DEVETO VANREDNO ZASEDANJE, 24.06.2003.

4. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

DEVETO VANREDNO ZASEDANJE

4. dan rada

24.06.2003

Sednicu je otvorila: Gordana Čomić

Sednica je trajala od 10:55 do 18:00

OBRAĆANJA

...
Socijalistička partija Srbije

Žarko Obradović

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, SPS neće glasati za ovaj zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina iz nekoliko razloga, a pre svega zbog toga što smatramo da je ovaj zakon apsolutno političkog karaktera, da za Vladu ima marketinški značaj, da je napravljen zbog međunarodne zajednice i da kroz rešenja koja nudi predstavlja jednu supremaciju, izvršne vlasti nad pravosuđem.
Jako je loše po Srbiju i pravosuđe, državu, da se zakon pravi ne u saradnji nego očigledno uz diktat međunarodne zajednice i takav odnos je sigurno uslovio i rešenja koja su sadržana u ovom zakonu.
To s druge strane pokazuje da naša Vlada nema samostalnost, a i ukazuje na prave motive donošenja ovog zakona.
Razlozi za donošenje ovakvog zakona su politički i predstavljaju potrebu da se kroz neke odvojene, separatne pravne institute obezbedi veći uticaj izvršne vlasti na pravosuđe, tužilaštvo i sudove. Sve ovo što se predlaže kao rešenje u ovom zakonu o postupcima za ratne zločine moglo se izvršiti kroz normalne izmene postojećih zakona. Ovaj se zakon donosi i da bi se obezbedio veći uticaj izvršne vlasti, konkretno Ministarstva pravde, na neka organizaciona i druga rešenja koja se ostvaruju u okviru ovako postavljenih državnih organa, dakle, sudova i tužilaštava.
Tužilaštvo se ovim zakonom dalje razgrađuje. Sada u praksi imamo tri tužioca, pored glavnog tužioca imamo i tužioca za organizovani kriminal i imamo tužioca za ratne zločine. Uvodi se i specijalna kontrola Ministarstva pravde, kroz davanje saglasnosti na unutrašnja normativna akta tih organa, koji su vezani za unutrašnju organizaciju. Naime, u članu 6. i članu 11. ovog predloga zakona traži se saglasnost Ministarstva pravde u pogledu unutrašnje organizacije i unutrašnjih odnosa.
Dozvolite, član 6. kaže: "Tužilac za ratne zločine donosi akt o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u tužilaštvu za ratne zločine, uz saglasnost ministra nadležnog za pravosuđe."
Član 11. kaže: " U Okružnom sudu u Beogradu obrazuje se posebno odeljenje za obavljanje administrativno - tehničkih poslova, poslova vezanih za zaštitu svedoka i oštećenih i obezbeđenje uslova za primenu procesnih odredaba ovog zakona. Rad posebnog odeljenja uređuje se aktom koji donosi predsednik Okružnog suda u Beogradu, uz saglasnost ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa". Ministarstvo pravde ovim se praktično postavlja kao neko ko je nadležan i za jedno i za drugo, što je apsolutno suprotno principima podele vlasti, kako je to i postavljeno u važećem Ustavu Republike Srbije.
Postupanje za ratne zločine se izuzima iz nadležnosti redovnih sudskih organa i tužilaštava i prenosi se na specijalne organe. Zakon propisuje šta se smatra ratnim zločinom. Sa stanovišta suvereniteta jedne zemlje to je nedopustivo. Član 2. je propisao da se ovim zakonom obezbeđuje primena Glave DžVI Krivičnog zakona koja govori o krivičnim delima protiv čovečnosti i međunarodnog prava. U toj Glavi DžVI Osnovnog krivičnog zakona pobrojano je ravno 19 krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava: od genocida, ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, ratnih zločina protiv ranjenika i bolesnika i, da ne čitam dalje, do međunarodnog terorizma, ugrožavanja lica pod međunarodnom zaštitom i uzimanja talaca.
Član 3. ovog zakona govori da se to odnosi samo na dela izvršena na području bivše SFRJ. Šta to znači? To znači da se jedna zemlja koja je bila žrtva agresije NATO-a odriče da sudi za ratne zločine učinjene od strane čelnika NATO-a prema narodu ove zemlje i ovoj državi. To ne bi uradila nijedna suverena zemlja koja drži do svog ugleda. Doduše, možemo razumeti ali ne prihvatiti ovo ponašanje ako se uzme u obzir zahtev SAD da se njihovi građani - vojnici izuzmu iz nadležnosti međunarodnog suda u Rimu, novoosnovanog, i njihov zahtev da naša zemlja potpiše jedan ugovor kojim neće izručivati državljane te zemlje stalnom krivičnom sudu.
Ovim se čini i negativan korak dalje, da se zemlja odriče prava da sudi tim ljudima, na jedan, doduše, skriven način. Kako to da naši sudovi sada mogu da sude ono što nisu mogli pre nekog vremena? Kako to da su naši sudovi sada sposobni, pravosuđe takođe, nema više govora o suprematiji međunarodnog prava i suda u Hagu?
