ovog zakona direktno podstiče oživljavanje privrednih aktivnosti u Srbiji i razvoj privrede uopšte, traži odgovor na pitanje šta vam je do sada smetalo da dajete koncesije. Nije ništa, zakon o koncesijama je postojao, postojao je i taj tender, gospodine ministre, postojao je savezni zakon koji je ovu materiju regulisao i moglo je i putem tendera da se određuje ko će biti koncesionar.
Ne razlikuje se ovaj zakon mnogo od tog postojećeg iz 1997. godine, čak je 80% materije usvojeno, s tim što ste izbacili agenciju, za koju smatramo da jedino ima smisla da ostane u ovom zakonu, odnosno da se bavi koncesijama, imajući u vidu kakva je lokalna samoprava, kakvi su naši kadrovi i da je ova agencija mogla na stručan način da servisira i obavlja sve te poslove, ali zašto to niste, pokazaće vreme, svugde ste ih stavili, samo ih ovde nema.
Donošenje ovog zakona predstavlja jedan od uslova za odobravanje kredita Svetske banke; to je jedan od uslova kod ovog prethodnog zakona, pa se opet nameće pitanje dokle idu ucene Svetske banke i zašto smo doveli sebe u situaciju da toliko zavisimo od Svetske banke, odnosno od kredita.
Na to pitanje ću pokušati da dam odgovor - zato što je država, čuli smo gospodina Tadića, ministra vojnog, odlučila da odustane od tužbe za naplatu ratne štete pred onim Međunarodnim sudom pravde u Hagu protiv 19 država koje su bombardovale SRJ. To je ministar otvoreno rekao posle razgovora u Briselu sa čelnicima NATO-a. Rekao je da je lako ispuniti uslov za ulazak u Partnerstvo za mir, treba samo jedan ovaj mali uslov da se ispuni, a to nije nikakav problem. U čije ime on to govori, mi zaista ne znamo, ali po nama je to akt veleizdaje.
Kako će se koncesije davati? Davaće se uglavnom za izgradnju i održavanje infrastrukturnih objekata, termoelektrana, hidroelektrana, rudnika, i to upravo onima koji su tu infrastrukturu i tu privredu uništavali, onima koji su svojom politikom, uvođenjem sankcija, iscrpljivali tu privredu i tu ekonomiju, a sada treba da im stvorimo uslove da još oni taj svoj kapital ovde oplode. Oni su sve to radili da bi došli do ovog trenutka, da mi zavisimo isključivo od njihovog kapitala.
Mi u suštini protiv koncesija nemamo ništa, naprotiv, smatramo da koncesije treba da postoje. Imamo protiv da nam prioritetan interes bude odobravanje kredita od Svetske banke, jer Svetska banka neće nama da odobrava te kredite, nego onima koji ulažu, odnosno koji uzimaju koncesiju. Oni dolaze u priliku da od Svetske banke uzimaju novac i hoće ovde garanciju iz ovog zakona.
Ovde je, dakle, potpuno preuzeta materija prethodnog zakona, sa, da tako kažem, malim izmenama. Raniji zakon doduše nije dozvoljavao zaključivanje koncesionih ugovora ukoliko postoji samo jedan zainteresovan za koncesiju, a sada to može, i to po nama otvara mogućnost za zloupotrebe. U dosadašnjem zakonu imali smo jedan logičan uslov koji je koncesionar morao da ispuni, a to je racionalno korišćenje prirodnog bogatstva; ako dajete neku koncesiju na 30 godina, on može potpuno da iscrpi resurs, a ovde u zakonu nema zaštite od toga. To je naročito važno, pogotovu kada su termoelektrane, hidrocentrale u pitanju; taj koji dobije recimo hidrocentralu (otkud znam kome ćete vi da date koncesiju i zašto, možete da date na Đerdap) može da izvozi struju koliko hoće, a mi ne možemo da se zaštitimo od toga.
