Da li još neko od predstavnika, odnosno šefova poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: SRS, DSS, DS, G17 plus i SPS.
Dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Krasiću, a neka se pripremi narodni poslanik Milka Silajev.

Danas na dnevnom redu imamo zakon o stečajnom postupku i slučaj je hteo, zato što ne postoji ministar za privredu i privatizaciju, da nam zakon obrazloži ministar pravde. I to slikovito pokazuje da nam se privreda seli u pravosuđe. Seli se u pravosuđe, a do pre nekoliko dana oni što su drmali lance i katance imali su neku formulu, čuli smo da je izabran neko ko će, kaže se, biti predstavnik privrede. Čim izađe iz kancelarije jedan korak, sto privrednika za njim ide. Kancelarija za građane, verovatno će u tu kancelariju da dolaze oni koji su nekada radili u onim fabrikama gde su sada lanci i katanci.
Čuli smo hvalospeve jednog bivšeg ministra koga narod više nije hteo da vidi da bude ministar; i on je podržao ovu novu vladu koju je navodno narod hteo i vrtimo se u jednom začaranom krugu. U začaranom krugu, jer se nalazimo u trećoj etapi obezvređivanja srbijanske privrede.
Prva etapa bila je nametnuta tenderska prodaja 400 firmi koje nešto znače i nešto vrede, nije prodato svih 400.
Druga etapa tog puta u Evropu, a sudeći po tome koliko je bivši ministar dugo diskutovao verovatno zbog njega već kasnimo u Evropu, da je skratio diskusiju odavno bismo mi otišli u Evropu, dakle, druga etapa bile su te aukcije.
Setite se - tri evra, kompletan šećer; setite se nekih drugih firmi, da je čovek sa kravatom i sa jednom torbicom i kreditom, odnosno bankarskom garancijom jedne velike banke uspeo na aukciji da kupi jedno veliko preduzeće, a svi koji su učestvovali na aukciji primetili su da taj čovek nikada ništa nije radio, niti je predstavljao ovu privredu.
Dolazimo na treću etapu, a to je stečaj, to će opet biti privatizacija. Opet, biće potpuno legalno, biće obezvređen kapital i opet neće biti rešen problem malog broja zaposlenih koji su ostali u nekim preduzećima i velikog kapitala preduzeća koja će biti u stečaju. Ko bi mogao u stečaju da kupi ako idemo sa varijantom stečaj do bankrotstva - onaj koji ima para. Onaj koji ima para u ovoj zemlji, ko drži 8% bogatstva Republike Srbije, on i njemu slični magnati koji su iskoristili sve moguće režime, sve moguće beneficije, uspostavili svoje monopole, oni su došli do para i oni nam promovišu ekonomiju, struku, eksperte, svoje univerzitete, svoje banke, svoje telekomunikacione gigante, sve ono što predstavlja monopol koji sigurno donosi uvek para.
Oni će sada u postupku stečaja verovatno direktno ili po običaju indirektno, preko drugih, trećih, a pravi vlasnik se nalazi samo u nekom ugovoru, u nekom sefu na Kipru ili onim egzotičnim ostrvima, budzašto da pokupe ovo što je ostalo, a onda će neko iz Vlade reći da nije sve tako crno i da ljudi voze kola, imaju para za gorivo, možemo da podignemo akcize.
To je naša realnost, ovaj zakon o stečajnom postupku ništa kvalitetno neće doneti, bez obzira da li se radi o bankrotstvu ili o toj reorganizaciji kako se ovde navodi. Ništa novo, samo treba da se legalizuje, nešto što je novembra 2000. godine rečeno da sve treba da bude pepeo, pa će iz pepela da nikne nešto novo, dobro i bolje.
Takav nam je zakon o stečajnom postupku. Hvali ga onaj institut koji je napisao Predlog zakona, verovatno je uzeo neku donaciju, neke pare, predstavlja nam se nešto, niko neće da kaže da bi i postojeći zakon, kada bi se primenio, sve mogao da reguliše. Ovde se osporava, sa pravom, radni stečaj, koji u praksi izgleda loše, a nameće nam se reorganiazcija koja se gotovo ni u čemu ne razlikuje od radnog stečaja.
Da li uopšte u ovakvoj privredi može neko da izađe za ovu govornicu i da nam ukaže na ta očekivanja, nadanja šta će da nam donese ovaj zakon. Nema ni tih očekivanja, nema ni tih nadanja, biće samo legalizacija nečega, a u ono u šta sam siguran, to je - dok se izvrši licenciranje, dok se formira agencija, licenciranje dok krene sa primenom ovog zakona, onda će oni koji treba da primene ovaj zakon da shvate da je kasno i da nema šta da se primeni.
Ovo će biti jedan u nizu zakona koji je napisan, usvojen, a život ga odbacio, iz jednog prostog razloga što je prepisano nešto što može da važi u Engleskoj i u Nemačkoj, ali u Srbiji u ovom trenutku ne može da važi. Ovo ne može kod nas da se primeni. Može neko za godinu dana da završi stečajni postupak, ali onda znate da će biti još više ljudi na ulici. Kaže se - unosi se kvalitet. Po postojećem zakonu otvaranjem stečaja prestaje radni odnos svim zaposlenima. Po ovom novom zakonu stečajni upravnik odlučuje ko će da ostane. Kažite mi u čemu je razlika. Opet će od volje stečajnog upravnika da zavisi koliko će ljudi biti.
Kaže se - do sada se kupovao socijalni mir. A koja je svrha politike? Da se obezbedi socijalni mir u državi i u društvu. Nije valjda da se obezbedi nemir? Ova skupština upravo služi za to da se obezbedi politička stabilnost da bi svi državni organi mogli da sprovode Ustav, zakone i druge propise.
