Pošto se više vas javlja za repliku ili za povredu Poslovnika, a blizu smo pauze, dajem pauzu do 15,00 časova. Kada počnemo imaćete prilike da kažete.

(Posle pauze – 15,35.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad.

Molim da na početku utvrdimo kvorum.

Primenom elektronskog sistema za glasanje utvrdili smo da imamo kvorum za rad.

Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, replika.

Dame i gospodo, tražio sam repliku na izlaganje gospođe Čolić, ministra prosvete, koja je u svom izlaganju pred pauzu rekla da se ne polaže ispit za licencu, već stručni ispit i da niko neće polagati ispit za licencu. Moram da vas podsetim da u osnovnom tekstu važećeg zakona, u članu 112, koji nije promenjen ovim predlogom, stoji: "Poslove nastavnika, vaspitača i stručnog saradnika može da obavlja lice koje ima dozvolu za rad", pa u zagradi stoji: "(u daljem tekstu: licenca)". Znači, postoji i adekvatna zamena za taj termin "licenca" u našem jeziku i to se moglo na taj način i dalje formulisati. Znači, licenca je dozvola za rad.
U članu 40. Predloga, to je član 113. osnovnog teksta, stoji: "Pripravnik, u smislu ovog zakona, jeste lice koje prvi put u tom svojstvu zasniva radni odnos i osposobljava se za samostalni obrazovno-vaspitni rad" itd. "za uvođenje u rad nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika i polaganjem ispita za licencu". I u stavu 1. i u stavu 4, stavu 5. itd. Čak su i ovi novi stavovi uneti ovde i takođe govore o ispitu za licencu. Znači, radi se o ispitu za licencu, a ne o stručnom ispitu.
Pošto je vezano za ovo, na Odboru za prosvetu je gospodin Knežević, na moju primedbu da niko nije dobio licencu od postojećih prosvetnih radnika koji su podneli zahtev još prošle godine, rekao da su oni automatski i dobili tu licencu.
Lepo stoji u članu 114. osnovnog teksta: "Licenca je javna isprava". Znači, to je papir koji se mora dobiti. Ne može biti samo podnošenje zahteva za licencu dovoljno da neko ima licencu. Licenca mora da se dobije. Zbog čega još niko nije dobio, ne znam. Da li je greška bivšeg ministarstva ili ovog, ali licenca se mora dobiti ako ste već propisali ovim zakonima. Mora postojati, jer je javna isprava, po ovom zakonu.
Iskoristiću ovo vreme koje je preostalo da samo kažem da nisu ovim izmenama i dopunama rešeni osnovni problemi u obrazovanju, a ti problemi se rešavaju posebnim zakonima: Zakonom o osnovnoj školi, Zakonom o srednjoj školi i onim podzakonskim aktima, normativima koje donosi Ministarstvo. Ti problemi su: opterećenje učenika, kako redukovati postojeće nastavne programe, izbaciti iz postojećih programa ono što je suvišno, da se deca ne opterećuju suvišnim i nepotrebnim stvarima ...
(Predsednik: Vreme.)
... kako smanjiti broj učenika u odeljenju, obezbediti da profesori i nastavnici u školama mogu da rade normalno, sa manjim brojem učenika i kako obezbediti materijalna sredstva i za plate zaposlenih, da se njihova motivacija podigne na viši nivo i da se njihov autoritet, koji je poljuljan, povrati u školama, kao i sredstva za materijalno obezbeđenje škola, za njihov nesmetan i normalan rad.

Replika, narodni poslanik Anita Beretić.

