Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, kao što je rečeno, DSS će glasati protiv Predloga ovog zakona. Iako je nekoliko govornika ovde iznelo razloge koji se  u svojoj suštini utemeljuju pre svega na nadležnostima koje Ustav Republike Srbije predviđa za predsednika Republike, zadržao bih se samo na dve tačke člana 83. Ustava.
Jedna se odnosi na ovlašćenje za vođenje spoljnih poslova, koje je u Ustavu predviđeno kao nadležnost koja će biti uređena zakonom. Druga se odnosi na ovlašćenje predsednika Republike da rukovodi oružanim snagama u ratu i miru. Kao što, naravno, svi znamo, u ovom trenutku, kada imamo državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, obe ove nadležnosti su, kada se govori o vojnim pitanjima u celini i o spoljnim poslovima gotovo u celini, na nivou državne zajednice.
Iako je moje duboko ubeđenje da je državna zajednica sa Crnom Gorom i zajednička država sa Crnom Gorom najbolje moguće državno rešenje i za Srbiju i za Crnu Goru, iako znam da je to mišljenje većine političkih stranaka u Srbiji, postavlja se pitanje – na kakav će se način rasplesti državno pitanje između Srbije i Crne Gore. To u ovom trenutku niko ne zna. Hipotetički možemo da dođemo situaciju da posle određenog vremena predsednik Republike Srbije bude zaista ovlašćen da vodi spoljne poslove i da rukovodi oružanim snagama.
Sada, zamislite situaciju u kojoj bi taj predsednik Republike bio izabran sa veoma malim brojem glasova. Poslednji izbori su ukazali da je negde oko 40% građana Srbije sa biračkim pravom izašlo na izbore. Tu se postavlja pitanje ili, bolje rečeno, dilema između legitimiteta vršilaca vlasti sa ovako velikim i moćnim ovlašćenjima s jedne strane i, naravno, potrebe da država dobije predsednika kao instituciju i institut predviđen Ustavom i ustavnim pravom.
Postavlja se pitanje - šta je alternativa? Mislim da je Ustav dao sasvim adekvatno rešenje. Ukoliko nema dovoljno moći u biračkom telu da izabere predsednika Republike, onda je sasvim moguće da dok se ne uspostavi takva politička situacija da 50% građana izađe i kaže svoje mišljenje o tome ko bi trebalo da vrši ovako velika ovlašćenja, ta ovlašćenja vrši predsednik parlamenta.
Dakle, ima ko da vrši predsedničku vlast u Srbiji i ako nema predsednika Republike. Demokratska stranka ovim pokazuje i svoju doslednost. Dakle, Dragan Mašićanin nije izabran voljom Demokratske stranke, ali Demokratska stranka smatra da je bolje da predsednik parlamenta vrši predsedničku vlast ukoliko nema dovoljan broj građana koji će iskazati svoju volju povodom toga ko treba da bude predsednik Republike. Zbog čega?
Tu se otvara pitanje opoziva u punom i pravom smislu te reči, zbog toga što je moguće da sa veoma malim brojem glasova u odnosu na veličinu biračkog tela u Srbiji neko dobije ovako velika ovlašćenja da rukovodi oružanim snagama, da vodi spoljne poslove, da u vanrednim prilikama čak donosi ovakve opšte akte sa zakonskom snagom, da bude vlast u punom kapacitetu te reči, a da ga je gotovo nemoguće opozvati, jer (o tome su drugi poslanici pričali) potrebno je da se posle izjašnjenja dve trećine poslanika o tome izjasni i više od polovine biračkog tela.
Predsednika parlamenta je moguće smeniti po mnogo lakšoj proceduri. U ovom trenutku, dakle, postoji predsednička vlast u Srbiji i tu predsedničku vlast vrši Dragan Maršićanin, ali ta predsednička vlast ima svoj legitimitet i svoj izvor u ovoj parlamentarnoj većini.
Meni je žao što je neobično da tu parlamentarnu većinu koja je izvor predsedničke vlasti čini stranka Vojislava Koštunice, stranka Miroljuba Labusa, stranka Slobodana Miloševića; to su, prosto, političke prilike u Srbiji u ovom trenutku. Ali ta ista parlamentarna većina može sutra da smeni Dragana Maršićanina ukoliko on predsedničku vlast ne vrši na korektan način. Mislim da je to suština i da je za Srbiju bolje da se drži ovakvog zakonskog rešenja i da ne dovede sebe u nepriliku da veliku vlast dobije neko ko ima malo glasova, jer alternativa postoji. Alternativa je ovaj parlament. U izborima za ovaj parlament je učestvovalo 60% građana. Ovaj parlament ima kapacitet da o ovakvim pitanjima, u suštini, odlučuje.
Što se tiče dušebrižnika koji ovde govore o Demokratskoj stranci, mogu da vam poručim - ukoliko počnete da se trudite, za desetak godina možete da počnete da ličite na Demokratsku stranku.

