Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? Da, narodni poslanik Milorad Belić.

Dame i gospodo, s obzirom da nas čeka vrlo veliki i odgovoran posao, trudiću se da se u ovom prvom obraćanju zadržim samo na onim, čini mi se, najbitnijim momentima.
Pozvao bih se i ja na prošlost, i to na jednu metaforu koju sam već rekao na jednoj od sednica Odbora za prosvetu, a to je – kada je 1835. godine donesen prvi Ustav u Kneževini Srbiji, to je onaj poznati Sretenjski ustav, ruska diplomatija ga je okvalifikovala kao "francuski rasad u srpskoj šumi".
Naravno, zbog njegovog izrazitog i veoma naglašenog liberalnog i demokratskog karaktera, zbog čega je Knjaz Miloš oštro ukorio Dimitrija Davidovića.
Naravno, taj ustav je veoma brzo ukinut i znamo da je posle toga praktično donesen 1838. godine. Ova metafora je potrebna iz jednog razloga kako prethodnik, odnosno moj kolega i naravno eks-ministar reče, jeste to bio pokušaj da se jedna gromada, čini mi se da se tako izrazio, unese u ovaj sistem obrazovanja kroz tu reformu obrazovanja, ali naravno, ta gromada je zaista bila potpuno neprihvatljiva.
Mi koji radimo u prosveti znamo da nam je neophodan zakon, odnosno reforma obrazovanja, ne samo zakon, zakon kao deo reforme, mislim na sveobuhvatno obrazovanje, i nama, i roditeljima, i deci i uopšte društvu.
Ta započeta reforma jeste bila prepisivanje tuđih modela i zato kažem da je bila neprimenljiva, i podseća me na taj francuski rasad u srpskoj šumi. Naravno da je bila i preambiciozna, i da nije bila dovoljno pripremljena, i stalno smo, uvek, u stvari, imali smo jednu stisku u vremenu i neophodnost da uradimo nešto da to liči na nešto, a naravno, vreme nam nije dozvoljavalo ili nas je preticalo.
Dalje, ta naučna zasnovanost prethodnog koncepta je jako diskutabilna, i znam da će biti reči u raspravi povodom amandmana, a posebno je diskutabilna ona materijalna osnova našeg društva, odnosno i materijalna i kadrovska, ta velika razlika između grada i sela itd.
Drugi aspekt na koji bih ukazao, to vam je dosta sporna koncepcija prethodnog ministarstva i kada se radi o edukaciji, odnosno o sprovođenju onih kurseva i reformi. Naravno da je to izazivalo neizbežnu asocijaciju da se to nešto ponavlja kao posle 1945. godine, kada su nam kursisti bili oni, odnosno ili oni koji su završavali analfabetske tečajeve, držali su predavanja, pa onda je sve ulazilo u onu kvotu, u izveštaje kako nema nepismenih u pojedinim krajevima itd.
Možda je ovo pregrubo poređenje, ali jasno je da su zaposleni, mislim na profesore, na nastavnike, na učitelje, bili prinuđeni da idu na te kurseve jer ih je zakon obavezivao zbog dobijanja licence. Koliko su oni bili svrsishodni, u stvari potrebni, to je veliki znak pitanja, i o tome zaista se da, samo o tome, raspravljati na jednom ovakvom zasedanju.
I ne bih se u to upuštao, ali malopre je jedan od kolega rekao i koliko je to koštalo ovu državu, da li ćemo imati jedan bilans koliko je to sve opteretilo ili budžet, ili bilo da se radilo o tim nevladinim organizacijama.
Nešto što je takođe veoma interesantno to je da su te seminare sprovodili, pre svega, psiholozi i pedagozi, pa pre neki dan se i ministarstvo, odnosno gospođa ministar obratila javnosti sa informacijom da je 230 novih radnika zaposlenih u ministarstvu, a od toga su 50 psiholozi. Pretpostavljam da je smisao te takve politike prosto razmišljanje da ti psiholozi najbolje mogu da utiču na formiranje svesti ili od malih nogu na neše učenike, odnosno na nas profesore koji radimo već u toj prosveti kroz te seminare i kroz tu edukaciju.