Osnov za repliku je u, rekla bih, površnom i pogrešnom tumačenju mog izlaganja, na kontu kojega je gospođa ministarka pred pauzu izašla i dala svoj osvrt.
Pre nego što kažem na koji deo mog izlaganja, što je i osnov replike, mislim da je uvodni deo vašeg obraćanja pred pauzu, blago rečeno, nedopustiv za Narodnu skupštinu.
Jer ne možete, uz svo uvažavanje vaše funkcije, koja, pre svega, podrazumeva toleranciju, profesionalnost i odgovornost, okarakterisati nastup i argument bilo kog narodnog poslanika ovde u Narodnoj skupštini i prozvati ga manje vrednim ili nazvati ga sa nipodaštavanjem. Prema tome, svaki argument svakog narodnog poslanika zaslužuje dužnu pažnju.
Ono što mislim da ne stoji u vašem obraćanju jeste uporna teza o tome da je suština reforme obrazovanja, koja nas čeka po usvajanju ovog zakona, u reformisanom nastavniku, a ne u reformisanom učeniku. Nijednog momena nisam pomislila da je mlada generacija, počev od predškolskog uzrasta, pa sve dok se osećaju mladi, a naročito dokle god su u tom sistemu koji im treba omogućiti da ta duhovna mladost traje što duže, samim tim i vitalnost duha, nisam mislila da su oni predmet puke reforme, kao što i ne mislim da sam nastavnik treba da bude predmet reforme.
Predmet reforme treba da bude sistem, koji će omogućiti da nastavnik bude slobodan i kreativan i da učenik bude slobodna i kreativna individua, a ne da se zatvara u neke krute okvire, oivičene i čuvenim nastavnim planom i programom koji vraćate, pa se time suzbija i kreativnost nastavnika, profesora i, naravno, individualnost i svaka potreba učenika kao pojedinca; i da prestanu biti, od predškolskog, prvog i drugog razreda, omiljeni glagoli koji se u zbornicama i učionicama čuju, a to je: "izbiću ti ja to iz glave, slomiću to u tebi, nisi ovde da misliš" i slično.
Ako mislimo na reformu nastavnika u tom smislu, onda da. Ali, mislim da moje kolege nastavnici ne zaslužuju generalno tako nipodaštavajući odnos, a o deci ne želim ovom prilikom ni da zborim.

Reč ima narodni poslanik Gašo Knežević, replika.

Uvaženi predsedniče, gospođo ministarka, poslanici, moram nešto, prvo, zbog javnosti. Sada sam saznao, možda je trebalo ranije, da je jedna stanica javila da smo, navodno, gospodin Ljušić i ja jutros bili u nekim pregovorima i da smo se nešto dogovorili. Ovo kažem zbog mene i gospodina Ljušića, a ne zbog ničega drugog, dakle, zbog istine. Izjava koju je neko dao ne odgovara istini.
Kao jedan od poslanika Demokratske stranke – Boris Tadić, podneo sam amandmane. Jedini sa kim razgovaram je Odbor za prosvetu i sport Skupštine Republike Srbije, jer su njihovi članovi jedini legitimisani da odlučuju o amandmanima.
Zavod za udžbenike na čijem je čelu gospodin Ljušić to nije i mislim da je tim pre u interesu drugih, ali svako za sebe govori, da se to kaže.
Ovde je izneto nekoliko stvari od kojih bih hteo na izvestan način da se ogradim. Prvo je pomenuta knjiga "Od igre do spoznaje", i to je pomenuta u pežorativnom smislu. Onima koje interesuje, ta knjiga je nastala 1992. godine u razgovoru sa decom izbeglicama, etničkim Srbima, najčešće, koji su zbog različitih okolnosti došli u ovu zemlju. Mnogi od njih su bili bez roditelja, bez staranja, smešteni u domovima i zbog toga, zbog pokušaja pomoći toj deci i adaptaciji, nastala je knjiga i dobro je da takvu knjigu imamo, mi je nikada nismo koristili, ni u jednom seminaru, jer to je knjiga koja postoji zbog sebe, zarad sebe i to hoću da kažem.
Savet Evrope, naime, pogrešno je gospodin Albijanić rekao da je OECD neke primedbe davao, nije, Savet Evrope je bio, prihvatam kao lapsus; dakle, Savet Evrope je imao dve ozbiljnije primedbe, jedna je izbor direktora i hteli su da prebace na lokalnu zajednicu, mi to nismo prihvatili, a druga je inkluzija u školama. Dakle, inkluzija deci sa posebnim potrebama, dakle, oni su hteli više to da potenciraju. Mi za to nismo imali snage, pokušali smo, dali maksimum od sebe, nemamo još dovoljno sredstava, ali je inkluzija uvek bila naš cilj, jer je to ono što je potrebno deci.
Ispiti za direktora; gospođa ministarka je rekla da direktorima treba proveravati znanje engleskog u komunikaciji, slažem se, ali zašto je onda uvođenje engleskog i komunikacije u prvi razred bila stvar koja se spočitavala našem ministarstvu. Dakle, mi smo hteli da predupredimo tu situaciju da vi direktore morate dopunski da vaspitate i obrazujete, pa smo im to dali od prvog razreda, budućim direktorima od prvog razreda osnovne škole. Hvala vam.

