DVANAESTA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 26.05.2004.

3. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

DVANAESTA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA

3. dan rada

26.05.2004

Sednicu je otvorio: Predrag Marković

Sednica je trajala od 10:40 do 18:00

OBRAĆANJA

Snežana Stojanović-Plavšić

G17 Plus
Poštovane dame i gospodo, kada sam poslednji put bila za ovom govornicom, u pokušaju da govorim o Zakonu o akcizama, rekla sam vam da pred vama stojim kao narodni poslanik i isključivo kao predstavnik građana Srbije, s obzirom da malo poznajem ekonomiju.
Danas je moja uloga višestruko složenija i utoliko mnogo odgovornija. Naime, ovde sam u nekoliko uloga, pre svega kao predstavnik građana Leskovca. Naravno, ovde sam i kao predstavnik koalicije koja ima skupštinsku većinu, koja podržava Vladu, a na neki način sam i predstavnik Vlade koja predlaže ovaj zakon. Takođe sam ovde kao predstavnik svoje stranke G17 plus i poslanika G17 plus, stranke koja se zalaže za demokratizaciju društva i za korenite reforme u svim oblastima društva.
Takođe, ovde sam danas pred vama i kao stručnjak u oblasti o kojoj govorimo, s obzirom da sam, kao što sma već pominjala, veći deo svog profesionalnog angažovanja posvetila radu sa decom. Naravno, u mnogim slučajevima bavila sam se zajedno sa njima problemima koje imaju u razvoju i ti problemi, neretko, bili su izazvani i sistemom obrazovanja.
Naravno da smo rešavajući te probleme sarađivali i sa roditeljima, i sa nastavnicima, i sa stručnim psihološko-pedagoškim službama u školama.
Međutim, na kraju, ali i na početku, danas vam govorim i kao predstavnik roditelja, s obzirom na činjenicu da sam roditelj dva deteta školskog uzrasta, učenika drugog i šestog razreda osnovne škole.
Zašto vam sve ovo govorim? Zbog toga što želim jasno da vam kažem sa koje pozicije govorim i koja od ovih pozicija je meni, u ovom trenutku, najvažnija. Mislim da nije teško pogoditi. Ukoliko bi Zakon o obrazovanju na bilo koji način doveo u konflikt neku od uloga koje sam pomenula, hijerarhija uloga bila bi potpuno jasna. Naime, ne postoji ni jedan interes koalicije koji bi mogao ugroziti interes reformske i demokratski orijentisane stranke kojoj pripadam. Takođe, ne postoji ni jedan stranački interes koji bi mogao ugroziti moj profesionalni i lični integritet, ali iznad svega, dame i gospodo, svi mi koji smo roditelji znamo da veoma često i sopstveni sistem vrednosti smo spremni da podvrgnemo preispitivanju kada su interesi naše dece u pitanju.
Imajući sve ovo u vidu, želim da vam kažem da danas, pre svega, govorim kao roditelj i u ime stranke G17 plus, ali i u ime interesa svoje i sve dece u Srbiji.
Zašto je sve ovo važno? Ovo je važno zato što je zakon o kome govorimo izazvao burne polemike u javnosti. Čitava ova polemika pokušala je da da odgovor na neka od pitanja. Uglavnom se koncenrisala oko nekoliko pitanja. To su sledeća: da li želimo reforme ili želimo povratak na staro; da li želimo školu kao bubalište ili školu kao kreativan prostor?
Da li želimo decu koja će samo učiti, učiti i koja će biti podređena poštovanju strogih pravila, ili želimo decu koja će biti slobodne i kreativne ličnosti? Da li želimo u Evropu ili želimo da se vratimo nazad u svoj autistični prostor? Javnost Srbije, mediji, civilno društvo, stručna javnost, roditelji, dali su jasan odgovor na ovo pitanje. Naravno, želimo reforme.
Želim da vam kažem, dame i gospodo, da je za G17 plus ovo odlična vest i mi smatramo da je za Srbiju ovo odlična vest. Naravno da želimo reforme, ali svako ko se ikada, makar i malo, bavio metodologijom ispitivanja javnog mnjenja zna da u ovakvim slučajevima nije problem u odgovoru nego je problem u pitanju. Vešti manipulatori javnog mnjenja vrlo lako mogu da izazovu odgovor koji žele ukoliko postave odgovarajuće pitanje.