Dalje, ako bismo malo nastavili da to obrazlažemo, pretpostavljam zašto je to u stvari neophodno, pa verovatno da se u sklopu te mondijalističke koncepcije izbriše strah od autoriteta kod naše dece koji se, naravno, formira u porodici, pre svega je to otac ili roditelji, a kasnije u školi; a možda se to posledično u jednom zrelijem dobu odražava i na poštovanje ili povođenje za kultom akturiteta, zbog čega, naravno, naš narod i ima tu neku takvu psihologiju, da veoma često ističe velikog vođu i, naravno, nepogrešivost velikog vođe. Možda je to kao jedan krajnji smisao u stvari činjenica da su te reforme, odnosno kurseve i seminare vodili psiholozi.
Naravno, dosta je bila problematična i stručnost ljudi koji su radili na sprovođenju reformi, a o tome sam već govorio na prosvetnom odboru, jer, naravno, znaju to gospoda iz prethodnog ministarstva, da je bilo u ministarstvu i osoba bez dana radnog staža, odnosno da pet minuta nisu nosili taj dnevnik, odnosno sa vrlo spornim ili problematičnim diplomama, a o tome sada ne bih govorio.
Slažem se da je trebalo da bude u centru prethodne koncepcije reforme dete, ali mislim i u uvodnoj besedi gospođa ministarka je rekla da ništa nema od te reforme, ako nema kvalitetnih i dobrih nastavnika, odnosno onih neposrednih u stvari faktora koji sprovode reforme.
To pre svega znači da moraju profesori, učitelji, nastavnici, svi oni koji rade sa decom, bilo od predškolskog do završenog srednjoškolskog uzrasta, posedovati veoma široko obrazovanje, znači, uklapati se u te trendove da ne bude samo fahiziran i da ne govori svojoj deci samo ono o predmetu za koji se obrazovao.
Naravno, to je pre svega ta stručnost, ali isto tako i pedagoški i ljudski kvaliteti. Ne treba mnogo priče, ne treba mnogo mudrosti, da mi ne znamo u stvari, ili sada da se pozivamo na nekakva velika istraživanja, odnosno šta je to što roditelji, što učenici, pre svega, traže u ovom obrazovanju?
Traže sigurno kvalitetnu nastavu, inspirativne motivisane nastavnike koji će prenositi deci i ono znanje, ali, naravno, i nešto mnogo više.
Često sam govorio da je mnogo značajnije deci ostaviti nešto drugo u amanet, a ne ono da li su Turci u 16. veku došli do Slavonije ili, ne znam, uzimam ovaj primer jer mi je to struka.
Naravno, dosta je ponižavajuće bilo i ono licenciranje na svakih pet godina, jer gde to, u kojoj još profesiji se to radi, a mi o tome možemo razgovarati, ali je opet potrebna jedna etapa, potrebno je određeno vreme da dođemo do te faze i da onda razgovaramo o načinu provere stručnosti i spremnosti profesora ili vaspitača da obavlja neki posao.
Prema tome, mislim da je reforma neophodna, ali da bude promišljena, da bude po etapama, naravno, na naučno zasnovanim smernicama i, naravno, prilagođena našim uslovima, što je veoma bitno.
Suština te reforme mora da bude, sa jedne strane, kako zaštiti ono što je najbitnije, a to je nacionalni identite i kako, naravno, pratiti te savremene trendove u Evropi.
Mislim da sa ovakvim konceptom, koji će se dograđivati sigurno, mi smo na najboljem putu da to ostvarimo. Hvala vam.

Hvala vama.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.) Hvala.
Da li ministar ili predstavnik Vlade želi reč; ne mora, može i kasnije; dobro, hvala.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: SRS, DSS, DS, G17 plus, SPO-NS i SPS.
Dajem reč narodnom poslaniku Dušanu Mrvošu, a neka se pripremi narodni poslanik Anita Beretić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovana gospođo ministar, bila je malopre primedba u jednom izlaganju da je gospodin iz SRS više vremena posvetio onom prošlom zakonu, nego ovom novom, a ja ću učiniti istu grešku, posvetiću više pažnje onom prošlom, a ne novom zakonu.
Doći ću u opasnost da ponovim nešto što je rečeno igrom slučaja od mojih kolega, jer prethodni govornik je iz moje poslaničke grupe, pa pretpostavljam da imamo iste stavove i možda ću ponoviti nešto što je on rekao.
Uglavnom, posle Drugog svetskog rata naše školstvo je pretrpelo niz značajnih reformi, dakle, od 1945. godine do 1958. godine, to je bilo idejno preusmeravanje.
