Da li želi reč još neko od predsednika, zamenika ili ovlašćenih predsednika poslaničkih grupa? (Ne.)
Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika, a po prijavama za reč u jedinstvenom pretresu o odlukama za razrešenje članova saveta radiodifuzne agencije.
Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Velimir Simonović, a posle njega narodni poslanik Vukosav Tomašević.

Dame i gospodo, mogli bismo zaista da učinimo napor da stvar svedemo na pravu meru i izađemo iz ovog problema na jedini mogući način. Nije ništa loše da priznamo da smo kod izbora dva člana, gospode Cekića i Cvetkovića, mi, Skupština, zaista učinili krupnu proceduralnu grešku. Ne sećam se ko je predsedavao, da li gospođa Mićić ili gospođa Čomić, svejedno, treba lepo da kažemo: pogrešili smo i mi tu našu odluku da poništimo. Nema razrešenja, nego poništavamo odluku o izboru ova tri člana radiodifuznog saveta. Dva, zato što nisu biografije potpune itd. i da ne ponavljam celu stvar, a jedanog zato što nismo imali ili smo imali pogrešne podatke, da li živi ovamo ili onamo, da li je završio ovu ili onu školu, da li radi za ovog ili onog, sve je to bilo nejasno. Najčistija je situacija da mi, jednostavno, poništimo našu skupštinsku odluku i da izvršimo ponovo izbor.
Međutim, nisu samo njih trojica u pitanju. Mi imamo dve ostavke. Ono što me je iznenadilo kod profesora Vodinelića, ne samo što je pravnik, već profesor pravnog fakulteta, da je pristao da bude kandidat, iako je znao da po zakonu nema na to pravo. Kasnije smo saznali da gospođa Milivojević ima ili nema neku agenciju, da li sarađuje sa nekim medijima ili ne sarađuje, priča se o tome, a mi ne znamo. Danas čujem da je Cvetković objavio članak protiv nekih medija, pa kako on može da bude objektivan u tom savetu, ako a priori ima neki čudan odnos, a da ne kažem neprijateljski prema nekim medijima itd.
Gospodo, još uvek verujem da se u Srbiji može naći devetoro ljudi, kvalifikovanih, čestitih, poštenih, objektivnih, zrelih ljudi punog moralnog integriteta, koji mogu da budu članovi saveta. Prema tome, nije dovoljno što danas radimo. Treba potpuno poništiti izbor celog saveta, zatim raspisati ponovo konkurs. Javiće se neki ljudi, verovatno i neki isti, recimo Vladika Porfirije i još neko, i biće verovatno izabrani, a možda čak i Cvetković i Cekić, mada danas čujem da je Cekić možda još uvek neki od direktora u Indeksu itd.
Da li možemo da nađemo devetoro ljudi, čije će biografije ovde biti tako predstavljene da poslanik uopšte ne sumnja u podatke. Čiste biografije, radi to i to, završio je te i te škole, takve i takve kvalifikacije. Mi poslanici glasmo, a ne razmišljamo da li su ti podaci tačni. To mi treba ovde da uredimo, a ne da slušamo razne priče i da se svađamo. Poništavanje izbora za savet i ponovni izbor, to je jedino ispravno rešenje.

Reč ima narodni poslanik Vukosav Tomašević, a posle njega narodni poslanik Petar Petrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je na ovaj i ovakav način ogoljena namera inicijatora današnje rasprave. Dakle, namera predlagača je da se vodi rasprava radi rasprave, da se eventualno obezbedi većina u ovoj sali da bi se potvrdila odluka o izboru ove trojice ljudi u Savet radiodifuzne agencije, mada nam je svima jasno da prethodne odluke nisu pravno valjane.
Suština je namera vladajuće većine u ovoj skupštini i vlasti u Srbiji da ništa ne menja u oblasti radiodifuzije. Suština je namera da se ne primenjuje Zakon o radiodifuziji, koji je vlast u Srbiji donela nevoljno, pod pritiskom evropskih institucija, Saveta Evrope i OEBS-a, kao jedan od ključnih uslova za ulazak zemlje u Savet Evrope.
Prošlog jula, gospodo, biće za koji dan godina, 19. jula prošle godine ovaj zakon je donet, u ovoj sali ovde, bez prisustva poslanika DSS-a, ali je donet i mimo volje vladajuće većine u Srbiji i sa jasnom namerom da se njegova praktična primena ne dogodi u mandatu ove vlade. Rezultat te i takve namere je ovo što imamo oko radiodifuznog saveta, a to je pre svega činjenica da radiodifuzni savet nije počeo da funkcioniše do danas, dakle 14. jula 2003. godine, i neće početi da funkcioniše boga pitaj još koliko meseci, iako je po ovom zakonu trebalo da počne da funkcioniše 27. oktobra prošle godine.
Dakle, 27. oktobra prošle godine radiodifuzni savet je morao da u svoje ruke preuzme radiodifuziju i elektronske medije u Srbiji. Neće se to desiti ni godinu dana nakon toga, a sasvim je izvesno, neće se desiti u mandatu ove vlade u Srbiji.
Ova vlada u Srbiji, kada su u pitanju elektronski mediji, ima dva plana. Jedan je da se sadašnje stanje, gde se zakon ne primenjuje, zadrži što je moguće duže, da putem svojih komesara za medije iz vladinog biroa vrši pritisak i drži medije pod kontrolom. Rezervni plan je: ako pod pritiskom domaće javnosti, opozicije i međunarodnih faktora mora da počne da primenjuje ovaj zakon - da onda obezbedi svoju većinu u Savetu, pa da preko kontrole Saveta ponovo ostvari kontrolu nad elektronskim medijima.