Sećate se onog čuvenog referendumskog pitanja iz 90 i neke godine, ne bih ga sada citirala. Naravno da postoje pitanja na koja će svi dati pozitivan ili negativan odgovor.
Mi poslanici G17 plus, ne želeći da budemo manipulisani, ali pažljivo osluškujući javnost Srbije, potražili smo ipak odgovor na ova pitanja. Jako smo se ozbiljno bavili predlozima izmena i dopuna ovog zakona, iščitavali bezbroj puta zakon, svaki njegov član, svaku reč svakog člana zakona.
Iščitavali smo i brojnu drugu literaturu koja se bavila analizom obrazovnog sistema u Srbiji, takođe i analizom drugih sistema u Evropi i njihovim iskustvima, brojnim predstavkama i predlozima stručnih udruženja, organizacija, sindikata. Kao što ste čuli od mog kolege, i primedbama koje je Savet Evrope, odnosno njegova komisija imala na prethodnu reformu. Naravno da smo čitali i izveštaj prethodnog ministarstva.
Sva ova iščitavanja ponovo i ponovo vraćala su nas na činjenicu da se u ovim izmenama i dopunama ne traži i ne daje odgovor na pitanje hoćemo li ili nećemo reforme, već se daje odgovor na pitanje kakve refrome želimo.
Ne bih da budem sugestibilna, ali možda pitanje jeste da li želimo ostvarive ili neostvarive reforme. To je ono što sam želela da vam kažem na početku i ne samo na početku, ali imajući sve ovo u vidu i vraćajući se ponovo na zakon želim da kažem šta, sa svih ovih pozicija o kojima sam govorila, smatram u ovom zakonu suštinom i šta smatram reformama. Mislim da je jako važno, i meni je bilo kao roditelju jako važno, da u ovom zakonu ostaje mogućnost izbornih i fakultativnih predmeta. To je ono što će naš obrazovni sistem učiniti fleksibilnijim i omogućiti mu da bude prilagođen potrebama deteta, individualnim interesovanjima deteta, to je ono gde imamo mogućnost da dete usmeravamo prema njegovim potrebama i njegovoj suštini.
Takođe smatram da je jako važno, nasuprot nekih mišljenja koje smo čuli, da ostanu opisne ocene u prva dva razreda osnovne škole, jer smatram, i to odgovorno tvrdim kao stručnjak i kao roditelj, da je jako teško i gotovo nemoguće brojčano oceniti dete u prvom razredu osnovne škole. Njegove razvojne karakteristike nisu takve da ono može da bude maksimalno koncentrisano na kontrolni zadatak koji ćemo oceniti peticom ili jedinicom. Onda se to ocenjivanje svodilo na nerealno ocenjivanje, svim đacima petice ili u zavisnosti od toga kakva je bila učiteljica i koliko je imala razumevanja u odnosu na decu. Opisne ocene su deo reforme i one su jako važne.
Mnoge druge stvari nisu sadržane u ovom zakonu prosto zato što ovo nije zakon koji može do detalja da precizira hoće li ili neće biti reformi. To je pitanje sada nekih drugih zakona, Zakona o osnovnoj školi, Zakona o srednjoj školi, nekih podzakonskih akata i pre svega to jeste pitanje onoga kako će se u praksi ova reforma u učionici sprovoditi.
Znači kakvi će biti nastavni planovi i programi, školski programi, i kako će se sve to u praksi realizovati, kakva će biti kontrola sprovođenja reforme u učionicama. Sve je to ono što nas tek očekuje. Reforma je proces koji smo započeli i koji svi moramo budno da pratimo.
Želim da vam skrenem pažnju još na par stvari koje su se u proteklom periodu u javnosti čule i moram da izrazim svoje lično razočarenje i nezadovoljstvo onim što se dešavalo, imajući u vidu da su ljudi koji jako dobro znaju o čemu govore prezentovali javnosti, moram da kažem, neistine. Takođe je bio dominantan lični emotivni ton koji se provlačio kroz celu ovu kampanju i to je ono što je mene učinilo jako nezadovoljnom, moram da kažem i razočaranom, jer sam u ljude koji su prethodnu reformu koncipirali i sprovodili verovala kao posmatrač, kao građanka i kao roditelj.