 Replika, Dragan Maršićanin.

Uz napomenu, ne daj bože da počnem da ličim na Demokratsku stranku, samo sledeće: argumenti koje ste izneli pominjući moje ime i funkciju koju privremeno vršim su argumenti u prilog glasanju za predlog da se ukine cenzus. Dok je postojao cenzus, jedan od kandidata, to je bio Vojislav Koštunica, dobio je više glasova na izborima koji su proglašeni neuspešnim, nego što sam ja, kao predsednik Skupštine, dobio glasova preko poslaničkih grupa koje su podržale moj izbor. Dakle, svi argumenti koje ste izneli, znate li malo matematiku, jesu argumenti u prilog ukidanju cenzusa.

Reč ima Miloš Jevtić.

Zoran Krasić pre, pa zatim Miloš Jevtić. Izvolite, gospodine Krasiću.

Građanima Srbije trebalo bi da bude jasno o čemu se danas raspravlja. Raspravlja se o Predlogu zakona o izmenama Zakona o izboru predsednika Republike. Ovaj predlog mora da bude usvojen zato što je u skladu sa Ustavom. Kamo sreće da je ranije usvojen, Srbija bi imala predsednika Republike, imala bi jedan organ koji mora da ima.
Upozoravam građane da Ustav Republike Srbije, kao i svi ustavi na kugli zemaljskoj, ne predviđa situaciju da ne postoji organ. Nažalost, zbog raznih zloupotreba mi smo u situaciji da 14 meseci nemamo predsedniika Republike. A ovde nam politički vizionari koji izlaze pričaju da nam predsednik Republike nije ni potreban, pa nam mere predsednika Republike na kilo, na dva, na tri i iz toga izvlače neke teorije, meni nepoznate, ali nepoznate i Ustavu Republike Srbije.
Šta se prigovara ovom predlogu zakona? Dve vrste prigovora postoje. Jedna je – kad treba da stupi na snagu ovaj zakon i kada predsednik Narodne skupštine treba da raspiše izbore. Druga primedba se odnosi na većinu sa kojom treba biti izabran predsednik Republike. Rešenje se nalazi u Ustavu, u odredbama člana 86, 87. i 88. Te odredbe ne poznaju situaciju da predsednika Republike nema. One dozvoljavaju mogućnost da ukoliko predsedniku Republike prestane mandat pre isteka vremena na koje je izabran, 60 dana Srbija ima vršioca dužnosti predsednika Republike, i to je predsednik Narodne skupštine. Već 61. dan je neustavno stanje. Postoji još jedna odredba koja govori o zameniku predsednika, kada je predsednik sprečen da obavlja svoju dužnost zbog bolesti, puta u inostranstvo itd.
Znači, Narodna skupština nema mogućnosti da razmišlja u drugom pravcu, nego da promeni one odredbe Zakona o izboru predsednika Republike koje predviđaju neuspele izbore. Ta kategorija u Ustavu ne postoji. Znači, ukoliko predsednik Republike podnese ostavku ili mu na drugi način prestane mandat pre isteka vremena na koje je izabran, građani Srbije su dužni da u roku od 60 dana izaberu predsednika. To je ustavno stanje. U toj priči nema mesta za cenzus, nema mesta za neuspele izbore, nema mesta ni za jedan razlog, niti uslov da Srbija ne dobije predsednika neposrednim glasanjem birača.
Iz toga sledi i drugi zaključak – predlog svih onih koji predlažu da nakon usvajanja ovog zakona neko dobije pravo da razmišlja kada će da raspiše izbore, pa makar on bio limitiran i rokom od 60 dana, duboko je neustavan. Isto je neustavno, kao što je u prethodnom zakonu ona odredba koju je Ustavni sud eliminisao iz pravnog života, kojom je dato pravo predsedniku Narodne skupštine da razmišlja da li će da raspiše izbore. Nema razlike ni u odnosu na onaj predlog koji upućuje na to da predsednik Narodne skupštine razmišlja kada će da raspiše izbore. Ustav nikada nikome ne daje to pravo. I kada određuje rokove, to su poslednji rokovi, poslednji dani u kojima mora to da se završi.
Dakle, ovlašćenja predsednika Republike nisu današnja tema. Razrešenje, odnosno opoziv predsednika Republike nije današnja tema i sasvim je normalno, to ustavna praksa zna, da se, kada se radi o opozivu, postavljaju rigorozniji uslovi - da je predsednik prekršio Ustav, da se posebnom dvotrećinskom većinom iznese pitanje na referendum i da na referendumu velika većina građana glasa za to. To je potpuno u skladu.