Ono što je novo u ovom zakonu, deo koji se odnosi na oblasti koje mogu biti predmet koncesija, jesu održavanje i korišćenje, rekonstrukcija i modernizacija zdravstvenih ustanova, o tome će moje kolege da pričaju; to je nešto što nikako ne bismo, izgradnja je u redu, ali sve ovo drugo ne bismo smeli u ovom trenutku da činimo, imajući u vidu kakvo je stanje zdravstva i kako je regulisano zdravstveno osiguranje.
Predlaže se da sredstva koja se ostvare od koncesije budu prihod budžeta kao prihod Republike Srbije, osim dva izuzetka koja su napravljena i u Zakonu o privatizaciji, ako se sećate: kada je u pitanju AP Vojvodina, 5% ukoliko se predmet koncesije nalazi na toj teritoriji, i 5% lokalnoj samoupravi, protiv čega nemamo zaista ništa. Bilo bi sasvim prirodno da se odredi namena tih sredstava. Ako je već u drugom stavu onog člana koji reguliše tih 5% Vojvodini rečeno da oni to ulažu u infrastrukturu, zašto onda i celokupna sredstva koja idu u budžet Republike Srbije nisu opredeljena za infrastrukturu, a ne da te pare opet trošimo u potrošnju. To nam neće na dobro izaći.
Na kraju, smatramo da o koncesijama ne treba da odlučuje Narodna skupština. Podela vlasti postoji: zakonodavna, izvršna i sudska. Mi smo ovde da donosimo zakone, Vlada je tu da ih sprovodi, pa vi izađete pred Skupštinu Srbije, podnesete kao Vlada izveštaj i kažete - dali smo te i te koncesije pod tim i tim uslovima, mi izveštaj usvojimo ili ne usvojimo ili zbog toga tražimo da padne Vlada. Nemamo mi šta da se mešamo i da delimo odgovornost sa Vladom, po pitanju kome koncesiju dati, bez obzira na šta se koncesija odnosi. Neka svako radi svoj posao i neka odgovara za svoj posao.
Nažalost, ni Skupština Srbije ne može da nađe načina da sprovodi svoje odluke, pa ni kad je u pitanju direktan prenos sednice Skupštine. Direktora bira Vlada, pa bi zbog toga sad trebalo da tražimo da padne Vlada. To bi bilo jedino normalno u normalnoj državi, ali ovo nije normalna država. Zbog toga mi nećemo glasati za ovakav predlog zakona, niti zakona o finansijskom lizingu, niti zakona o koncesijama.

Reč ima narodni poslanik Bojan Pajtić, poslanička grupa DOS - Reforma Srbije.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, prilikom predlaganja da se spoji rasprava o ove dve tačke dnevnog reda vodili smo računa o tome da se radi o regulisanju dva ugovora u privredi, dakle, obavljanje privredne registrovane delatnosti i, sa druge strane, da se radi o oblasti i materiji koju pokriva organizaciono i strukturno jedno ministarstvo u Vladi Republike Srbije i s obzirom  na činjenicu da ova dva zakona treba da obezbede mnogo bolji i kvalitetniji ekonomski ambijent u Republici Srbiji.
Zakon o finansijskom lizingu zasnovan je kako na UNIDROIT konvenciji o finansijskom lizingu, tako i na Zakonu o obligacionim odnosima, koji kroz svoje posebne odredbe reguliše neke ugovore koji su delimično kompatibilni sa ugovorom o finansijskom lizingu i sa nekim tekovinama i odredbama uporednog prava u onim zemljama u kojima ovaj oblik ugovora ima i te kako ozbiljnu, značajnu i masovnu primenu.