Naime, očekivala sam da ljudi koji su se zalagali za toleranciju, konstruktivni dijalog, za nenasilno rešavanje konfilkata, konstruktivno rešavanje problema, koji su nam govorili da našu decu žele da uče veštinama slušanja, upravo sve to nisu primenili u trenutku kada su bili na ispitu. Naime, moram da ih obavestim da tolerancija ne podrazumeva samo toleranciju istomišljenika, već upravo u trenutku kada dođe do sukoba mišljenja treba izraziti visok stepen tolerancije. To je ono što nije bilo prisutno u prethodnom periodu.
Zaista ne želim da verujem i sigurna sam da nije tako da je ovaj visok emotivni ton bio motivisan nekim nižim ličnim razlozima. To sam prihvatila kao ličnu povređenost ljudi koji su uložili mnogo truda i znanja u nešto u šta su verovali, ali ipak mislim kada radimo na nečemu što je jako važno i od opšteg interesa zaista moramo da se trudimo da to ne nazovemo ličnim, svojim imenima, već da jednostavno to bude nešto što je zajedničko. Mislim da u takvim situacijama emocije treba da držimo pod kontrolom koliko god je to moguće.
Naime, šta se dešavalo? Čula sam zaista brojne neistine. Moram da kažem da sam od ljudi za koje verujem da su ozbiljni čula prilično neozbiljne kvalifikacije. Jedna od njih je recimo da će od sada u školama moći da rade i nastavnici koji će maltretirati, čak i seksualno zlostavljati decu. To sam pročitala u jednim novinama, izjavu je dala jedna osoba koja bi trebalo da bude ozbiljna. To je jako neozbiljna izjava, moram da kažem, iz prostog razloga što nije istinita i što je iskonstruisana.
Naime, nije tačno da će moći u školama da rade takvi nastavnici, jer postoje jasno predviđene sankcije za njih, ne samo u vidu mogućnosti da ostanu bez posla nego naravno da će izgubiti i licencu. Član 118. ovog zakona jasno definiše situacije u kojima će nastavnici ostati bez licenci. Znači, potpuna je zabluda da će svako i svakako moći da radi sa decom.
Moram da kažem da se lično zalažem za obnavljanje licence na pet godina, ali prosto nije istina da ukoliko do toga ne bude došlo, da će svako i svakako moći da radi sa decom.
Takođe, što se tiče engleskog jezika bilo je brojnih spekulacija, i prosto ovaj zakon ne precizira i otvara mogućnost da engleski jezik može da se uči i u nižim razredima osnovne škole, ali ne obavezuje svaku školu u svakom delu Srbije da mora da obezbedi nastavu engleskog jezika.
Sa žaljenjem moram da obavestim roditelje učenika elitnih beogradskih škola da širom Srbije postoje škole u udaljenim seoskim mestima koje jednostavno nemaju uslove ne samo za nastavu engleskog jezika, nego nemaju uslove za nastavu inače. Moram da vam kažem da je pre 10-15 dana u selu koje se zove Gradanica, nadomak Leskovca, otkriveno zmijsko leglo u školi. Pre godinu i nešto dana takođe u jednom selu nadomak Leskovca, koje se zove Jajina, srušio se pod učionice u kojoj se odvijala školska svečanost. Samo pukim slučajem nije došlo do težih povreda dece.
Dame i gospodo, ovo je Srbija i nažalost ne postoje idealni uslovi za odvijanje školskih programa i nije moguće u svim školama uvesti sve programe koje bismo želeli da postoje za našu decu. Da ne bih predugo zadržavala, želim da vam kažem da će se reforme odvijati kroz nastavne programe, kroz izbor članova nacionalno-prosvetnog saveta, kroz druge zakone koje budemo takođe ovde u Skupštini donosili.
G17 plus budno će pratiti ove reforme, od Skupštine i skupštinskog odbora, preko ministarstva, preko nacionalno-prosvetnog saveta, do samih učionica, jer nam je jako važno da reforma školstva bude sprovedena, da obrazovni proces bude takav da naša deca budu srećna i zadovoljna, zato što znamo da u Srbiji, kao i u svim drugim zemljama sveta, sa decom sve počinje i na njima sve ostaje.

