Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, prva stvar o kojoj treba danas da progovorimo, jeste zašto uopšte Narodna skupština razgovara o ovome, nekoliko nedelja pošto je izabran Radiodifuzni savet, iako sa godinu dana zakašnjenja.
Za nas je ključno pitanje, kao ljude koji se bave politikom i koji se u parlamentu zalažu za ono što jeste osnovni interes građana Srbije, da li jedna asocijacija kao što je ANEM ili bilo koja druga asocijacija, jeste partner parlamentu naše države i jeste partner Vladi Republike Srbije, jeste supervizor jednom ili drugom organu, jednoj ili drugoj instituciji i da li je moguće da na osnovu njihovog nezadovoljstva personalnim rešenjima u Savetu za radiodifuziju može da se ovde pred nas vrati u proceduru jedno pitanje koje je za nas konačno.
Ukoliko ANEM nije zadovoljan kako i na koji način funkcionišu stvari u Srbiji, može da osnuje političku stranku, može da izađe na izbore, na tim izborima dobije određeni politički rezultat, uđe u parlament, učestvuje u vlasti i vrši vlast u Srbiji onako kako piše u tom političkom programu, ukoliko bi oni bili politička stranka.
Te stvari su samo naizgled, rekao bih, beningne; ANEM kao asocijacija tzv. nezavisnih i slobodnih medija imao je u prošlosti priliku da sa tuđim parama osnaži materijalni položaj svojih preduzeća, poboljša materijalni položaj zaposlenih u ovim firmama, izvrši politički, medijski i svaki drugi uticaj da pomogne da se preparira javno mnjenje, da se objasni da ondašnja vlast nije dovoljno dobra za građane ove zemlje i da rezultati izbora posle svih tih dešavanja u ovoj zemlji budu onakvi kakvi jesu danas, a danas imamo realnu posledicu te zablude da vi vršite vlast.
Dakle, bez obzira šta ko od ljudi koji vrše vlast u zemlji duguje ANEM-u, neozbiljno je da ANEM diktira uslove pod kojima radi parlament jedne države. Ukoliko bismo začeprkali po političkoj prošlosti i ljudi koji danas čine ANEM, našli bismo među njima sjajne komuniste, kao što su Nino Brajević i Gordana Suša, i mnoge druge, i ne bismo se iznenadili da su samo pre 20 godina govorili stvari koje su potpuno inkompatibilne sa onim što je danas njihov politički stav. Oni imaju pravo da budu politički konvertiti, ali nemaju pravo da u parlamentu Srbije diktiraju uslove pod kojima treba da radi ovaj parlament.
Mi imamo obavezu samo prema onim građanima koji su nas birali, mi nismo finansirani spolja, mi nemamo strukturu finansiranja političkih partija, govorim o svojoj partiji, kao što je ima ANEM ili kao što su imale neke partije DOS-a, i nemamo obavezu da polažemo račune nikome izvan ko nije zadovoljan učinkom vlasti danas u Srbiji. To je jedno pitanje.
Drugo pitanje je položaj RTS-a ili javnog servisa. Prva stvar koju je ova skupština uradila skoro se odnosila na ukidanje TV pretplate da bi se, zaboga, ispunilo jedno, rekao bih i jedino od izbornih obećanja integralnog DOS-a. Zar nije bilo dovoljno što je RTS u prošlim vremenima nazivana najpogrdnijim imenima koja u nacionalnom, u državnom, u profesionalnom, u svakom drugom smislu jesu uvreda za jednu instituciju, kakva je RTS bila i kakva treba da bude uvek.
Zar nije dovoljno što su je tokom NATO bombardovanja skrcali do te mere da više praktično u tehničkom smislu nije bila spremna da radi ono što je bio njen osnovni zadatak.
Podsećam, prva bomba koja je pogodila RTS u Abardarevoj, došla je u Master, u srce televizije. Tom prilikom, poginuli su ljudi koji su tamo radili. Zar nije dovoljno što su 5. oktobra vaši egzemplari, zapalivši televiziju, naneli još veću štetu nego što je načinjena tokom NATO agresije.
Zar to sve nije dovoljan razlog da RTS kao javni servis dobije normalan status u ovoj zemlji, da ima regulisano finansiranje, da može da konstituiše organe upravljanja i da se bavi poslom zbog koga inače jeste formirana i zbog koga treba da postoji.
Više od godinu dana postoji Zakon o radiodifuziji, nije na zakonom propisan način do dana današnjeg bila konstituisana, nije konstituisan Savet za radiodifuziju, nije rešeno pitanje finansiranja, nije jasna koncepcija, niti put kojim treba da se razvija ovaj javni servis.