Ovaj ugovor sadrži elemente zakupa koji bi se mogao nazvati praugovorom, ugovorom od koga je lizing i nastao; to je ugovor o prodaji sa obračunatim otplatama rata, ugovor o prodaji sa zadržavanjem prava svojine, ugovor o kreditu. Ministar je naglasio, kada je govorio o kontinentalnom pravu, koliko je važno da se što više i što preciznije definišu određeni ugovori, kada kod nas u pravu imamo činjenicu da se u teoriji ugovori koji se ne nalaze u Zakonu o obligacionim odnosima i nazivaju neimenovanim ugovorima, iako su možda i u praksi poznati u nekim drugim izvorima prava. Neobično je bilo važno da se ovaj ugovor kroz poseban zakon, ledž specialis, uvrsti u naš pravni poredak i da se precizno omeđe oblici ovog ugovora, odnosno način na koji se ovaj ugovor zaključuje, primenjuje, menja ili dopunjuje.
Načelo pravne sigurnosti je jedno od osnovnih načela koje je u ovom ugovoru bilo ispoštovano. Praktično, ono se provlači kroz ceo tekst, od činjenice da davaoci lizinga mogu da budu ona pravna lica koja imaju osnivački ulog od najmanje 100.000 evra, pa do pismene forme ovog ugovora, forme koja garantuje veću pravnu sigurnost nego usmena forma od koje, principijelno, naš Zakon o obligacionim odnosima polazi kao osnovne forme. Povraćaj predmeta lizinga u slučaju da dođe do poništenja ugovora jeste brži i efikasniji nego što predviđa naš Zakon o izvršnom postupku.
Prilikom regulisanja ove oblasti i ovakvog načina zaštite, tu postoje rizici - da li dozvoliti izvestan stepen samovlašća ili se rigidno držati onih odredaba Zakona o izvršnom postupku koje dovode do toga da se nekada mesecima ili godinama taj izvršni postupak odugovlači. Predlagač zakona se opredeljuje za najbolje rešenje, drži se striktno odredaba zakona, skraćuje rokove i omogućava da se davalac lizinga na efikasan način zaštiti od nesavesnog ponašanja druge ugovorne strane.
Odgovornost za pravne nedostatke, koju davalac lizinga kao vlasnik po prirodi stvari snosi, ukoliko neko treće lice ima pretenzije ili svojim pravom pretenduje da uskrati ili na bilo koji drugi način ograniči uživanje na stvari primaoca lizinga, takođe je odredba koja se preuzima iz Zakona o obligacionim odnosima, ali se i na specifičan način štite ugovorne strane u ovom ugovoru.
Praktično, finansijski lizing se sastoji od dva ugovora. Sastoji se od ugovora o isporuci koji bi se mogao tretirati i kao ugovor o prodaji robe i ugovora o finansijskom lizingu na osnovu koga primalac lizinga stiče pravo držanja i korišćenja predmeta lizinga, naravno, uz plaćanje odgovarajuće naknade koja je zasnovana pre svega na amortizaciji predmeta lizinga, što takođe ukazuje na pravičnost i što takođe može da predstavlja značajan momenat kod osnaženja privrednih kretanja, upravo zahvaljujući ovom mehanizmu.
Ovaj zakon na snažan način daje u ruke učesnicima u privredno - pravnom prometu mehanizam koji omogućava razvoj privrede, omogućava da se steknu uslovi za kredite Svetske banke. Dakle, na više načina omogućava osnaženje privrede u Republici Srbiji, a automatski i veće zapošljavanje, veći privredni razvoj i, što je neobično važno, podsticanje inicijative, a čini se da nam u Srbiji upravo najviše inicijativa fali.
U privrednim kretanjima potrebne su privatne inicijative, inicijative pravnih i fizičkih lica, da uđu u ovaj ugovor i da kroz ovaj ugovor steknu pravo da koriste određena nova dostignuća, novu opremu, nove aparate, na osnovu kojih mogu da privređuju, a pri tom ne moraju da izdvoje velika sredstva da bi tu opremu kupili i ne moraju da se vežu za tu opremu. Pri tom, kada koriste tu opremu pre svega se vode principom ekonomske koristi i u trenutku kada ta oprema postane zastarela mogu da se odreknu upotrebe te opreme, a da pri tom za to ne snose sankcije; tako su po veoma povoljnim uslovima došli u mogućnost da obavljaju određenu privrednu delatnost za koju je, inače, potrebno mnogo više sredstava.