Emilija Krstić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Esad Džudžević, a posle njega narodni poslanik Vladimir Andrić.
...
Bošnjačka demokratska stranka Sandžaka

Esad Džudžo

Demokratska stranka – Boris Tadić
Poštovane kolege narodni poslanici, gospođo ministarka, želeo bih da vrlo kratko, a s obzirom na vreme, kažem najmanje tri načelne primedbe što se tiče samog predloga zakona i jednu ozbiljnu primedbu, nešto sa specifičnog aspekta, sa aspekta pripadnika nacionalnih manjinskih zajednica.
Naravno, ove primedbe načelne prirode odnose se na samu proceduru donošenja samog zakona, jednostavno, ono što smo već čuli jako puno u raspravi, a to je da se jedan ovakav ozbiljan, rekao bih najozbiljniji sistemski zakon, sa stajališta pripadnika nacionalnih manjina, donosi na veoma neprimeren način, u smislu žurbe, u smislu da nije postojala demokratska procedura u njegovom donošenju, u smislu konsultacija različitih stručnih i drugih udruženja.
Naročito, ono što želim da potcrtam, sa aspekta konsultacija legitimnih zastupnika pripadnika manjinskih zajednica, nacionalnih saveta koji su, kao što znamo, ustanovljeni u skladu sa zakonom.
Takođe je veoma važno, ni na jednom elektronskom mediju, prevashodno mislim na državne elektronske medije, nije bilo rasprave o ovako važnom zakonu. Znači, on se donosi bez ikakve demokratske procedure, u smislu konsultacija različitih segmenata društva, koji su veoma zainteresovani za ovu materiju.
Naročito želim da potcrtam da samo koncipiranje ovog zakona, čini mi se, nije uvažilo, nije konsultovalo nijednu moguću konvenciju, odnosno standard koji postoji, naročito sa stajališta manjinskih naroda. Ni deklaracije UN-a, mi smo članica UN; nijednu deklaraciju ni konvenciju, dokument OEBS-a, a takođe smo kao zemlja članica OEBS-a; nijednu konvenciju – povelju, koja govori i obavezuje državu, Saveta Evrope.
Dakle, govorim o tri veoma važne međunarodne institucije, gde smo mi članovi, kao država, a da nijedna od tih ozbiljnih međunarodnih institucija, odnosno njihovih dokumenata, naročito u oblasti obrazovanja i vaspitanja na jezicima nacionalnih manjina, jednostavno, nije ovde konsultovana.
Moram ovde da kažem gospođi ministarki da sam, kao predsednik Odbora za međunacionalne odnose, dobio jedan ozbiljan zahtev svih 10 nacionalnih saveta i da ću upravo u raspravi u pojedinostima govoriti kao predstavnik svih 10 nacionalnih saveta, koji su jedinstveni u zahtevu da se u vašem predlogu zakona predvidi jedan ozbiljan institut, a to je centar za obrazovanje i vaspitanje na jezicima nacionalnih manjina. Iskoristiću priliku, kada bude rasprava u pojedinostima, da više o tome govorim.

