Hvala. Gospodin Knežević. Da li se javljate za repliku?

Da, replika.

Replika, narodni poslanik gospodin Knežević.

Gospodine Jovanoviću, da li ste saglasni da vas zovem Zlatan? Zlatane, prešli smo u viši stepen intimizacije. Javljam se za repliku, samo da vam kažem da ozbiljno uvažavam vaše izvinjenje i hvala vam zbog njega, a ovo ću zapamtiti kao slikovito naznačenje, skraćeno naznačenje jednog zakona i hvala.
S druge strane, nešto bih vam rekao. Više od pola svoga vremena posvetili ste starom zakonu. To znači da je to jedna dobra gromada i samo želim prosvetnim radnicima da ga ne zaborave, ako danas izglasamo suprotno. Dakle, siguran sam da će ostati u njihovoj memoriji Zlatane, i nadam se da će se neki ponašati u skladu sa njim. Hvala.

Da li još neko od predstavnika želi reč? Narodni poslanik, ovlašćeni predlagač Milisav Petronijević, ispred Socijalističke partije Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS će glasati za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Izmene i dopune Zakona su neizbežne, jer se njima zaustavlja štetan proces produbljivanja krize u školstvu, destabilizovanja sistema, sa nesagledivim posledicama i po učenike i društvo.
Ako od hitnog postupka postoji hitniji, onda bi ovaj zakon trebalo izmeniti po tom hitnijem postupku. I dok smo s jedne strane imali zahteve pedagoške javnosti i institucija, koje su i te kako merodavne da daju svoje mišljenje o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, od koga zavisi budućnost naših generacija i zemlje, tražili promene, s druge strane smo imali situaciju da o reformi obrazovanja pozitivne ocene daju samo oni koji su u njenom kreiranju učestvovali.
Radi se o reformi bez valjane metodologije, reformi bez državnih opredeljenja u obrazovanju, u suštini usmerenoj na snižavanje kvaliteta obrazovanja učenika, iako je najavljivana po meri dece. Radi se o zakonu koji je represivan, sa naglašenim normativizmom, koji sputava stvaralaštvo stručnjaka, ograničava slobode, uvodi rekordan broj kontrola, što najbolje pedagoške radnike može oterati iz škola. Radi se o zakonu sa veoma jakom centralizacijom rukovođenja ove delatnosti i povećanom obespravljenošću pedagoških radnika. I njega je trebalo promeniti odmah.
I dok je u školama, među pedagoškim radnicima i roditeljima, vladala neinformisanost, zbunjenost, zabrinutost i neizvesnost, do ignorisanja i obavljanja poslova po starom, s druge strane saznadosmo pre neki dan da se događalo nešto drugo: u isto vreme, dok su mnogi stručni ljudi bili potisnuti u stranu, zaposleno je novih 230 ljudi u Ministarstvu prosvete. Isplaćivani su enormni honorari, kažu po 50.000 evra. Za prevoz ugovora nisu bila dovoljna kola, morao je kombi i šta ćemo još saznati kao posledicu te reforme. Srbija ima pravo da sazna koliko je sredstava utrošeno, iz kojih izvora, na šta je sve utrošeno i tražimo da Ministarstvo te podatke saopšti javnosti.
Predlog izmena i dopuna Zakona ćemo podržati i zbog onoga što se nalazi u obrazloženju ovog zakona, a to je što obrazovanje prilagođava i vremenu u kome živimo, i uslovima u kojima se nalazi naša zemlja i svi mi, što ga usklađuje sa potrebama društva, što istovremeno, a ne kao što je to bilo ranije, poštujemo tradicionalne vrednosti našeg obrazovnog sistema i potrebe usaglašavanja sa evropskim i školstvom razvijenih zemalja, što omogućava sistematičan, racionalan pristup promenama.
