Poštovane dame i gospodo, kada sam poslednji put bila za ovom govornicom, u pokušaju da govorim o Zakonu o akcizama, rekla sam vam da pred vama stojim kao narodni poslanik i isključivo kao predstavnik građana Srbije, s obzirom da malo poznajem ekonomiju.
Danas je moja uloga višestruko složenija i utoliko mnogo odgovornija. Naime, ovde sam u nekoliko uloga, pre svega kao predstavnik građana Leskovca. Naravno, ovde sam i kao predstavnik koalicije koja ima skupštinsku većinu, koja podržava Vladu, a na neki način sam i predstavnik Vlade koja predlaže ovaj zakon. Takođe sam ovde kao predstavnik svoje stranke G17 plus i poslanika G17 plus, stranke koja se zalaže za demokratizaciju društva i za korenite reforme u svim oblastima društva.
Takođe, ovde sam danas pred vama i kao stručnjak u oblasti o kojoj govorimo, s obzirom da sam, kao što sma već pominjala, veći deo svog profesionalnog angažovanja posvetila radu sa decom. Naravno, u mnogim slučajevima bavila sam se zajedno sa njima problemima koje imaju u razvoju i ti problemi, neretko, bili su izazvani i sistemom obrazovanja.
Naravno da smo rešavajući te probleme sarađivali i sa roditeljima, i sa nastavnicima, i sa stručnim psihološko-pedagoškim službama u školama.
Međutim, na kraju, ali i na početku, danas vam govorim i kao predstavnik roditelja, s obzirom na činjenicu da sam roditelj dva deteta školskog uzrasta, učenika drugog i šestog razreda osnovne škole.
Zašto vam sve ovo govorim? Zbog toga što želim jasno da vam kažem sa koje pozicije govorim i koja od ovih pozicija je meni, u ovom trenutku, najvažnija. Mislim da nije teško pogoditi. Ukoliko bi Zakon o obrazovanju na bilo koji način doveo u konflikt neku od uloga koje sam pomenula, hijerarhija uloga bila bi potpuno jasna. Naime, ne postoji ni jedan interes koalicije koji bi mogao ugroziti interes reformske i demokratski orijentisane stranke kojoj pripadam. Takođe, ne postoji ni jedan stranački interes koji bi mogao ugroziti moj profesionalni i lični integritet, ali iznad svega, dame i gospodo, svi mi koji smo roditelji znamo da veoma često i sopstveni sistem vrednosti smo spremni da podvrgnemo preispitivanju kada su interesi naše dece u pitanju.
Imajući sve ovo u vidu, želim da vam kažem da danas, pre svega, govorim kao roditelj i u ime stranke G17 plus, ali i u ime interesa svoje i sve dece u Srbiji.
Zašto je sve ovo važno? Ovo je važno zato što je zakon o kome govorimo izazvao burne polemike u javnosti. Čitava ova polemika pokušala je da da odgovor na neka od pitanja. Uglavnom se koncenrisala oko nekoliko pitanja. To su sledeća: da li želimo reforme ili želimo povratak na staro; da li želimo školu kao bubalište ili školu kao kreativan prostor?
Da li želimo decu koja će samo učiti, učiti i koja će biti podređena poštovanju strogih pravila, ili želimo decu koja će biti slobodne i kreativne ličnosti? Da li želimo u Evropu ili želimo da se vratimo nazad u svoj autistični prostor? Javnost Srbije, mediji, civilno društvo, stručna javnost, roditelji, dali su jasan odgovor na ovo pitanje. Naravno, želimo reforme.
Želim da vam kažem, dame i gospodo, da je za G17 plus ovo odlična vest i mi smatramo da je za Srbiju ovo odlična vest. Naravno da želimo reforme, ali svako ko se ikada, makar i malo, bavio metodologijom ispitivanja javnog mnjenja zna da u ovakvim slučajevima nije problem u odgovoru nego je problem u pitanju. Vešti manipulatori javnog mnjenja vrlo lako mogu da izazovu odgovor koji žele ukoliko postave odgovarajuće pitanje.
Sećate se onog čuvenog referendumskog pitanja iz 90 i neke godine, ne bih ga sada citirala. Naravno da postoje pitanja na koja će svi dati pozitivan ili negativan odgovor.