Nastavljamo diskusiju. Reč ima narodni poslanik, pardon, izvinite molim vas, replika, samo sekund, gospodine Ljušiću, ovo je bila replika na obraćanje ministra. Zahvaljujem narodnom poslaniku Vjerici Radeti, koja mi je skrenula pažnju, naravno, nema replike na repliku.
Reč ima narodni poslanik Svetislav Krstić, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvažena gospođo ministre i predstavnici ministarstva, dozvolite mi da ispred SPS-a iznesem još neke stavove vezane za problematiku koja je danas na dnevnom redu.
Pre svega, želim da istaknem jednu veoma važnu činjenicu, a to je da raspravljamo o zakonu o obrazovanju, odnosno o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja, i već nekoliko sati raspravljamo, a niko nije spomenuo materijalni položaj i materijalno stanje u obrazovanju.
Mislim da je to ključna stvar i da, ako govorimo o reformama, a o tome je bilo reči onda, mislim da će biti najveća reforma u obrazovanju ako neka vlada uspe da obezbedi dovoljno materijalnih sredstava i da popravi situaciju u obrazovanju. Nema nikakve reforme obrazovanja nikakvim zakonima, nikakvim papirima, za reformu obrazovanja su potrebni novci.
Mislim da je krajnje vreme da Vlada, ova ili neka buduća, pošto to očigledno prošle vlade nisu radile, reši da postupi na isti način kako postupa roditelj kada želi da iškoluje svoje dete.
Roditelj će da se odrekne mnogo čega, kako to naš narod kaže - od usta će da odvoji da bi školovao dete.
Prema tome, ova zemlja, odnosno ova vlada mora da popravi, da odvoji od usta i da poboljša materijalnu situaciju u obrazovanju. Imamo neke podatke da se u Evropi oko 6% od bruto nacionalnog dohotka izdvaja za obrazovanje. Kod nas je to duplo manje, obzirom da je naš bruto nacionalni dohodak višestruko manji nego u nekoj prosečno razvijenoj evropskoj zemlji, to znači da mi 20 i više puta izdvajamo manje para za obrazovanje.
U programu SPS-a, čiji sam poslanik, jeste besplatno obrazovanje i to je ono što naše građane interesuje. Ne interesuju ih mnogo neki detalji, da li će se nešto zvati ovako ili onako, njih interesuje da li će se najzad popraviti materijalni položaj u obrazovanju i da li će se omogućiti besplatno ili što je moguće jeftinije školstvo, kako bi svi mogli da završe, odnosno sva deca mogla da završe određene škole. Upravo zbog toga se menja ovaj prethodni zakon, još uvek važeći, nadam se još vrlo kratko vreme, koji se stalno poziva na reforme i govori o reformi. Reč - reforma, znači promena oblika, znači neka promena i ne mora reforma da uvek bude na bolje.
Iz izlaganja nekih kolega iz bivše vlasti stekao sam utisak da je najvažnija stvar u Zakonu o obrazovanju da se deca vaspitavaju u nekom smislu za demokratiju itd. Tačno je, važno je to, ali je najvažnija stvar da deca kada završe školu steknu određeno znanje i upravo ovu izmenu i dopunu zakona koju predlaže ministarstvo shvatam kao pokušaj da se ne spreči tok reformi, nego da se ta reforma usmeri u jednom pravcu koji je primereniji situaciji u kojoj se danas nalazi Srbija.
SPS ima dosta primedbi na predloženi tekst zakona, i u tom smislu mi smo dali amandmane, a neki su amandmani usvojeni, neki nisu, takav je bio slučaj sa amandmanima drugih stranaka; a moram da konstatujem da je ministarstvo bilo dosta otvoreno, jer smo mi na Odboru za prosvetu zaista zajednički pokušali da nađemo neko optimalno rešenje, jer činjenica je da se zakon donosi po skraćenom postupku.
Voleo bih dve stvari, da se zakon donosi po normalnoj proceduri, sa jedne strane, a sa druge strane da mi ne donosimo izmene i dopune zakona, nego da donosimo potpuno nov zakon o osnovama sistema obrazovanja. Ubeđen sam da će nakon konstituisanja nacionalnog prosvetnog saveta i nakon toga, kada ovaj zakon zaživi, da će jedan od najvažnijih poslova ministarstva i Vlade biti da se donese nov zakon o obrazovanju.
