Da li biste bili ljubazni da malo poštujete član 99. stav 1? Zamolila bih vas.

Evo, pokušavam. Gospodin Dinkić će, ukoliko budete glasali za ovaj deo – govorim o akcizi za dizel gorivo, jer pokušavam da ostavim poslaničkoj grupi malo više vremena da o drugim predlozima zakona govore drugi poslanici – ukoliko budete izglasali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, popuniti rupu od četiri milijarde u budžetu.
Rupu od 40 milijardi, jer je za toliko bio kraći budžet još onda kada je planiran, neće moći da popuni. Rupu u savesti, časti, stručnosti, moralu itd. ne znam da li ikako može da popuni.
Predsedavajuća traži od mene da uvažavam ministra ...

Tražim da poštujete Poslovnik, član 99. stav 1.

Juče je ministar omalovažavao sve poslanike i molim ministra, neka mu to bude zadnji put da u ovom domu omalovažava i vređa poslanike, a pogotovo poslanike SRS. Nije pretnja, nego pokušavam da ga naučim lepom ponašanju.
Ministru smeta disparitet cena benzina i nafte. Zašto onda ne vrati benzin? Zašto, ako je vlast, ako je ministar, ako ste Vlada, zašto ne nađete druge načine da napunite budžet, nego uvek skidate sa grbače građana Srbije. Zna li ministar da će samo ovo povećanje drastično uticati na rast cena na malo i time na standard svih građana? To što ministar iznosi statističke podatke da je 11,6% bruto proizvod, 9% nacionalni dohodak, to su statistički podaci i prazne priče.
Ako prošle godine niste proizveli ništa, a ove godine proizvedete jedan proizvod, vi ste povećali proizvodnju za 100%. Jedino ako usvojite ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o akcizama i time skinete kožu građanima Srbije, onda će verovatno kožarska industrija da poveća rast svojih proizvoda.
Na kraju, znam da se vi bojite ovog datuma koji se približava. Kažu da je 13. baksuzan. Baksuzan je za vas, jer je realno da će Tomislav Nikolić, onog trenutka kada se preseli u zgradu na Andrićevom vencu, preslišati, pre svih, upravo ministra Dinkića. Realno je da se posle Koštunica, predsednik Vlade, odrekne takvog ministra. Realno je i da Labus ispuni obećanje i izađe iz Vlade. Realno je da Dinkić posle 13. juna stavi gitaru na leđa i ode na neki drugi vašar, ovde je svoje odsvirao.

Očigledno, samo nije realno da se vi držite teme dnevnog reda.
Replika – pominjanje u izlaganju prethodnog narodnog poslanika.

Jako mi je žao što me gospodin nije dobro razumeo, ali možda je to zato što nisam najbolje objasnila. Ne radi se o tome ko je ličan, a ko je bezličan.
Radi se o demokratskim i autoritarnim principima. U demokratskim društvima ne postoje velike vođe kojima se bezrezervno veruje i ne postoje vođe koje se nose na reveru i lepe njegove slike na autobuse. Znači, u demokratskim društvima svaki građanin je dovoljno "ličan", kako bi gospodin rekao, odnosno svaki građanin ima dovoljno individualnosti i tako funkcioniše i stranka G17 plus. Svaki član njene stranke ima pravo na sopstvenu individualnost i ne trebaju nam nikakve velike vođe koje bismo nosili na reverima i u koje bismo se zaklinjali. To je jedna stvar.
Druga stvar o kojoj je govorio gospodin – zaista bih volela i očekujem od čuvara srpske tradicije da znaju da se srpski patrijarh ne raspoređuje na svoje mesto.
Što se tiče priče o gospodinu Mlađanu Dinkiću, molim vas da jednom zauvek zaboravite priče o čarapama i nekakvom oružju. Jako vas je pogodila ovih dana fotografija na kojoj se vidi ko je nosio oružje, dame i gospodo, i ko je to oružje uperio na srpske studente.
Prema tome, molila bih vas, nađite neku fotografiju na kojoj gospodin Dinkić ima čarapu i nosi oružje. To ne možete da nađete, zato što mi ne baratamo oružjem. Dame i gospodo, mi baratamo nekim drugim sredstvima, kao što su, recimo, znanje. Toliko o tome, dame i gospodo.
Još nešto želim da vam kažem – vi ne možete znati šta je 5. oktobra nosio Mlađan Dinkić, iz prostog razloga jer vi niste bili tamo. Mlađan Dinkić predvodio je, kao i mnogi časni političari i građani ove zemlje, revoluciju protiv vašeg režima i vi ste tada bili na nekim drugim mestima.