Mi smatramo da je ovo samo delimična izmena jednog lošeg zakona. Verovatno da je to sada moglo samo toliko. Zato se zalažemo da izmene i dopune budu deo ukupne reforme, koja treba da se naučno projektuje, da se oslanja na pedagošku nauku, ali i na pedagošku praksu, koja treba da bude zaista po meri dece Srbije, ali i po meri ekonomije Srbije. Ona mora biti utemeljena i na analizi materijalne situacije obrazovanja, kadrovske situacije obrazovanja, organizacije i nastave i drugih oblika rada sa učenicima, kao i sa rezultatima.
A imamo mnogo razloga da se ponosimo rezultatima, mnogi naši učenici su osvajali olimpijske, svetske medalje iz mnogih predmeta, kao i rezultatima u ostvarivanju ciljeva i zadataka i obrazovanja. Ali, sve to na osnovu državnog opredeljenja u obrazovanju i na osnovu u Skupštini prethodno donete državne strategije u obrazovanju i vaspitanju. Iz nje tek treba sve ostalo da izvedemo.
Mi se zalažemo da se takva državna strategija donese. Da se u ovoj delatnosti obezbedi konsenzus, jer je obrazovanje i vaspitanje toliko značajna delatnost da njen razvoj ne sme da zavisi od toga ko je na vlasti, niti da ono trpi stranački uticaj. Zato smatramo da na tom pitanju treba da se postigne konsenzus, usvoji državna strategija, pa tek onda projekti, pa reforma. Na taj način bi se izbegli i stranački pristup i ne bi kako koja vlada dođe pravila neke svoje reforme itd.
Osvrnuo bih se i na nekoliko pitanja iz zakona, samo na ona gde imamo nešto da dodamo, a ono što smo podržali ne bih ponavljao. Prvo na šta želimo da ukažemo, ali i da podržimo, jeste formiranje nacionalnog prosvetnog saveta, jednog koji zamenjuje tri. I, ne samo zato što zamenjuje tri, nego zato što je to nacionalni savet koga bira Skupština a ne Vlada, i zato što je to nacionalni savet koji je samostalno telo koje donosi, da ne nabrajam šta sve, a ne predlaže ministru. I, naravno, podržavamo što je on reprezentativan, ali upozoravamo na to da moramo voditi računa do kraja njegovog konstituisanja da on mora da bude i kompetentan.
Bez uvrede, autoritet ne znači kompetentnost. Nemojte da isključimo ljude iz prakse, ljude koji poznaju problematiku obrazovanja i vaspitanja, koji znaju taj posao i koji su spremni na inovacije, na reforme u toj oblasti. U vezi sa tim mi smo podneli amandman i o tome ćemo detaljnije pričati.
Kada je u pitanju Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja, mi želimo da podržimo ovaj način organizovanja rada u ovoj oblasti, ali želimo i da upozorimo – ne mislimo da je dobro da u delu koji govori o zavodu ne stoji delatnost zavoda, a detaljno stoje delatnosti centra. Želim da upozorim da ne smatramo dobrim da se ti centri, koji se ukidaju, bilo ih je sedam, prenesu, uslovno da kažem, u zavod, pa da ih opet bude sedam i opet da bude isto.
Pošto vreme ističe, kratko samo – želim da podržim ovu promenu vezanu za izbor direktora škole. Mi smo u praksi imali veoma loših situacija. Na primer, u Obrenovcu, u Tehničkoj školi "Buda Davidović", sad se više ne zove tako, jer ti borci iz antifašističkog rata više nisu u modi, izabran je direktor od strane školskog odbora na predlog nastavničkog veća. Nastavničko veće je izabralo školski odbor. To je dato na saglasnost ministru. Ministar je ćutao, direktor nije izabran. E, sad, ministar može da ćuti, direktor će biti izabran, a može da odbije samo u dva slučaja – ako nije u skladu sa zakonom i ako su poremećeni odnosi.
Želim da upozorim, uz poršku svemu ovome, kod pripremnog obrazovanja na kratak rok od dve godine, da se izvrše sve materijalne i kadrovske pripreme, i na opasnost koja sledi u vezi sa tim. Ministarstvo je moglo da se upusti malo hrabrije u deo zakona koji govori o ocenjivanju.