U tom cilju prošle godine, prilikom usvajanja zakona, prekrojeno je ono što je bila suština, vodilja osam verzija ovog zakona i što niko nije osporio u osam javnih rasprava. To je Savet od 15 ljudi, u kome većinu članova predlaže civilni sektor i u kome je nemoguće uspostaviti dominaciju struktura vlasti. Noćnim prekrajanjem takve ideje u ovaj savet od devet članova, u kojem je i teoretski i praktično moguće da vlast, ma koja bila, uspostavi svoju većinu, ovaj zakon je potpuno obesmišljen. Dakle, sada smo došli u situaciju da je moguće primeniti taj rezervni plan, da svoje ljude ubacimo u ovaj savet, pa će oni onda da nam omoguće, odnosno da nastave ono što sada imamo dok se zakon ne primenjuje. To je jasno i mislim da nema potrebe bilo kome u Srbiji to dokazivati.
Takođe je potpuno jasno da nije moguće pravno uraditi ovu stvar, kako danas traži predlagač, dakle razrešiti ove ljude. Nisu se stekli uslovi za njihovo razrešenje, ali su se i te kako stekli uslovi za ono što je DSS pre par meseci ponudila ovoj skupštini, a to je stavljanje van snage odluka o izboru Cekića i Cvetkovića i poništenje odluke o izboru Radenovića. Tu su stvari apsolutno jasne i ne treba biti veliki pravni ekspert i stručnjak da bi se to shvatilo.
Molim vas, sasvim je jasno, a to je potvrdio i Zakonodavni odbor ove skupštine, da Cekić i Cvetković nisu izabrani po zakonom utvrđenoj proceduri. Tačno je da oni tome nisu doprineli. Nije njihova krivica, ali to u pravnom smislu ne menja stvar. Oni nisu izabrani po proceduri i ne može se stvar pravno prevrnuti, pa da se kaže da je prošlo 60, 90 ili 190 dana a niko ih nije osporio. To ne može tako. Rok od 30 dana je je zakonom predviđen. Nije predviđen nikakav naknadni rok, nije zakonom predviđena nikakva naknadna varijanta po kojoj možemo da sporimo bilo koga.
Daću jedan primer: u ovoj sali prošle nedelje birali smo sudije, nosioce pravosudnih funkcija. Zna se procedura da se pre izbora ospori izbor sudija. Pet, deset ili 15 sudija ovde smo osporili i nismo ih izabrali, ali nikome ne pada na pamet da danas za izabrane sudije kaže - čekajte, sad imamo nešto da im prigovorimo. Nemoguće, nemoguće je to, jer to nije Zakonom o radiodifuziji predviđeno, kao ni naknadni rok za primedbe.
Morao se poštovati taj zakon, morao se ostaviti rok od 30 dana, da reaguju svi oni koji eventualno imaju primedbe, a čuli smo i danas u raspravi, ima i suštinskih primedbi i sukoba interesa i kod Cekića i kod Cvetkovića, i da je rok bio 30 dana, umesto 30 minuta, verovatno bi izbor Cekića i Cvetkovića bio sprečen.
Kada je u pitanju Radenović, stvar je potpuno jasna: čovek ne ispunjava uslove. Do dana današnjeg nije doneo dokaze da živi i radi na Kosovu. Druga stvar, davao je lažne podatke o sebi. On nema moralno pravo da bude član Saveta. Evo njegove prijave ovde, piše pravni fakultet. Nakon toga, kada je pritisnut dokazima, rekao je da nema pravni fakultet.
Ko od nas u svojoj biografiji daje podatke da je studirao? Niko. Ako sam završio fakultet, dajem diplomu fakulteta, a ako nisam, dajem svedočanstvo o završenoj srednjoj školi. Prijavljuje se najveći stepen školske spreme koju imate, a ne ono šta ste studirali, upisivali.
Dalje, on daje podatak da je od septembra 1991. do marta 1999. godine bio rukovodilac marketinga RTS-a u TV Prištini. Kada se to ospori, on donosi papir da je to bio, potpisan od strane Milanovića, ali papir nosi datum 31.12.1996. godine. On sam sebe demantuje papirima. Možda je to bio, ali mogao je biti godinu dana a ne osam godina, kako je to prijavio u prvobitnoj verziji.
Neko ko daje lažne podatke o sebi ne može biti član jednog takvog organa kao što je ovaj savet, koji mora da ima pre svega autoritet. Potpuno je jasna stvar kod njega i ne sme da se desi ono što se desilo na prošloj sednici Odbora za kulturu, da uđe čovek koga niko od nas ne poznaje, poslanicima baci na sto fascikle, pa onda kaže da je on Radenović i da su tu dokazi da on ispunjava uslove. To je ponižavanje Skupštine.
Ako ono što tvrdimo za njega nije tačno, takve podatke ova skupština morala je pribaviti službenim putem, zna se kako. Postoje nadležni organi, postoje ministarstva, koja mogu da provere da li Vukosav Tomašević ili bilo koji drugi građanin ove zemlje živi i radi negde u ovoj državi.
