Drage dame narodne poslanice, gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan od veoma važnih sistemskih procesnih zakona pa ću, pre nego što počnem da ga hvalim, da apelujem na gospodina ministra, koji je tu, da nam što pre dostavi i druga dva nedostajuća da upotpunimo sliku. Radi se o zakonu o izvršnom postupku i zakonu o parničnom postupku. Tek tada ćemo imati potpuno jasnu sliku koliko je ovaj zakon o stečajnom postupku dobar.
Nije lako puno hvaliti nešto što je dobro, mnogo je lakše kuditi čak i ono što je dobro, pa ću isto tako da kažem da lično, kao advokat sa 30 i više godina staža upravo u ovoj materiji, imam određene primedbe na taj zakon, a prva među njima je da mi se čini da je zakon blag.
Inače sam pristalica pravila "dura lex, sed lex" - "oštar zakon, ali zakon" i mislim da u kaznenim odredbama možda nije obuhvaćeno sve ono što bi trebalo da bude, ali s obzirom da su rokovi predviđeni ovim zakonom izuzetno kratki i siguran sam da će izazvati određene probleme u praksi poštovanje ovakvih rokova, možda je i ovo dobro rešenje, da kroz određeno vreme vidimo mogu li sudovi da isprate ovakvu dinamiku i ovakvu brzinu sprovođenja stečajnih postupaka, pa tek onda da odredimo ozbiljnije sankcije ili da eventualno dobijemo novi predlog sa eventualno modifikovanim rokovima. Ni ja nisam siguran da sudovi mogu da ispoštuju ovu brzinu kako je to ovim zakonom, što se rokova tiče, postavljeno.
Druga stvar koja meni lično smeta je određen prioritet države u naplati potraživanja. Naime, tačno je da je država u principu i najveći poverilac, ali takav najveći poverilac koji ima bezbroj drugih mogućnosti da ne dospe u poziciju da bude najveći poverilac. Međutim, kroz isplatne redove, iako je pravo države relativno ograničeno, ono ipak postoji, pa su oni pravi poverioci, koji su možda svojom neobazrivošću došli u tu poziciju, stavljeni iza države. To mi malo smeta. Sve ostalo je odlično, sve ostalo je vrlo efikasno, sve ostalo je vrlo lako i vrlo jasno. Mi pred sobom imamo jedan lep i kvalitetan zakon.
Posebno sam oduševljen zakonom o licenciranju stečajnih upravnika, iako ova tačka nije sada na dnevnom redu. Mislim da je ovo krajnje vreme da se jedan takav zakon donese i pretpostavljam da će osim imenika kao službenog upisnika licenciranih stečajnih upravnika vrlo brzo svetlost dana ugledati i jedna javna baza podataka koja će nam omogućiti da u svakom momentu utvrdimo i vidimo ko su ti ljudi koji će činiti jedno telo i iz kojih će se birati i imenovati stečajni upravnici.
Ako stvari zovemo njihovim imenom i ako koristimo prave termine, onda ne mogu da kažem da mi ne smeta pokušaj da kroz zakon o stečajnom postupku kolege iz najveće opozicione stranke provlače jednu socijalnu notu. Mislim da to jedno sa drugim nikako ne može da ima veze, da je, naprotiv, stečaj kraj svake socijalne priče. Drugo je pitanje odgovornosti i drugih posledica koje po radnike otvaranje, vođenje i zaključivanje jednog stečajnog postupka ima.
Prema tome, ne vidim kako logički te dve stvari uopšte povezati, stečaj i eventualni njegov uticaj na socijalnu politiku i obrnuto. Firma radi ili ne radi, može da radi ili ne može da radi, i tu već jednom moramo da budemo potpuno jasni. Kada je nečemu kraj treba ga stvarno zatvoriti. Ovako imamo bezbroj bunara po Srbiji koji su presušeni. Mi ih nešto održavamo, farbamo, molujemo, ali vode u njima nema.
