Naš amandman na član 12. proishodi iz amandmana na član 10, s tim što smo u amandmanu na član 10. zaista napravili jedan tehnički propust koji ćemo da otklonimo i da predamo tu ispravku. Mi predlažemo da nacionalni prosvetni savet, sa svim ovim nadležnostima koje su predviđene i opisane ovako u zakonu, bira Skupština na predlog Odbora za prosvetu. To jeste malo komplikovanija procedura zato što nisu propisani ni kriterijumi, ni procedura kako će Odbor za prosvetu da predlaže Skupštini članove tog saveta. To situaciju malo komplikuje. Ali, uz mnogo dobre volje, Odbor za prosvetu bi bio u stanju da taj posao obavi i to u relativno kratkom roku.
Drugo što smo predložili je da ovaj savet bude profesionalizovan. Naime, da to budu ljudi plaćeni iz budžeta, slično kako su plaćeni ljudi za Savet za radiodifuziju. Neophodno je da budu profesionalci zato što će imati pred sobom jako malo posla i neophodno je da to budu profesionalci, koji će ostaviti vrlo značajne druge poslove da bi se posvetili ovom zajedničkom opštedruštvenom cilju koji bi pred njih bio postavljen.
Na kraju, mi smo predložili da nacionalnim prosvetnim savetom predsedava, odnosno da njegov predsednik po funkciji bude ministar prosvete. Bilo bi nam drago kada bi ministar Knežević razumeo našu dobru volju koju smo ugradili baš u ovaj amandman. Mi smatramo da bi taj savet dobio ne na kompetencijama, jer je on kompetentan i u stručnom smislu i po nadležnostima koje ste mu predvideli, ali on bi dobio na težini u operativnom smislu, ako njime predsedava ministar prosvete. S druge strane, ministar prosvete bi bio mnogo nezavisniji u odnosu na Vladu, a delimično i u odnosu na Skupštinu, ako bi predsedavao jednim takvim telom koje bi okupljalo trust mozgova koji se bavi strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji. Dakle, i sa jedne i sa druge strane bi to bilo dobro, što se tiče izvršne vlasti i zakonodavne, ali ono što je najvažnije, to bi bilo dobro za sam obrazovni sistem u Srbiji i za njegovo reformisanje.
Na kraju, vi znate da mi imamo Zakon o ministarstvu, ali nemamo zakon o ministrima i svi znamo, i to ukazuju ljudi sa strane, da naši ministri nemaju nužan stepen autonomije. Oni su politički taoci jedne vlade i jedne skupštine. Ministar mora da ima određen stepen autonomije u Vladi, čak i u odnosu na Vladu i u Skupštinu i u odnosu na Skupštinu. To je onaj stepen autonomije koju on crpe iz svoje stručne sposobnosti i stručnog znanja i stručne obaveze koju mu deligira društvo da uredi jedan sistem.