Zašto to MUP, zašto Ministarstvo kulture i medija nije uradilo? Zašto nisu drugi organi danas izašli službeno sa državnim pečatom, sa podatkom da Radenović ispunjava ili ne ispunjava uslove. Podsećam vas da imamo i Ministrstvo kulture i medija u ovoj zemlji. Danas je ovde trebalo da sedi ministar. Gde je ovde gospodin ministar medija? Za šta prima platu? Završiću na kraju sa jednom njegovom izjavom. Citiraću ga na kraju, komentarisati, da bih vam dokazao čime se bavi ministarstvo.
Nesporno je da ova trojica ljudi ne mogu da budu izabrani na ovakav način i jedino što je moguće je da se odluke o imenovanju ove dvojice, Cekića i Cvetkovića, ponište, a da se Radenović opozove.
Za mene je strašna stvar, što je bilo šokantno onomad na sednici Odbora za kulturu i informisanje, sa koliko su arogancije njih trojica nastupili. Oni su se postavili kao nezamenjivi. Cekić je sa ove govornice ovde izgrdio poslanike, ponizio ovu skupštinu, jer se neko drznuo u ovoj skupštini, bogati, da ospori njegov izbor u Savet. On je pretio nama poslanicima ovde. Ti ljudi su se postavili kao nezamenjivi. Lepo je rekao kolega Simonović da postoji u državi Srbiji sigurno još neko osim njih trojice, odnosno devetoro, koji ovaj posao mogu da rade.
Da su oni odgovorni ljudi i da žele dobro ovom savetu, kompletnoj radiodifuziji i ovoj državi, onda bi morali da ponude svoje ostavke, kao prilog izlazu iz ove situacije. Najlakši način da se izađe iz ove situacije je bio da su oni rekli - mi, da bi se situacija prevazišla, nudimo svoje ostavke. Da je u pitanju sudbina ove skupštine, ponudio bih svoju ostavku. Ova skupština bi mogla da radi i bez Vukosava Tomaševića, i bez Selimovića i bez bilo koga od nas pojedinačno ovde. Ima još ljudi koji mogu da budu poslanici u Srbiji, kao što ima ljudi koji mogu da budu članovi Radiodifuznog saveta.
Šta je rešenje? Jedino rešenje je da se njihov izbor poništi, a da se onda pristupi ponovnom izboru. Savet je toliko diskreditovan u javnosti da on ne može ništa ozbiljno u budućnosti uraditi. O tome smo već govorili. Sada su sporna i dva člana Saveta koje su predložile Skupština i vlada Vojvodine.
Dakle, imamo ovakvu situaciju: dva člana su dala ostavke, tri člana danas ćemo ovde razrešiti, to je pet, još dva sporna, to je sedam, i još jedan, prof. Radojković, misli se da li će dati ostavku. Osam članova Saveta od devet je sporno po raznom osnovu, sporno je njihovo članstvo u Savetu.
Gospodo, očito, jedino rešenje je da krenemo nanovo, da izaberemo novi savet i da taj savet počne da radi.
Naravno, to je jedno rešenje, ne verujem da će se ovde danas obezbediti većina za takvo rešenje, jer, ponavljam od početka, jasna mi je namera vladajuće većine ovde u Skupštini i vlasti u Srbiji da se ova rasprava otvori pro forme, da se ništa ne postigne, da ovaj savet ostane ovakav kakav jeste, obesmišljen, da on ne može preuzeti primenu zakona u svoje ruke i da ostane ovakvo stanje kakvo jeste u medijima.
U prilog ove tvrdnje ide i činjenica, gospodo, da se u međuvremenu ništa nije preduzelo da se primeni Zakon o telekomunikacijama, da se formira telo u oblasti telekomunikacija koje će se takođe uključiti u posao oko raspodele frekvencija. Može Savet za radiodifuziju biti kompletan, može biti idealan, moglo se desiti da ne bude ničega od ovoga što se desilo u vezi njega, ali nema osnovne priče o radiodifuziji, dakle nema priče o podeli frekvencija sve dok se ne formira i nezavisno telo za telekomunikacije, koje taj posao mora da obavi tehnički.
Očito, neće vlast u Srbiji da uvede red u oblasti elektronskih medija. Koliko je vlast zainteresovana za ovo i koliko, pre svega, nadležni ministar brine o ovome, govore i njegove tvrdnje iznete pre neki dan, kada je gospodin Lečić najavio da će se uskoro naći pred ovom skupštinom zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog interesa, pa je onda ocenio - da će se usvajanjem tog zakona omogućiti da demokratski način ponašanja postane naša svakodnevica, u čemu mnogo pomažu Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju.
Gospodo, ministar medija u Srbiji ne zna da se Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju ne primenjuju. Kakav je to ministar, kakva je to vlast i na kome je odgovornost za sve ovo?!
Trebalo je da danas imamo odgovore, te odgovore je zahtevao i Odbor za kulturu i informisanje, jer zaključak Odbora nije bio da se radi na ovaj način, zaključak Odbora je bio (evo, nema predsednika ovde, nema ga nikada kada treba da se suoči sa nečim što je važno) - rasprava u Skupštini o primeni Zakona o radiodifuziji i izboru članova Saveta. Zašto taj zaključak Odbora nije ispoštovan? Zato, gospodo, što bi se videlo da osim ovih odredbi o Savetu, ima još odredbi ovog zakona koje se ne primenjuju, a nisu vezane za Savet, već direktno za druge vladine organe.