Da li to možda nekome odgovara da RTS u tehničkom smilu odumre, da prestane da postoji, da kojekakvi problematični medijski bosovi u Srbiji preuzmu onaj profesionalni i svaki drugi prostor koji ima ambiciju da ostvari uticaj na građane Srbije i da zauzme mesto RTS-a.
Šta god ko mislio o RTS-u, podsećam, pre 21 godinu ona je počela sa radom i sa drugim programom. Ova država je bila peta evropska zemlja koja je imala satelitsku radio stanicu. U tu oblast ulagalo se onoliko koliko je dohodak ovih građana i ove zemlje u datim okolnostima dozvoljavao, ali ono što je učinjeno treba da služi na ponos.
Tokom NATO bombardovanja srušeno je 56 od 59 releja i predajnika RTS. Zar to nije dovoljan razlog da postignemo konsenzus u ovoj skupštini u vezi sa tim šta želimo kada je u pitanju naša državna televizija? Mi možemo da ostvarimo, na ovaj ili onaj poznat način, uticaj na uređivačku politiku jednog javnog servisa. To što to treba da čini nekakav radiodifuzni savet koji je danas osporavan neće lišiti nikog u ovoj zemlji mogućnosti da lobira, da zloupotrebljava, da čini prema javnom servisu ono što u datom trenutku misli da je njegov interes. Imali smo prilike da to vidimo u ovih nekoliko nedelja tokom javnih rasprava.
Zar nije jedan od članova Radiodifuznog saveta javno rekao, gostujući na prvom programu Radio-televizije Srbije, da je on kao urednik Indeksa bio ključni čovek za vezu 5. oktobra i da se njemu duguje i da je po osnovu tog dugovanja on danas izabran za člana ovog saveta? Nema nezavisnosti kada se tako saopštavaju tzv. nezavisne pozicije pojedinih članova Saveta u ovom važnom regulatornom telu. Mi nećemo da učestvujemo u priči koja se ovde pred nama odvija, na način da se svrstamo na jednu ili drugu stranu.
Mi želimo da se u skladu sa zakonom, koji je usvojen, konstituiše ova agencija, njeni organi upravljanja, da se konačno uvede red u radiodifuzni sistem, da se izvade iz budžaka one dve frekvencije koje su sakrivene kad smo usvajali zakon o radiodifuziji, govorim o Trećem programu Radio-televizije Beograd i o Drugom programu Televizije Novi Sad, i da pitamo kome će da budu dodeljene, da pitamo da li je moguće da nacionalna frekvenicja kao važna koncesija, kao resurs koji pruža ogromne nesagledive mogućnosti, može da bude u službi jednog lobija, jednog čoveka ili jedne političke stranke.
Mislim da je Skupština podlegla pritisku koji je neprincipijelan i mislim da danas ovde mi imamo jednu repliku sa ANEM-om. ANEM je asocijacija, postoje i druge asocijacije, svako od njih ima svoje interese. Videli smo da su to i lične, i personalne, i porodične, i nepotističke i ko zna kakve još veze.
Mi ovde imamo interes da počne da funkcioniše ovaj radiodifuzni sistem u Srbiji, koji je u interesu građana Srbije, da u ovu salu neko vrati kameru, da ljudi čuju šta mi ovde govorimo, pa da dozvole da mi sami, pred svojim ciljnim grupama i pred građanima Srbije, rizikujemo. Nemojte vi nas braniti od te vrste rizika. Ako loše činimo, loše za sebe činimo.
(Milka Marinković, sa mesta: Nije u tome stvar, branimo narod od vas.)
Narodu je dosta vaše odbrane, Milka, bolje bi bilo da o tome ne govorimo. Nije to danas tema. I ako to jeste tema, vratite kamere u salu, neka onda narod vidi ko, koga i na koji način brani.
Predlažem da sa elementarnom pristojnošću saslušate govornike i predlažem da iz ove priče izađemo na jedini mogući način. Ova skupština je jednom odlučila. Da li je i zbog čega pogrešila u proceduri, to je stvar onih koji ovde pripremaju i vode sednice, koji se bave time da se u skupštini akti donose na zakonom i Ustavom propisan način. Ako to sve nije dobro, onda ovde neko ne radi dobro svoj posao, ali ova skupština je donela jednu odluku, kakva god da je, sa njom nema polemike. To treba da bude nauk.
Ukoliko svako bude tražio da se odluke preispituju, da se preispituju zakoni, onda mi možemo tokom jedne godine raspravljati o tri-četiri stvari po nekoliko puta, a to niti gde piše, niti kome služi na čast. Hvala što ste me saslušali.