Mi poslanici G17 plus, ne želeći da budemo manipulisani, ali pažljivo osluškujući javnost Srbije, potražili smo ipak odgovor na ova pitanja. Jako smo se ozbiljno bavili predlozima izmena i dopuna ovog zakona, iščitavali bezbroj puta zakon, svaki njegov član, svaku reč svakog člana zakona.
Iščitavali smo i brojnu drugu literaturu koja se bavila analizom obrazovnog sistema u Srbiji, takođe i analizom drugih sistema u Evropi i njihovim iskustvima, brojnim predstavkama i predlozima stručnih udruženja, organizacija, sindikata. Kao što ste čuli od mog kolege, i primedbama koje je Savet Evrope, odnosno njegova komisija imala na prethodnu reformu. Naravno da smo čitali i izveštaj prethodnog ministarstva.
Sva ova iščitavanja ponovo i ponovo vraćala su nas na činjenicu da se u ovim izmenama i dopunama ne traži i ne daje odgovor na pitanje hoćemo li ili nećemo reforme, već se daje odgovor na pitanje kakve refrome želimo.
Ne bih da budem sugestibilna, ali možda pitanje jeste da li želimo ostvarive ili neostvarive reforme. To je ono što sam želela da vam kažem na početku i ne samo na početku, ali imajući sve ovo u vidu i vraćajući se ponovo na zakon želim da kažem šta, sa svih ovih pozicija o kojima sam govorila, smatram u ovom zakonu suštinom i šta smatram reformama. Mislim da je jako važno, i meni je bilo kao roditelju jako važno, da u ovom zakonu ostaje mogućnost izbornih i fakultativnih predmeta. To je ono što će naš obrazovni sistem učiniti fleksibilnijim i omogućiti mu da bude prilagođen potrebama deteta, individualnim interesovanjima deteta, to je ono gde imamo mogućnost da dete usmeravamo prema njegovim potrebama i njegovoj suštini.
Takođe smatram da je jako važno, nasuprot nekih mišljenja koje smo čuli, da ostanu opisne ocene u prva dva razreda osnovne škole, jer smatram, i to odgovorno tvrdim kao stručnjak i kao roditelj, da je jako teško i gotovo nemoguće brojčano oceniti dete u prvom razredu osnovne škole. Njegove razvojne karakteristike nisu takve da ono može da bude maksimalno koncentrisano na kontrolni zadatak koji ćemo oceniti peticom ili jedinicom. Onda se to ocenjivanje svodilo na nerealno ocenjivanje, svim đacima petice ili u zavisnosti od toga kakva je bila učiteljica i koliko je imala razumevanja u odnosu na decu. Opisne ocene su deo reforme i one su jako važne.
Mnoge druge stvari nisu sadržane u ovom zakonu prosto zato što ovo nije zakon koji može do detalja da precizira hoće li ili neće biti reformi. To je pitanje sada nekih drugih zakona, Zakona o osnovnoj školi, Zakona o srednjoj školi, nekih podzakonskih akata i pre svega to jeste pitanje onoga kako će se u praksi ova reforma u učionici sprovoditi.
Znači kakvi će biti nastavni planovi i programi, školski programi, i kako će se sve to u praksi realizovati, kakva će biti kontrola sprovođenja reforme u učionicama. Sve je to ono što nas tek očekuje. Reforma je proces koji smo započeli i koji svi moramo budno da pratimo.
Želim da vam skrenem pažnju još na par stvari koje su se u proteklom periodu u javnosti čule i moram da izrazim svoje lično razočarenje i nezadovoljstvo onim što se dešavalo, imajući u vidu da su ljudi koji jako dobro znaju o čemu govore prezentovali javnosti, moram da kažem, neistine. Takođe je bio dominantan lični emotivni ton koji se provlačio kroz celu ovu kampanju i to je ono što je mene učinilo jako nezadovoljnom, moram da kažem i razočaranom, jer sam u ljude koji su prethodnu reformu koncipirali i sprovodili verovala kao posmatrač, kao građanka i kao roditelj.