Pitao sam u više navrata, pa pitam i ovog puta, zašto se ne primenjuje odredba zakona koja se tiče reklamiranja, a morala je da stupi na snagu 1. januara ove godine? Zašto niko ne preuzima odgovornost za to što se ova odredba ne primenjuje sedam i po meseci? Zašto, na primer, niko ne sankcioniše političko reklamiranje, reklamiranje političkih stranaka, koje je izričito ovim zakonom zabranjeno od 1. januara, a koje i dan danas ide na medijima u Srbiji. Zašto, gospodo, niko ne preuzima odgovornost za to što je 27. jula ove godine, dakle za dve nedelje, trebalo da počne primena člana ovog zakona koji govori o privatizaciji opštinskih lokalnih stanica, a nije počela.
Ministarstvo je bilo nadležno i obavezno da do sada uradi uputstvo i počne da primenjuje taj član. Do dana današnjeg nema ništa od toga i nemoguće ga je očekivati od ovakvog ministarstva i ovog ministra. E, to su sve pitanja koja ostaju bez odgovora u ovoj sali i u ovoj raspravi, a morali smo danas imati jasne odgovore na njih, ako zaista želimo da izađemo iz ove situacije stvorene oko Saveta i ako zaista želimo da Zakon o radiodifuziji počne da se primenjuje, da Savet bude telo zaista nezavisno od uticaja bilo koje političke opcije, pa i uticaja aktulene vlasti, kao i svih interesnih grupa iz branše, dakle iz medija.
Ako to želimo, moramo imati odgovore na sva ova pitanja, pa da onda zaista Zakon o radiodifuziji počne da se primenjuje onako kako bi morao i kako se primenjuje u razvijenim u zapadno-evropskim demokratskim zemljama.
DSS će onog trenutka kada dođe na vlast, nakon narednih izbora, obezbediti primenu ovog zakona kako treba i uvesti red u oblast radiodifuzije. Samo ćemo jednu stvar u ovom zakonu promeniti: dopisaćemo ovde uslov da onaj ko pretenduje da bude vlasnik elektronskih medija u Srbiji, mora da zna svih sedam padeža srpskog jezika i da ih koristi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Petar Petrović, a posle njega narodna poslanika Leila Ruždić - Trifunović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, počeću samo jednim izletom, a to je - sreća je za Srbiju i srpski narod što neki koji se nadaju da će doći na vlast, nikada neće doći u Srbiji na vlast.
Mi danas raspravljamo ovde o nečemu, a proceduralno nismo raščistili da li o ovome treba uopšte danas da raspravljamo ili ne.
Naime, grupa narodnih poslanika u predlogu da se razreše neki članovi radiodifuznog saveta, koje smo pre par meseci ovde izabrali, između ostalog, u obrazloženju za razrešenje piše - u skladu sa molbom predsednika Saveta radiodifuzne agencije, Nenada Cekića, još jednom izjasni o članovima koje su osporavale političke stranke i medijska udruženja i tako dalje.
Postavljam pitanje - od kada mi u Narodnoj skupštini Republike Srbije izlazimo u susret raznim molbama da raspravljamo o nečemu da se neko razreši ili ne.
Naime, mi smo ovde izabrali Radiodifuzni savet prema Zakonu o radiodifuziji, takav kakav je, neki su glasali za, neki protiv, većina je bila za i izabrali smo ga. Svi zainteresovani u ovoj Srbiji, nezadovoljni ovakvim izborom ili ako su smatrali da su prekršene određene odredbe Zakona o radiodifuziji, mogli su da pokrenu postupak kod nadležnih sudskih instanci u ovoj Republici i da traže, odnosno da ospore izbor svakog pojedinačnog člana Saveta sa dokazima koje će priložiti ili da ospore kompletan izbor radiodifuznog saveta. Tu bi priča bila završena, jer ne vidim u Poslovniku ni jedan član po kome smo mi danas mogli da raspravljamo ponovo, o nečemu o čemu smo doneli meritornu odluku, takva je, kakva je, svidelo se to nekome ili se ne svidelo.
Postoji zahtev predsednika ili ne, radiodifuznog Saveta, ali mi smatramo, ispred SSJ da nismo mogli o ovome danas da raspravljamo, već je morao prvo neki nadležan u ovoj Srbiji, a to su sudski organi, da li je to Ustavni sud ili neki drugi redovni sud, ovde neću sada da licitiram, ali oni su prvo morali da kažu svoju reč da li je Zakon o radiodifuziji, odnosno određeni njegovi članovi pravilno primenjen prilikom donošenja odluke o izboru članova Saveta ili nije, pa onda posle toga Skupština, ukoliko bi se ocenilo da nije pravilno primenjen zakon, donosi drugačiju odluku, ukoliko bi odluka o izboru pojedinih članova Saveta ili nekih članova Saveta bila, da kažem, osporena, odnosno poništena.
Prema tome, kada to pitanje tako prethodno proceduralno rešimo, onda možemo da raspravljamo o nečemu drugom. Inače, da izlazimo u susret nekim molbama da raspravljamo i gubimo vreme, izvinjavam se na tom izrazu, oko ovih pitanja, a ovoj Srbiji stoji na dnevnom redu donošenje mnogo važnijih zakona koji treba da koliko-toliko urede situaciju u privrednom, pa i političkom sistemu Srbije.