Vratite brojčane ocene. Još niko nije uspeo da nađe bolji sistem od brojčanog. Kad ga budemo našli, onda ćemo ga primeniti. Ako ništa drugo, isključite opisivanje iz drugog razreda.
Isto tako, i kod udžbenika treba voditi računa da se udžbenici nalaze kao na pijaci, ima ih mnogo. Treba ih svesti na – jedan obavezni, a ne ovako gomila.

Da li još neko želi reč? Izvolite, Miloljub Albijanić.

Hvala. Gospodine potpredsedniče, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Evropa je ušla u 21. vek sa zaključkom da znanje koje je stečeno u 20. veku predstavlja najznačajnije nacionalno bogatstvo.
Naša zemlja, nažalost, u poslednjoj deceniji 20. veka je bila izložena ratovima, sankcijama, izolaciji. Moralne vrednosti su posrnule. Višepartijski sistem koji je nastao prikazivan je kao oblik anarhije i bezvlašća. Škola u takvim okolnostima nije ostala netaknuta.
Rad je zavisio samo od entuzijazma pojedinaca. Prethodnu deceniju u školama označili su štrajkovi i to je jedini oblik borbe za dostojanstvo prosvetnih radnika. Da bi se vrednosni sistemi povratili, uspostavili, nažalost, potrebno je mnogo više vremena nego kada se oni ruše.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pročitaću vam osnovne ciljeve obrazovanja i vaspitanja. Pod jedan, jednaki uslovi školovanja za sve. Pod dva, obezbeđivanje osnovnog obrazovanja za celokupno stanovništvo. Pod tri, pospešivanje kako stabilnosti tako i društvenih promena, jer je zadatak školstva da pruža znanja i stvara stav poštovanja prema kulturnom i istorijskom nasleđu, društvenim institucijama i tradiciji naše zemlje i čitavog sveta.
Sa druge strane, takođe spada u zadatke obrazovanja, da ono pospešuje inovacije i prenosi sledećoj generaciji metode sticanja znanja i prihvatanja odgovarajućih oblika ponašanja koji nam omogućavaju da postižemo dalji napredak. Bez jačeg utemeljenja u prošlosti, kao i u realnost u sadašnjosti, teško da se može postići napredak koji ukazuje na budućnost. A bez napretka i inovacija ugrožena je dugoročna stabilnost društva.
Sledeći cilj je priprema dece za život kao odraslih, naročito u oblasti rada, slobodnog vremena, porodice i društva. Stvaranje motivacije kod učenika da se dalje obrazuju i da se pripremaju za život u svetu koji se nalazi u stalnim promenama. I, naravno, jedan važan cilj je i osećanje prijatnosti kod dece koja idu u školu. Pročitao sam vam ciljeve obrazovanja i vaspitanja, i to zajedničke ciljeve Evropske unije.
Ciljevi koji su utkani u ovaj zakon uklapaju se u ciljeve obrazovanja i vaspitanja u Evropi.
Sledeća tačka kojom posebno želim da se bavim je organizacija i struktura školstva. Ovde je bilo puno polemike u javnosti o strukturi koja je u važećem zakonu: tri plus tri plus tri. Reći ću vam da u Evropi, što se tiče strukture i organizacije školstva, postoji jedno šarenilo i ne postoji jedinstven evropski obrazovni strukturni sistem. Znači, tamo imamo tendenciju produženja obaveznog obrazovanja i vaspitanja.
I ovde u zakonu, takođe, imamo tendenciju produženja, dakle uvrstiće se pripremni razred koji se nalazi u predškolskim ustanovama kao sistem jedan plus četiri plus četiri.
Ono što je u Evropi različito, u nekoliko zemalja postoji tri plus tri plus tri, a u većini zemalja su taj sistem i struktura podeljeni na primarni i sekundarni nivo. Razlika u evropskim zemljama je najznačajnija u tom sekundarnom nivou, gde pojedine zemlje imaju odmah izbor kako će nastaviti školovanje.