Naime, očekivala sam da ljudi koji su se zalagali za toleranciju, konstruktivni dijalog, za nenasilno rešavanje konfilkata, konstruktivno rešavanje problema, koji su nam govorili da našu decu žele da uče veštinama slušanja, upravo sve to nisu primenili u trenutku kada su bili na ispitu. Naime, moram da ih obavestim da tolerancija ne podrazumeva samo toleranciju istomišljenika, već upravo u trenutku kada dođe do sukoba mišljenja treba izraziti visok stepen tolerancije. To je ono što nije bilo prisutno u prethodnom periodu.
Zaista ne želim da verujem i sigurna sam da nije tako da je ovaj visok emotivni ton bio motivisan nekim nižim ličnim razlozima. To sam prihvatila kao ličnu povređenost ljudi koji su uložili mnogo truda i znanja u nešto u šta su verovali, ali ipak mislim kada radimo na nečemu što je jako važno i od opšteg interesa zaista moramo da se trudimo da to ne nazovemo ličnim, svojim imenima, već da jednostavno to bude nešto što je zajedničko. Mislim da u takvim situacijama emocije treba da držimo pod kontrolom koliko god je to moguće.
Naime, šta se dešavalo? Čula sam zaista brojne neistine. Moram da kažem da sam od ljudi za koje verujem da su ozbiljni čula prilično neozbiljne kvalifikacije. Jedna od njih je recimo da će od sada u školama moći da rade i nastavnici koji će maltretirati, čak i seksualno zlostavljati decu. To sam pročitala u jednim novinama, izjavu je dala jedna osoba koja bi trebalo da bude ozbiljna. To je jako neozbiljna izjava, moram da kažem, iz prostog razloga što nije istinita i što je iskonstruisana.
Naime, nije tačno da će moći u školama da rade takvi nastavnici, jer postoje jasno predviđene sankcije za njih, ne samo u vidu mogućnosti da ostanu bez posla nego naravno da će izgubiti i licencu. Član 118. ovog zakona jasno definiše situacije u kojima će nastavnici ostati bez licenci. Znači, potpuna je zabluda da će svako i svakako moći da radi sa decom.
Moram da kažem da se lično zalažem za obnavljanje licence na pet godina, ali prosto nije istina da ukoliko do toga ne bude došlo, da će svako i svakako moći da radi sa decom.
Takođe, što se tiče engleskog jezika bilo je brojnih spekulacija, i prosto ovaj zakon ne precizira i otvara mogućnost da engleski jezik može da se uči i u nižim razredima osnovne škole, ali ne obavezuje svaku školu u svakom delu Srbije da mora da obezbedi nastavu engleskog jezika.
Sa žaljenjem moram da obavestim roditelje učenika elitnih beogradskih škola da širom Srbije postoje škole u udaljenim seoskim mestima koje jednostavno nemaju uslove ne samo za nastavu engleskog jezika, nego nemaju uslove za nastavu inače. Moram da vam kažem da je pre 10-15 dana u selu koje se zove Gradanica, nadomak Leskovca, otkriveno zmijsko leglo u školi. Pre godinu i nešto dana takođe u jednom selu nadomak Leskovca, koje se zove Jajina, srušio se pod učionice u kojoj se odvijala školska svečanost. Samo pukim slučajem nije došlo do težih povreda dece.
Dame i gospodo, ovo je Srbija i nažalost ne postoje idealni uslovi za odvijanje školskih programa i nije moguće u svim školama uvesti sve programe koje bismo želeli da postoje za našu decu. Da ne bih predugo zadržavala, želim da vam kažem da će se reforme odvijati kroz nastavne programe, kroz izbor članova nacionalno-prosvetnog saveta, kroz druge zakone koje budemo takođe ovde u Skupštini donosili.
G17 plus budno će pratiti ove reforme, od Skupštine i skupštinskog odbora, preko ministarstva, preko nacionalno-prosvetnog saveta, do samih učionica, jer nam je jako važno da reforma školstva bude sprovedena, da obrazovni proces bude takav da naša deca budu srećna i zadovoljna, zato što znamo da u Srbiji, kao i u svim drugim zemljama sveta, sa decom sve počinje i na njima sve ostaje.