Potpuno smo ubeđeni da ovaj zakon predstavlja i jedan izraz dogovora ovog tzv. Haškog suda i naših vlasti da se sada kada je prestalo interesovanje Haškog suda za one ljude koji su optuženi za ratne zločine u našoj zemlji time kao daje domaćim sudovima pravo da sude, posle izručenja, odnosno kidnapovanja Slobodana Miloševića, posle hvatanja Šljivančanina, izručenja Simatovića i Stanišića i drugih koji su bili interesantni za Haški sud, sada više tog interesovanja nema, e sada kao domaće pravosuđe može da sudi ljudima koji su optuženi.
Naravno, mi smo svedoci da to neće biti kraj. Postoji još jedno 17-18 optužnica koje će sigurno biti realizovane, o njima se priča, one će sigurno biti predmet rada Haškog suda i verovatno će se naći neka pravna forma da se i taj posao završi. Ovu moju tezu potvrđuje i član 21. Predloga zakona gde stoji da oni procesi koji su za početi treba i da se završe, znači procesi koji su započeti i u Šapcu i u Prokuplju treba da se završe i naravno Hag će da završi svoje, a posle ćemo da vidimo kako kome bude odgovaralo.
Ovo pokazuje i nešto drugo - da je naša zemlja u prethodno vreme vodila procese protiv učinilaca ratnih zločina. Manje se zna, gotovo se i ne govori, da je Vojni sud imao preko 120 pokrenutih procesa prema onim ljudima koji su počinili ratne zločine, bili su optuženi, ali je suština cele priče naravno politička. Nisu bili optuženi oni za koje je međunarodna zajednica želela da budu optuženi, očigledno samo u našoj zemlji je bio primenjen princip komandne odgovornosti.
Naravno, ovaj zakon pokazuje da smo mi, SPS, bili potpuno u pravu kada smo govorili da je domaće pravosuđe moglo da sudi onim ljudima koji su optuženi da su počinili ratne zločine.
Mislimo da je ovaj zakon loš, da u sebi ima mnogo marketinga, jer nekad nudi i neka rešenja koja se proglašavaju velikim delom a u stvari su vrlo malog značaja. Takva su i organizaciona pitanja, kojima se daje jako velik značaj, a ona to nisu. Pitanje organizacije Okružnog suda i drugde, pitanje formiranja posebnog dela u Okružnom sudu je organizaciono pitanje i stvarno nije bilo razloga da bude predmet suda. Na kraju krajeva, i ranije su se primenjivala posebna rešenja i tu nije bilo nikakvih problema.
Zbog kratkoće vremena nisam u situaciji da konkretno i neke druge primedbe na ovaj zakon kažem, pa mi dozvolite da se koncentrišem samo na još dva pitanja.
Pominje se da će tužilaštvo za ratne zločine shodno primenjivati odredbe Zakona o javnom tužilaštvu. Međutim, kod ovakve formulacije je neophodno ukazati na jedan krajnje opasan pravni presedan, da se u ovako važnim pitanjima decidno ne primenjuju odredbe zakona, već je predviđena njihova shodna primena, što daje veliku slobodu ovom organu, pa i prostor za nezakonito postupanje. Ovakvo rešenje je predlagač ponudio verovatno iz želje da bi ovaj organ što više ličio na ad hok tužilaštvo.
U članu 5. je zadržana očigledna farsa i vidi se koliko je to ponuđeno za javnost. Naime, tamo se kaže: "Tužioca za ratne zločine bira Narodna skupština", s tim što to lice, kao i njegovi zamenici, treba da ispunjava određene uslove za izbor za okružnog tužioca: da poseduje visoki moralni ugled i nepristrasnost i značajno iskustvo u oblasti međunarodnog krivičnog prava i da ima znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava. Kada bi čovek gledao ovaj deo zakona, nevezano sa drugim, onda bi mogao reći da tužilac u našoj zemlji može da bude jedino Nataša Kandić, Sonja Biserko ili neko drugi iz nevladinih organizacija, koji se već dobro pročuo kao stručnjak za humanitarno pravo. Međutim, već sledeći stav pokazuje da je ovo primarno marketinškog karaktera, jer se kaže da će biti biran iz reda postojećeg tužilaštva.
(Predsedavajuća: Da li koristite i sledećih 10 minuta?)
Ne. Da završim ovaj prvi deo izlaganja - SPS nije za ovaj zakon zato što smatra da je primarno političkog karaktera, zato što nudi rešenja koja stvaraju osnov da izvršna vlast radi šta želi, zato što se moglo po postojećem zakonu suditi onima koji su optuženi za ratne zločine. Nije bilo nijednog razloga, do čistog marketinga i zahteva međunarodne zajednice da se ovaj zakon donese.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula. Ima pravo na reč, pošto je razlog njegove odsutnosti iz sale Skupštine Srbije bilo prisustvo na sednici Ustavne komisije.