Upravo zbog tako povoljnih uslova i zbog male materijalne i finansijske baze koju imaju učesnici u pravnom prometu u zemljama u tranziciji, ovaj ugovor je imao tako masovnu primenu i bio je tako uspešno primenjivan u zemljama bivšeg istočnog bloka. Dakle, kapitalne investicije, privredni razvoj i zapošljavanje jesu osnovni pravci u kojima se ovaj zakon kreće.
Zakon o koncesijama, o kome je ova skupština već raspravljala, koji se suštinski ne razlikuje od prethodno predloženog teksta zakona, omogućava pravo korišćenja, naravno, uz dozvolu države, na određeno vreme i uz određenu naknadu, prirodnih bogatstava, javnih dobara i određenih javnih službi.
Kada uporedite funkcionisanje naših javnih službi po lokalnim samoupravama, pre svega komunalnih službi, sa komunalnim službama u zapadnim zemljama, videćete da su to uglavnom koncesionirane delatnosti, izuzev možda vodovoda, ali i vodovod vrlo često biva koncesioniran. Dakle, na osnovu načela efikasnosti i racionalnosti, vrlo se često lokalne uprave po svetu opredeljuju da daju koncesije na komunalne delatnosti i zadržavaju najviše samo onaj administrativni, upravni deo.
Pravna sigurnost je takođe nešto što sledi iz Zakona o koncesijama, kako kroz novi koncept koji vidimo u odnosu na prethodni zakon koji omogućava veću transparentnost i pravičnost ovog procesa, tako i kroz činjenicu da se parlament izjašnjava o davanju koncesija na određene delatnosti koje imaju strateški ili međunarodni značaj.
Dakle, one delatnosti koje su od javnog interesa jesu delatnosti koje će, da bi bile koncesionirane, biti potvrđene kao takve, dakle kao predmet koncesije, i u ovom parlamentu, i to je neobično važna demokratska tekovina ovog zakona.
Zakon predviđa širu listu delatnosti, nabraja koje su to sve delatnosti, od puteva, preko vodoprivrede, energetike, rudarstva, komunalnih službi, koje mogu biti predmet koncesija. Ostavlja mogućnost da se ta lista proširi, odnosno ostavlja mogućnost za vrlo liberalan način dimenzioniranja i definisanja u kojim sve oblastima koncesije mogu doći u obzir.
Definišu se ovim zakonom tri načela, ne samo deklarativno, kako smo čuli od predlagača, nego se sva ta načela implementiraju kroz različite pravne mehanizme i u zakonski tekst posle deklarisanja tih načela. Dakle, načelo jednakog i pravičnog tretmana, pri čemu je uvek važno kod ovog pravnog posla da su informacije jednako i u isto vreme dostupne svim potencijalnim učesnicima u ovom pravnom poslu, da svi oni budu unapred upoznati sa elementima ugovora, sa uslovima koje moraju da zadovolje da bi ugovor mogli da zaključe, sa standardima koje moraju da ispoštuju i sa načinom i procedurom kako da dođu do zaključenja samog ugovora.
Slobodna tržišna utakmica, dakle opredeljenje da sva pravna i fizička lica mogu učestvovati u ovoj proceduri, takođe je nešto što omogućava da ovaj ugovor bude široko zaključivan, odnosno da što širi broj učesnika u pravnom prometu ulazi u ovaj pravni posao. I, autonomija volje kao opšte načelo obligacionog i građanskog prava, odnosno ugovornog prava, pre svega jeste nešto što nije nikada u potpunosti neograničeno. Dakle, ograničeno je - ne samo ovim zakonom nego i zakonom o obligacionom, tako je i u svim ostalim civilnim zakonodavstvima u kontinentalnom pravu - javnim interesom. Dakle, ukoliko javni interes nije ispoštovan tada se ugovor poništava, ne samo u ovom zakonu nego je to
generalni princip u svim zakonima.