Molim vas, evo sutra će biti četiri meseca kako je Skupština konstituisana i kako radi. Doneli smo na desetine zakona ili dvadesetak i više zakona. Svi zakoni su važni, verovatno ćemo ubuduće doneti još zakona, ali ovaj zakon o obrazovanju, on je veoma važan, a zašto? Zato što sistem obrazovanja proizvodi znanje. Ako poljoprivreda proizvodi hranu, ako energetika proizvodi energiju, onda obrazovanje proizvodi znanje, a bez znanja nema ni energije, nema ni poljoprivrede, nema ničega.
Prema tome, apsolutno i najvažniji i najkonkurentniji proizvod je znanje i to je svima nama ovde jasno.
Međutim, izgleda da to ponekada zaboravljamo. Ja ću vam dati samo jedan primer, u bruto nacionalnom dohotku SAD-a preko 75% je prihod vezan za patente, licence, prava itd. Znači, praktično od prodaje znanja.
Želim da kažem da je prethodni zakon bio, po mišljenju stručne javnosti, znači, ovde ne iznosim samo stav SPS-a, nego iznosim stav šire javnosti, i to stručne javnosti – lično sam, iako ne radim u prosveti, razgovarao sa puno poslanika i kolega koji su u tom delu i izneli su rezerve prema ovom zakonu - mislim da je ovaj zakon dosta toga promenio nagore i upravo zbog toga nije naišao na širu podršku, zato ga je potrebno promeniti.
Što se tiče dosadašnjeg zakona, mislim na onaj pre, na onu prvu varijantu, u njemu je bilo puno stvari koje su dobre, apsolutno su dobre. Ne bi, da nije toga naši stručnjaci bili cenjeni u svetu. Ne bi naši srednjoškolci na školskim olimpijadama osvajali prva mesta.
Samo da navedem jedan konkretan primer. Pre par godina na Olimpijadi znanja srednjoškolaca u Padovi naši su srednjoškolci osvojili medalje iz svih predmeta koji su bili na takmičenju, i iz matematike, iz fizike, iz hemije i informatike. Osvojili su više priznanja nego predstavnici mnogo bogatijih i mnogo razvijenijih zemalja, kao što su Engleska, Nemačka, Francuska itd.
Prema tome, nije tačno da obrazovni sistem u Srbiji nije bio dobar. Zbog toga je ova reforma, koja je sprovedena za vreme prošle vlasti, u stvari polazila od jedne pretpostavke koja se nažalost često kod nas uzima kao polazna, da pre ništa nije valjalo.
I po onoj izreci rimskog konzula "Kartaginu treba do temelja razrušiti", krenulo se sa nekakvim reformama, za koje je očigledno, evo već posle godinu dana, jasno da se moraju menjati.
Postoji još jedan razlog zbog čega se moralo pristupiti promeni ovog zakona o obrazovanju. Naime, za prethodnu vlast je glasao svaki 13. građanin sa biračkim pravom. Da vas podsetim da je DSS kao okosnica bivše vlasti - neću da koristim izraz bivšeg režima, pošto ne volim reč režim, jer to znači reži neko na nekog, ali mislim da mi ovde to ne radimo - znači, DSS kao okosnica prethodne vlasti, zajedno sa ovim trabantskim strankicama koje su u tom bloku, osvojila je oko 500.000 glasova. Ako uzmete da je 6,5 miliona građana Srbije sa biračkim pravom, to znači da je svaki 13. glasao za to. Prema tome, svaki 13. glasač je glasao i za ovaj zakon.
To je dovoljan razlog da se taj zakon mora promeniti i mene malo čudi sa kolikom upornošću pokušavaju predstavnici prethodne vlasti da brane taj svoj zakon, kada je očigledno da on nije naišao na podršku birača, i bilo bi bolje da puste da se sada i da pomognu sa nekim svojim iskustvima, napravi novi bolji zakon. Mislim da je to naš zajednički cilj.
Hteo bih još da kažem, upozoravaju me kolege da ne prekoračim 10 minuta, u prilog tome kakvo znanje imaju građani naše zemlje.

Gospodine Krstiću, samo da vam kažem, nemate ograničenje do 26 minuta.