Recimo, Francuska ima u poslednjoj godini izbor nastavka, a mnoge zemlje imaju izborne predmete kao mogućnosti da učenici biraju i usmeravaju se kako će nastaviti svoje školovanje.
Sistem 1+4+4, koji je ovde temelj, omogućava i našem sistemu školstva da se prilagodi evropskim tokovima i da uvodimo u završnim razredima osnovne škole, dakle u sedmom i osmom razredu, izborne predmete, a oni se i nalaze u sastavnom delu nastavnog plana i programa, tako da ni u ovom segmentu ne odudaramo od evropskih modela, niti je iko od nas tražio da menjamo samu strukturu školstva.
Sledeća važna tačka izmena i dopuna Zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja jeste nacionalni prosvetni savet. U važećem zakonu postoje tri prosvetna saveta. Postoji savet za usaglašavanje stavova u obrazovanju. Zar to ne predstavlja opterećenje, zar to nije glomazno, zar to nije nešto što u praksi ne može da funkcioniše? Izmenama zakona i pravljenjem nacionalnog prosvetnog saveta, sa jasnim ingerencijama, dobijamo jedno autonomno telo koje će imati značajne ingerencije, koje se odnose na donošenje nastavnih planova i programa, na predlaganje udžbenika, na donošenje standarda različitih vrsta u oblasti obrazovanja i vaspitanja.
Sami znate da danas, što se tiče standarda, čitav niz godina niko nije dirnuo tu tačku, da imamo pojedine škole koje nemaju nijedan računar, nemaju čak ni telefon ni faks, a da imamo škole koje su jako dobro opremljene, ali, nažalost, one su u manjini.
Potrebno je, dakle, da jedno stručno telo, sastavljeno od vrlo kompetentnih ljudi, napravi odgovarajuće standarde, predloži nastavne planove i programe i predloži ministru udžbenike, da ministar ne može sam da odlučuje ko će da ih štampa ili pravi.
Što se tiče nastavnog plana i programa koji donosi prosvetni savet, on jeste fleksibilan. Zahvaljujem ministarstvu i Vladi koji su uvažili amandman da nastavni plan i program sadrže obavezne i preporučene sadržaje obaveznih i izbornih predmeta. Eto fleksibilnosti.
U prethodnom zakonu imali smo procenat, koliko procenata škole mogu da menjaju plan i program. Ne može se procentom tako nešto definisati. Dobili bismo sistem da se u jednoj školi uči jedno, ako postoji fleksibilnost čak od 70% za stručne škole, u drugoj školi bi se učilo nešto sasvim drugo, diplome stečene na takav način ne bi imale istu vrednost.
Ovaj zakon omogućava da se osnuju dva zavoda - za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Na ovaj način ovi zavodi, koji su nezavisne institucije, formira ih Vlada, imaju mogućnost, s jedne strane, da doprinose unapređivanju obrazovanja i vaspitanja pripremanjem adekvatnih predloga prosvetnom savetu i ministarstvu i, s druge strane, da ovaj zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja sprovodi stalno vrednovanje, ono što sada u školi ne postoji; ne postoji vrednovanje ni učenika na adekvatan način, ni nastavnika, ni škola. Moramo uspostaviti vrednosni sistem, tako da možemo jasno videti gde treba intervenisati, gde šta treba poboljšati itd.
U Evropi posebno značajna pažnja se obraća evaluaciji...
(Predsedavajući: Da li koristite i drugih deset minuta?)
Da. Posebno značajna pažnja se obraća na evaluaciju i nadzor. Dakle, na ovaj način, evo tačke u kojoj se približavamo evropskim tokovima. Naravno da je ovaj zavod za vrednovanje kvaliteta potreban kao nezavisna institucija zbog objektivne procene učeničkih dostignuća, zbog vrednovanja pojedinih škola, ali i zbog vrednovanja sistema kao celine.