Dakle, dame i gospodo, ako je neko nezadovoljan, kao što sam rekao, mogao je to da traži na sudu da utvrdi. Drugo, ukoliko se neko od članova izabranog Saveta našao pogođen raznoraznim kritikama, da li medijskih udruženja, da li političkih stranaka, da li udruženja, da li OEBS-a i sličnih međunarodnih organizacija, i ne može više sa moralnog i svakog drugog aspekta da trpi te kritike na svoj račun, mogao je da podnese ostavku i da to više ne trpi.
Prema tome i oni imaju pravo, svaki od članova Saveta, da podnesu ostavku i da se više ne smatraju članovima Radiodifuznog saveta. Mi, ako bi trebalo danas da ponovo glasamo o onome o čemu smo glasali, mislim da ćemo napraviti još veću grešku, da ćemo upravo mi kao Narodna skupština Republike Srbije prekršiti zakon na taj način, pa će možda neko drugi ko je zainteresovan tražiti poništenje tako donete odluke, kad bude bila na glasanju.
Ne bih preispitivao biografije svih, pored ove trojice pomenutih i ostale četvorice, pošto su dvojica podnela ostavku, da li su one tačne ili nisu, da li su diplome validne ili nisu, koje su pojedini prikazali, postoje opet u Republici Srbiji nadležni organi koji to treba da ocene i procene.
Ako neko smatra da se neko lažno predstavio ili da je prikazao diplomu, a da tu diplomu nije stekao na zakonit način, mogu kod Javnog tužilaštva da podnesu zahteve za preispitivanje takvih stvari, odnosno da podnesu krivične prijave za delo za koje oni smatraju da je član Saveta radiodifuzije učinio. Na taj način bismo jednostavno podelili, a to više meseci ne činimo, zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast u ovoj državi, da jednostavno primenimo Ustav i da svaki organ u ovoj državi radi onaj posao koji treba i za koji ljudi zaposleni u tim organima primaju platu.
Iz svih ovih razloga koje sam naveo, Stranka srpskog jedinstva neće podržati predlog za razrešenje pomenutih članova; dakle, isključivo iz proceduralnih razloga, jer smatramo da danas o ovome nije ni trebalo razgovarati. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović, posle nje narodni poslanik Joca Arsić.

Poštovano predsedništvo, poštovane koleginice i kolege, mi već više nedelja čujemo i u medijima, a i među nama se vode rasprave o pet članova Radiodifuznog saveta. Sve to vreme čujemo razne predloge kako mogu ti problemi da se reše. Međutim, niko od nas izgleda ne vodi računa o tome da se tih pet slučajeva, da ih tako nazovem, ne mogu podvesti pod iste imenitelje. Odnosno, moramo postaviti problem na način da ga pravno gledamo i da ga pravno rešavamo. To je jedino iz čega mi možemo da se izvučemo, pogotovo kad imamo u vidu da smo mi zakonodavno telo koje je ovde donelo neke odluke.
Kada se radi o gospodi Cekiću i Cvetkoviću, oni su sporni radi toga što Skupština nije poštovala rok od 30 dana stavljanja njihovih kandidatura javnosti na uvid. Kad je gospodin Radenović u pitanju, navode se propusti i namere u njegovoj kandidaturi i neimanje uslova, odnosno propusti u posedovanju raznih uslova, da on bude predložen za kandidaturu. Kada se o gospodinu Vodineliću i gospođi Milivojević radi, oni su podneli ostavke i mislim da o njihovim ostavkama ne možemo mi da sudimo, to je lični čin i njihova zamena je jasno predviđena u zakonu, ta dva mesta treba da se zakonom uređenim načinom regulišu.
Počeću od gospode Cekića i Cvetkovića. Zakon o radiodifuziji u svom članu 24. predviđa tih 30 dana stavljanja na uvid javnosti određenih kandidatura. Međutim, Zakon o radiodifuziji samo to predviđa. On nam ne kaže ni koji je razlog stavljanja kandidatura na uvid, ni šta je cilj takvog stavljanja i ne nudi nam ništa, šta će da se desi, kao rešenje, ako se te kandidature ne stave na uvid.
Mi imamo pred sobom zakon koji je po mojoj proceni manjkav, jer za aktivnost stavljanja na uvid ne pokazuje se šta je njen cilj. Mi možemo da zaključujemo da javnost raspravlja pa da može da stavlja primedbe, ali nas zakon na to nije obavezao, da zaključujemo, samo da stavljamo.
Znači, ako mi to nismo uradili, mi smo napravili proceduralnu grešku i ta greška stoji. Međutim, postavlja se pitanje da li je to bitna povreda za izbor članova Radiodifuznog saveta. Po mojoj proceni, bitne povrede nema. Napravljena je proceduralna greška čije postojanje ne pravi nikakav odnos na neki budući život Radiodifuznog saveta.
Na drugoj strani, mi smo kao poslanici glasali za dva člana Radiodifuznog saveta. Najviše telo u ovoj državi je izglasalo dva člana Radiodifuznog saveta, a ni na kakav način Zakon o radiodifuziji ne predviđa da je razlog za razrešenje, što mi danas ovde dovodimo u pitanje, nepoštivanje procedure koja nema naveden ni cilj ni razlog. Postavlja se pitanje - da li mi raspravom, a još više glasanjem o razrešenju, kršimo u stvari zakon?