Od 1970. godine, posle Rezolucije Savezne skupštine o razvoju vaspitanja na socijalističkoj samoupravnoj osnovi, krenulo se u tzv. usmereno obrazovanje i konačno je to usmereno obrazovanje 1974. godine i uvedeno u školama. Ciljevi tih reformi uvek su bili državni, a proglašavani su za društvene. Odnosili su se na ideološke, a ne na istinske potrebe i interes, i njihovi nosioci su bili politički i partijski organi, a ne stručnjaci.
Nešto slično se desilo i prilikom ove prošle reforme obrazovanja. Jedna grupa ideološki bliskih srodnih duša je predstavila reformu obrazovanja i bez ikakvih uvida u činjenicu da niko nema pravo da se igra budućnošću ni naroda ni dece. Ono što je moj kolega pomenuo samo u jednoj rečenici da je to bila tzv. pepsi reforma i da su nosioci te reforme bili pedagozi i psiholozi, uz svo dužno uvažavanje i posla i stručnosti pedagoga i psihologa, pedagozi i psiholozi su ipak osobe koje retko kad drže dnevnik u rukama i nemaju baš preterano uvida u onaj stručni deo nastave.
Kao rezultat takve reforme, ja ću da vam navedem samo jedan primer. Za školsku 2002/2003. godinu, prilikom pripreme te reforme obrazovanja, ponuđen je katalog programa stručnog usavršavanja zaposlenih u obrazovanju. Taj katalog, između ostalog, ima 148 programa edukativnih radionica. Neka od imena tih edukativnih radionica su: Ni crno ni belo, Bukvar tolerancije, Škola za čarobnjake, Čuvari osmeha, Zdravo da ste da ste, Hej nejbor. A u isto vreme umesto 148 programa edukativnih radionica nalazi se samo jedan jedini kurs usavršavanja srpskog jezika i književnosti, samo jedan kurs iz nastave istorije, samo dva kursa iz nastave hemije, da kursa iz nastave fizike i tri kursa iz nastave matematike.
Interesantno je ko su bili organizatori tih radionica i igraonica. Pojavile su se neke grupe u široj prosvetnoj javnosti nepoznate, a i čudnih imena, kao što je recimo Psiho kod, Grupa 484, naravno uz veliku pomoć Centra za nenasilnu komunikaciju. Pare za reformu obrazovanja je davao i Soroš, sa svojim Fondom za otvoreno društvo, a najinteresantnija stvar od svega, pare je davala i Svetska katolička služba za pomoć, koja je na sebe preuzela reformu srpskih predškolskih ustanova.
Ponoviću još jednom, imam toliko vremena, Svetska katolička služba za pomoć je davala pare i na sebe uzela reformu sistema srpskih predškolskih ustanova. Istovremeno, 4.000 učitelja, koji su u školskoj 2003/2004. preuzeli prvi razred osnovnih škola, bili su obučeni na kursevima i to četiri kursa u trajanju od po tri dana. Njih je obučavalo 60 instruktora, koji su se obučili na dva kursa u trajanju od po tri dana.
To, da vam iskreno kažem, nisu ni Skojevci radili. Oni su imali šestomesečne kurseve. Učitelji su kasnije vežbali u radionicama i igraonicama, i naravno da su dobijali knjige iz kojih je trebalo da nešto nauče i da to primene u svojoj nastavi. Ja ću da vam navedem samo jedan primer, u jednoj od takvih knjiga koja se zove Igrom do spoznaje, štampana 1995. godine, jedan od autora je i bivši pomoćnik ministra dr Tinde Kovač-Cerović, nalazi se radionica za oslobađanje dece od straha pred profesorima, roditeljima i životinjama, i kurs takve radionice se zove Nastavnik sa mašnom u kosi svira gitaru.
Istovremeno, u jednoj drugoj radionici deca su mogla da glume organe za varenje. Glumeći organe za varenje, mogli su da dobiju ulogu anusa, a mogli su i da dobiju ulogu nusprodukta varenja, koji se u toj igraonici i radionici zvao prtko. Zato pričam o ovom starom Zakonu, doduše još uvek postojećem Zakonu i o potrebi reforme tog zakona i o potrebi određenih ciljeva reformi, i za mene i za moje kolege iz Srpskog pokreta obnove - Nova Srbija, ciljevi reforme ili ono što mi hoćemo su obrazovni pluralizam, tu je ideološki neutralno javno obrazovanje, tu je poštovanje ljudskih i dečjih prava, tu je kreativnost, tu je kritičko mišljenje i ovako navedeno poslednje, ali sigurno ne na poslednjem mestu, to je razvijanje osećanja nacionalnosti i etničkog pripadanja. Sve ovo ja i moje kolege iz Nove Srbije - Srpskog pokreta obnove nalaze u Predlogu ovog novog zakona o obrazovanju i vaspitanju, a mi ćemo taj zakon podržati.