Treba ih konačno jednom sve lepo zatravniti, zapušiti, otvoriti spomen-česme tamo gde za to ima uslova i urediti čitavo to polje kako treba.
G17 plus će svakako glasati za ovaj zakon, jer ove primedbe koje lično imam nisu ozbiljne u tolikoj meri da bi mogle da izazovu bilo kakav suprotan zaključak.

Reč ima narodni poslanik Svetislav Krstić, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, želeo bih samo da malo prokomentarišem zadnjih par rečenica mog uvaženog kolege iz Novog Sada, mislim na kolegu Nikolu. Rekao je da ne vidi nikakvu vezu između stečaja i socijalne politike, dakle, da stečaj predstavlja kraj. Mislim da se reč "stečaj" doživljava u jednoj pogrešnoj konotaciji. Ovde se kod nas pod stečajem podrazumeva likvidacija, i to prinudna likvidacija određene firme. Stečaj treba da bude postupak, između ostalog, i za ozdravljenje onih firmi koje se mogu ozdraviti, a ne neka prinudna likvidacija, bankrot i slično.
Šta se dešava sa ljudima koji su zaposleni u toj firmi nakon proglašenja stečaja i ostaju na birou, odnosno ostaju bez posla? To je očigledno jedan aspekt o kome se mora voditi računa. Naravno, ne znači da zakon o stečaju, koji definiše stečajni postupak, mora do kraja da razreši celu ovu problematiku. Postoje i drugi zakoni koji se bave elementima socijalne politike, ali u svakom slučaju, sam postupak stečaja mora da podrazumeva i taj socijalni momenat.
Samo bih da podsetim neke od kolega koji se sećaju, neki su to zaboravili, a neki verovatno nisu ni znali, da je početkom 1990. godine u srpskoj privredi započeo talas reformi, talas privatizacije i da po tome nismo zaostajali mi ovde u Srbiji za nekim republikama bivše SFRJ, a i zemljama u okruženju.
Ja sam bio protagonista u jednom stečaju, to je možda najveći stečajni postupak ili jedan od najvećih koji je rađen u našoj zemlji, a to je stečaj Fabrike sintetičkog kaučuka u Elemiru. U tom postupku koji je trajao manje od godinu dana, urađen je relativno brzo, za kratko vreme, izvršen je stečaj i ta fabrika je ozdravljena. Jedan veliki gubitaš je postao jedna od najproduktivnijih fabrika u sastavu pančevačke Petrohemije.
Zbog čega ovo govorim? Pre početka stečaja u Fabrici sintetičkog kaučuka je bilo zaposleno negde oko 980 radnika, nakon stečaja ostalo je 443 radnika, a šta je sa onom razlikom - za tih 500 radnika je bio napravljen adekvatan socijalni program i ti ljudi nisu ostali bez posla. Znači, svi učesnici u stečaju, Vojvođanska banka, pančevačka Petrohemija, SO Zrenjanin itd. obavezali su se i napravili program kako da se zbrinu ljudi koji su zbog stečaja, zbog ozdravljenja te velike fabrike ostali bez posla.
Prema tome, mislim da je primedba koju je izneo moj cenjeni kolega Todorović ispred SPS-a, da se u ovom zakonu ne vodi računa o socijalnom aspektu, vrlo ozbiljna primedba i da bi se cela ova problematika morala dopuniti odgovarajućim normativima i zakonima koji regulišu taj socijalni aspekt.
Rekao sam da stečaj nije ništa strašno. Naime, u tržišnim privredama je stečaj takoreći svakodnevna pojava, neke firme idu u stečaj, neke firme se osnivaju i tako se sve to odvija. Ako mi shvatimo stečaj kao način da se likvidiraju firme koje nemaju budućnost, onda je to u redu. Ako shvatimo stečaj kao način da se raščisti prostor za neku "kumovsku" ili "burazersku" privatizaciju, onda to nije u redu. Plašimo se da je priča oko stečaja vezana za to da se prosto želi postići određeni način kako bi se privatizacija ubrzala, ali ponovo na uštrb interesa onih koji su zaposleni u preduzećima.