Drage koleginice i kolege, kada bismo stavili na glasanje ova dva člana, mi bismo tada prekršili zakon i jasno predviđene članove u Zakonu o radiodifuziji. Skupština je napravila proceduralnu grešku, čime je napravila nebitnu povredu u Zakonu, jer ona kao bitna nije navedena, a glasanjem i bilo kakvim radom oko razrešenja članova Radiodifuznog saveta, Skupština bi prekršila zakon. Da nije zakon hteo da se samo iz određenih razloga razrešavaju članovi Radiodifuznog saveta, on ne bi taksativno u članu 29. naveo te razloge.
Zato mislim da mi o Cvetkoviću i Cekiću ne možemo uopšte da odlučujemo, oni su izabrani članovi Radiodifuznog saveta, a što se tiče Radenovića, tu je rečeno, još i u vreme kad je bio na glasanju, dosta stvari zbog čega mu je osporena kandidatura, pa da vas podsetim da poslanici Demokratskog centra i nisu za taj predlog glasali, upravo zbog tih sumnji. Ako se ispostavi da su te sumnje tačne, a po onome što sam naknadno gledala, nisu moja ranija razmišljanja dovedena u sumnju, o takvom razrešenju, jer je ono predviđeno u zakonu, ako postoje ti razlozi, što jesu razlozi za razrešenje, o tome mi možemo glasati.

Reč ima narodni poslanik Joca Arsić, a posle njega narodna poslanica Vjerica Radeta.

Poštovane koleginice i kolege poslanici, nemam nameru da repliciram Žarku, pošto je Žarko predstavljen ovde kao Žarko Korać, a ne Žarko Obradović. Mogao bih Žarku Koraću, a Žarku nemam po Poslovniku pravo, pošto pripadamo istoj poslaničkoj grupi.
Žarko je ovde pomenuo da sam bio jedan od ređih koji je, ne osporavao pravo, ne osporavao izbor kandidata, nego ukazivao na probleme procedure. Činjenica je da sam tada i na samom Odboru za kulturu upravo upozorovao, ne zbog samog personalnog pitanja, ne zbog toga ko će biti izabran. Nikada nisam govorio o tome da li je ovaj podoban ili nije, da li ima ovaj problem ili onaj problem. Govorio sam o tome da je zakon predvideo da svaki kandidat mora biti na pogodan način, kako je to u skladu sa Zakonom o radiodifuziji, javno oglašen.
Nema tu dileme - javno oglašavanje kandidata ima za cilj da se na tog kandidata mogu staviti primedbe, a upravo u skladu sa zakonom. Zna se koje to primedbe mogu da budu, ako nisu iznete. Zakon je tačno definisao ko može, ko ne može da bude, ko se preporučuje da bude, a ko ni po kom osnovu ne može da bude član Radiodifuznog saveta.
To je najviši organ, to je organ koji ima najveću vlast u ovoj zemlji. To je strašna vlast. On raspolaže frekvencijama, raspolaže prirodnim bogatstvom ove zemlje, ima fantastičan uticaj. Njegovo nefunkcionisanje, nefunkcionisanje ovog zakona i neprimenjivanje ovog zakona, to je poblem, pa se slažem sa kolegama koji su istakli da upravo o primeni ovog zakona treba da razgovaramo danas, a ne o personalnim pitanjima. Personalna pitanja su proizašla zbog različite primene ili neprimenjivanja ovog zakona. Jedna posledica toga jeste i ova proceduralna greška i ovi proceduralni problemi koji se sad javljaju kao osnov. Podsetiću da je zakon pre godinu dana donet u ovoj skupštini, da je do kraja godine trebalo da se izvrši sve ovo predviđeno ovim zakonom: izabere Radiodifuzni savet, izabere upravni odbor javnog servisa, odnosno RTS-a 1 i RTS Novi Sad, pošto smo razdvojili na dve organizacione jedinice bivši RT Srbije. Taj upravni odbor treba da izabere ovaj radiodifuzni savet. On ga do dana današnjeg nije izabrao. Od 1. januara je trebalo da se krene sa pretplatom, sa finansiranjem javnog servisa i kad se tiče Vojvodine i kad se tiče centralnog dela Srbije. Prema tome, ništa od tih poslova nije završeno.
Mi ovde imamo problem, iako imamo skupštinsku odluku da se vrše direktni prenosi, mi ih danas nemamo, jer se ne zna s kim treba da razgovaramo. Da li je RTS javni servis, da li je samostalna ili je vladina organizacija ili ove skupštine, jer se finansira iz budžeta? On nema pretplatu, nema način, nema izvorno finansiranje, sem finansiranja od komercijalnih poslova, reklama itd. To je jedan takođe vrlo važan problem o kome mi ne želimo da razgovaramo, nego pričamo ovu drugu priču.
Da podsetim na ono što je bila naša obaveza. Naša obaveza je bila, kad smo razgovarali o ovim kandidatima, da budu javno oglašeni, da prođe 30 dana i da se posle toga izjasni Skupština. Ovde sam tražio, pošto je prošlo nekih 10, 15 dana, da se to odloži. Nije nikakva hitnost u pitanju i nije tako strašno da mi ispoštujemo proceduru i da prođe 30 dana. Znate šta ste mi odgovorili? Ovde se svi sole pepelom po glavi - znate šta, mi smo pogrešili. Imam utisak da ćemo jednog momenta da postanemo Pompeja, da nećemo da se vidimo od pepela ovde.