Reč ima narodni poslanik Anita Beretić, a neka se pripremi dr Svetislav Krstić.
(Gašo Knežević, sa mesta: Replika.)
Izvinjavam se, vi ste tražili repliku. Izvolite.

Mislim da poslanički imunitet možda može da zaštiti od nekih dela, ali od istine teško. Ne može se pozvati na poslanički imunitet zbog toga. Katalog obrazovnih kurseva koji je nuđen svima u ovoj zemlji iznosi negde oko 350, možda i više, kurseva. Od toga 50% su predmetni kursevi, otpadaju na srpski, istoriju, fiziku, matematiku itd. Dakle, ekvivalentno su korišćeni svi, i predmetni, i metodološki, i pedagoški, i komunikacioni kursevi, a čuvenih komunikacionih kurseva mislim da je bilo 22.
Među tim kursevima nalaze se i kursevi za rešavanje međuetničkih odnnosa. Radi se o ozbiljnim projektima, bilo je javno oglašavanje. Bila je formirana Akreditaciona komisija. Svi koji su imali mogućnost i sposobnost da kreiraju neki kurs, ako bi izdržali test Akreditacione komisije, njihov projekt bi bio usvojen. Prema tome, istina je drugačija. Istina kaže da je kurseva bilo mnogo više i da je polovično, odnosno ekvivalentno bilo zastupljeno komunikacionih i drugih pedagoških u odnosu na predmetne. Molim da se bar toga pridržavate.

Reč ima narodni poslanik Anita Beretić.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se mera demokratičnosti i razvijenosti jednog društva pronalazi upravo stepenom i merom koja je ostvarena u samom sistemu obrazovanja, a ako već i nije neka značajna mera razvijenosti samog sistema obrazovanja prisutna u nekom društvu, onda se opet taj isti stepen demokratičnosti i spremnosti za otvorenost i prihvatanje svega što jeste budućnosti, što jeste savremeno, poredi po spremnosti tog društva da prizna da nije na dovoljnom stupnju razvijenosti u određenoj oblasti i po njegovoj spremnosti da taj sistem razvija.
Bojim se da ovim što smo pokrenuli ovih dana, i to svega nekoliko dana, a to je sada trenutno skupštinska rasprava o Predlogu zakona, a u svega nekoliko prethodnih dana neke napomene i više medijska prepiska, što iz stručnih krugova, što iz nekih drugih zainteresovanih sredina za ovu temu, a da je naravno izostala široka javna rasprava o samom nacrtu i Predlogu ovog zakona, koji je, bar se nadam da se u tome slažemo, upravo ono po čemu onu meru naše spremnosti za razvoj demokratičnosti u društvu uopšte, a samim tim i u ovom sistemu, spremni smo da zajedno gradimo.
Ono što su bila, hajde, ta neka opšta mesta, ali vrlo važna kao novina, uvedeno do sada važećim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jesu, hajde da kažem, samo neki njegovi atributi. To su, kao prvo, depolitizacija, decentralizacija, uvođenje evropskih standarda u naš sistem, a ono što je i meni lično, a verujem i mnogim kolegama u prosveti, koji to zdušno rade, a dosta ih je koji rade zdušno, centar interesovanja i osnovni objekat, ali ne samo u onom bukvalnom smislu kao objekat interesovanja, nego u onom suštinskom smislu, dakle u centru je bilo dete, bio je učenik.
Mislim da je taj odnos struke prema generacijama kojoj prepuštamo sve u ovoj zemlji, a prvenstveno uključujući i njihov sopstveni život i razvoj, i spremnost za razvoj, da je ta relacija umesto obrnute, koja se sada forsira, mnogo primerenija.
Ovo što donosi i što nudi predlog ovog zakona jeste, bojim se, ponovo politizacija samog sistema, jeste centralizacija, jeste uvođenje ili vraćanje, ili bar žal za nekim starim retrogradnim vrednostima, koje su bile okosnica mnogim delovima obrazovnog sistema u našoj zemlji tokom više decenija unazad, i jeste ono što se posebno opet čudim kao što me je malopre posebno i zanimalo, ovog puta namesto deteta i njegovog razvojnog puta, dakle, namesto učenika kao osnovnog predmeta interesovanja, ovog puta imamo nastavnika.