Sledeće važno pitanje jeste decentralizacija. Na različite načine se pojavljuju objašnjenja u javnosti. Decentralizacija u ovom zakonu ima tri segmenta - jedan je upravljanje, drugi je finansiranje, treći je nastavni planovi i programi.
Što se upravljanja tiče, direktora ustanove bira školski odbor. Školski odbor je sastavljen od tri člana iz reda nastavnika, tri člana iz reda roditelja i tri člana iz reda lokalne zajednice, što znači da je izbor direktora vezan na niži nivo. Ministarstvo ne daje saglasnost, a ćutanje administracije znači da je direktor izabran. Naravno, ukoliko nastupe problemi, ministarstvo reaguje, takav izbor zaustavlja.
Što se tiče finansiranja u važećem zakonu, finansiranje koje se tiče nastavničkih plata ide sa centralnog nivoa iz budžeta. Finansiranje koje se tiče materijalnih troškova je spušteno na lokalni nivo. Ono što je zadatak ministarstva i što postoji kao problem u praksi jeste da nemamo u Srbiji ravnomerno raspoređivanje baš tog dela budžeta koji je spušten na lokalni nivo, a i pitanje je kolike su mogućnosti pojedinih opština da se time bave, kolike su mogućnosti opština da izdvajaju sredstva za školstvo. Na tom polju se naročito mora obratiti pažnja, jer su problemi u praksi vidljivi.
Što se tiče nastavnih planova i programa, čuo sam i na odboru komentare da nastavni planovi i programi nemaju fleksibilnost. Njih donosi prosvetni savet, a školske programe donosi organ upravljanja škole. U ovom segmentu nastavnih planova i programa koje sam pomenuo za obavezne i preporučene sadržaje, ako prosvetni savet školi određene sadržaje preporuči, taj deo nastavnog plana i programa je zapravo fleksibilan. Škola, recimo elektrotehnička, može da prihvati, ali može reći da ima određenu specifičnost i da smatra da je bolje svoje slobodne sadržaje u školski program da stavi.
Jedno pitanje je ovih dana u javnosti izazvalo veliku polemiku. To su licence za nastavnike. U važećem zakonu za licence je predviđeno da se obnavljaju svakih pet godina. Smatramo da je to jedan od oblika prinude za nastavnike. Ako vi svakih pet godina morate da obnavljate licencu, to znači da svakih pet godina ulažete određeni napor koji je obavezan. S druge strane, imamo primer iz prakse, ja sam čovek iz škole, da su neki nastavnici već stigli do sto bodova a da nemamo vidljiv efekat šta su time dobili.
U ovom zakonu ostalo je stručno usavršavanje i napredovanje nastavnika. Na ovaj način nastavnici se motivišu da svojim dodatnim radom, stručnim usavršavanjem, stiču određena zvanja.
Poznati su primeri u Evropi da se za takva zvanja ili takve lestvice nastavnici nagrađuju dodatnim finansijskim sredstvima ili se može, kao drugi oblik u normativu o radnoj nedelji nastavnika, definisati način kada dobije recimo najviši naziv da ima određene povlastice. Znači, to su primeri koji u Evropi za vrednovanje rada nastavnika postoje.
Ono što sam još hteo da kažem to je da sam imao priliku da se upoznam sa dokumentom Saveta Evrope, a to je mišljenje o važećem Zakonu o obrazovanju i vaspitanju u trenutcima kada je donet u Skupštini. Zanimljivo je da je stav tih stručnih ljudi u Savetu Evrope izrazio više brige za naše obrazovanje nego tadašnje Ministarstvo prosvete. Oni su rekli da je jako važno da se obazrivo odnosimo prilikom primene zakona, jer je potrebno sagledati posledice koje takva primena nosi.
Oni su rekli da postoji opasnost da prihvatanjem evropskih trendova mogu neke druge zakonodavne oblasti doći u pitanje. Znači, potrebno je mnogo rada i dugi niz godina da ujednačavamo naš obrazovni sistem sa tačno određenom tipskom zemljom u Evropi.