Ovim zakonom ništa neće da se postigne. Ja moram da kažem jednu stvar. Kada bi poslanička grupa SRS, nas 82, glasala za ovaj zakon, zar vi mislite da bi nešto bilo bolje samom činjenicom što bi se glasalo? Ne bi. Mislim da je potpuno promašena tema. Promašena tema, jer nekadašnja velika privreda, ogromna vrednost sada se topi, topi se u stečaju legalno, topi se i sada kod trgovinskih sudova, naročito kod onih trgovinskih sudova čiji predstavnici nam pišu pesme da bi sačuvali svoju poziciju.
Imali ste primer "Sartida" i velike afere, imaćete toliko i toliko sličnih primera, imaćete licencirane stečajne upravnike, što u obrazloženju zakona tačno i stoji - da su oni u postupku da zaštite interese, navodno, poverilaca. Na verovatno 60 i nekoliko mesta, čitanjem ovog predloga zakona, može da se nepogrešivo dođe do zaključka da malo veštiji poverioci i malo veštiji advokati mogu da iniciraju stečajni postupak u svakom preduzeću. Malo veštiji u dogovoru sa stečajnim upravnikom, stečajnim sudijom i većinom u odboru poverilaca mogu da unište svako preduzeće.
Pričam o uništavanju, jer ovaj zakon ne vidi one koji treba da rade sa tim sredstvima, niti one koji danas rade sa tim sredstvima. Ako neko misli da na ovaj način može da podigne našu privredu, grdno se prevario. Sudeći po metodama rada izvornog DOS-a, bolje da ste doneli zakon o kriznim štabovima, jer vi jedino tako znate da stavljate lance i katance. Lanci i katanci su pretežno vaši. Ovim zakonom nećete da skinete njih, nego ima da obezvredite imovinu i da je stavite na tacnu finansijskim lobijima u ovoj zemlji (a ima ih 10 - 15 jakih).
Uostalom, to su oni koji su vas formirali, oni koji su vas naterali da glasate za zajedničkog kandidata na prethodnim izborima, a na čelu tog spiska je Solana, a na kraju Mesić. Naravno da mi nećemo da podržimo ovaj zakon, jer on ne skida lance i katance. Salata još nije u stečaju, ali kako radite verovatno će i ona biti.

Reč ima narodni poslanik Milka Silajev, a neka se pripremi narodni poslanik Dragoljub Stamenković.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, G17 plus se zalaže za nastavak reformi u ovoj državi, zato što je to jedini način da ova naša zemlja izađe iz krize, da se ova zemlja približi Evropi, da ovaj mlad narod ima nova radna mesta, da mladi ljudi ne idu napolje, da se oni koji su otišli vrate. G17 plus će podržati ovaj zakon.
Predlog zakona o stečajnom postupku i Predlog zakona o osnivanju agencije za licenciranje stečajnih upravnika nisu dobili ni blizu onu količinu publiciteta kao što je dobilo saslušanje u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala učesnika u procesu stečaja "Sartida". To je žalosno. Mi nekako kao nacija želimo uvek afere, a ne želimo i ne podržavamo pozitivnu energiju koja iz bilo kog izvora dođe. Pozitivna energija je bila i u prethodnom sastavu ove vlade. Ovaj zakon je bio na Skupštini. Nažalost, nije doživeo da bude usvojen.
Da postojeći zakon reguliše stečajni postupak u Srbiji, da je bio dobar ili da se bar dosledno sprovodio, možda bi bilo manje sumnji u zakonitost tokova i ishoda dosadašnjih stečajnih postupaka. Neizvesnosti oko sudbine nekoliko hiljada firmi koje dugo grcaju u dugovima i praznim računima ili stečajnih upravnika koji već godinama "uzimaju meru" svakako bi bilo nešto manje.
Ovaj zakon o stečaju je, rekla sam, praktično po drugi put u Skupštini i gotovo je identičan sa predlogom koji je izradilo prethodno ministarstvo; razlika je u tome što novi zakon reguliše takozvani stečaj sa elementima inostranosti, koji domaći sudovi i nadležne institucije sprovode u saradnji sa institucijama druge države koje učestvuju u stečajnom postupku, a radi ostvarivanja veće pravne sigurnosti u trgovini, investiranju i zaštite interesa svih pravnih lica.
Ključna novina koju propisuje predloženi zakon je, u najkraćem, da postupak stečaja može da se sprovodi kao reorganizacija preduzeća, u slučaju kada je oporavak stečajnog dužnika moguć, i bankrotstvo, odnosno prodaja imovine, kada se proceni da je preduzeće preopterećeno i prezaduženo.
Stečaj se sprovodi nad nesolventnim pravnim licem i preduzećima u slučaju kada ne mogu da ispune obavezu u roku od 45 dana od dospelosti; kada su obustavljena sva plaćanja u roku od mesec dana; kada se učini verovatnim da dužnik u budućnosti neće moći da izvršava svoje obaveze. Konačno, na predlog poverioca, dužnika, a izuzetno i nadležnog javnog pravobranilaštva.
Pokretanjem stečajnog postupka prestaje da važi ugovor o radu.
Zakon zadržava dva sudska organa, a to su stečajno veće i stečajni sudija, s tim da će prvi donositi ključne odluke u postupku, dok će sudija imati aktivniju dnevnu ulogu u upravljanju stečajnim postupkom.
Radi boljeg namirivanja biće obavezno formiranje skupštine i odbora poverioca, koji će odlučivati o reorganizaciji ili bankrotstvu, usvojiti plan organizacije i kontrolisati značajne radnje koje utiču na stečajnu masu. Konačno, operativne odluke u nadležnosti su stečajnog upravnika, čiji će rad nadzirati sud.