Naravno, ne želim da umanjim značaj ove profesije, naprotiv. I sama sam joj pripadala 13 godina i nekako se i dan-danas osećam, kada me pitaju – šta sam, kažem da jesam profesorka jezika, i ako je isto, ako nešto zaista osećam kao neku pripadnost, šta je to profesionalno čemu želim do kraja da pripadam, to jeste prosveta, ali u nekom drugačijem i širem smislu nego što se to možda podrazumeva još i danas.
Dakle, ne može, uz svo uvažavanje, nastavnik biti centar interesovanja reforme. On jeste ključni, on jeste sprovodilac, on jeste faktor koji neminovno i najviše utiče na to da li će implementacija i ovog postojećeg, a i ovog, ili bilo kog drugog zakona, biti urađena na adekvatan način, ili će sam put i najbolje zamišljenog zakona, a mislim da je postojeći zakon jako dobro ne samo zamišljen, osmišljen, da je problem u implementaciji, to je činjenica, a da je tu upravo, možda, jedna od osnovnih prepreka i bila – vrlo mala spremnost prosvetnog kadra da na pravi način zalegne, da tako kažem, stručno za reforme.
Reforme se ne proglašavaju. One se ne donose i ne unose usvajanjem kompletnog zakona. Ministarstvo u prethodnom sazivu i ministar, koji je ogromnu energiju sa svojim timom uložio u donošenje ovog još uvek postojećeg, važećeg zakona, naravno nije imao na umu da se samim donošenjem zakona, kako smo ga mi zvali neobavezno – krovnog zakona, zaboga završavaju reforme obrazovanja u Srbiji.
Naprotiv, ovaj zakon smo i zvali i zovemo ga krovni zakon upravo iz razloga što je trebalo da utemelji osnovne principe funkcionisanja celokupnog sistema obrazovanja i vaspitanja, i da je bilo dobre namere, ili da postoji dobra namera da se reforme ne samo ne zaustave, kao što se to sada čini ovim zakonom - nego naprotiv, dakle ne samo da se neće zaustaviti, nego će se vratiti dosta koraka unazad - dakle, da je ta dobra volja da se to izbegne postojala, mislim da je mnogo uputnije bilo da se stručni tim i ministarka bave tom idejom – kako reforme osnažiti, usmeriti ih i razložiti ih na sve one podsisteme koje sistem vaspitanja i obrazovanja praktično podrazumeva.
Nas je čekao posao oko donošenja drugih zakona i mislim da bi to trebalo biti put nekog ko želi da sprovede reformu u ovako važnoj delatnosti. Dakle, uređenje posebnim zakonima, koji bi bili kompatibilni sa postojećim zakonom, a uređivali bi posebno i precizno i deo koji se odnosi na predškolsko vaspitanje, i osnovnoškolsko vaspitanje, i srednje vaspitanje itd. Obrazovanje i vaspitanje, naravno.
Ovo ne da nije bila namera nego se ovo želelo izbeći. Dakle, po svaku cenu želeo se zaustaviti mali pomak koji se u sistemu obrazovanja i vaspitanja u Srbiji dogodio nakon usvajanja Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i kroz nekoliko ključnih tačaka što se, čula sam, u toj skromnoj javnoj raspravi, nekoliko puta nazivalo – relaksiranjem.
Mada nisam sigurna da sam to potpuno razumela – šta to znači, pa se nadam da ću kasnije dobiti i neko jasno tumačenje, ali je suština izmena usmerena upravo na one ključne elemente koji sigurno obezbeđuju da se sav dobar učinak ovog zakona koji smo do sada imali onemogući.
Silne neke hvalospeve smo slušali ovih dana oko te izmene što se tiče ukidanja postojećeg Prosvetnog saveta, Saveta za stručno obrazovanje i Saveta za usaglašavanje stavova u obrazovanju. To su tri postojeća saveta. Prosto je, hajde da kažem, neozbiljna argumentacija da se, racionalizacije radi, makar i između ostalog, uvodi jedan savet koji se zove nacionalni prosvetni savet.