Đorđe Mamula

O nacrtu ovog zakona, prema pisanju štampe, prvo je pozitivno mišljenje dala gospođa Karla del Ponte, onda Organizacija o evropskoj bezbednosti i saradnji, pa je nacrt došao pred Vladu Srbije i tada je nastao kao predlog, pa se i Vlada izjasnila pozitivno i posle tog redosleda je došao u skupštinsku proceduru.
Razlozi donošenja ovog zakona, prema tekstu koji smo dobili, nisu jasni, a ni obrazloženje. To je, u stvari, onako napisano, da se kaže da ima nekih razloga, a ima i nekog obrazloženja. Pre svega, moram da kažem da se nameće pitanje da do sada ratni zločini koji su vršeni ovde izgleda nisu istraživani zato što nije bilo zakona. Pošto sad imamo Predlog zakona, to će da olakša akciju u otkrivanju ratnih zločina koji su ovde vršeni. Ni ovaj zakon neće vredeti pet para ako ne bude volje da se zaista otkriju ratni zločini.
U članu 3. se kaže: "Državni organi Republike Srbije određeni ovim zakonom nadležni su za vođenje postupka protiv učinilaca krivičnih dela iz člana 2. ovog zakona, koja su izvršena na teritoriji bivše SFRJ". Nameće se pitanje šta je sa ratnim zločinima koji su vršeni na teritoriji SRJ, odnosno teritoriji Srbije ili na Kosovu? Da li se to Vlada unapred odriče svojih nadležnosti i za one zločine koji su učinjeni na teritoriji Srbije i koji su činjeni do donošenja Rezolucije 1244, pa nam na taj način sugeriše da ne računamo na državne nadležnosti u tom pogledu ili je ovo propust? Nadam se da je ipak propust. Ne bih želeo da budem zlonameran, ali mislim da bi ovo trebalo da se ispravi i da one nadležnosti koje su nam međunarodno priznate ne bi trebalo da u ovoj proceduri kroz zakone odbijamo.
Pored toga, moram da kažem da u članu 5. postoje neverovatna rešenja. Ovde se kaže, između ostalog; da kandidat za tužioca za ratne zločine, pored moralnog ugleda i nepristrasnosti, treba da ima i značajno iskustvo u oblasti krivičnog prava. On mora da ima znanje, nema tu iskustva. Tu se ne može steći iskustvo, mora se znati šta su ratni zločini, mora se znati procedura. Dakle, iskustvo ovde ne dolazi do izražaja.
Interesantno je da prednost u izboru, odnosno postavljenju imaju ona lica koja poseduju znanje i iskustvo u oblasti međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava. Ovo je jedna protivrečnost. Prosto je neverovatno da se ne traži znanje u oblasti krivičnog prava, a da se traži znanje u oblasti humanitarnog prava i ljudskih prava. To jeste neophodno, ali je i ovo drugo znanje neophodno.
Između ostalog, predviđa se i služba za otkrivanje ratnih zločina. Ako do sada nadležno Ministarstvo unutrašnjih poslova, sa svom svojom opremom, znanjima, kadrovima, organizacijom, nije moglo ništa ozbiljnije da učini, nameće se pitanje otkud sad služba za otkrivanje ratnih zločina kao posebna nada da će ti zločini zaista biti istraženi.