Znači, čitav postupak nije ad hok, čitav postupak je uvezan, zna se u svakom trenutku šta ko treba da radi. Jedna procedura koja na izvestan način poštuje i ISO 9.000. Stečajni upravnik mora da ima licencu za bavljenje ovim poslom, a bitna je novina da će za većinska društvena i državna preduzeća ulogu stečajnog upravnika imati Agencija za privatizaciju.
Stečajni postupak se prema odredbama predloženog zakona smatra hitnim, zbog čega su predloženi precizni rokovi za sve učesnike u postupku. Ukoliko se proglasi bankrotstvo, unovčavanje stečajne mase biće moguće izvršiti: prodajom imovine javnim nadmetanjem, javnim prikupljanjem ponuda, prodajom imovine neposrednom pogodbom ali uz saglasnost odbora poverilaca, prodajom na berzi. Na kupca se, nakon isplate kupovne cene, prenosi imovina oslobođena tereta.
Kada je reč o redosledu isplate, država se obezbedila. Ovde je bilo reči o tome da država nije brinula o radnicima. Nije tačno. U prvi red spadaju potraživanja na osnovu troškova stečajnog postupka. Zatim, neisplaćene neto zarade za poslednjih godinu dana pre pokretanja stečajnog postupka, kao i obaveze za PIO u periodu od dve godine. U trećem redu su potraživanja po osnovu javnih prihoda dospelih u poslednja tri meseca pre pokretanja postupka, a u četvrtom potraživanja, odnosno namirivanje svih ostalih poverilaca.
Drugi pravac stečaja, reorganizaciju, biće moguće sprovoditi različitim metodama, od zatvaranja neprofitabilnih preduzeća, promene delatnosti, raskida opterećujućih ugovora, do odlaganja, oprosta ili konverzije dugova i sl.
Novi zakon, ukoliko ga poslanici usvoje, nadam se da hoće, konačno će se primenjivati i primenjivao bi se na ranije pokrenute stečajeve u kojima sud nije doneo odluku o unovčavanju imovine ili nije zaključeno prinudno poravnanje. Bez takvog zakona ne može se obezbediti finansijska disciplina privrednih subjekata. Imamo dugu tradiciju u ovoj državi da se uvek poštovao dužnik a ne poverilac. To je stvaralo jedan strašan osećaj nepoverenja u našu državu.
U svakom slučaju, novi zakon, prema tvrdnjama autora ovog zakona, trebalo bi da omogući efikasan stečajni postupak, da ne traje godinama, oporavak preduzeća sa finansijskim poteškoćama i izvesnu "reciklažu" sredstava u privredi, usklađenost ovdašnjeg zakonodavstva sa međunarodnim standardima. Što je najvažnije, treba da osigura prava poverilaca, za razliku od dosadašnje prakse i njihovog izigravanja i zaštite dužnika.
Trebalo bi da se promeni uloga i umešnost stečajnih upravnika, možda i najvažnija karika u ovom lancu i u celokupnom postupku, koji su do sada često bili nestručni za tako važan posao, pa su najčešće oni bili ti koji su ovaj zakon kompromitovali. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Marković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gledajući ovaj zakon prvo što mogu da primetim jeste da je dobro što je stečajni postupak oročen i što ne može da se razvlači i da traje godinama, da mu se ne vidi kraj.
Jedan stav iz člana 2. koji kaže da se smatra da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje, ako ne može odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze i ako je potpuno obustavio svoja plaćanja u periodu od 30 dana mora da nas zabrine. Naime, u tom slučaju se sprovodi bankrotstvo stečajnog dužnika ili njegova reorganizacija. To su jako kratki rokovi kojima će se veoma teško odgovoriti i to verovatno vodi u bankrot veći deo preostale srpske privrede koja se batrga i koliko-toliko radi.
Poučeni iskustvom sa DOS-ovskom vlašću, čini mi se da nema razlike ni sa ovom vlašću, jer bivši ministar Vlahović zdušno podržava ovaj zakon, mislimo da će se na ovaj način ići na sahranjivanje preostalog dela srpske privrede.
Dobro je što je i ovim zakonom predviđeno podmirenje i države i ostalih poverilaca, ali zakonom je utvrđeno i postojanje isplatnih redova, pa se stečajni poverioci nižeg isplatnog reda mogu namiriti tek pošto se namire stečajni poverioci višeg isplatnog reda.
Sada imamo jednu situaciju koja je predviđena članom 35. Zakona. Pitam vas – zašto država, odnosno potraživanja po osnovu javnih prihoda dospelih u poslednja tri meseca pre pokretanja stečajnog postupka ima prednost nad ostalim poveriocima? Zašto poverioci iz trećeg isplatnog reda, odnosno država, osim u nekim slučajevima koji se naplaćuju pre toga, kada se radi o obavezama prema osiguranicima itd., zašto je ona u prednosti nad ostalim poveriocima, odnosno poveriocima četvrtog isplatnog reda? Zašto nisu ravnopravni? Zašto bi država imala prednost u odnosu na nekog drugog koji je takođe stečajni poverilac?
Moram da podvučem da ni ovaj zakon ne štiti zaposlene u preduzećima koja idu u bankrot. Mora se voditi računa o tome, jer će bankrotstvo mnogih preduzeća stvoriti još veću armiju nezaposlenih u Srbiji. Uskoro ćemo imati samo jednu kategoriju radno sposobnog stanovništva – kategoriju nezaposlenih radnika. To je nešto što može dovesti i do ozbiljnijih kriza u državi, osim političkih sukoba može doći i do drugačije vrste sukoba, to sigurno u ovoj državi niko ne želi.