Emilija Krstić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Vladimir Andrić, a posle njega narodni poslanik Milan Veselinović.
...
Demokratska stranka

Vladimir Andrić

Poštovano predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, pošto su kolege iz DSS već izneli stanovište DSS povodom ovog predloga zakona, reći ću samo nekoliko reči povodom ovih kvalifikacija uvažene koleginice Anite Beretić.
Naime, nacionalni prosvetni savet je okvalifikovan kao nekompetentan, glomazan i nefunkcionalan. Kada je reč o nekompetenciji, pre svega, naveden je sastav saveta. S obzirom da vi svi imate pred sobom Predlog zakona, ali zbog javnosti koja nema Predlog zakona pred sobom, vrlo kratko ću pročitati sastav nacionalnog prosvetnog saveta.
On u svom sastavu ima: tri člana iz reda akademika, redovnih profesora univerziteta, koje predlaže Srpska akademija nauka i umetnosti; četiri člana iz reda nastavnika Univerziteta u Beogradu, sa liste kandidata koju podnosi Univerzitet u Beogradu; po jedan član iz reda nastavnika Univerziteta u Novom Sadu, Univerziteta u Nišu i Univerziteta umetnosti u Beogradu; član iz reda nastavnika drugih univerziteta, čiji je osnivač Republika; po jedan član iz reda stručnih udruženja nastavnika; vaspitača i stručnih saradnika,aaaaaaaaaa dakle, Zajednice vaspitača predškolskih ustanova, Saveza učitelja Srbije, Društava za srpski jezik Srbije, Društva za strani jezik Srbije, Društva matematičara Srbije, Saveza društava istoričara Srbije, Srpskog geografskog društva, Društva fizičara Srbije, Srpskog hemijskog društva, Srpskog biološkog društva, Srpskog filozofskog društva, Društva psihologa Srbije itd; četiri člana iz reda predstavnika Zajednice srednjih stručnih škola; četiri člana iz reda Srpske pravoslavne crkve itd. Toliko o sastavu koji je "nekompetentan". Ako je neko smatrao da možda neka ustanova nedostaje, to je moglo amandmanom da se predloži i da se dopuni.
Druga kvalifikacija se odnosi na politizaciju obrazovnog sistema i vaspitanja u Srbiji sa ovim izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. U najkiraćem ću samo pročitati član koji se odnosi na nacionalni prosvetni savet: "Za člana Saveta ne može da bude imenovano lice koje je imenovano, izabrano ili postavljeno na funkciju u državnom organu, organu teritorijalne autonomije, odnosno lokalne samouprave i lice izabrano u organ političke stranke ili organ upravljanja u ustanovama".
Kako je ranije bilo, vidimo iz rešenja koja smo imali, iz kojih vidimo da su i te kako predstavnici državnih organa bili u stručnim institucijama. Recimo, jedno od rešenja je rešenje o imenovanju članova Upravnog odbora Centra za evaluaciju u Beogradu, gde imamo, kao drugog člana Upravnog odbora, pomoćnika ministra u Ministarstvu prosvete i sporta. Kada je reč o rešenju o imenovanju članova Nadzornog odbora Centra za evaluaciju u Beogradu, takođe je drugi član Nadzornog odbora predstavnik Ministarstva prosvete i sporta. Treće rešenje o imenovanju direktora Centra za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju – Beograd itd. Rešenje o imenovanju članova Upravnog odbora u Centru za profesionalni razvoj zaposlenih u Beogradu, takođe prvi pomoćnik ministra u Ministarstvu prosvete i sporta; Rešenje o imenovanju članova Upravnog odbora Centra za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih u Beogradu, opet pomoćnik ministra prosvete i sporta; Rešenje o imenovanju članova Upravnog odbora Centra za akreditaciju, opet pomoćnik ministra prosvete i sporta.
Skoro u svim rešenjima imamo to. Rešenje o imenovanju članova Upravnog odbora Centra za razvoj programa obrazovanja i vaspitanja i udžbenika, tu imamo zamenika ministra prosvete i sporta itd. Ne bih više da vas zamaram. Toliko o toj razlici i o politizaciji sada i ranije.
Kada je reč o tome da se napuštaju principi demokratizacije, decentralizacije i depolitizacije sa ovim izmenama i dopunama, opet možemo prokomentarisati, pre svega, način na koji se bira nacionalni prosvetni savet. Dakle, bira ga ova skupština. On po svom sastavu treba da obezbedi, pre svega, stručno-pedagoški konsenzus i u tom delu on predstavlja jedan demokratski sastav.
Dalje, kada je reč o tome da se sa onim promenama koje se odnose na smanjenje sa četiri na dve nedovoljne ocene sa kojima se može ići na popravni ispit, ta stvar je u jednom trenutku nazvana kao jedan strašan povratak na staro, ali samo hoću nakratko da vas podsetim kako je to izgledalo pre godinu i nešto dana.
Naime, tu je postignut politički konsenzus na Odboru za prosvetu Skupštine Srbije, a ne pedagoški i didaktički. Pošto smo u jednom trenutku pokušali da ubedimo Ministarstvo prosvete da odustane od tog predloga da učenik može da ide na popravni sa svim nedovoljnim jedinicama, znači, sa 12 ili 13 nedovoljnih ocena, Ministarstvo prosvete nije odustajalo, onda se u jednom trenutku pojavio taj predlog da se može i sa četiri nedovoljne ocene ići na popravni ispit i to je prihvaćeno, uz neki politički dogovor na Odboru za prosvetu, ali to govori o tome koliko su naše institucije skrenute i do koje mere je politika bila umešana u sve to.
Dakle, u ovom slučaju mi u stvari prebacujemo da se to razreši na nacionalnom prosvetnom savetu i u jednom trenutku, za sada, ovo prelazno rešenje znači povratak na staro, sa dve nedovoljne ocene se može ići na popravni. S obzirom da je vreme za ministra, ovde ću se zahvaliti.