Mogao bih da navedem primer privatizacije "Sartida". Pre privatizacije, "Sartid"... vi znate o tome, piše u novinama, sada sam gledao u nekim novinama na dve stranice, na srpskom jeziku, latinicom i na engleskom jeziku, isto latinicom, ima nekakav tekst u kome vlasnik "Sartida", "US Steel" Srbija piše o sebi itd. Međutim, želim da vas podsetim na neke činjenice, a o tome bi verovatno detaljnije mogao da kaže i gospodin ministar Vlahović, da je u slučaju privatizacije prethodio stečaj. Taj stečaj je urađen pod vrlo sumnjivim okolnostima, tako da je "Sartid" kupljen za veoma male pare.
Mislim da će verovatno tu imati posla i drugi koji se bave sa druge tačke gledišta ovim procesima, ali želim da kažem da neće biti dobro ako se stečaj koristi kao nešto što treba da stvori uslove za tu "burazersku privatizaciju".
Još bih rekao nešto, jer vidim da imam još par minuta vremena, što je vezano za ovu problematiku - stiče se utisak, kada bi neko došao sa Marsa i slušao neke predstavnike bivše vlade stekao bi utisak da sa DOS-om odnosno DS-om sve počinje, da počinje privatizacija, da počinju reforme, jednostavno, sve počinje sa njima. To nije tačno, ja ću vas podsetiti da je najveća privatizacija u našoj zemlji do sada privatizacija stambenog prostora. Otkup stanova jeste jedna velika privatizacija, koja je sigurno stvorila uslove da ljudi koji su živeli u tim stanovima steknu određenu bezbednost za sebe i svoje porodice.
Takođe, kada govorimo o privatizaciji, ne smemo da zaboravimo da je u našoj zemlji više od 80% obradivog zemljišta, livada, šuma - privatna svojina; molim vas, i kako tu možemo da govorimo o privatizaciji, jedino ako neko misli da sada treba neko drugi da dođe iz inostranstva i da od tih privatnika, naših ljudi, kupi budzašto te njive, livade, i to bi bila neka druga privatizacija. Znači, mi nemamo tu prostora da govorimo o nekakvoj privatizaciji.
Znači, nije tačno da je 2000. godine počela privredna reforma, privatizacija itd. Kada su u pitanju rezultati privrede u prethodnom periodu i rezultati rada Vlade o kojima je često bilo govora ovde od strane predstavnika DS-a, ja ponavljam ono što sam rekao pre mesec ili dva dana za ovom govornicom...
(Predsedavajući: Gospodine Krstiću, izvinjavam se, vreme, molim vas, pošto je osam minuta, ispunili ste bonus, završite.)
Samo još pet sekundi. Po Heritač fondaciji koja indeksira privrede, uspešnost privreda svetskih zemalja u 2003. godini, gospodine ministre, naša privreda ne nalazi indeksirana među 155 zemalja; 2002. godine smo bili na 148. mestu. Radi poređenja, Albanija je na 80. mestu, Makedonija se nalazi na višem položaju, i to sve govori o tome kakva je bila privreda u prethodne tri godine. Hvala.

Reč ima narodni poslanik... Izvinjavam se, replika, gospodin Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, izašao sam da podsetim narodne poslanike da DS nije u vlasti još od 4. marta 2004. godine, s obzirom da ima jako puno neobaveštenih u ovoj skupštini; neki dan smo videli da su neki poslanici neobavešteni ko je predsednik Republike Srbije, a ja ću vas podsetiti, to je gospodin Tadić, izabran u nedelju, a danas vidimo da se meni, usled neobaveštenosti, poslanici obraćaju sa - gospodine ministre. Ja nisam ministar već četiri ili pet meseci.