Međutim, ako se pogleda nastavak i sredstva za rad, vidi se da je predviđeno 220 miliona dinara, za tužilaštvo i sud 50 miliona. Iz toga zaključujem da će biti potreban rebalans budžeta, obzirom da je, prema nekim istraživanjima, deficit budžeta oko milijardu evra. Voleo bih da su ti ekonomisti pogrešili, ali izgleda da nisu.
Ovo je posebno zanimljivo zbog obrazloženja gospodina Batića, koje je ovde dao usmeno. Naime, on je pre neki dan rekao da je gospodin Đelić, ministar finansija, izjavio da je bankrotirala Narodna banka Srbije. Onda ga je demantovao gospodin Đelić. Ako tako govori, onda nije jasno zašto stoji iza Predloga zakona u kome se, kada je reč o sredstvima govori o 220 miliona dinara. Ne znam od koje će banke ili od kojih finansijskih institucija dobiti sredstva, ako ministar tako neodgovorno citira ministra finansija Đelića.
Pravila postupka su prilično jasna. Postupak je i do sada postojao, kakav-takav. Ako je bilo volje da se zaista ti zločini gone i postojeći zakon je bio dovoljan.
U članu 14. predviđena je video konferencijska veza. To je apsolutno neprihvatljivo. Hag više ne prihvata takav način svedočenja. Država mora da garantuje sigurnost svedocima. Oni moraju da budu prisutni ili u sudnici, pa da budu zaštićeni, a ne da iz nekih dalekih prostorija ili gradova svedoče. Tu mora da se poštuje procedura i tu ne može država da se drži principa "daj šta daš".
Mi smo ovde predložili više amandmana, smatrajući da bi ovaj predlog trebalo poboljšati. U duhu onog što sam govorio, mi smo predložili da ovaj zakon bude primenjen, kad bude izglasan i ako bude izglasan, i radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela predviđenih članom 5. Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Dakle, da ovaj sud bude nadležan i za ona dela koja goni Tribunal. Ako se ovoj državi priznaje kredibilitet, onda mora da se prizna i u toj oblasti. Više ne bi mogli da se prihvate argumenti starateljstva i u tom pogledu. Država mora tu da položi ispit.
Zato smo taj amandman predložili. Predložili smo da se nadležnost ovog suda odnosi i na one osobe koje imaju drugačije državljanstvo, dakle bez obzira na državljanstvo učinioca ili žrtve, jer mislimo da je interes pravde bitan; a u vezi ovog člana 14. pomenuo sam da smatramo da video konferencija ne dolazi u obzir, i te naše amandmane preporučujemo vašoj pažnji. Toliko za sada u ovom govoru u načelu.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a posle njega narodni poslanik Dušan Budišin.
...
Srpska radikalna stranka