Jako dobro znamo, kolega ima više ovde prisutnih, koji su i u prošlom sazivu održali na desetine sednica prosvetnog odbora, a o tome se raspravljalo jako mnogo kroz sednice prosvetnog odbora u ovoj skupštini, i da je najveći deo vremena upravo na tim sednicama i posvećen raspravi oko uvođenja nacionalnog prosvetnog saveta, i to je trebalo da bude i tada, po argumentaciji, neka alfa i omega, neko telo, poprilično kabasto, a to ćemo posle u pojedinostima i videti, sa sijaset lista predlagača itd. i sada ta neka ogromna doza demokratičnosti, koja se garantuje time što to telo, takvo, koje će biti potpuno, kao prvo, teško ostvarivo, kao drugo, potpuno nefunkcionalno, kao treće, u stvari, možda, i najbitnije, biće najmanje stručno.
Uz svo uvažavanje digniteta svim onim listama koje su poprilično zvučne, kao podnosioci, ali naspram Prosvetnog saveta, našeg, da tako kažem, i ova druga dva, znači ova naša tri saveta, Savet za stručno obrazovanje i Savet za usaglašavanje stavova, jedan nacionalni prosvetni savet, pa koliko god, i sa koliko god bogzna kako uvaženih lista bio preporučen i izabran u Skupštini, uz svo uvažavanje, ne može biti dovoljno efikasan.
Dakle, on prosto neće, po samoj svojoj strukturi, razumeti dinamiku i sva svojstva obrazovnog sistema, kada govorimo naročito o predškolskom, osnovnoškolskom i srednjem obrazovanju, a to je tema.
To je jedan krut i prevaziđen šablon u koji se pokušavaju ugurati svi učenici i nastavnici, bez obzira na njihova individualna interesovanja, stepen mentalne, psihičke, emotivne i svake druge zrelosti i to je nešto što smo proživeli do donošenja ovog zakona. Mislim da tu stručna javnost bi i te kako trebala da se oglasi više.
Što se tiče obrazloženja da se praktično i ovim predlogom ne zatvaraju vrata devetogodišnjem školovanju, osnovnom, mislim da je to podmetanje. Ne možete proglasiti obaveznim pripremni razred, odnosno pripremno predškolsko obrazovanje u trajanju od godinu dana sastavnim delom devetogodišnjeg osnovnog obrazovanja i vaspitanja. To je po onoj narodnoj - da se Vlasi ne dosete, ali to nema veze jedno sa drugim.
Dakle, devetogodišnji ciklus osnovnog obrazovanja i vaspitanja podrazumeva, ovako ili onako, unutrašnji raspored same strukture tih etapa i procesa, o tome možemo da se dogovaramo, sporimo i da zastupamo raznu kombinatoriku, ali ova tri ciklusa koja su bila zastupljena u važećem zakonu su nešto što poznaje široka evropska obrazovna praksa.
Ali, pošto na to uglavnom negativno reagujemo, to su etape koje prirodno prate fizički, psihološki i emotivni razvoj deteta. To je nešto što traži od nastavnika ne da bude sprovodilac nastavnih planova i programa, gde vam se svede 120-ti čas da bude obrada te i te nastavne jedinice, sa jasno definisanim ciljevima i zadacima.
Mislim da se kao društvo moramo suprotstaviti tolikom stepenu uništavanja kreativnosti i odgovornosti unutar svake profesije, a naročito obrazovanja. Naravno, postoje i neke odredbe u zakonu koje su čak i represivne po učenika. Mislim čak i da je to vraćanje za raspravu, to ćemo kada budemo o amandmanima razgovarali, i oko broja ocena u toku polugodišta, može se dvojako tumačiti. Naravno, vraćanje na onu obavezu da iznad dve slabe ocene automatski gubi godinu, to je nešto za šta smo se zalagali, što je teško održivo, sa pedagoške, psihološke i svake druge strane. Naravno, taj neki stalni pritisak da je dete, ukoliko napravi bilo kakvu disciplinsku povredu, radne obaveze, ovoga ili onoga, 60 dana treba da strepi da li će ga neko za nešto prijaviti, ili mu podmetnuti, ili nešto slično.
To su detalji o kojima možemo razgovarati, koji ne moraju biti nepremostivi, ali jesu deo suštine. Mislim da, što se tiče osnovnog argumenta, nekoliko puta je to ovde naznačeno, da je jedan od najvažnijih argumenata za predlaganje ovog zakona prilagođavanje vremenu i uslovima. Znam da, nažalost, žive i oni koji žele da je 18. ili 19. vek, ali mislim da smo mi u 21. veku. Želim da živimo kao da smo već na izmaku 21. veka, a da je upravo škola ta koja treba da nas uči kako je sjajno živeti u 21. veku i kako je odlično gledati napred, a ne gledati neprestano nazad; negovati tradiciju da, ali vraćati se unazad - ne.