Bivša vlada nije tema ove Narodne skupštine, nego je tema sadašnja Vlada Republike Srbije i rezultati koje sadašnja Vlada ostvaruje. Tačnije, tema ove skupštine jeste zakon o stečaju, za koji iskreno priznajem da smo ga mi pripremili, prezentovali još pre godinu dana i za koji iskreno kažem da će ga DS podržati ukoliko ostane u neizmenjenom tekstu.
Ako vas interesuje šta se dešava sa slučajevima stečaja poput "Sartida", pošto prethodni govornik pripada političkoj grupi koja jako ceni mišljenje sindikata, najbolje je da se raspitate kod sindikata te iste kompanije koji su svojim saopštenjima vrlo jasno poslali poruku - ostavite nas na miru, prvi put imamo perspektivu, imamo budućnost, prvi put smo realno plaćeni za ono što radimo, prvi put imamo kompaniju koja ne pravi gubitke, nego redovno plaća svoje poslovne obaveze, prvi put imamo preduzeće koje ne samo da vraća redovne, tekuće obaveze, redovno isplaćuje plate, nego plaća i doprinose i poreze državi. Preduzeće koje je danas, ne prema izjavama one vlade o kojoj vi i dalje zbog sindroma opsednutosti i dalje pričate, nego prema izjavama ministra iz ove vlade, najveći srpski izvoznik.
A, ako je i bilo nekakvih malverzacija od strane onih koji su vodili stečajni postupak, a podsetiću vas, danas je u Srbiji u toku na hiljade stečajnih postupaka, koji se vode nezavisno od izvršne vlasti, e onda ti koji su eventualno učestvovali moraju da snose, naravno, zakonske sankcije.
Jako je loše da se ova govornica u ime zaštite radnika, u ime boljeg životnog standarda koristi upravo protiv tih istih radnika i protiv tog istog povećanog životnog standarda našeg stanovništva. O tome ne treba da vas opominjemo mi, već ste opomenuti od onih, tj. radnika u čije ime govorite i za čije interese se navodno zalažete.

Reklamirate povredu Poslovnika? Izvolite, samo nemojte, molim vas, da pominjete imena, da ne biste izazivali replike.

Javio sam se samo iz jednog razloga, a to je, pošto je prethodni govornik pomenuo da mi, pri tome je verovatno mislio na SPS, posedujemo neki sindrom opsednutosti, što vi ipak niste psiholog, vi ste psihijatar, a možda i jeste, tako da ne verujem da je ta kvalifikacija tačna. Prema tome, izašli ste iz domena oblasti koju poznajete. Želim da kažem da nemamo mi nikakav sindrom opsednutosti. Prosto, naš je zadatak, kao SPS, da o socijalnom momentu, koji je u našem programu na mestu broj jedan, vodimo računa. Mi sve posmatramo, sve zakone, sve što ste vi radili, što radi ova vlada, kroz socijalni momenat. Socijalni momenat znači da se vodi računa o čoveku. Pa valjda su ljudi i početak i kraj cele ove priče u kojoj svi mi učestvujemo.
Što se tiče "Sartida" i izjave da je sindikat oduševljen sa onim što se desilo sa "Sartidom", ja baš nisam siguran u to. Donedavno smo na televiziji i u medijima imali štrajk koji je trajao nedeljama itd. Znači da tu nije baš sve tako kako smo sada čuli od prethodnog govornika. Prema tome, nije to sve baš tako i ne bi trebalo niko da se ljuti ukoliko postoje i drugačiji pogledi. Mislim da smo mi ovde da zajednički nađemo nekakvu soluciju, a ne da svako forsira i misli da je on isključivo u pravu. To je upravo ono o čemu sam ja govorio. Bivša vlada i bivši ministar misle da je sa njima sve počelo. To nije tačno.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Slobodan Pajović.