Zato mi stalno tražimo i od Borisa Tadića i od Koštunice i od Karića da tamo naprave taj spisak za Evropu, da se skinu lanci i katanci, da počnemo da živimo bolje, kao što su obećali posle izbora, da se pokrene srpska privreda, da se ispune sva obećanja koja su data biračima da će nam, ako pobedi Boris Tadić, sve biti bolje. Nažalost, struja je poskupela, vize za Rumuniju, izgleda da se od toga ništa ne ispunjava.
Takođe bih zamolio, pre nego što skinu lance i katance, da isplate višnje i maline proizvođačima u Toplici, Merošini, Jablaničkom okrugu, da ih ne ucenjuju sa cenama od 16 dinara, a samo kilogram višanja dok se nabere, berač naplaćuje osam dinara, u nekim slučajevima i novac im ne daju, uzimaju džabe tu višnju, da pokušaju da na svaki način spreče katastrofu koja se sada dešava i veliki broj proizvođača, odnosno seljaka vadi tu višnju.
Gospodo, ovo i te kako ima veze sa bankrotstvom, a reći ću vam i zbog čega. Mnogi proizvođači, danas su me zvali iz Merošine, misle da zlata vredan izvozni artikal kao što je višnja pretvore u rakiju. Država će ostati bez velikih deviznih prihoda i to sigurno vodi u stečaj i u bankrot proizvođače višanja i u Toplici i u Jablaničkom okrugu i u meni bliskoj Merošini.
Ukoliko smo mislili da će se bankrotstvom preduzeća jedan broj radnika vratiti i zasnovati poljoprivrednu proizvodnju, pa i uzgoj višanja, malina i sl. ukoliko se nastavi ovakva situacija – neće imati gde da se vrate. Pri tome kažem – tu vam je Karić, pa neka pokrene tu svoju armiju industrijalaca, neka daju neki dinar da nam svima bude bolje, to je obećao kada je dao podršku Tadiću.
Ono protiv čega se uvek borila SRS i isticala kao štetno je stvaranje mnogobrojnih agencija. Evo, opet imamo neku agenciju. Dokle više sa agencijama? Koliko će ih biti?
Tačno je da se moraju neke stvari dovesti u red, da se zna ko može biti stečajni upravnik, da to više ne bude neko koga oni jedva nalove, jer niko ne prihvata to da bude, ali, molim vas, imam utisak da će sada ti stečajni upravnici "igrati onako kako agencija svira", odnosno kako vlada naloži, a to opet vodi u bankrotstvo srpske privrede. Moram da kažem – čini mi se da vam je to želja.
Ovaj zakon takođe ne govori jasno šta je realna vrednost preduzeća, da li je to knjigovodstvena vrednost ili tržišna. Skrenuo bih vam pažnju na član 67. (obraća se predstavnicima Vlade) koji kaže: "Danom pokretanja stečajnog postupka potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku, koja nisu dospela, smatraju se dospelim". E, to je nemoguće. Ona potraživanja, ukoliko ih je bilo, ne mogu da znače da se iz neprava izvodi pravo. Kako može nešto što je nedospelo da danom poretanja postupka postane dospelo? To je, po mom mišljenju, nemoguće.
Ili, pogledajte član 73. koji kaže: "Od dana pokretanja stečajnog postupka ne može se protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja u cilju namirenja potraživanja, osim izvršenja koja se odnose na troškove stečajnog postupka". A, Zakon o izvršnom postupku kaže da mogu. Da li je tako? A, ovo je nov zakon. Znači – primenjivaće se, a suspendovaćemo stari zakon.
Nego, evo, da se manemo više priče. Imam rešenje kako da rešimo i ovaj posao, kako da nam svima bude bolje. Neka samo Karić, Koštunica i Tadić skinu one katance i lance, neka otvore preduzeća, da nam bude bolje. Neće biti stečaja. Neće biti bankrota. Oni su to obećali građanima.
Ali, prvo, gospodo, ovo je urgentno, platite višnju, jer će bankrotirati seljaci i u Toplici i u Jablaničkom okrugu, i za to im neće trebati ni agencije za likvidiranje stečajnih upravnika, niti stečajni upravnici. Bez toga će otići u bankrot.
Zato, Tadiću, da nam bude bolje, odmah skidaj lance i katance.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Milan Marković, a neka se pripremi Jovan Todorović.

Poštovano predsedništvo, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ovaj zakon zaslužuje ozbiljnu diskusiju. Ne vidim zašto su neki, u zadnje vreme, u ovom parlamentu prosto opsednuti predsednikom Republike. Treba da se radujemo, imamo predsednika Republike, na ponos svih nas, koji će na adekvatan način moći da obavlja taj posao u ime svih nas i da nas dostojno predstavlja i u zemlji i u svetu.
Danas je pred nama zakon koji se u osnovi ne razlikuje od zakona iz juna 2003. godine koji je utvrdila prethodna vlada. Za mene je veoma zanimljivo, zbog čega izražavam i zadovoljstvo, što je ovo jedan od mnogih zakona koje je utvrdila prethodna vlada, Demokratske stranke, a koji ova vlada stavlja na dnevni red ovog parlamenta.
Zbog toga se odmah zahvaljujem koleginici iz G17 plus koja je demantovala reči ministra, za šta sam se i ja spremao, kada je ministar rekao da su ovde izvršene neke značajnije izmene. Ovde nije bilo nikakvih ozbiljnih izmena u odnosu na tadašnji zakon. Jedina izmena se sastoji u uvođenju nekih tridesetak članova koji se odnose na stečaj sa inostranim elementom, ali razlog za to je što u vreme kada je donošen ovaj zakon ova glava nije bila sastavni deo tog zakona zbog toga što je na svetskom nivou postojala neusaglašenost između dva modela. Jedan je model UN, a drugi evropske komisije.