Naravno, oni su sugerisali da se napravi nacionalni centar koji je sada nacionalni prosvetni savet. Oni su izrazili zebnju da li pored novčanih sredstava, koja su neophodna za primenu zakona, postoje ljudi u sistemu koji će obezbediti da zakon funkcioniše. U praksi se pokazalo da postoje veliki otpori, a i otpori u onim segmentima koji nisu do kraja sagledani i čije posledice i dan-danas nisu izračunate. Oni se jasno zalažu da postoje supervizori na lokalnom i nacionalnom nivou, što u ovom zakonu imamo, ali su izrazili utisak da postoji izvesna konfuzija oko zaduženja zadataka i odgovornosti i smatram da, što se tiče nadzora, Ministarstvo prosvete u ovom zakonu ima ingerencije nad tim.
Potrebno je da obavi jedan veliki posao, da tu bude prisutna pre svega stručnost i kvalifikacija ljudi, da to na valjan način obavljaju, a posebno zbog toga što mogu dati negativno mišljenje o radu određenog nastavnika. Znači, prvi korak Ministarstva jeste da tu napravi dobar kvalitet i da onda dalje nastavi sa takvom vrstom poslova.
Ono što je još u tom dokumentu rečeno to je da postoji kontradikcija u pogledu razvoja privatnog obrazovanja. Nažalost, u prethodnom i u ovom zakonu mi nemamo jasno razrađene mehanizme za privatne škole, i to je segment kojim se mora Ministarstvo pozabaviti u budućnosti, da bi prosto na najbolji mogući način izjednačili kriterijume kod državnih i privatnih škola i omogućili, naravno na ravnopravan način, da privatne škole imaju učešće u obrazovnom procesu u Srbiji.
Ono što je jako važno, sugerisali su kada se ide u promene svi činioci treba da se sastanu, da se napravi dogovor, dikusija o tome i da se u određeni školama ide na eksperiment. Naravno, bez takvih pripremnih radnji, bez postepenog uvođenja promena, može doći do velikih problema kojih smo svedoci. Naravno da se G17 plus zalaže da se ovaj zakon prihvati i zalaže se da nastavimo sa promenama u obrazovanju, ali na način koji bude kreirao nacionalni prosvetni savet sa svojim stručnim timom, i da se promene metodi rada i naš odnos prema učeniku, jer pažnja prema učeniku mora biti sve veća, da se sa takvim vrstama promena krene. A to ćemo uraditi ako što efikasnije radimo, što pre izaberemo nacionalni prosvetni savet i u njega stručne ljude, i stvorimo odgovarajući ambijent u školama da se sa takvim vrstama promena krene.
Kada sam jednog nastavnika pitao – kažite mi, pošto se ne bavite zakonodavnom delatnošću, šta su ključne stvari u školi danas o kojima treba voditi računa.
On kaže – prvo, sistem discipline kojeg se pridržavaju učenici, nastavnici, roditelji i rukovodstvo škole, drugo, veća plata, treće, mera u težini gradiva, četvrto, đačke klupe i stolice da liče na nešto i peto, prava psihofizička kontrola profesora, a ne reda radi.
Kada pogledamo kojih je to pet stvari, shvatićemo da su te stvari zapravo utkane u ove izmene i dopune Zakona o obrazovanju i vaspitanju. Što se mere u težini gradiva tiče, pričao sam već o nastavnim planovima i programima, što se đačkih klupa i stolica tiče, kada ćemo konačno te standarde usvojiti, da naši đaci u školama imaju pristojne uslove za rad. Za sve ovo se zalaže G17 plus i ovo nije kraj našeg zalaganja. Nastavićemo da i dalje utičemo na prosvetne vlasti da u promene obrazovanja idemo kako valja.

Reč ima narodni poslanik Gašo Knežević, kao ovlašćenik predstavnik poslaničke grupe.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministarka, drage kolege poslanici, kažu da je istorija učiteljica života, pa se setimo malo istorije. U prošlom i ovom veku, da ne računamo pre toga, izvršene su četiri reforme obrazovanja. Dakle, priča o nekih 20-30, to su sve priče radi priča, a zapravo ih je bilo četiri.