Po Poslovniku, čl. 97. i 100.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, imam pravo i na repliku, pošto me je jedan kolega pomenuo pre nekoliko minuta. Ali, želim upravo po Poslovniku, jer mislim da u ovom zdanju treba da prestanemo ovako da govorimo i ovako razgovaramo, jer šta će drugi da misle o nama, ako mi sami o sebi govorimo ovako. Neću govoriti ni o čemu drugom nego što je prethodnik govorio. Upravo se koncentrisao na akcize, vezano za naftu.
Daću vam primer. Za vreme Vlade narodnog jedinstva išao sam u jedno selo, koje je 20 kilometara od moje kuće, da kupim od čoveka koji je tad imao monopol nad prodaju nafte. Kupo sam četiri bureta. Uporediću sa ovim vremenom. Dakle, seljak sam i kupio sam isključivo za traktore. Kupio sam četiri bureta nafte i morao sam noću da vozim da mi policija ne bi oduzela, jer to je bila nafta koja je pitaj boga kojim putem došla do čoveka.
Da dodam još, taj čovek se sad pojavljuje, jer je pre 2000. godine, za prethodnih 10 godina zaradio enormne svote novca, imao je monopol i na šverc cigara i nafte, kao kupac preduzeća koja se privatizuju. Dakle, on nije stekao i mnogi nisu stekli to svoje bogatstvo sada, nego onda. Nije bitno, da završimo sa naftom.
Možete da pričate i da dobacujete, to meni ne smeta, samo da završim. Uspeo sam da dovezem kući i u tim buradima je bilo, otprilike, 30% vode, a ceo potez, kad sam zalivao papriku, mirisao je na plastiku. Dakle, tako smo mi seljaci onda nabavljali naftu.
Sada na pumpu idemo, ako smo blizu pumpe, traktorima, i sipamo po 30 dinara naftu, jer za poljoprivredu je nafta 10 dinara jeftinija i kupujemo naftu koja je pregledana, koja je ispravna i jeftinija. Pazite, cena je onda bila 2,5 marke litar, a sada je za seljake niža od jedne marke. Dakle, govorim ovde o činjenicama i istinama.
Nemojmo vređati ljude koji se bore da napune budžet, da isplate i vaše i naše plate, da država smanji deficit, jer to je uslov da bismo ušli u sve odnose sa MMF-om.
Što se tiče vašeg mišljenja, koleginice, da vas nisu razumeli; jesu, razumeju oni odlično. Znaju da će čvrst budžet pokrenuti i mala preduzeća i biće kredita za poljoprivrednike, država će se stabilizovati, ići će plate i socijalna davanja, a to je upravo ono što im ne odgovara. Savetujem vam, kolege moje drage, da pročitate srednje strane najnovijeg broja "Telegrafa", a na to ukazujem već tri godine ovde u Skupštini.
Problem Srbije, problem rubnih područja i planinskih delova, da napravimo konsenzus, da napravimo strategiju i da mlade vratimo na selo, i da prestanemo ovde da se svađamo, da pokažemo da smo pravi predstavnici naroda i da spasemo Srbiju, da je ne izgubimo kao Kosovo.

Po kom osnovu želite reč?
(Milovan Radovanović: Pomenuo me je narodni poslanik Momir Marković.)
Pomenuo vas je kolega iz vaše poslaničke grupe i nije vas pomenuo u uvredljivom kontekstu. Mogu samo da konstatujem da vi sada zloupotrebljavate Poslovnik, ali izvolite, uz vašu zloupotrebu Poslovnika, replika.

Prvo, gospođo ili gospođice predsedavajuća, po Poslovniku imam pravo na reč, u smislu davanja replike, a to je moje pravo da protumačim da li me je govornik sa ove govornice – Momir Marković, poslanik SRS, pravilno ili nepravilno protumačio.
Znam šta sam pre par dana govorio o Mlađanu Dinkiću. Vi to ne znate, zato što ili niste bili tu, ili niste obratili pažnju, ili se ne sećate, svejedno. Zato nemojte na takav sarkastičan način da me opominjete, u smislu da izlaskom za ovu govornicu, eventualno, kršim Poslovnik. Niti kršim Poslovnik, niti ga zloupotrbljavam.
Dakle, gospodine Momire Markoviću, poslaniče SRS, kojoj i ja pripadam, za ovom govornicom sam izgovorio da je 6. oktobra Mlađan Dinkić, sa grupom naoružanih ljudi, maskiranih, a nisam rekao da li sa fanatomkama, nisam rekao da li sa čarapama na glavi, nisam pomenuo ni kalašnjikove, niti heklere, već sam pomenuo duge cevi, da je upao u zgradu Narodne banke Jugoslavije, odakle su nestale zlatne poluge, platinaste, srebrne i veliki broj slika. To sam izgovorio.
Inače, kada je reč o Mlađanu Dinkiću i veličinama vođa političkih stranaka, predsednik SRS se, zahvaljujući optužnici koja je pisana ovde u Beogradu, zahvaljujući pokojnom Zoranu Đinđiću, Goranu Svilanoviću, Nebojši Čoviću, uz saglasnost Vojislava Koštunice, neopravdano našao u Haškom tribunalu kao zatočenik, naravno, zbog navodnog ratnog zločina, učestvovanja u zločinačkoj organizaciji.
Samo ću još par rečenica, gospođo predsedavajuća. Verujem da ćete me opomenuti da se ne pridržavam replike. Još samo par rečenica i završavam.
Inače, svi svetski mediji govore o tome, što su priznali i američki, engleski državnici, da je bilo zlostavljanja i iživljavanja nad iračkim zatvorenicima u Iraku.
Molim vas, oni su priznali takav ratni zločin i završili su priču izvinjenjem. Da li po komandnoj odgovornosti Džordž Buš i Toni Bler treba da se nađu u jednom od zatvora koji sude za ratne zločine, da li je to Haški tribunal i Međunarodni krivični sud koji takođe...
(Predsedavajuća: Molim vas, kome i šta replicirate, da li vi znate?)
... treba da sudi svim ratnim zločincima, bez obzira u kom delu sveta su oni učinili i gde su se oni dogodili. Nema izvinjenja, nema opravdanja, nema diskriminacije, to je zalaganje SRS i nas poslanika. Vas, gospodo iz G17 plus, boli to što mi prave stvari izgovaramo pravim rečima i adekvatnim terminima.
Razumem vaš gnev, bes i reakciju iz klupa, čućete vi od srpskih radikala mnogo toga što ćemo izneti o finansijskim malverzacijama Mlađana Dinkića, Miroljuba Labusa i još pojedinih, ne za sve.