Ko pravi bilo kakvu vezu između većine za razrešenje ili opoziv i većine potrebne za izbor, čini veliku grešku, jer za opoziv Ustav je jasan, precizan, a za izbor Ustav to pitanje ne postavlja, on kaže - u roku od 60 dana Republika mora da dobije predsednika. Sve što smeta izboru predsednika mora da se eliminiše iz zakona. To što se neko poziva da je neko nekada biran i tom kvalifikovanom većinom i sa tim cenzusom, to je bilo tada, to tada nije bio uslov koji onemogućava izbor, jer su postojali prostori sa kojih su se crpli glasovi, kao što se i sada, a u okviru sledeće tačke dnevnog reda, verovatno stvara prostor za neke druge da crpe svoje glasove i da obezbeđuju neku uspešnost na političkoj sceni.
Dakle, današnja tema je jasna, jednostavna, nema potrebe da se mnogo vizionari, nema potrebe da se kasnijim zakonima koji dolaze pre na dnevni red od ovog zakona jedna dlaka seče na četiri i patentira neki novi način šišanja, a onda u uputstvu se kaže - to se primenjuje samo za šišanje ćelavih. To vizionarstvo, molim vas, izbacite, bez obzira koliko je ova Narodna skupština laička, ona ne sme da bude naivna, pa da unosi nešto što je nemoguće.
Mi predsednika Republike moramo hitno da dobijemo. Da je bilo više ustavnosti i zakonitosti od onog dana kada je konstituisana ova skupština, predsednik je morao da raspiše izbore za izbor predsednika Republike Srbije, pošto bi dva minuta pre toga ova skupština usvojila ovaj zakon o kome danas pričamo. To nije urađeno. Nije urađeno, zato što je neko procenio da ni po novom, a ni po starom zakonu neko ne može da bude izabran za predsednika. Ne može Narodna skupština da bude žrtva nečijih želja, snova, nezadovoljstva; neko bi hteo da bude predsednik, ali ima jedan mali problem, neće narod da glasa za njega i zbog toga Srbija nema predsednika. To je nemoguća, zabranjena situacija.
Ustav poznaje samo 60 dana stanja u kome postoji v.d. predsednika Republike. Šezdeset prvi dan Ustav ne vidi i zato ovaj zakon mora da se donese po hitnom postupku i, naravno, mora da se prihvati amandman koji kaže da je narednog dana od dana stupanja na snagu ovog zakona predsednik Narodne skupštine dužan da raspiše izbore za predsednika Republike Srbije. Na ovaj način, praktično nema potrebe da se glasa o onom prethodnom zakonu, koji je očigledno bio za jednokratnu upotrebu, dok se ova koalicija zvana "očaj" ne formira; pošto ste očaj formirali, više ne postoji ni taj razlog da glasamo o pravno besmislenom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike.
Upozorenje novima koji dolaze na vlast, samo da podsetim, dok su opozicija oni su se zalagali, stalno se zalažu, pa u Skupštini predlažu, kada budu na vlasti onda će da nalažu, tu je nešto zajedničko, da vode računa, jer to se prepoznaje. To udaljenje od istine, to je udaljenje od Ustava, od zakona, prepoznaje se i u ovoj skupštini će biti žestoko žigosano.
Ustav, ma kakav je i kada je donet, ko ga je doneo, ne sme da se krši, ne sme da se gazi. Svako ko predlaže neki zakon prvo mora da pogleda Ustav, a ne zakon koji može da dopuni, jer dopunom zakona on praktično amnestira stanje koje smo zatekli, jer iz zloupotrebe izvlači navodno neko pravo da bi sprečio tu zloupotrebu. Dva minusa daju plus, tako se legalizuje nezakonje, bezakonje i situacija da Srbija nema predsednika Republike. Sve što budete više vizionarili, doći ćete u situaciju da se ljudima ogadi pomisao da Srbija treba da ima predsednika Republike.
Zato se ja obraćam građanima, vrlo prosto i jednostavno, porukom da je ovo stanje pravno nemoguće, Ustav ga ne poznaje, želimo da ga ispravimo, želimo da se već sutra ili prekosutra raspišu izbori i da izaberete svog predsednika, sa ovlašćenjima koja Ustav daje, a on mu daje ta ovlašćenja; kada promenite Ustav verovatno će biti neka druga ovlašćenja, verovatno će nekom matematikom da se izabere željeni predsednik.
Za to vreme, slobodno glasajte za ovaj zakon, nije komplikovan, jednostavno može da se shvati, ništa ne boli, a Srbiji se pomaže da dobije, u skladu sa Ustavom, svog predsednika. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Miloš Jevtić, a posle njega narodni poslanik Arsen Đurić.