Dame i gospodo, jasno je da bivši režim i predstavnici bivšeg režima nisu formalno na vlasti, ali je takođe jasno i svi smo svesni tragičnih posledica koje je ta vlast ostavila na građane Srbije. Takođe je jasno i mi iz SRS-a odlično znamo da je Vlada ovog režima kontinuitet Vlade prethodnog režima. Zato nije bilo potrebe da se ovoliko danas za ovom govornicom dokazuje da je ovaj zakonski tekst predlog one bivše vlade. Znamo mi da ste vi ista vlada, samo se trenutno drugačije zovete. Takođe znamo da će ovaj i ovakvi zakoni vrlo brzo da i jedne i druge stave pod tačku - bivši.
Interesantno je da mi danas govorimo o zakonu o stečaju u vreme kada Srbija nema ministra privrede, kada je najznačajnije ministarstvo zahvaljujući volji i želji Vojislava Koštunice ostavljeno bez ministra. Mi iz SRS-a takođe znamo da je gospodin Maršićanin pobegao sa ove funkcije, bežeći u stvari od odgovornosti, zato što je obećao građanima Srbije da će izvršiti reviziju 82 već učinjene privatizacije. Normalno, ne može to da uradi, upravo iz razloga koji sam rekla na početku.
Takođe, tačno je da i ministar pravde ima šta da kaže o stečajnom postupku, ali pre svega o stečajnim postupcima koji su se u Srbiji vodili do dana današnjeg, počev od početka 2000. godine.
Ima mnogo toga ministar pravde da kaže o zloupotrebama u trgovinskim sudovima, ima ministar pravde da nam objasni ovde kako je to do pre desetak dana predsednik Trgovinskog suda bio Goran Kljajević, poznat po nizu malverzacija u stečajnim postupcima, poznat i opisan u knjizi Milene Arežine "Dan izdaje, noć prevare" kao predsednik kriznog štaba, koji je upao u Privredni sud sa Miletom Lukovićem na čelu, poznat po malverzacijama vezanim za robne kuće, "Elektrotehnu", za prodaju najboljih lokala "Elektrotehne" u elitnim delovima Beograda Stanku Subotiću Canetu, poznat po aferi "Mercedes-Benz" i privatizaciji "Mercedes-Benz"-a itd.
To je ono što bi trebalo ministar pravde ovde da nam objasni, a ne da priča o zakonu o stečaju, o kojem zaista nije kvalifikovan da govori. Ministar pravde ipak reče da je ovaj zakon prvi korak u rešavanju problema u privredi.
Ako znamo da je u Srbiji trenutno u toku stečaj u hiljadu preduzeća, onda zaista ovakav zakon nije prvi nego poslednji korak ka definitivnom uništavanju srpske privrede.
Ovde je izrečeno niz pohvala od strane vladajuće koalicije i ministra pravde o tekstu ovog zakona. Kaže, između ostalog, da je redosled namirenja poverilaca sačinjen uz saglasnost reprezentativnih sindikata. Niko nikada još nije ovoj skupštini ni građanima Srbije objasnio šta su to i koji su to reprezentativni sindikati, koji su vam to kriterijumi za određivanje sindikata.
Da li su to oni koji vam se pridružuju u izbornoj kampanji i što vas podržavaju u izbornoj kampanji? Pretpostavljam da ste na te mislili, da su vam oni reprezentativni.
Kažete, ministar to naglašava, da stečajni upravnik odgovara lično svojom imovinom u postupku stečaja. Nigde nijedan član zakona nije objasnio na koji način.
Sve ove pohvale lepo bi zvučale da se na kraju iza svega ovoga ne krije agencija za licenciranje stečajnih upravnika, odnosno i formalno i zvanično stvaranje lobija za kriminalne radnje i krađu u privredi Srbije. Ovaj zakon nije objasnio šta je to garant kvaliteta rada stečajnih upravnika.
Ovde se čulo da je bilo malverzacija u dosadašnjim postupcima stečaja. Nije to sporno, ali ako se donosi nov zakon, onda taj zakon mora da ima odredbe koje će biti garant da više neće biti malverzacija. Ovaj zakon tako nešto ne predviđa.
