Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, još nekoliko načelnih i principijelnih stavova Socijalističke partije Srbije o predloženom tekstu ovog zakona. Očigledno je da je ova materija dosta dobro sistematizovana u Predlogu zakona i tu čovek kada pravnički gleda ne može mnogo toga da zameri. Pošto ja nisam pravnik po obrazovanju nego ekonomista koji živi realan život u privredi, onda razmišljam uvek o tome kako ćemo ovaj zakon sprovoditi, odnosno kakve ćemo sve posledice imati po osnovu njegovog sprovođenja.
Recimo, želim da ukažem na, po meni, jednu dosta delikatnu, da ne kažem opasnu odredbu u članu 40. koja govori o tome ko je sve ovlašćen da pokrene stečajni postupak. Vi ćete videti da je tu osim poverilaca za tu radnju ovlašćen i pravobranilac i ono što me posebno čudi, mada moram da se ogradim da nisam pravnik, da stečaj može pokrenuti i tužilac.
Dakle, stečaj može pokrenuti i tužilac i prosto bih molio da neko ko tu materiju zna bolje od mene ukaže na realne odnose, odnosno racionalne razloge za jednu takvu odredbu. Pazite, nadležni javni tužilac može da pokrene stečajni postupak ako učini verovatnim da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje, a ima osnova za sumnju da je njegova nesposobnost plaćanja povezana sa izvršenjem krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti.
Ako ja dobro razumem ovaj stav člana 40. onda protiv svih vlasnika preduzeća, odnosno protiv svih preduzeća čiji su vlasnici na neki način na udaru zakona, Krivičnog, možemo iskoristiti priliku i pokrenuti stečaj nad njihovim firmama. Za mene je to nešto što ne spada u ovu oblast, ne spada u ovaj zakon, a onaj ko je počinio krivična dela treba da odgovara po Zakonu o krivičnim delima i da trpi sankcije.
Mogli bismo mi sada kada smo maštoviti da povežemo to i sa nekim konkretnim ljudima, ali ja ne bih njihova imena pominjao, zato što nisam siguran da ću biti u pravu da su oni na udaru zakona ili da su počinili neka krivična dela koja mogu rezultirati i time da se protiv njihovih preduzeća pokrene postupak stečaja.
Drugo, dosta se ovde govori o zaštiti poverilaca. Nema nikakve sumnje da jeste logika upravo u tome da se napravi bitna razlika između dužnika i poverioca i da se konačno dođe do takvog stanja da poverilac ima prednost u odnosu na dužnika; dakle, da ga i ovim zakonom zaštitimo, jer mi smo objektivno do sada u realnom životu imali situaciju da su više zaštićeni dužnici, i prema bankama i prema drugim privrednim subjektima, pa ako hoćete i prema državi.
Ali, kada pogledam šta sve podrazumeva plan reorganizacije jednog preduzeća u kome je pokrenut stečajni postupak, onda mi se neka od ovih određenja učine nelogičnim. Na primer, mere za realizaciju plana reorganizacije - sada tu u članu 128. imate 22 mere koje u suštini jesu privredna aktivnost tog subjekta kao da nema stečaja; ili, ako se vratimo na rešenja sadašnjeg, važećeg zakona, to je zapravo jedna privredna aktivnost koja se odvija pod pokroviteljstvom stečajnog veća, odnosno stečajnog upravnika, ili, ako hoćete još bližu paralelu, kao radni stečaj.
Šta je meni ovde interesantno i šta je suština? U okviru tog plana reorganizacije i mera koje se sprovode vi možete uzeti nov kredit, možete pribaviti novu investiciju. To bi bilo sve u redu da nema sledećih pitanja - hoće li poverioci, koji u suštini o tome odlučuju, razmišljati da je dobro za preduzeće uzeti srednjoročni ili kratkoročni kredit, ta sredstva uložiti u investicije, time proširiti obim poslova, odnosno proizvodnje ili usluga i zaposliti jedan broj ljudi.
Ili će razmišljati o tome da je za njih efikasniji način bankrot, odnosno prodaja imovine iz koje će oni namiriti svoja potraživanja, naročito ako se ima na umu da je kredit trošak stečajnog postupka i dolazi u prvi isplatni red obaveza.
To je jedan aspekt. Drugi je, koja je to poslovna banka ili finansijska institucija koja će odobriti kredit preduzeću koje je u stečaju? Sada tu dolazimo do suštine mog razmišljanja da mi po osnovu reorganizacije previše očekujemo i da neka obrazloženja koja idu u pravcu da reorganizacija treba da udahne nov život određenom privrednom subjektu nisu dovoljno realna ili su previše optimistička.
Naše poslovne banke razmišljaju na način da preduzeće koje je u jednom periodu napravilo poslovni gubitak nije sposobno za bilo kakvo zaduženje. Kada dođete u poslovnu banku, ili komercijalnu, vi morate da ponesete bilans uspeha, bilans stanja iz čega se vidi da nemate gubitak, a da realno raspolažete imovinom koja je višestruko dovoljna za pokriće kredita koji želite da uzmete.
Koji su to sada društveni mehanizmi koji omogućavaju stečajnom upravniku da dođe u posebnu banku i da kaže - meni treba pet ili 10 miliona dinara kredita, taj kredit hoću da iskoristim na taj i taj način i za koje namere. Ako bi bilo onako kako sam malopre govorio, da se kredit iskoristi za investiciju koja će pokrenuti ili povećati obim u tom preduzeću, to bi bilo u redu, ali ako bi se kredit uzimao isključivo zbog toga da se u postupku reorganizacije i primene ovih mera, a što je dozvoljeno, izmirivale obaveze prema poveriocima, onda imate problem. Pitanje je kojih poverilaca i pitanje je kako će se na toj relaciji poverilac - stečajni upravnik, dogovarati oko isplate potraživanja iz ovih kredita.