Decentralizacijom, dakle opredeljivanjem prihoda koji se steknu na osnovu ovog ugovora, lokalnim samoupravama i autonomnoj pokrajini praktično se omogućava i obezbeđuje demokratski mehanizam raspolaganja sredstvima koja se steknu kroz zaključenje ovog ugovora. Kada uporedite ovo sa zemljama zapadne Evrope, istočne Evrope, čak i Azije, videćete da lokalne samouprave imaju benefite ukoliko dođe do koncesije na određenim delatnostima na teritoriji te lokalne samouprave.
Ovaj zakon obezbeđuje priliv stranog kapitala. Ovaj zakon daje snažne mehanizme za razvoj naše privrede i zbog toga će poslanička grupa DOS - Reforma Srbije glasati za njega.

Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Dragan Tomić, poslanička grupa Narodni socijalisti.

Poštovana gospodo narodni poslanici, najveći deo ove materije je klasična obligacija i sadržan je u Zakonu o obligacionim odnosima. Ovo predstavlja, po meni, još jedno izvođenje iz te materije u smislu da se reši jedna oblast, ali tretman oblasti nije kompletan i iz tog razloga mi ga nećemo podržati.
Šta je suština ovoga o čemu hoću da govorim, u vezi ovog zakona? Lizing je u principu najviše korišćen radi izbegavanja plaćanja poreza; jedna od kategorija koja se mnogo koristi u praksi, obligaciona kategorija da bi se izbeglo plaćanje poreza, a rekao bih da bi se izbeglo i plaćanje carine. Razumem tu jednu stranu i ona jeste prilično anahrona, nedefinisana, pomerena malo ulevo ili udesno po potrebi da se na određeni način rešava ovo pitanje i dobro je da se materija koncentriše na jednom mestu, ali apsolutno nekompletno.
Imate ovde niz primera iz regulative ovog zakona u kojima se jasno vidi bezbroj mogućnosti za izbegavanje plaćanja poreza. Nadam se da će se ministar složiti sa mnom, pošto imamo problema u poreskoj oblasti
poprilično, da bi možda trebalo povesti računa. I, evo konkretnog primera šta se dešava u momentu kada dođe do prekida ugovora. Plaćene su neke rate, znači u nekom periodu dolazi do prekida ugovora. Ovo je klasična forma zakupa. Koliko znamo, po zakonu zakup je forma u kojoj se mora plaćati porez na promet, ali u ovom slučaju kada dođe do prekida, a recimo dođe do prekida pred nekim sudom mesec dana pre isteka roka, šta su naša posla? Da se napravi izbegavanje poreza, a ovde su bezbrojne mogućnosti za to. U tom slučaju sud će doneti rešenje, doneće presudu, konstatovaće činjenično stanje, obaveze neće nastati i može da ponovi nov rok za lizing. Ništa vas ne sprečava da obnovite, znači još jedan lizing period na nekakav način, da fingirate da ste plaćali i tako u nedogled.
Mislim da se sa ove strane, poreske, finansijske, pravne strane ovo uopšte nije tretiralo, a čini mi se da je najveći problem u ovoj državi, jedan deo problema koji nosimo i koji je sada, čini mi se, u priličnoj ekspanziji kada je u pitanju ova materija i ova oblast, tzv. finansijski lizing. On je u primeni iz nekoliko razloga. Prvi i osnovni razlog je da bi se izbegli bankarski poslovi u direktnim odnosima od strane proizvođača određene vrste opreme ili vozila. Ulazi se u finansijski lizing sa određenim licima i na taj način se vrši kreditiranje lica da bi se u nekom roku od dve, tri, četiri ili pet godina, kako se ugovori posao, došlo do sticanja prava svojine. Ishod svega je sticanje prava svojine. Očigledno da ovde nemamo taj drugi deo tretmana u kojem možemo kontrolisati na određeni način, a pre svega poreski, i ovde definitivno sada ozakonjujemo izbegavanje poreza i mislim da to nije dobro.