Reč ima ministar.

Zahvaljujem. Pokušaću ukratko da se osvrnem na neke iznete primedbe. Za neke smatram da ne zaslužuju bilo kakav osvrt ili elaboraciju, jer ne može se na nešto što nisu argumenti odgovarati argumentima. Mislim da nedovoljno argumentovani zahtevi za tumačenje nisu vredni bilo kakvih argumenata.
U vezi sa brzinom rada na izmenama ovog zakona, moram da ponovim ono što sam rekla više puta, to je činjenica, mi smo se našli u jednoj vremenskoj iznudici, ni krivi ni dužni. Zašto da se zakon menja? Zato što je ovakav kakav jeste, svojim kvalitetom i svojom mogućnošću da bude sproveden u praksi, zasluživao da bude menjan.
A znate da imamo određene rokove, treba da počne školska godina, treba za tu godinu da se pripreme i nastavnici i nastavna sredstva. Normalno, treba psihološki da se pripreme i sama deca, i sami đaci.
Znači, nismo krivi što je sve rađeno na brzinu. To ni nama nije odgovaralo. Našli smo se pod velikim pritiskom rokova, pod jednim velikim stresom, ali takve su okolnosti ovog posla i ove odgovornosti smo se prihvatili i snalazili smo se najbolje što smo znali i umeli.
Naravno da nas čeka zakonodavna aktivnost, i to vrlo intenzivna, na izradi posebnog zakona o osnovnom obrazovanju, o srednjem obrazovanju, zakona o visokom i višem obrazovanju. Prema tome, naša zakonodavna aktivnost izmenama ovog zakona tek počinje, a ni u kom slučaju se ne završava.
Ovom prilikom ću pokušati da se osvrnem samo na neke konkretne primedbe, a načelno na kraju rasprave reći ću nešto više i šire o nekim elementima ovde iznetim u toku dosadašnje diskusije. Samo kratak odgovor, zašto je npr. predstavnik Udruženja poslodavaca u nacionalno-prosvetnom savetu? Zbog toga što postoje srednje stručne škole, zbog toga što se u tim školama edukuju oni đaci koji neće nastaviti svoje školovanje, oni đaci koji treba u svom usmerenju da se prilagode društvenim, privrednim potrebama. Valjda je za to potrebno da neko iz Udruženja poslodavaca bude u tom šarolikom, ali po nama nužnom, interdisciplinarnom, profesionalno orijentisanom i sastavljenom nacionalnom prosvetnom savetu. Kako će tri reprezentativna sindikata da odaberu jednog predstavnika? Ovde se i radi o onom nacionalnom konsenzusu u vezi sa obrazovanjem.
Znači, svi mi moramo da nađemo neki konsenzus, neki dogovor, da bismo imali široku društvenu podršku, bez koje nijedna reforma ne može da se sprovede, kako god dobro bila zamišljena. Ako svi mi moramo da nađemo taj jedan zajednički imenitelj, a moramo da ga nađemo kao narod i država, zašto ne bi mogli predstavnici tri reprezentativna sindikata. Po definiciji, sindikati ne bi trebalo da imaju suprotstavljene interese ni u ovoj ni u bilo kojoj drugoj sferi.
Postavlja se pitanje - zašto ispit za direktora škole? Ispit za direktora škole zbog toga što smo u situaciji u kojoj jesmo, zbog toga što imamo direktore koji ne znaju ni jednu reč stranog jezika. Nije primereno tendencijama da se strani jezik uvede još od prvog razreda osnovne škole, a da imamo direktore, čak i u beogradskim školama, koji nemaju osnovno poznavanje računarskih veština, ne mogu da se služe kompjuterom, ne mogu da koriste elektronsku poštu.
S druge strane, postoji nešto što se zove priroda upravljanja jednom institucijom. Ako neko želi da bude direktor, on mora da zna neke osnovne mehanizma upravljanja ustanovom, a to je nešto za šta je potrebna određena, ne velika, ali mala teorijska podloga u tom smislu.