Ljudi moji, tad ste rekli da je to opšti interes, da je javni interes i da to moramo da uradimo, da je to od neprocenjivog značaja. Slažem se da je od neprocenjivog značaja, ali smo sad došli u situaciju da posle svega toga sednemo ovde i pričamo i, kao što sam rekao, posipamo se pepelom svi redom. Nismo mi krivi, nismo znali, nismo bili upozoreni. Nije tačno. Upozorena je dva puta ova skupština, dva puta sam je lično upozorio. Ne mislim da sam ovde najpametniji ili retko pametan.
Prema tome, upozorovao sam na poštovanje zakona. Nije ovo prvi put da ova skupština ne poštuje svoje odluke. Ova skupština je donela Zakon o radiodifuziji i treba da donese odluku o tome da poštuje zakon. Taj zakon smo doneli pre godinu dana. Jasne su njegove odredbe, mada ima i nekih stvari na koje sam upozoravao, da su u nesaglasju rokovi - 30 dana, pa 60 dana, pa 90 dana. To sve odlaže kvalitetnu primenu ovog zakona. Tada smo imali amandmane da se ti rokovi usaglase, da budu saglasni jedni sa drugima, da nema ove pravne procedure i zavrzlame oko sprovođenja ovog zakona. Niste prihvatili tad odlukom svoje većine. Imate pravo na to. Nije ništa sporno, ali smo opet došli u situaciju da se sad sukobljavamo sa svim tim stvarima.
Jedna od najbitnijih stvari - mi ovde pričamo o problemu Cekić, o problemu Radenović, problemu drugom ili trećem. Zaboravili smo da se po zakonu tačno zna procedura na koji način se vrši razrešenje. Ovakav način nije upodobljen sa zakonom. Mi ćemo ponovo da uđemo u problem da na nezakonit način donosimo novu odluku. Onu ranije smo doneli na nezakonit način i sada ćemo ponovo da uđemo u taj posao da na nezakonit način donesemo i ovu odluku, ako se odlučimo da se bavimo razrešenjem ovih ljudi za koje se ovde iznosi primedba i podnet predlog odluke; odluke imaju manjkavosti, nemaju dobro obrazloženje, čije je obrazloženje - može da bude, ali ne mora da znači.
Podsetiću vas da je članom 29. predviđeno da Skupština može, na predlog Saveta ili na predlog najmanje 20 narodnih poslanika, razrešiti člana Saveta u sledećim slučajevima: "Ako je zbog bolesti, na osnovu nalaza nadležne zdravstvene ustanove, nesposoban za obavljanje dužnosti člana Saveta u periodu dužem od šest meseci". Mi nemamo nalaz nijedne zdravstvene ustanove kad se tiče ovih ljudi.
"Ako se utvrdi da je pri podnošenju predloga naveo o sebi neistinite podatke ili je propustio da navede podatke o okolnostima iz člana 25. ovog zakona". U ovom slučaju nije, kad se tiče ove dvojice. Diskutabilno je šta je kad se tiče gospodina Radenovića. Da vas podsetim, gospodin Radenović je predložen od strane ove osmorice članova Radiodifuznog saveta i oni su vlasni da o toj stvari raspravljaju.
"Ako bez osnovanog razloga propusti ili odbije da obavlja dužnost člana Saveta u periodu od najmanje tri meseca neprekidno ili u periodu od 12 meseci, u kome najmanje šest meseci ne obavlja svoju dužnost. Odluka o razrešenju može biti doneta samo na osnovu obrazloženog predloga, posle sprovedenog postupka u kome su utvrđene sve relevantne okolnosti i u kome je članu Saveta protiv koga je pokrenut postupak omogućeno da se izjasni o ovim okolnostima. Razlog za razrešenje člana Saveta ne može biti političko ili drugo uverenje, odnosno članstvo u političkoj organizaciji. Odluka o razrešenju člana Saveta smatra se usvojenom ako je za nju glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika". Znači, po istoj proceduri - 126 treba da se izjasni u ovom slučaju i u kontrastvari. To je ono što je jedino moguće uraditi.
Mislim da mi ovde radimo posao koji nije uopšte u saglasju sa ovim članom zakona. Mi ćemo opet uraditi ono što smo uradili i prošli put - doneti nezakonitu odluku, bilo kako da se izjasnimo. Najzakonitija je odluka da se odustane od ove rasprave i da, ako treba neko da se razreši, da se nađu valjani razlozi za razrešenje, a ovaj predlog povuče iz procedure. Mislimo da je to najelegantnije rešenje da se izvučemo iz ove situacije. No, vi ste vlasni da odlučujete, pa možete da odlučite i ovako i onako.
Inače smo i na malo prek način ušli u samu proceduru podnošenja ovog zahteva da se održi sednica i stavljanja ovog problema na dnevni red. Prvo, od onog da smo mi na Odbor za kulturu zaključili, ne jednoglasno, nego većinom glasova, da se raspravlja o primeni Zakona o radiodifuziji.
Tvrdim da je godinu dana prošlo za pet ili šest dana, otkako smo doneli Zakon, a 27. jula je stupio na snagu. Godinu dana mi nismo primenili ni jedno slovo iz ovog zakona o radiodifuziji. Godinu ravno. Zašto, pitam vas, većinu. Zašto, pitam Vladu. Zašto, pitam nadležne i odgovorne ljude.