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka
 Na početku bih hteo da skrenem pažnju narodnim poslanicima da niko nije u naše ime činio ratne zločine i to je jedna pogrešna teza koja je ovde izneta od predstavnika vlasti, jer niko od nas pojedinačno nikoga nije ovlastio da čini bilo koje krivično delo, a pogotovo krivična dela iz Glave DžVI Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije.
Druga pogrešna teza koja se ovde nameće jeste da se pravi podela na one koji su za i koji su protiv ovog zakona. Srpska radikalna stranka je protiv ovog zakona, ali je takođe i za to da se izvede pred krivičnu odgovornost svako ko je učinio jedno od ovih krivičnih dela koja postoje u našem krivičnom zakonu, a to je 19 krivičnih dela iz Glave DžVI Krivičnog zakona SRJ, koji se primenjuje, i tu nema nikakvog spora.
Srpska radikalna stranka je protiv ovog predloga zakona iz nekoliko vrlo važnih razloga. Skrećem pažnju da Narodna skupština nema ustavni osnov da donese ovakav zakon. Ustavni osnov postoji samo onoliko koliko postoje i navijači koji bi glasali i rekli da postoji ustavni osnov, ali to već nije stvar prava i Ustava nego emocija i izvršavanja tuđih zadataka, ostvarivanja tuđih interesa.
Pre nekoliko dana u načelnoj raspravi sam skrenuo pažnju da bilo kakva sličnost između krivičnih dela koje pogrešno nazivate ratnim zločinima i krivičnih dela koja se vrše po osnovu organizovanog kriminala ne postoji, već da postoji ogromna razlika, a ovaj zakon upućuje na posebnu primenu odredaba Zakonika o krivičnom postupku koje se tiču progona lica iz organizovanog kriminala. Kod organizovanog kriminala disciplina grupe stvara krivična dela, a kod ratnih zločina samo nedisciplina može da dovede do krivičnog dela iz Glave DžVI Krivičnog zakona SRJ.
Dolazimo do centralne stvari. Predlog ovog zakona usvojio je OEBS, usvojio je Savet Evrope, usvojila je Karla Del Ponte i ko zna ko sve drugi i ako su usvojili zašto nam donosite taj zakon i zašto dajete nama. Zašto mi moramo da budemo naknadni? Valjda treba prvi da odlučujemo o tome da li nam je potreban zakon ili ne.
Treća pogrešna teza - ko je za ovaj zakon on je za to da pratimo Evropu. Pogrešna teza. Evropa i Amerika su se podelile oko Stalnog suda za ratne zločine. Već mesec dana DOS-manlijska vlast neće da se izjasni i da kaže da li je za bilateralni sporazum sa Amerikom ili ne, već navodno mudro ćute. Ćutali su dok nije došlo 120 miliona dolara, koje je sertifikovao Kolin Pauel, i sada može da ide ovaj zakon.
Ovo je uvredljiv zakon za svakog građanina ove zemlje. Zašto? Prvo zato što ima pogrešan naziv, prejudicira se stvar. Ne postoji ustavni osnov. Treće, mi imamo nadležne državne organe i imamo činjenicu da su se vodili krivični postupci zbog krivičnih dela koja su iz Glave DžVI.
Pre nekoliko dana u Vrhovnom vojnom sudu je okončan taj drugostepeni postupak, izrečena je presuda. Čak je nekoliko puta rigoroznija kazna od one prvostepene. Zašto formiramo posebne organe? Zar i posebnim organima treba da dokažemo da vršimo denacifikaciju? Da li na ovaj način treba da formiramo sud koji će da sudi još 2.000 predmeta koji se pripremaju protiv policije i vojske, koje su učestvovale u nekim oružanim sukobima? Neko zaboravlja da su oružani sukobi i rat način rešavanja jednog konflikta koji se nije mogao rešiti politikom i mirnim putem. Rat na ovim prostorima je došao sa strane. Bilo je protivrečnosti u bivšoj SFRJ, ali rat je direktno posledica mešanja sa strane, podsticanja secesije i podsticanja i gaženja ljudskih prava čitavih grupa stanovnika bivše SFRJ.
Nama ovaj zakon nije potreban. Dokaz za to je ono što se desilo pre nekoliko dana. Šljivančanin je osoba koje je prva optužena pred Haškim tribunalom 1995. godine. Da je bilo te efikasnosti na kojoj se insistira u razlozima za donošenje ovog zakona on bi već 1996. godine bio osuđen, a pre nekoliko dana ova vlast je rekla da imamo dokaze da Šljivančanin nema nikakvog uticaja i nikakvog udela u tom delu koji mu se stavlja na teret. Pravda i treba da bude spora. Problem istine je obrađen u pravu, ali nama ne treba niti sud, niti tužilac koji će da simuluje Haški tribunal na srpskom prostoru. Mi smo sposobni da izađemo na kraj sa tim, ukoliko je bilo nekih zloupotreba, ali niko nije učinio nijedno krivično delo u ime svih nas i oni koji plasiraju tu tezu neka se malo prisete čija je to teza. To je teza onih koji žele da nas pregaze, porobe, skrate i naprave od nas beogradski pašaluk. Sada se vraćam na početak: ko je za ovaj zakon, on je za to da Srbija bude beogradski pašaluk.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Dušan Budišin, a posle njega narodni poslanik Toma Bušetić.