Emilija Krstić

| Predsedava
Po kom osnovu replika? Izvolite, pravo na repliku, narodni poslanik Anita Beretić na izlaganje narodnog poslanika Vladimira Andrića.
...
Demokratska stranka

Anita Beretić

Demokratska stranka – Boris Tadić
Poštovane kolege,  nisam a priori odrekla kompetentnost lista, ali jesam podnosilaca kandidata za imenovanje nacionalnog prosvetnog saveta. Ne pada mi na pamet da odreknem kompetentnost, ne znam, možda sa liste SANU, ali mogu unapred da posumnjam u efikasnost takvog tela, bez obzira, i to sam rekla.
Znači, bez obzira na stepen neke profesionalne vrednosti bilo kog podnosioca liste. Ne možete me ubediti da će nacionalni prosvetni savet, kao prvo, biti izraz racionalizacije, jer se utemeljava umesto tri saveta, koji su bili zaduženi užestručno za različite oblasti.
Dakle, racionalizacija u ovom domenu nema nikakvog smisla i to je demagogija, to je podmetanje, da će nacionalni prosvetni savet, koji ima 38 članova, po predlogu sa 12 različitih lista, a svaka kandidaciona lista sadrži, ne znam, od jedne pa do petnaestak institucija koje kandiduju potencijalne članove za izbor i da će u svemu tome ako se izabere 38 članova nacionalnog prosvetnog saveta, među njima biti prisutan samo jedan, brojkom i slovom, jedan učitelj, da će biti prisutna četiri predstavnika srednjih stručnih škola, a imamo na desetina, možda i preko stotinu, ne znam taj podatak, koliko stručnih profila se obrazuje u Srbiji na nivou srednjeg stručnog obrazovanja.
Samo o tome govorim, prosto, nacionalni prosvetni savet neće biti efikasan, neće se baviti, neće reagovati, neće biti dinamičan onoliko koliko bi po meni predškolsko, osnovno, srednje opšte i srednje stručno obrazovanje zahtevalo u periodu tranzicije. To je ono o čemu se verovatno nismo dovoljno dobro razumeli.
Pri tome, prosvetni savet koji se poništava predlogom ovog zakona ima 29 članova; predsednik i članovi prosvetnog saveta imenuju se iz reda istaknutih stručnjaka u oblasti predškolskog, osnovnog, opšteg srednjeg i umetničkog obrazovanja, kao i oblasti nauke, umetnosti, sporta, ekologije, zaštite ljudskih prava i standardizacije. Mislim da je to kao opšte mesto sasvim bilo dovoljno da preporuči ljude za odabir da bi se bavili stručno ovim problemom za koji je savet bio predložen.