Pre 226 godina uvedena je u Somboru učiteljska škola. To je uradio Avram Brazović, Srbin koji je završio u Beču školu i doneo bečki program na srpsko tlo. Tradicija, dobra tradicija ima svoje bečke korene. Da je završio svoju školu u Parizu, verovatno bi doneo pariski program, ali završo je u Beču.
Onda smo pokušavali da tu školu načinimo boljom, jer naravno u obrazovanju uopšte ne želim da kažem da je neko nedobronameran, svi su dobronamerni, i ti naši pokušaji su se u prošlom veku sveli, 20 i neku godinu, na uvođenje četvorogodišnjeg obaveznog obrazovanja. To je prvi veliki zahvat. Drugo, 1958. godine produženje obrazovanja na osam godina. I treća, koja je po meni neka prelomna, a o njoj je nešto rekao gospodin Nenad Lemajić, to je Šuvarova refroma, koja predstavlja reformu samo srednjeg školstva. Dakle, Šuvar nije kačio osmogodišnje škole.
Sledeća velika reforma, ili njeni pokušaji, bila je 2003. godine, kada smo pokušali da od osmogodišnjeg napravimo devetogodišnje obavezno obrazovanje. Naravno da taj deveti razred nije imao šanse da zaživi, jer da bi zaživeo bilo je potrebno da prođe četiri-pet godina, jer kada bi napravili treći ciklus od sedmog do devetog, njegova implementacija bi zahtevala još četiri godine.
U svakom slučaju, imali smo dete i prosuli smo ga. Nismo mislili njemu loše. Mislim da smo to uradili, svi mi, ako to uradimo iz straha, o tome ću govoriti po podne. Sada bi nešto o faktima.
Znam koje će obrazloženje da nam da Ministarstvo prosvete na naše pitanje da obrazloži hitnost postupka. Pokušaću da predupredim odgovor. Odgovor će biti – zakasnili ste sa programima, to je jedan; dva, udžbenici. To su dva jedina razloga koja mogu stajati da bi aktivirali onaj član Poslovnika na koji smo se mi pozvali.
Programi – bilo je spremno za prvi razred odavno, za drugi razred na vreme i za sedmi razred se kasnilo. Nije sporno. Kasnilo se zbog toga što nije napravljen kontakt između Saveta i Ministarstva i zato što će videti Prosvetni savet, ako ga vi budete formirali kao glomazno telo, zbog toga što su se pojedini iz profesije, recimo, matematičari, istoričari itd, borili za svoje dvorište. Trebalo je usaglasiti sve njih da naprave kompromise i da pristanu na procente raspodele časova.
Tu nas je ometala, naročito, grupa matematičkih predmeta. U delegaciji matematičara su bili ljudi koji sada kažu da nisu učestvovali u radu na pripremi našeg zakona. Njima na čast takvo ponašanje. Samo moje dobro vaspitanje će me održati kod toga da im ne kažem ime. Oni koji znaju, dobro su ovo čuli.
Ovi programi koji će sada biti doneti, ukoliko se usvoji ovaj zakon, stići će školama mesec dana pre nego što počne školska godina, u onako dobrom slučaju. Naši programi, koji su već gotovi od početka marta, objavljeni i na javnoj raspravi, oni njih odavno znaju. Prema tome, donošenje planova i programa, kako se sada zove, nije razlog hitnosti.
Ostaju udžbenici. Sa njima je stvar sledeća: za prvi razred već postoje knjige od prošle godine; gotove su knjige za drugi razred, pregledane, dobile dozvolu od komisija i, na zahtev ministarke, u petak će da joj iznesu da potpiše izveštaj komisije, za štampu. U subotu je zakazana prezentacija novih knjiga na Saboru učitelja u Prijepolju.