Stoga je tada ideja bila da se to, kada se usaglasi na svetskom nivou, reši posebnim propisom koji će se doneti. Vidimo da je u ovom slučaju, konkretno kod ovog zakona, praktično isto ostavljena jedna vrsta alternative ili dileme po ovom pitanju, tako da je to jedino pitanje koje razlikuje ovaj i prethodni zakon i stoga nije u redu da se kaže da ovo nije zakon koji je predložila prethodna vlada.
Šta govori to što imamo zakone, posebno iz sfere ekonomske politike, koji se sve češće pojavljuju pred ovim parlamentom, a koji su zakoni Vlade čiju je okosnicu činila Demokratska stranka?
To upućuje na dva zaključka. Prvi, da je reformska politika, čije je osnove trasirala Demokratska stranka, Vlade koju je sačinjavala Demokratska stranka izgleda jedino moguća, jedino ispravna ekonomska politika za našu zemlju i stanje u kome se nalazimo. Drugi, da su lavina optužbi, hajke, neodgovoran odnos političara u predizbornim kampanjama, kada se na različite načine klevetala i Demokratska stranka i ekonomska politika koju je vodila, bili čist politički marketing, to su bile reči neodgovornih ljudi, zbog kojih građani danas ispaštaju.
Tu govorimo o odgovornosti i ceni koju građani Srbije za ovo plaćaju, a cena je velika. Cena je – zastoj reformi, ekonomska neizvesnost, nepoverenje investitora i strateških partnera, a vrlo brzo nas očekuju i vrlo direktne, neposredne ekonomske poteškoće koje ćemo ovog puta morati svi zajedno da prevaziđemo, a do kojih ne bi došlo da nije došlo do tog diskontinuiteta koji je posledica čistog politikanstva i ostrašćenosti jednog dela vladajuće koalicije.
Suviše je za ovih šest meseci bilo kadrovisanja, političkog marketinga, pa i progona Demokratske stranke, a malo se toga radilo ili gotovo ništa se nije uradilo.
Ovaj predlog zakona je ovde trebalo da zastupa ministar privrede. Neozbiljno je, mi nemamo ministra privrede. Jednako je neozbiljno kao što je neozbiljno i to što je vladajuća koalicija iz čisto ideoloških razloga, rekao bih – ideološkog kompromisa (a posebno mi je drago što je pažnja u parlamentu na nivou), promenila i ime tog ministarstva, pa umesto da se zove onako kako se zvalo u vreme kada smo mi činili tu vladu sada se samo zove – Ministarstvo privrede; izbačena je reč – privatizacija.
To je, ponavljam, čist ideološki kompromis, jer vladajuća koalicija nije raščistila sama sa sobom da li ide ili ne ide u privatizaciju. To je istovremeno i demagogija koja je posledica nefer, nekorektne kampanje, koju je vladajuća koalicija vodila protiv Vlade Srbije.
I, uzgred, privatizacija je u tolikoj meri napadana, zloupotrebljavana, korišćena radi klevetanja DS-a i tadašnjeg ministra i Ministarstva za privredu i privatizaciju, da bismo danas došli u situaciju "tresla se gora rodio se miš". Ali, da budem precizan – ovde se nije rodilo ništa. Nastala je velika šteta. Poverenje strateških partnera i investitora je nestalo, a privatizacija je stala.
Kolika je šteta i koliko je to političko licemerje objasniću vam. Ako se vratimo samo nekoliko meseci unazad, a doneo sam ovde Zakon o budžetu, moći ćete da vidite šta je tada bilo predviđeno Zakonom o budžetu. Bilo je predviđeno 16 milijardi i 400 miliona dinara od te iste, toliko napadane i osporavane privatizacije. Čak sam doneo i stenogram iz tog vremena. To je 27. mart 2004. godine, potpredsedniku Vlade Srbije smo postavili nekoliko pitanja, a jedno ću parafrazirati da vas ne bih opterećivao.
Postavili smo pitanje budžetskog deficita, za koji smo tada rekli da je veliki (to je bilo 46 milijardi), a posebno da su izvori pokrića tog deficita potpuno nerealno postavljeni, posebno prihodi od privatizacije od 16 milijardi 414 miliona i 762 hiljade dinara. Tada smo pitali – na kojim ste to merilima zasnovali tako visoku projekciju prihoda od privatizacije. Tada smo vas upozorili na nefer kampanju, neodgovornu kampanju koju ste vodili protiv tadašnje vlade, a koja se tiče poslova privrede i privatizacije.
Upoznao bih narodne poslanike – danas sam podneo predsedniku Narodne skupštine, u skladu sa našim poslovnikom o radu, poslaničko pitanje, poslaničko pitanje Vladi Srbije, koje ću vam pročitati. Dakle, danas je ono postavljeno, a razlog za to je – 16 milijardi koje očigledno nedostaju ili će nedostajati u budžetu Republike Srbije.
Prvo, koliko je preduzeća privatizovano od početka mandata Vlade do 1. jula 2004. godine? Koliko je raspisano novih tenderskih privatizacija od početka mandata Vlade pa do 1. jula 2004. godine? Koliko je predzeća u postupku restrukturiranja privatizovanja od početka mandata Vlade do 1. jula 2004. godine i koliki su prihodi od privatizacija ostvarenih od početka mandata ove vlade do 1. jula 2004. godine po osnovu privatizacije preduzeća u navedenom periodu? Poslednje pitanje, možda i najindikativnije za celu oblast – koliki su troškovi Agencije za privatizaciju za ovaj period?
Toliko o Ministarstvu za privredu, koje se, nažalost, ne zove za privredu i privatizaciju, već samo za privredu, koje je ovde trebalo da se nađe u ulozi onoga ko zastupa ovaj zakon, ukoliko se držimo slova zakona i onoga što piše u Zakonu o ministarstvima koji je ovde usvojen.