Vi znate da je uglavnom, recimo kada se radi o prometu motornih vozila, glavni razlog za ovakvu vrstu prometa motornih vozila izbegavanje plaćanja carina i poreza. To je mnogo krupno pitanje za ovu državu. Šta sada da radimo ako pustimo ovoj državi bezgraničnu formu lizing kompanije koje će raditi, a radi se o davaocima lizinga ili isporučiocima koji će to raditi, a 100.000 evra ne znači ništa. To su sitne pare za količinu pravnog posla, odnosno obim tog posla koji može jedna takva kompanija raditi ili jedno pravno lice, iz kojeg može doći do enormnog izbegavanja plaćanja poreza na promet kada je u pitanju promet motornih vozila.
Mislim da se sa te strane ovo nije tretiralo i da to nije dobro. Zaista mislim da nije dobro, jer pored te kreditne crte, kada je u pitanju isporuka recimo nekih osnovnih sredstava koja će se koristiti u procesu proizvodnje, to mogu i da razumem, to mogu da smatram kao dobru formu, čini mi se da će glavna konstatacija priče oko lizinga u nekom narednom periodu upravo biti na prometu motornih vozila. Stoga, upozoravam, zaista dobronamerno, i skrećem pažnju da ćemo doći u situaciju da imamo poplavu pravnih subjekata koji će se baviti lizing poslovima, uz sve prekide koje mogu uraditi u toj fazi, uz nove ugovore o lizingu.
Najviši pravni akt koji se donosi u ovoj državi i najstariji, sa najjačom pravnom snagom, jeste akt koji donosi sud; da li je presuda u pitanju na osnovu priznanja ili rešenje. Kada je u pitanju rešenje dolazite u situaciju da niži pravni akti, a to su svi ostali, pa i obligacija koja ima karakter obostrane volje, imaju niži karakter i na taj način doći ćete u situaciju da imate ogromne pravne poslove i izbegavanje poreza.
To se posle ne može rešavati ni uredbama, jer imate formu zakona. Ne može se rešavati ni drugim podzakonskim aktima, ne možete naterati sudije da ne sude o ovim pravnim stvarima, jer moraju da sude, moraju da donose rešenja, moraju da poštuju volju parničara, jer radi se o klasičnoj parnici.
Jednostavno, možemo doći u situaciju da imamo ogromnu poplavu izbegavanja plaćanja poreza. Zaista mislim da sa te strane ovo nije dobro tretirano. Čini mi se da bi ministarstvo trebalo da povede računa, ili Vlada Republike Srbije, kako ovo pitanje u narednom periodu razrešiti. Očigledno ćemo doći u situaciju da ogromnu količinu izbegavanja plaćanja carine i poreza kroz ovaj pravni posao, možemo doći u situaciju da budu, pored one prve strane koja može stvoriti neke uslove, viši efekti ovi kudikamo može biti finansijska korist, ni za državu, a posebno za pravna ili druga fizička lica. Hvala lepo.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Radič Joković, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Nova Srbija.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi iz Nove Srbije smatramo da je ovaj zakon o finansijskom lizingu trebalo ranije doneti, kako bi se obezbedili uslovi za brže pribavljanje opreme kojom bi se pospešila privredna aktivnost preduzetnika, kao i malih i srednjih preduzeća, koja je nažalost u zadnje vreme sve slabija.
Do sada ova materija nije bila uređena jednim zakonom, što nije bilo u interesu potencijalnih učesnika u ovom poslu. Donošenjem posebnog zakona o finansijskom lizingu, on dobija prioritetnu primenu u odnosu na druge opšte zakone, što daje veću pravnu sigurnost učesnicima u poslu i povećava efikasnost u postupku pribavljanja opreme za obavljanje privrednih delatnosti.