Dame i gospodo poslanici, na početku svog izlaganja kratko ću se vratiti na Predlog zakona DSS, koji zapravo predlaže popunjavanje jedne pravne praznine, i on za Demokratsku stranku potpuno ima smisla. Dakle, on omogućava predsedniku Skupštine da u određenom roku, koji je, po nama, potpuno primeren i iznosi 60 dana, raspiše predsedničke izbore.
Sa druge strane, imamo predlog SRS koji predlaže potpuno ukidanje cenzusa. U više navrata čuli smo da su poslanici DSS spremni da podrže ovaj predlog, a ja upravo iz tog razloga ne vidim nikakvu logičku vezu, odnosno logički redosled između ove dve tačke dnevnog reda. Predlog zakona DSS zapravo formira jednu kategoriju koja predstavlja zapravo neuspele izbore. U tom slučaju, usvajanjem oba zakonska predloga, a to je teoretski moguće, došli bismo u paradoksalnu situaciju.
Druga stvar koja je za mene simptomatična, ovde se zapravo odvija jedna vrsta predsedničke kampanje i oba poslanička kluba zapravo žele da dobiju onaj predlog zakona koji će odgovarati njihovom kandidatu.
Mislim da ukoliko imamo institucionalnu krizu i, kao što neki poslanici kažu, nemamo predsednika Srbije nekoliko meseci, nešto više od godinu dana, taj problem treba rešavati na institucionalan način, zapravo jednim sistemskim zakonom koji će dati rešenje za duži vremenski period. Srbija zapravo ovu vrstu institucionalne krize poznaje dugi niz godina. Od 1997. godine mi zapravo nemamo legalno izabranog predsednika. Poznato je da je Milan Milutinović izabran pod vrlo sumnjivim okolnostima i da je samo prećutnom amnestijom SRS abolirana očigledna izborna krađa.
Dakle, ne može se ovaj institucionalni problem nikako rešavati ad hok, zakonom koji će se pre svega kreirati prema nekim personalnim aspiracijama jednog ili drugog kandidata. Nama treba sistemski zakon koji će na jedan temeljan način urediti ovu materiju.
Što se tiče Ustava Srbije, svi očekujemo taj ustav i oko toga postoji vrlo široki konsenzus da ga treba doneti u najkraćem mogućem roku, Ustav će svakako tretirati i ovu materiju. U ovom trenutku niko od nas ne može da prejudicira na koji način će predsednik Srbije biti biran. Ako konsultujete uporedno zakonodavstvo i uporedno pravo, možete da nađete čitavu lepezu različitih rešenja i mogu da tvrdim da niko od nas u ovom trenutku ne može sa punom sigurnošću da kaže da li će predsednik biti biran na neposrednim izborima, dakle direktno, ili će biti biran od strane parlamenta.
Što se tiče samog cenzusa, nije tačno da sve evropske države ili da veliki broj evropskih država ne poznaje izborni cenzus. Upravo jedna od država kojima inkliniraju i DSS i SRS, dakle Rusija, još uvek poznaje cenzus za izbor predsednika Republike.
Dakle, mislim da je potpuno mudro sačekati novo rešenje koje će Ustav predvideti, pa na osnovu takvog rešenja doneti novi izborni zakon.
Razlog zbog koga Demokratska stranka neće podržati predlog SRS je principijelnog karaktera. On se, pre svega, odnosi na veliki disbalans ili nesklad koji bismo dobili u situaciji ako usvojimo ovaj zakon. Postupak za izbor predsednika bi bio prilično jednostavan i teoretski najmanji mogući broj bi mogao da izabere predsednika Srbije na izborima. Što se tiče samog opoziva, on je izuzetno komplikovan i predviđa, kao što je većina mojih prethodnika pomenula, izuzetno komplikovanu proceduru koja u praktičnom smislu onemogućava opoziv predsednika. To je 2/3, dakle kvalifikovana većina u parlamentu i 50% plus jedan od upisanih birača.
Razlog zbog kojeg Demokratska stranka neće podržati ovaj predlog ne odnosi se samo na ovlašćenja koja predsednik trenutno ima, zato što u uporednom pravu imate drugih primera, kao što je recimo predsednik Francuske, koja u izbornom zakonu ne pominje censuz, a on je predsednik sa najvećim ovlašćenjima u svim evropskim državama. Dakle, principijelni razlog zbog kojeg Demokratska stranka neće podržati ovaj zakon odnosi se pre svega na izrazit nesklad u postupku izbora predsednika i njegovog opoziva.

Replika, gospodin Vučić, replika, gospodin Dačić.