Bilo bi bolje da je Ministarstvo za privredu odmah nastavilo put koji smo mi započeli i bilo bi bolje da se nije, zarad politikanstva, ostrašćenosti i demagogije, sa tim putem stalo, jer će se vrlo teško pokrenuti zamajac ponovo.
Naravno, mi, kao odgovorna opozicija, podržavamo ovaj zakon. Rešenja u ovom zakonu su veoma značajna. Ona su jedna od pretpostavki da se nastavi tamo gde smo mi stali i da se stvori ambijent za privredni oporavak, restrukturiranje i podizanje naše privredne aktivnosti.
Opet ostaje pitanje zašto se sa ovim zakonom čekalo, čuli smo i jednog poslanika vladajuće koalicije, a ja ovde imam i konkretne dokaze, može se uporediti, da je ovo isti zakon koji je postojao i u junu 2003. godine. Da je Vlada bolje iskoristila ovo vreme mogla je da nam ponudi više ovakvih zakona, moglo je da bude manje onih zakona koji svoju sudbinu čekaju pred Ustavnim sudom Srbije, moglo je da bude manje smena i manje zadovoljavanja političkih interesa članova vladajuće koalicije.
Zbog takvog rada se danas suočavamo sa vrlo ozbiljnim problemima ekonomske prirode. Problema je sve više. Danas je 1. jul, značajan datum za sve koji se bave poljoprivredom, počinje žetva, ali se preti blokadom puteva.
Naime, mi ćemo ove godine, zahvaljujući tome što je rodna godina, imati veliki prinos pšenice od skoro 2,5 miliona tona. Naše bilansne potrebe su oko 1,65 miliona tona. Imaćemo izuzetne prinose od 4,5 tone po hektaru, a podsećam da je prošle godine, zbog suše, bilo svega 2,22 tone.
Postavlja se pitanje da li država ima snage, i pored toliko pompezno najavljivanog agrarnog budžeta, da izvrši svoju obavezu, odnosno da otkupi tržišne viškove po cenama koje su rečene onda kada se i pristupilo poslu sejanja pšenice. Podsetiću vas, fer i minimum minimuma bi bilo 9,5 dinara, zajedno sa premijom od dva dinara. Bojim se da od toga danas nema ništa. Ako Vlada i uspe da nađe pare, to će biti na uštrb neke druge strane.
Zbog takvih stvari, molimo Vladu Republike Srbije da predlaže više ovakvih zakona, jer posao Vlade i posao ovog parlamenta jeste da donose zakone koji će direktno uticati na život građana. Više ovakvih zakona, više konkretnog rada, manje političke demagogije. Za takav rad ćete uvek imati iskrenu podršku DS, jer DS, to smo rekli od početka ovog mandata, nikada neće osporavati nešto što bi sama primenila, zarad sitnih političkih poena, niti će vam ikada predložiti ijedno rešenje koje ne bi primenila da je sama u poziciji da kreira vlast. To je jedan fer i korektan odnos i očekujemo da će on u Srbiji postati standard u budućem periodu.
Niz novina koje unosi ovaj zakon postoji, ali ću ovde izneti neka rešenja, neke dileme. Te dileme ni na koji način ne osporavaju vrednosti i rešenja ovog zakona, da tu budemo potpuno jasni. Prvo, ključno pitanje kod stečaja danas jeste pitanje efikasnosti. Smatram da je efikasnost veoma bitna. Potrebno je očuvati vrednost sredstava, potrebno je obezbediti što pre njihovo vraćanje u upotrebu i prekinuti agoniju koja traje kako za radnike preduzeća tako i za stečajne poverioce. Zbog toga stečaj treba da se odvija brzo.
Mislim da je ovaj zakon predvideo niz mehanizama i da, ukoliko njegova primena bude adekvatna, stečaj neće trajati duže od jedne godine, a to je sedam puta manje nego što danas traju stečajni postupci, sedam puta manje nego što danas traje agonija, u kojoj profitiraju samo neki, a zna se koji su oni koji se nalaze u lobiju stečajnih upravnika i trgovinskih sudova i koji, praktično, vode ovu oblast.
Stečajni upravnik – izuzetna novina. Novina je ta profesionalizacija, novina je edukacija, licenciranje i odgovornost. Moram priznati da kada je u pitanju odgovornost imam jednu dilemu koju sam postavio na Odboru za pravosuđe i želim i sa vama ovde da je podelim. U pitanju je član 18. On jeste preduzetnik i on za štetu odgovara celokupnom svojom imovinom, ali se postavlja pitanje njegove imovine. Mislim da bi bilo dobro da je postavljen uslov postavljanja određenog depozita ukoliko neko želi da bude stečajni upravnik, odnosno da se upiše u registar stečajnih upravnika.
Dakle, mislim da je to jedna dobra ideja. Voleo bih da se razmisli o tome u nekom budućem periodu, jer na taj način bi se obezbedio i garantovao još odgovorniji rad stečajnih upravnika.
Što se tiče edukacije, u stvari, što se tiče stručnog ispita koji je predviđen članom 3. zakona o agenciji i članom 14. zakona o stečaju, mislim da je strašno važno obezbediti proveru svih potrebnih znanja da bi neko bio stečajni upravnik. Bitno je kako će izgledati taj ispit. Juče smo na Odboru za pravosuđe od uvaženih predstavnika Ministarstva čuli da će to biti vrlo ozbiljan ispit, da će tražiti znanja, ako se ne varam, i korporativnih finansija, korporativnog prava i verovatno mnoga druga znanja. To je odlično rešenje. Ovde se obezbeđuje pretpostavka da ne bude bilo ko stečajni upravnik, odnosno ovde se obezbeđuju pretpostavke da će onaj koji se prihvati posla stečajnog upravnika biti ozbiljan i da će imati potrebno znanje za obavljanje ovog vrlo delikatnog posla.