Konačno, ne polaže on ispit za licencu, niti će iko polagati ispit za licencu, već se polaže stručni ispit da bi se dobila dozvola za rad, licenca. Zašto licenca, zašto se to tako zove? Kao filolog, protivnik sam stranih reči, ali ovo je stručni tehnički termin koji je prilično raširen u savremenom svetu, pa smo i mi zadržali nešto što je, kao takvo, bilo definisano i u prethodnom zakonu. Inače, mi u tom smislu ne kvarimo postojeći zakon i u postojećem zakonu je bilo predviđeno da se polaže ispit za direktore nakon stručne obuke.
Znači, nismo mi tu ništa pogoršali postojeće zakonsko rešenje.
Što se tiče realizacije propisanih planova i programa, ovaj proces neće biti lišen kontrole. Postoji mogućnost nadzora, delovanje kroz nadzor, i mi ćemo naravno na tome insistirati. Dakle, mi jesmo za to da postoji državna briga o onome što se zove obavezno osnovno obrazovanje. To ne sme da izmakne kontroli države ni u kom slučaju.
Zašto je nadležnost Ministarstva umanjena? To je naš prilog decentralizaciji koja nije samo međunarodni trend, već jedan međunarodni imperativ. Postoji još nešto što je karakteristično za savaremena demokratska društva i države, a to je poštovanje institucija. Dozvolićete, ministar je pojedinac, a ne institucija, a nacionalno-prosvetni savet je ipak institucija. Prosto smo poštovali nešto što jesu u ovom trenutku međunarodni politički i državni trendovi i tendencije, i prosto nas na to obavezuje naša želja da se integrišemo u Evropsku uniju.
U vezi sa tvrdnjom da u našem zakonskom predlogu ima politizacije i da ima centralizacije, argumenti nisu potrebni da to opovrgnu, jer nismo čuli ni jedan argument koji to potvrđuje.
Zašto nastavnik u centru reforme, a zašto ne dete u centru reforme? To je prosto jedna demagogija, dete u centru reforme. Ako je reforma proces promena na bolje, pretpostavljam na bolje, ako postoji nešto što ne treba da menjamo na bolje, to su naša deca. Deci ništa ne fali, njih ne treba reformisati, ali sve drugo treba reformisati radi dece. Prema tome, nastavnici moraju da se reformišu, udžbenici, programi, škole, ali ne deca.
Konačno, u vezi sa devetogodišnjim osnovnim obrazovanjem želim nešto da kažem. Mnogo se govori o tom devetogodišnjem obrazovanju. Ono jeste većinski zastupljeno u Evropi, međutim naš narod je pomalo naivan, pomalo detinjast, čuje za to osnovno devetogodišnje obrazovanje i strašno mu se to svidelo, a pri tom ne znamo šta je to.
To još ovde kod nas ne postoji, nije zaživelo, nije pokazalo svoje pozitivne rezultate, pa da se sada toliko javnost zalaže za nešto što ne znamo kako će izgledati. Znamo slučaj nekih drugih država u tranziciji koje su uvele devetogodišnje obrazovanje, pa nisu baš tako spektakularno zadovoljne. Dakle, sačekajmo malo.
Moramo da čekamo u nekim mnogo lukrativnijim segmentima ovog društva da se reformišu, jako je teško reformisati jedan sektor koji počiva na budžetu, to svi vrlo dobro znamo, nalazimo se u ukupnoj društvenoj reformi. Lakše će ići reforma obrazovanja onog trenutka kada nam ojača privreda. To je opštepoznata stvar i, prema tome, imamo užasno velike probleme sa materijalno-tehničkom opremljenošću škola, sa drugim pitanjima koja su izuzetno bitna, koja se moraju rešiti pre nego što je moguće efikasno, brzo i naglo sprovesti reformu obrazovanja.
Ponovila sam nekoliko puta do sada, da mnogo razvijenije države u Evropi koje se nalaze u Evropskoj uniji imaju vrlo postupan razvojni put reforme obrazovanja i ne vidim kako mi, ovako umorni i iscrpljeni, možemo tako naglo da reformišemo kod nas naše obrazovanje.
Zašto nastavni planovi i programi, a ne opšte i posebne osnove? Izvinite, nastavni planovi i programi, to je terminologija koja je tradicionalna u našem školstvu. Ti termini kao termini ne mogu da budu ni dobri, ni loši. Biće dobri ili loši sadržaji tj. ono što stoji iza značenja ovih reči, ali toliko biti protiv nečega na čemu su se školovale generacije i generacije đaka u ovoj državi, to je prosto neshvatljivo.