Ovim zakonom se uređuju sledeći poslovi: ugovor o finansijskom lizingu, prava i obaveze subjekata u poslu finansijskog lizinga, kao i registar finansijskog lizinga. U ovom poslu se javljaju tri subjekta koji su međusobno povezani sa dva ugovora koji svojom uzajamnom povezanošću čine celinu ukupnog posla finansijskog lizinga. Prvi ugovor predstavlja ugovor o prodaji predmeta lizinga između davaoca lizinga i proizvođača, na osnovu koga davalac lizinga stiče pravo svojine na predmetu lizinga. Ovde treba naglasiti da davalac lizinga nabavlja predmet lizinga po specifikaciji primaoca lizinga od proizvođača koga je odabrao primalac lizinga.
Drugi ugovor predstavlja ugovor o finansijskom lizingu koji davalac lizinga zaključuje sa primaocem lizinga i na osnovu koga davalac lizinga na primaoca lizinga prenosi ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga na određeno vreme, uz ugovorenu naknadu koja se plaća u ugovorenim rokovima.
Članom 7. Predloga zakona predlaže se da se visina naknade određuje na osnovu amortizacije predmeta lizinga. Kako bi se obezbedio davalac lizinga od zloupotrebe nesavesnog primaoca lizinga, u slučaju raskida ugovora o lizingu, on predmet lizinga može da povrati na brz, pravno siguran i efikasan način definisan članom 30. Predloga zakona.
Ovim članom je definisano da se postupak povraćaja predmeta lizinga zadržava u okviru sudskog postupka uz brzo i efikasno postupanje suda u kratkim rokovima, u skladu sa odredbama Zakona o izvršnom postupku.
Članom 10. je definisano da je davalac finansijskog lizinga privredno društvo, čiji je minimalni uplaćeni novčani deo osnovnog kapitala 100 hiljada evra. Mi smo podneli amandman na ovaj član, tražeći da uplaćeni novčani deo osnovnog kapitala davaoca lizinga bude u funkciji vrednosti predmeta lizinga. Smatramo da ne može biti isti iznos uplaćen od novčanog dela osnovnog kapitala za firme koje vrše finansijski lizing opreme, recimo, za domaćinstva, kao za one firme koje su registrovane za poslove finansijskog lizinga za industrijska postrojenja.
Takođe smo podneli amandmane na članove 6, 16, 17, 24, 26. i 36. Predloga zakona, sa željom da preciznijom formulacijom ovih članova popravimo tekst zakona. Ima se utisak da pri izradi teksta Predloga ovog zakona nisu konsultovani stručnjaci iz tehničkih oblasti, pa otuda ima dosta nepreciznosti ili glomaznih formulacija kada su u pitanju materijalni nedostaci predmeta lizinga, štete koje mogu nastupiti i održavanje predmeta lizinga.
Što se tiče zakona o koncesijama, ispred Nove Srbije u okviru načelne rasprave govoriće prof. dr Miodrag Stamenković.
Pridružio bih se onim diskutantima koji su na neki način kritikovali Vladu zbog slabljenja privredne aktivnosti. Mislim da se Nova Srbija pridružuje tome. Moramo nešto preduzeti pod hitno da se ta privredna aktivnost popravi. Čak smo i u onim oblastima gde smo imali šansu, kao što smo dobili određene preferencijale od Evropske unije za izvoz šećera, stvaranjem afere šećera uništili praktično domaću proizvodnju koju je trebalo da unapredimo.
Nešto nam se slično dešavalo prošle godine oko afere oružja. Moram da vas podsetim, pošto sam iz te oblasti, da mi sada imamo 14 hiljada zaposlenih u preduzećima koja se bave proizvodnjom naoružanja i vojne opreme i da su kapaciteti tih preduzeća mnogo veći nego što su potrebni domaćoj vojsci. Prema tome, sa tom aferom mi smo ugrozili egzistenciju tih 14 hiljada radnika i proizvodnju u tim firmama.
Zamolio bih da Vlada ubuduće vodi računa o tim stvarima i da ljudi koji su bliski Vladi i koji su učestvovali u stvaranju afera budu na određeni način sankcionisani. Hvala.