Nadamo se da će se jednog dana, za dve, tri, pet ili deset godina, i ovo izdvojiti i stvoriti jedna komora, nalik Advokatskoj komori, koja će sama ustrojiti svoja pravila. To će biti neka komora stečajnih upravnika. Nadamo se da ćemo u tome jednog dana uspeti.
Jedno od najznačajnijih rešenja ovog zakona jeste rešenje za subjekte sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. U članu 14. je predviđeno sledeće: "U postupku sprovođenja stečaja nad pravnim licem koje je u većinskoj državnoj, odnosno društvenoj svojini, za stečajnog upravnika stečajno veće će imenovati specijalizovanu instituciju osnovanu posebnim propisom, koja mora imati zaposlena lica koja imaju licencu iz stava 1. ovog člana".
Izuzetno dobro, izuzetno važno rešenje, imajući u vidu da su najveće zloupotrebe i najveći problemi upravo nastajali u subjektima sa društvenim kapitalom, u situacijama kada su na mesta stečajnih upravnika postavljana lica koja ne zadovoljavaju ni stručne, a još manje moralne kriterijume da bi obavljali jedan tako odgovoran posao. Direktno ispašta društvena zajednica, direktno ispaštaju radnici koji su zaposleni u tim preduzećima.
Zato smatram da je ovo izuzetno dobro rešenje, ali molim vas da prihvatite predlog koji je dala prethodna Vlada, još iz zakona iz 2003. godine, iz zakona koji je sada ovde, a to je da se ne osniva posebna specijalizovana organizacija, već da te poslove preuzme Agencija za privatizaciju. Smatram da je to vrlo bitno sa aspekta efikasnosti i sa aspekta ekonomičnosti i funkcionalnosti, s obzirom na to da su u pitanju poslovi koji se međusobno prepliću u daljem toku.
Ovim zakonom se bitno menja uloga poverioca. Mislim da je to jedan novi kvalitet, jedan standard koji moramo prihvatiti u našem ukupnom društvenom životu. Nećemo valjda i dalje dozvoljavati da poverioci budu ti koji mogu svakoga da vuku za nos, da poverioci budu ti koji su u povlašćenom položaju.
Kada je stečajni postupak u pitanju, ne sme se ni na koji način dozvoliti da se stečajem upravlja bez dominantne uloge stečajnih poverilaca, upravo onih kojima taj subjekt duguje novac i koji su možda zbog toga u teškoćama, zbog neodgovornosti i nesposobnosti upravo onoga koji im duguje novac. Zbog toga pozdravljamo to rešenje. U krajnjem slučaju, mi smo ga uneli, kao i ceo zakon, još 2003. godine i smatramo ga veoma bitnim i veoma dobrim. Kažem, treba kao standard to da prihvatimo u našem razmišljanju kada su u pitanju i drugi odnosi, ne samo odnos povodom stečaja.
Ono što je bitno da se zna i bitno je zbog javnosti, to je da ovaj zakon ima i izvesnu socijalnu komponentu, i to ne samo u smislu ukupnih dešavanja, sistemskog rešenja, koje je veoma bitno. Kolega Vlahović je u uvodnom izlaganju rekao zašto je sve bitno doneti ovaj zakon. Kažem, ima vrlo konkretno u članu 35. i to ću vam pročitati, iako takvo rešenje ne smatram liberalnim, tržišnim, ekonomskim rešenjem, a to je rešenje posledica situacije u kojoj se Srbija nalazi. Strašno mi je drago da je i naša vlada, a i ova vlada, zadržala to rešenje.
Inače, to rešenje je usklađeno sa sindikatima. Naime, radi se o tome da imamo četiri isplatna reda. Prvi isplatni red su potraživanja po osnovu troškova stečajnog postupka, što je logično i normalno. U principu, to i neće odneti veći deo deobne mase.
U drugi isplatni red spadaju neisplaćene neto zarade zaposlenih kod stečajnog dužnika u poslednjih godinu dana pre pokretanja stečajnog postupka. Strašno bitno, vrlo značajna socijalna komponenta, da ne bude situacija kao što je sada u raznim društvenim preduzećima gde je uveden stečaj, a stečaj traje pet godina i ljudi pet godina nisu videli platu. Vrlo bitno rešenje, možda jedno od najznačajnijih rešenja, mada mislim da su ovih pet koje sam pročitao jednako značajna, jednako reformska i jednako suštinska za ovaj naš problem. Dakle, vrlo bitno rešenje, vrlo dobra poruka našim građanima, a posebno onima koji imaju tu nesreću da rade u nekom od ovih preduzeća koja su insolventna.
Treći isplatni red, i što je vrlo interesantno država je ovde vrlo fer, a tek posle ovoga su prihodi, javni prihodi, a četvrti isplatni red su potraživanja ostalih stečajnih poverilaca. Verovatno jednog dana kada bude u potpunosti tržišna ekonomija neće moći ovako, ali pozdravljam ovo rešenje. Mi moramo voditi računa o standardu naših građana i o situaciji u kojoj se oni nalaze, a znamo kakva je.
Reći ću još samo par stvari. Postoje neke dileme, a te dileme ne umanjuju značaj ovog zakona; jedna od njih za mene je pitanje obaveze stečajnog upravnika da preuzme stečaj. Mislim da se ne sme dozvoliti bilo kakvo nagađanje, nagodba stečajnog upravnika da li hoće ili neće da prihvati ovaj stečaj.
