Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodo ministri i pomoćnici, članovi Vlade, primedbi ima ovde dosta, ali kada se radi o članu 86. mislim da je verovatno greška, jer u predškolskim ustanovama se izvode aktivnosti. Znači, ne drže se časovi, časova nema. Mi smo ovde povećali i tamo obično držali dve do tri aktivnosti dnevno i ništa više. Ako hoćemo da se deca igraju, da se pripremaju, upravo je to taj uzrast, nije onaj niži, srednji i viši uzrast. Ovde je za sve generalno četiri sata, a to je previše da dete od tri godine ili pet godina najviše, jer su oni najstariji, provedu četiri sata, ako se zna da su do sada imali mnogo bolje uslove u predkolskim ustanovama i mogli su da se igraju i da rade neke aktivnosti. Pazite, to nisu bili neki časovi, to su aktivnosti i to u trajanju od pola sata najviše i da je to vreme, posle toga su mogli da budu slobodni. Znači, mi njima fiksiramo četiri sata kao priprema za ono što sledi posle. To što sledi posle, to je dvogodišnja igra, to je prvi i drugi razred.
Što se tiče člana 87, mislim da to godišnje obrazovanje je prihvaćeno već svuda i nema mnogo razloga, a pogotovo što se njime želi, a to je dobro obrazloženo ovde, da prva tri razreda uglavnom bude razredna nastava, pa da drugi stepen bude neka veza između razredne i predmetna i one poslednje tri, normalno, bila bi predmetna nastava. To je na neki način prilagođavanje učenika novonastaloj situaciji i mi tu na neki način prekidamo onaj jaz između četvrtog i petog razreda. Nama su deca najviše problema imala prilikom prelaska iz četvrtog u peti, jer tu dotle imali razrednu nastavu, imali su jednog učitelja koji se brinuo o njima više nego roditelj, a ovamo dobiju nastavnike koji gledaju samo predmet i ništa ne vide od toga, kao i program, pa tu su bili problemi.
Mislim da se to može izbeći, ali nema u predlogu, ne vidim, a svuda je u svetu uglavnom tako da učitelji svake godine menjaju razred, pa se specijalizuju, jedan vodi prvi razred, drugi vodi drugi, a treći treći, itd. Izbegli bi onda upravo formiranje neke familijarnosti i preveliko vezivanje za učitelja. Ne može učitelj da bude sve i sva praktično za dete i da se tako formira ličnost.
Jeste da su to vrlo osetljive godine, psiholozi to bolje znaju da su te godine kada deca stiču određene vrednosti, trajne, i da su to godine negde od treće, peti, šeste godine i kasnije, ali upravo su to te godine kada mi počinjemo sa predškolskim, odnosno transformišemo se i prelazimo u školski sistem. Ako su toliko važne, upravo možemo izbeći i na ovaj drugi način da svaki učitelj vodi po jedan razred, to ima dvostruki značaj. Prvo, on će se specijalizirati za to, ne mora uopšte da zna ne znam koliok predmeta i da je stručan za sve predmete, nego će za jedan razred, a ostale razrede će voditi drugi učitelji. Drugo, deca se neće navikavati na taj roditeljski, na to pedagoško prihvatanje, pa kasnije su doživljavali veliki treume prilikom prelaska u viši razred...