Ovde je jedini čovek, koji može da se razreši po ovom članu koji sam citirao, gospodin Vodinelić. Gospodin Vodinelić je prikrio činjenicu da njegova bliska rođaka radi u Radio-televiziji i to je valjan razlog ne da on podnese ostavku, nego da se stavi u proceduru to njegovo prikrivanje, o tome odluči savet, donese dokument o tome, dostavi ovoj skupštini i ova skupština se izjasni a konto toga i sigurno je i razreši gospodina, jer je u suprotnosti sa zakonom. Prikrio je tu činjenicu.
Ovde se postavlja pitanje da li je Radenović prikrio činjenicu samim tim što je rekao da je pravnik, pa nije pravnik na kraju. Ne znam stvarno da li jeste ili nije, da li ima validnu dokumentaciju ili nema, ali ovde se radi o doktoru prava, o profesoru i on ne zna zakon, ne zna da ga ovo sprečava. Koji je njegov stepen odgovornosti? Doduše, mi imamo profesore Pravnog fakulteta koji su u pravnoj i činjeničnoj zabludi često, ali evo vidimo da imamo i treći primer o toj pravnoj i činjeničnoj zabludi.
Očigledno je da je gospodin Vodinelić bio u pravnoj i u činjeničnoj zabludi. Nije znao da pročita zakon, nije znao da kao član Saveta za radiodifuziju ima smetnje da obavlja tu svoju dužnost. Ne znam šta treba da radimo, da li da se ponovo upiše ili da polaže taj ispit koji je trebalo da položi ili nije bio na tom času. Ne mogu da se odlučim.Možda i nije obavešten, ko zna.
Ovde smo se zabrinuli nad sudbinom RTS-a. Malopre sam govorio o tome. Ono što je najvažnije i o čemu ova skupština treba da raspravlja to je upravo pitanje RTS-a i sprovođenje zakona oko RTS-a. Da li hoćemo da se RTS dovede do te mere, da se do te mere degradira, da se do te mere uništi, da će onda biti svejedno ko će i kako preuzeti, a on jedini ima frekvenciju. Njemu Radiodifuzni savet ne treba.
Samim zakonom njemu je dodeljena frekvencija i to na tri frekventna područja. To je ogromno bogatstvo. Mi smo ga ostavili van i godinu dana se ne zna ko upravlja RTS-om, mimo ovog zakona, mimo svih propisa, mimo svega. Ne znamo ni ko je direktor. Direktor je bio na jednoj sesiji i pričali smo oko toga kada smo razgovarali o direktnom TV prenosu. Tada smo imali zaključak Odbora za kulturu da se nastavi sa TV prenosima i imamo od izuzetnog značaja zakon i značajnu stvar, a radimo u tami, van javnosti, van očiju javnosti, iako smo imali zaključak Odbora za kulturu da se nastavi da se primenjuje odluka Skupštine. Niko to nije stavio na dnevni red ove skupštine, a sada stavljamo na dnevni red ovo što je, po meni, očigledno postalo nesporno zbog toga što nemamo ni jedan validan razlog, nijedno utemeljenje u ovom zakonu da se vratimo nazad u proceduru, da se izjasnimo o tome da smo se prošli put loše izjasnili.
Neko je pomenuo ovde izbor sudija. Mi ako napravimo takav mehanizam u ovoj skupštini onda ćemo da dovedemo u pitanje svaku odluku koju donosimo, svaki zakon koji donosimo. Mi ćemo retroaktivno moći da raspravljamo o nekim sudijama koje smo izabrali juče, o tužiocu, o Vladi, o ministrima. Za sve to mora d apostoji zakonska procedura. Slažem se da možemo da razgovaramo o Vladi, o ministrima, ali po određenoj proceduri. Onda nema pravne stabilnosti, nema nikakve stabilnosti i ova skupština će da se pretvori u glasanje većine.
Neko tu reče da treba da se stane na loptu. Slažem se samo ako je četvrtasta, jer je vrlo rizično stajati na okruglu loptu. Ova skupština može da donese odluku da je lopta četvrtasta, jer ima većinu da donese takvu odluku. Takvu četvrtastu odluku smo doneli prošli put, a sada hoćemo takvu četvrtastu odluku da donesemo danas.
Mislim da sam dosta argumentacije dao, da ovo treba da se povuče iz procedure i da se izvrši dopuna. Na Odboru za kulturu sam predložio da se uputi ovlašćenim predlagačima, a još nismo dobili ostavke. Ovde jasno u zakonu piše da je onaj ko podnosi ostavku dužan da to dostavi Skupštini Srbije. Da li je Vodinelić dostavio, da li je gospođa Milivojević dostavila. Mi je nismo dobili i mi poslanici hoćemo da čujemo od vas da li su oni dostavili svoje ostavke.
Ako su dostavili da li je to dato, jer je ostavka lični čin i o njoj nema potrebe da se raspravlja, s tim što sam napravio digresiju i mislim da o Vodinelićevoj ne treba da se raspravlja, nego treba da se razreši, jer je nezakonito izabran i to je činjenica, a da se stavi u proceduru da imamo dva člana Radiodifuznog saveta na dnevnom redu u ovoj skupštini. Ako čekamo i tu rok od tri meseca, koji je maksimalno dug, onda ćemo verovatno u nekoj drugoj skupštini birati ostale članove Radiodifuznog saveta.