Dušan Budišin

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, rečeno je da će Demokratska stranka Srbije podržati ovaj zakon. Podržaće ga, ali ne deleći pri tom tako veliki entuzijazam, kako je to izneo za ovom govornicom gospodin Batić, ministar pravde Republike Srbije.
Sa druge strane, ne delim konstataciju gospodina Krasića koju je izrekao u svojoj poslednjoj rečenici, jer neke stvari treba raščlaniti. Prvo, u našim amandmanima, koje će obrazložiti gospoda Jočić i Mamula, ukazali smo na neke nedostatke, a čak lično mislim da ukoliko se ovi amandmani ne usvoje ovaj zakon neće imati potrebnu i odgovarajuću težinu. U celini ga podržavamo, ali sa sledećim napomenama. Donošenje ovog zakona po hitnom postupku, kako to zahteva Vlada Republike Srbije, nesumnjivo ukazuje na ono što je Demokratska stranka Srbije ukazivala još ranije. Ako je ovo nužnost, a na neki način jeste, ali ponavljam ne na onakav način kako to kaže gospodin Batić, onda je sasvim sigurno da je ovaj zakon morao biti donet ranije. Da je ovaj zakon donet ranije ne bismo bili u situaciji da menjamo savezni Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, i to član 39. koji dopušta jako široka tumačenja i koji može izazvati dodatna gibanja i neprijatne situacije za građane Srbije.
Ne bih prihvatio konstataciju da se donošenjem ovog zakona, kako to kaže gospodin Batić, prihvataju pravila ponašanja, jer pravila ponašanja, uz sva uvažavanja velikih i jačih, jednostavno nisu ista. Upravo je u tome naša tragedija, što mi nikada do sada nismo odredili jedan minimum nacionalnog interesa. Da smo to odredili, mnoge od ovih posledica bile bi otklonjene. Decenijama to nisu uradili bojovnici samoupravljanja i doktoranti Kumrovačke škole i to su jednostavno naši recidivi koje ćemo vući još dugo.
Kada smo već u ovoj situaciji, ja ne vidim da je slepo pokoravanje i Haškom tribunalu i pravilima međunarodne zajednice tolika nužnost, ali nešto se od toga mora uraditi i upravo se u tome ogledaju velikani malih naroda, koji su preko raznih Scila i Haribdi u istoriji uspeli da za svoj narod izvuku minimum od onoga što je željeno.
Upravo i to je naš nedostatak. Rečeno je ovde da moramo prihvatiti evropske standarde, ali pri tome treba imati još nešto u vidu: i sam Haški tribunal, a delom i odredbe ovog zakona koji nam se predlaže ipak ukazuju na nešto što je ukazivala Demokratska stranka Srbije i što najviše smeta. To su različiti aršini i selektivna pravda. Svaki pravnik zna kolika je težina toga i koliko mogu biti pogođeni građani, ukoliko se ova maksima prihvati.
Govorio je ministar Batić i o tome kako će kad se donese ovaj zakon onda biti bolja situacija da se gone i zločini drugih, a ne samo nas Srba, pre svega, i Albanaca; međutim, i do sada sam Haški tribunal nije prihvatio jedno takvo pravilno tumačenje i sve optužbe svele su se samo na pripadnike srpskog naroda, govorim samo za teritoriju Savezne Republike Jugoslavije, i najveći zločinci albanske nacionalnosti jednostavno ne da nisu procesuirani, nego tako nešto nije ni u izgledu.
To treba reći javno i gospođi Del Ponte koja tako revnosno vodi računa o pravdi na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, sada, naravno, Srbije i Crne Gore.