Mora postojati ta obaveza i moj predlog je, a nadam se da ćete ga prihvatiti, da se u kodeks etike, koji shodno članu 14. na predlog agencije donosi ministar za privredu (za kojeg se nadam da ćemo ga imati u nekom doglednom periodu), ovo unese i da postane obaveza da se ne bi desilo da stečajni upravnici, odnosno ta lica koja imaju licencu na bilo koji način ocenjuju i kažu - ovaj stečaj mi se ne sviđa, ja njega neću da prihvatim. Ukoliko su ponuđeni uslovi koji su po objektivnim merilima korektni, nagrada i naknada za rad koji treba da se obavi, svako je dužan od stečajnih upravnika da preuzme stečaj, kao što su recimo advokati dužni da preuzmu odbranu lica, pa čak i onda kada oni nemaju novac.
Jedna dilema kojom želim da kažem nešto o pravnoj tehnici kada je zakon povećan sa 30 članova koji se tiču međunarodnog elementa. Recimo, član 124, mi smo to već jednom definisali članovima 81. i 115; jasno nam je da deobna masa, stečajna masa u novčanom obliku i tu nema nikakve dileme, nije ovo nešto preterano bitno, ali moram da napomenem da ne bi ostalo nedorečeno, član 124. govori šta je postupak sa viškom deobne mase, odnosno sa viškom novca koji bi eventualno mogao da se desi. Kaže se - ako je preostala imovina u društvenoj ili državnoj svojini, prodaja i raspodela te imovine vršiće se u skladu sa propisima o privatizaciji. To je očigledna nelogičnost. Kako ćete novac da privatizujete? Ovo sam izneo više ilustracije radi, zbog neke pravno-tehničke neažurnosti i možda činjenice da je ipak ovaj tekst posle ovih dodataka mogao i malo bolje da se pravno-tehnički upakuje.
U svakom slučaju, tekst u obliku koji smo dobili, u osnovi tekst prethodne vlade iz 2003. godine, jeste nesporan kvalitet, nesporan korak dalje. Poslanički klub Demokratske stranke, kako je rekao uvaženi kolega Vlahović, podržaće ovaj zakon. Naravno, smatramo da se ne sme dozvoliti da se amandmanima promeni njegova suština i ukoliko ostane u ovom obliku kakav je sada naš poslanički klub za njega glasa.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, po Poslovniku.

Pozivam se na član 100. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije. Naime, mislim da je vređanje dostojanstva Narodne skupštine Republike Srbije, posebno kada vređate inteligenciju građana Srbije, a posebno narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije, svojih kolega, te sam se javio, a mogao sam čak i na repliku, sasvim je svejedno, vezano za neku hajku i harangu protiv Demokratske stranke koja se u prethodnom periodu odigravala.
Moram da kažem da to nije samo smešno nego je prilično bezobzirno, ali u svakom slučaju krajnje nekorektno prema građanima Srbije koji nisu ni slepi, ni glupi, ni gluvi i koji su gledali šta je radila i kakvu je prljavu kampanju vodila Demokratska stranka sve vreme preko svojih medija, preko različitih nevladinih organizacija, u kojoj su svoje političke protivnike nazivali monstrumima koji vole da ratuju, koji će valjda da dovedu do propasti zemlje, do izolacije zemlje.
Sve što su govorili lagali su, od prve do poslednje stvari. Ništa čudno u svemu tome što su lagali, već ono na čemu bih insistirao i što tražim od njih... a onda ću vam reći još jednu vrlo opasnu stvar koju su pripremili i za koju smo saznali iz štampe. Nadam se da će biti dovoljno pameti da se to predupredi.
Ono što su pripremili jeste valjda da nam se ukidaju vize, da se stavimo na belu šengensku listu kao zemlja, da se skinu lanci i katanci, tako su nam obećali i oni koji su podržavali njihovog predsedničkog kandidata. Rekli su nam da neće više da se uvozi salata, čujem da dolaze šleperi salate i to sada u petak. Znači, nadam se da ćete konačno početi da radite to što ste rekli. Još ni za jedno novo radno mesto nismo čuli, osim nekoliko sekretarica koje se spremaju da pređu u Predsedništvo Srbije, a rekli ste da će da bude mnogo radnih mesta.
Da vam sada kažem ono što jeste veliki problem i sa čim nemojte da se igrate. Čuo sam u medijima, dobili smo informaciju da će u Predsedništvu Srbije novi predsednik Srbije polagati zakletvu. Prema Ustavu Republike Srbije predsednik Republike polaže zakletvu pred Narodnom skupštinom Republike Srbije i njegovo je da dođe u ovu salu i pred narodnim poslanicima položi zakletvu, a ja čujem da će neko pozvati 250 poslanika da trči kod "druga Tita" preko ulice. Da vam nešto kažem, u pravljenju novog Josipa Broza da učestvujemo nećemo. Doći ćemo na polaganje zakletve ovde, čestitaćemo našem političkom protivniku, a da trčimo i da pokazujemo da je jedan čovek važniji od 250 narodnih poslanika, da radimo ono što rade pojedine novine, "Blic", "Danas" i još neke...
(Predsedavajući: Gospodine Vučiću, vreme.)
Naše vreme tek dolazi, videli ste to. Što se tiče vas, vreme druga Tita je prošlo, prošlo je odavno i nikada se vratiti neće i ne može jedan čovek da bude važniji od 250 narodnih poslanika. Vodite računa o tome. Nemojte tako da se ponašate. Znam ja da vi mislite da je ponovo revolucija pobedila. Nije, revolucija se približila kraju, 46%, samo malo nedostaje, vrlo malo, a to će da se nadomesti za mesec, dva ili tri kada budu videli koliko ste ih lagali oko lanaca, katanaca, salata, svega ostalog. Tada ćete da vidite kako ćete polako da se selite iz svih institucija organa vlasti.