Emilija Krstić

| Predsedava
Reč ima ministar prosvete i sporta u Vladi Republike Srbije, gospođa Ljiljana Čolić.

Ljiljana Čolić

Ukratko ću se opet osvrnuti na neke ovde izrečene primedbe našim predloženim izmenama zakona; nešto je bilo reči o časovima, recimo o broju časova srpskog jezika i matematike, uopšte o rasporedu ukupnog fonda časova u školama i to ovaj zakon ne određuje, zato što se to reguliše podzakonskim aktima.
Dakle, biće propisani nastavni planovi i programi, oni regulišu ovo pitanje i zato ovaj zakon ne nudi to rešenje, jer to nije zadatak ovog zakona.
Što se tiče ukidanja centra za osobe kojima je potrebna posebna društvena podrška, jesam rekla da se po ovom zakonu ukida centar kao institucija, ali se ne ukida naša briga. To što neće postojati jedna ustanova sa tim imenom i prezimenom, a možda će i biti, jer zavod može da formira i druge centre, ukoliko se ukaže potreba, to ćemo videti, dakle, to znači da mi ne ukidamo našu brigu.
Ministarstvo ima u svom sastavu stručne timove, osposobljene da se bave ovom problematikom, a mi ćemo prilikom izrade sistematizacije i reorganizacije ministarstva, to je naš sledeći posao nakon ovog zakona, pokušati da taj tim ojačamo. Rekla sam, možda ćemo zaposliti jednog ili dva i više lekara u ministarstvu.
Prema tome, briga će se pokazati i ona će biti opredmećena, ako ne i institucionalizovana, a to je mnogo važnije.
U vezi sa inkluzijom, odnosno uključivanjem dece, mislim na hendikepiranu decu, u redovno školovanje, naše škole nisu opremljene za to. Naše škole nemaju čak ni onaj prilaz za invalidska kolica. Mi ne možemo decu, na takav način da uključimo u redovne škole, jer naše škole nisu za to opremljene, a postoje specijalne institucije gde se ta deca obrazuju, školuju i to je mnogo važnije, nego da ministarstvo u administrativnom smislu ima institucije. To je mnogo značajnije, to je suština problema i mi o tome jako vodimo računa.
Inače, centar za strateški razvoj ima u svom delokrugu, videćete to stoji u zakonu ko je pažljivo čitao, i da se bavi problemima ove najnesrećnije naše dečije populacije.
Da li mi umnožavamo administraciju time što će postojati i ministarstvo i zavodi; šta to znači ako zavod ne uradi svoj posao, preuzima ministarstvo, pa znači nije ni potrebno da postoji zavod i to nije tačno. Zavodi su potrebni, jedino u slučaju da oni iz nekog razloga ne obave neki deo svog posla, a posao mora biti obavljen, preuzeće ministarstvo na sebe. Kao što u jednoj bolnici imate specijalizovano odeljenje, ali ako iz nekog razloga ne može jedno odeljenje da obavi jednu intervenciju, preuzima drugo, nema veze, i to ne znači da nisu svi ti segmenti u radu bolnice potrebni. Znači, to će interventno preuzeti ministarstvo.
Inače, što se tiče zavoda kao takvog, zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, takav zavod imaju i druge obrazovne institucije i drugi sistemi u našem regionu, nije to ništa neobično.