Ja ću podsetiti, glavni razlog zbog koga će Demokratska stranka Srbije glasati za ovaj zakon, nije naravno u onim sladunjavim rečima koje je izneo gospodin Batić; po nama, jedini pravi razlog može da bude samo naše propuštanje, ako hoćete i sramota koja nas obuzima saznanjem da naši sudovi nisu sudili one slučajeve koje smo zaista imali, toga je bilo i kod drugih više, ali i kod nas; to je trebalo jednostavno uzeti u postupak i onda ne bi moglo danas da nam se stavlja na dušu i da nam se prigovara ono što nam se prigovara.
Ja ću vas samo podsetiti, dame i gospodo, još 1877. godine Srbija je, tada četvrta u svetu, donela Ratna pravila po međunarodnom pravu, rukovođena upravo tradicijom srpskog naroda i tradicijom, kako se to u narodu kaže, čojstva i junaštva. To je jednostavno tako, to je činjenica.
Prema tome, zato ovaj zakon treba da se podrži, ali, naravno, Demokratska stranka Srbije ima rezervi kod načina ustrojenja organa koji će voditi ovaj postupak. Ja bih se složio da je potrebno posebno tužilaštvo. Mislim da bi svi praktičari delili moje mišljenje, međutim, nisam siguran da li je potrebno osnivati poseban sud, jer naše pravosuđe, ukoliko dobije potrebnu podršku, kadro je i može da iznese teret i ovoga dela krivičnog prava, odnosno ovih krivičnih dela. Ja ću morati da kažem da i u vreme kada pravni sistem još nije funkcionisao, u totalitarnoj državi on teško može da funkcioniše, jedina institucija kojoj se koliko-toliko moglo verovati bio je sud. To je jednostavno tako.
Naši amandmani, dame i gospodo, upereni su pre svega na ono što direktno bode oči u ovom predlogu zakona, a to je član 2. i član 3. Biće dalje detaljnije obrazloženi, ali se jednostavno moraju usvojiti, jer bez toga nećemo imati logičku celinu, niti mogućnost da shvatimo šta se u stvari hoće. Naime, zakon se primenjuje radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela predviđenih članom 5. Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, a ukoliko se naš amandman prenebregne, onda ćemo prepustiti nepotrebno mnoga krivična dela zločine protiv čovečnosti, pustićemo i dalje da se sudi onako kako se sudi u Haškom tribunalu, a ne u ovoj zemlji pred našim sudovima.
Drugi amandman se odnosi na sasvim pravilno tumačenje da se mora reći, da bude svima jasno, da se dodaju pojmovi - bez obzira na državljanstvo učinioca ili žrtve. Šta to znači? To znači da neće biti mogućnosti za različito tumačenje, nego će jednostavno to biti otklonjeno jer će morati da se shvati na onaj način kako je napisano.
Sa druge strane, imali smo i ostale su prilično velike primedbe na član 14. i član 15, jer mislim da je saslušanje preko video konferencijske veze zalogaj koji naša sudska praksa neće progutati. Tu će biti jako mnogo zloupotrebe i od toga će stradati oni građani koji budu, da upotrebim popularnu reč, procesuirani.
Najzad, članom 15. nama se uvodi nešto što je u pravu apsurd, a to je da sudovi, sudska vlast, budu izvor prava, što jednostavno nije moguće, nego je zato i naš amandman uperen u tom pravcu da se, ukoliko se i predvidi, a treba da se predvidi da se lični podaci svedoka i oštećenih zaštite, to mora rešiti posebnim zakonom gde bi se to reklo kako i na koji način. Ako se ostavi sudovima, onda ćemo opet doći u sitauciju da imamo proizvoljno tumačenje i tu ponovo mogu da imaju štete samo naši građani. Hvala.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
 Pravo na repliku, narodni poslanik Zoran Krasić, osnov za repliku direktno pominjanje u izlaganju prethodnog govornika.
...
Srpska radikalna stranka