Za drugi razred – stvar je ista: gotove knjige, ministarka zahtevala da joj se u petak iznese, prezentacija je u Prijepolju. Poslednji – sedmi razred, zavod i još neki izdavači su spremni, ali MPS je naložilo da se knjige ne pregledaju od strane komisija. Znamo da knjige postoje, ali ne znamo koliko su kvalitetne, jer ih komisije nisu pregledale. Znači, izazivanje opšte opasnosti i zbog toga hitnost postupka.
Naša koncepcija se bazirala na nekoliko fakora. Ti faktori su bili nova, šira institucionalizacija sistema. Zato su formirani savetni centri i zapravo su morali da doprinesu i decentralizaciji, jer u podeli nadležnosti između Ministarstva i centara trebalo je stručne poslove preneti na centre i ova tri saveta koja u našem konceptu postoje, a Ministarstvo da zadrži onaj administrativni deo poslova.
U svetu postoji jedan jako centralizovan sistem, to je francuski. I oni ga napuštaju. To je sistem koji potpuno dosledno, na Odboru za prosvetu odao sam priznanje, zastupa Srpska radikalna stranka. Moj sistem nije sistem centralizacije.
Uvek ću sesti da sa njima razgovaram koji je bolji, da merimo argumentima. Međutim, novi koncept koji se sada zalaže, jeste poluriba, poludevojka, zapravo, nije skoro ništa.
Nažalost, izgubili smo koncepciju i merljivost. Jedan od oslonaca našeg koncepta je bila merljivost. Postoji kategorija koja se zove dodata pedagoška vrednost. To je ralika između deteta koje je primljeno u prvi razred ili u prvi razred srednje škole i deteta koje je izašlo, od onog što je znalo, do onog dokle je došlo. To je dodata vrednost. Da bi se ona merila, potreban je instrumentarij. Taj instrumentarij je samo ishod. Zbog toga, ukidanjem ishoda, mi smo izgubili i tu koncepciju.
Mogu da nabrajam i dalje, ali ću ovde stati jer ću koristiti drugi deo svog vremena po podne. Sada ću vam pročitati nekoliko pasusa iz pisma koje sam dobio od strane direktorke jedne beogradske škole. Bio sam primoran da saznam iz koje je stranke - iz jedne od stranaka koje su sada na vlasti. Ostaje vam moja reč da vam govorim istinu. Naravno da ću štititi njenu privatnost.
"Implementacija reforme i donošenje Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja prethodila je dvogodišnja procedura u kojoj se tražio model sistema obrazovanja koji bi najviše odgovarao našem kulturnom podneblju, a u kojoj su učestvovali nastavnici, roditelji, direktori, predstavnici lokalnih zajednica, stručnjaci.
Mogućnost da poslanici u obrazovanju konačno upotrebe svoju stručnost i da sami koncipiraju programe rada, pokrenulo je veliku radnu energiju i stvaralački potencijal. Da bi se izbegla proizvoljnost, improvizacija i omogućilo praćenje kvaliteta, nužna je bila usmerenost na ishode i osnivanje nezavisnih centara. Izgovor za ukidanje reforme, da škole u unutrašnjosti nisu u istoj situaciji kao u velikim gradovima, nije opravdan, prvo zbog toga što je veliki broj škola u razvojnim i pilot projektima, baš iz unutrašnjosti; zatim, utopija socijalne i geopolitičke uravnilovke, nikada neće biti ostvariva.
Naše je da se trudimo da obezbedimo koliko je moguće jednake uslove za sve, ali ne ako što ćemo zaustavljati one koji napreduju, nego što ćemo gurati i vući one koji zaostaju. Treba naglasiti – reforma je imala u sebi ugrađenu mogućnost stalnog korigovanja i prilagođavanja datim okolnostima, permanentnog proveravanja i ponovnog vrednovanja. Nije bila jednom bespogovorno zacrtana, nego je pretendovala da bude živi organizam koji će se oblikovati prema potrebama dece i društvenog okruženja".
Naravno, ovo su citati iz pisma.