Nešto je jako lepo rekao, čini mi se da je gospodin iz DS-a, a to je da treba da reformišemo uslove u kojima živimo. Upravo se o tome i radi, da ne može reforma obrazovanja da se ovako intenzivno i ekstenzivno sprovodi, a da nemamo reformisane uslove, dakle, jedan opšti ambijent, pre svega privredni, koji treba da iznese ovu reformu, a to je ona klasična priča, malo demagoški zvuči, ali to je baza i nadgradnja. Nažalost, privreda je baza, obrazovanje je nadgradnja, koja treba da stvori drugu bazu u perspektivi, jaču, bolju i kvalitetniju, ali ne možemo bez onoga što se zove ekonomska baza, bez tog pokrića ne možemo da idemo u reformu onako kako je ona zamišljena.
Zašto to šetanje od verskog obrazovanja do građanskog vaspitanja više neće biti moguće; pa zato što su ti predmeti normalno razvojni kao i svaki drugi i ono što se uči u prvom ne uči se u drugom razredu. Znači, ne može dete jednom da uzme građansko vaspitanje, a u sledećem razredu versko i tako da se šeta, jer ono mora da prati taj nastavni proces koji je razvojni i nije u svakom razredu isto gradivo po prirodi stvari, i zato je to nemoguće.
Inače, bilo je različitih smerova, ne samo od građanskog ka verskom, prema tome, kako god da se odvija, to ne može da vodi ka jednom kvalitetnom nastavnom procesu, i o tome se radi.
Ovde smo govorili o racionalizaciji aparata, zašto i zavodi i ministarstvo, i na to se ne bih vraćala; a da li ćemo mi umnožavati nekakvo administrativno osoblje - ni slučajno. Govorilo se o stručnim timovima; po deficiniji, ne radi se o nekim novim administrativnim radnicima, već će stručni timovi biti formirani ad hok, a normalno je da osobi koja je angažovana u stručnom timu možda u jednom periodu od nekoliko meseci miruje radni odnos tamo gde je to lice stalno zaposleno. Znači, nema tu nikakvog umnožavanja administracije i povećanja troškova.
Što se tiče toga da li postoji pozitivno mišljenje o ovim našim izmenama zakona, postoji stručno pozitivno javno mišljenje o potrebi da do ovih izmena dođe, a pogotovo postoji stručno javno negativno mišljenje o onome šta je urađeno na osnovu važećeg, mi se nadamo uskoro zakona koji više neće biti na snazi.
Postavilo se isto pitanje u vezi sa direktorima predškolskih ustanova, da li moraju da budu ljudi uske stručnosti ili ne da li to Srbija može da podnese kadrovski ili ne. Prema podacima naših stručnih službi Ministarstvu, stručna pokrivenost u predškolskim ustanovama je 100%. Dakle, imamo dovoljan broj vaspitača, imamo dovoljan broj pedagoški osposobljenih ljudi za ovaj posao, štaviše na birou rada u Požarevcu ima trenutno 60 vaspitača. Prema tome, sasvim je moguće obezbediti da rukovodioci ovih ustanova takođe budu kvalifikovani uskostručno u potrebnoj meri u nivou i nema potrebe da se u ovako određenom propisu koji je ovde zamišljen nešto menja i širi. To bi bilo sve.
Što se tiče nacionalnih manjina, mi nismo takli nijedan član važećeg Zakona koji se odnosi na nacionalne manjine; prema tome, nismo ih ugrozili nimalo i nema potrebe da se neko zbog toga buni. Mi smo to naglasili i našim međunarodnim partnerima, delegaciji OEBS-a koja je razgovarala sa nama u Ministarstvu o zakonu, i oni su to prihvatili sa ogromnim zadovoljstvom. Zaista ništa nije menjano i ni na koji način status nacionalnih manjina neće biti ugrožen u odnosu na ono što do sada imamo na snazi. Hvala.

Emilija Krstić

| Predsedava
Rad nastavljamo sutra u 10,00 časova. Prvi prijavljeni govornik je Milan Veselinović.