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka
Radi se o običnom nesporazumu. Ako bi prihvatili ovu pravnu logiku koja postoji u ovom predlogu zakona, onda to znači da bi za pet dana ovde došao predlagač sa novim zakonom, gde bi predviđao specijalnog tužioca i specijalni sud za suđenje za krivična dela protiv časti i ugleda, a kroz 15 dana sa novim predlogom zakona o formiranju specijalnog tužioca i specijalnog suda za suđenje povodom krivičnih dela protiv života i dela čoveka i građanina. To je ta logika koja je prisutna u ovom predlogu zakona.
Glava DžVI Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije ne sme da se izvlači iz krivično-pravne materije. Za nju su nadležni svi nadležni sudovi i svi tužioci. I sada u tužilaštvu postoji uža specijalizacija, pa se zna i u opštinskom i u okružnom javnom tužilaštvu ako je u pitanju razbojništvo ide kod tog i tog zamenika javnog tužioca, ako je u pitanju falsifikat ide kod ovog drugog.
Nijedan drugi razlog ne postoji osim onaj centralni, a to je denacifikacija. Ona se svodi na sledeće. To je ono što vi mene niste razumeli. Ovde se stvara jedna lažna dilema: ili ovaj zakon, ili svi u Hag. Hag ne želi 2.000 ljudi. Hag je pokušao u Sofiji da formira istureno odeljenje Haškog tribunala pa Bugari nisu dozvolili. To je istina. I ta lažna dilema se zasniva na sledećem - ako idete u Hag, onda međunarodna zajednica po nekim pravilima osuđuje, ali ako to vi formirate u Srbiji, onda sami bacate pepeo na sebe, priznajete, još ste morali poseban sud da formirate, jer je neko u naše ime činio. Niko u naše ime nije činio. Niko. Verovatno su u pitanju neki događaji izazvani činjenicom oružanog sukoba, a verovatno i neki revanšizam. To treba da se osudi.
Molim vas, svako ko izađe da priča o ratnim zločinima, neka pogleda malo dokumentaciju. Državna komisija je od 1945. do 1953. godine sakupljala dokumentaciju o delima genocida i ratnim zločinima. Formirana je dokumentacija. Redovni sudovi su tada završavali posao, krivična odgovornost. Zašto formiramo posebno? Skrećemo pažnju, mi se kajemo. Zašto se kajemo? Jer smo branili svoju kuću i svoj prag.
Molim vas, nemojte to da radimo. Imamo naše sudove, imamo naše tužilaštvo, kakvo je takvo je, izvolite. Ubacimo odredbe, u krajnjem slučaju, o unakrsnom ispitivanju i o obaveznom vođenju stenograma i kraj priče. Može da se radi. Zašto niste to radili kada ste već tri godine na vlasti, zašto niste to radili...
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
Ko vas je sprečavao? Hag? Obaveznom saradnjom, trgovinom, pet miliona dolara za Miloševića, za ovoga ovoliko, za onoga onoliko. To je jedini izvozni posao koji radimo. Kamo sreće da su ove pare uložene za poljoprivredu. One se ulažu za pritvorsku jedinicu, za sudije. Koje sudije? Decu nekih advokata i neke pripravnike koji pojma nemaju.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Narodni poslaniče, tri minuta i 30 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a posle njega narodni poslanik Petar Cvetković.