Ne stoji u ovom zakonu na koji način će se srpska privreda zaštititi od novih lanaca i katanaca koji su intenzivno počeli da se stavljaju na srpske fabrike od 5. oktobra 2000. godine. Nije ovaj zakon objasnio ni na koji način će se srpska privreda zaštititi od Zorana Janjuševića i sličnih i već spomenutog Gorana Kljajevića.
Takođe nije objašnjeno u zakonu kako će se rešiti kriminalni stečaj u Brodogradilištu "Beograd" sa Janjuševićem u glavnoj ulozi, kako će se rešiti kriminalni stečaj "Elektrotehne" i Stanko Subotić Cane u tom postupku, kako će se rešiti kriminalni stečaj u Robnim kućama "Beograd", "Beku", "Ineksu".
Zašto ne kažete istinu građanima Srbije, da je ovaj zakon u stvari treća i poslednja faza lopovske privatizacije u Srbiji? Prodali ste što se moglo prodati na tenderu, pa na aukcijama, pa preduzeća koja ste nažalost doveli u fazu da ne mogu da se prodaju po ova dva osnova rasprodaćete putem stečaja, ponovo ćete i primenom ovog zakona još milion radnika ostaviti na ulici i bez posla. Ako je to ono što vi zaista hoćete, znamo da jeste, bilo bi pošteno da to i kažete građanima Srbije.
Ovim zakonom ćete rasprodati sve privredne resurse u zemlji koji još iole vrede. Ovo je definitivno nastavak kriminalizacije u Srbiji i očigledan dokaz kontinuiteta bivšeg i sadašnjeg režima.
Jedan deo birača u Srbiji uspeli su da ubede Tadić, Karić i Koštunica da su se udružili da pomognu Srbiji, ali je istina i danas već pokazujete ovim zakonom da su se udružili da bi u što više privrednih preduzeća u Srbiji dodali nove lance i katance, da su se udružili samo zarad gole vlasti i zarad definitivne propasti Srbije.
Zbog svega toga SRS neće glasati za ovaj zakon. Uložili smo jedan broj amandmana na zakon, ukupno 33 amandmana. I, zamislite koliko ste ovo perfektno uradili, da nijedan amandman Vlada nije prihvatila. To nisu uradili ni ovi iz formalno bivšeg režima.
Pojedinačno u ovom zakonu navešću samo nekoliko najdrastičnijih članova, inače ćemo govoriti o tome kada budemo raspravljali o pojedinostima.
Recimo, uslovi za imenovanje stečajnog upravnika – vi ste ovde naveli toliko nejasnu formulaciju, koja ne kaže ništa, umesto da ste rekli da lice koje ima visoku stručnu spremu i radno iskustvo u rukovođenju privredom, da je uz to sudski veštak, može biti i stečajni upravnik; zaista ne vidimo šta još treba dodati tome da bi neko lice bilo stečajni upravnik.
U ograničenju ko ne može biti stečajni upravnik očigledno ste namerno izostavili da to ne mogu biti izabrana, imenovana i postavljena lica u organima državne uprave, upravnim i sličnim organizacijama, da biste mogli preko lokalne samouprave da u lokalu uništavate i rasprodajete srpsku privredu i ostavljate građane bez posla.
Neću više govoriti o pojedinostima, govorićemo u drugom delu, pošto i moje ostale kolege imaju šta da kažu o ovom zakonu.
Sada vas molim, gospodine predsedavajući, da utvrdite kvorum, jer je očigledno da sam i ja govorila u sali gde nema kvoruma.

Pozovite poslanike iz hodnika da uđu u salu.
Molim narodne poslanike da ubace identifikacione kartice u poslaničke jedinice da utvrdimo kvorum.
Pošto nemamo kvorum, dajem pauzu od 10 minuta.
(Posle pauze.)