Tvrdim da će u privatnom životu, odnosno realnom, ovo biti, da ne kažem sigurno, ali skoro sigurno i izvor korupcije. Napravićemo dogovor, stečajni upravnik će podići kredit, namiriće tog i tog poverioca i nema nikakvih posledica.
Pitanje odgovornosti stečajnih upravnika ovde ne treba da se postavlja, ono mora da se podrazumeva, mada moram da kažem da se u nekim odredbama ovog zakona ta odgovornost na neki način diže na kvadrat, i to tako što će stečajni upravnik odgovarati svojom ličnom imovinom, ali nije dovoljno precizno rečeno koja je to imovina, u kojoj vrednosti, postoje li neki limiti, neki minimum.
Postojaće stečajni upravnici koji su stručni za obavljanje određenog posla, koji su preduzetnici kako je to ovde definisano, mada mi je to sporno, registrovali su delatnost koja se zove tako i tako, obavljaće između ostalog i poslove stečajnih upravnika, ali nemaju nikakvu imovinu. Nema nikakvu imovinu, živi u stanju sa roditeljima, jeste mlad čovek, stručan, perspektivan, obrazovan, položio stručni ispit, dobio licencu, ispunjava sve uslove za stečajnog upravnika, ali nema imovine.
Pitanje je da li uopšte treba da imovina bude kao neka zaloga koja će garantovati da neki stečajni upravnik obavlja taj posao na način koji je primeren ovom zakonu, ali, pre svega, očekivanjima od tog stečajnog upravnika. Ja ne bih bio stečajni upravnik ni u jednoj firmi gde bi me obavezali da na ovaj način garantujem da će se nešto desiti ili se neće desiti. Postoje stvari koje su ipak bez uticaja stečajnog upravnika, a iz njih se može izvesti kvalifikacija da je pričinjena šteta pravnom subjektu nad kojim se vrši postupak stečaja.
Za mene je to dosta problematičan pojam. Mislim da o tome treba da razmislimo; mi smo ovde podneli odgovarajući amandman i videćemo kako će se stvari dalje odvijati.
Uzmite, recimo, kada ne može da se završi reorganizacija onako kako mi ovde u zakonu planiramo i očekujemo, onda ide bankrot, odnosno prodaja. Još samo nekoliko trenutaka da zadržim vašu pažnju na prodaji. Ona ide po pravilu javnim nadmetanjem, prikupljanjem ponuda itd, ali je stečajni upravnik ovlašćen da imovinu preduzeća prodaje i slobodnom pogodbom.
Da li se smatra da je to u redu? Možemo li toliko poverenja imati u sve te ljude koji će prodavati slobodnom pogodbom? To je jedan od izvora korupcije, budite ubeđeni, i nema nikakve sumnje da ćemo imati i takvih stečajnih upravnika i takvih preduzeća u kojima se fingira javno nadmetanje i prikupljanje ponuda upravo zato da bi se skinula prodajna cena i da bi se omogućila prodaja slobodnom pogodbom. Mislim da ne treba ni dozvoliti tu mogućnost, jer nosi te opasnosti sa sobom o kojima govorim, a mogao bih i šire.
Konačno, kada je u pitanju redosled namirivanja poverilaca, mi pričamo o tome da su poverioci najvažniji i slažem se, ali oni su ipak četvrti isplatni red kada se namiruje iz stečajne mase. Prvi su troškovi stečaja, što je za mene logično. Drugi su zarade radnika i PIO, i to je logično. Zašto je država ispred poverilaca? Zašto uopšte postoji taj isplatni red? Zašto služba društvenih prihoda, odnosno javnih prihoda ima prednost nad drugim poveriocima? Ili u okviru tog drugog isplatnog reda koji se odnosi na radnike.
Ovde se kaže, i to jeste napredak, da će radnici imati pravo da se drugi u redosledu namire po osnovu neisplaćenih zarada u visini minimalnih ličnih dohodaka za poslednjih godinu dana, dve godine za poreze i doprinose po osnovu PIO. Na prvi pogled dobro je. Zašto se sada ovde pravi razlika doprinosa za penzijsko i invalidsko dve godine, a zarada jedna godina.
Zašto se uopšte govori o godinama? Kada jedno preduzeće ode u stečaj, naročito ako je reč o društvenim preduzećima, onda se podrazumeva da je najveći broj radnika i stvorio to preduzeće i da ima pravo prednosti u odnosu na druge poverioce u pogledu svih potraživanja po osnovu zarade. To je stav Socijalističke partije, ali to je stav svakog običnog čoveka koji kaže - zašto samo godinu dana, a pet godina nisam primio ništa?
Zašto samo dve godine penziono i invalidsko osiguranje, a pet godina mi firma nije uplaćivala doprinose po osnovu penzionog i invalidskog osiguranja? To je problem. Ko će tu razliku da namiri da bi se povezao radni staž tim ljudima?
Zato sam govorio o tome da ovo jeste kompleksno pitanje i da nije samo pitanje ovog zakona, nego i mnogih drugih zakona, i ministarstava i ukupnog funkcionisanja Vlade. Znam da su siromašni penzioni fondovi, znam da ne postoje neki posebni izvori za namirivanje ovakvih obaveza po osnovu doprinosa za povezivanje staža, jer imate ljude koji su sa 35 godina radnog staža dočekali da im preduzeće ode u stečaj i da samo za jednu godinu mogu da povežu staž, a za četiri godine do penzije ne mogu, ili unazad četiri godine. To su problemi koji se dešavaju ili će se dešavati u realnom životu.
Ne verujem ja mnogo ovima koji će od 5. ili kog jula biti ambasadori srpske privrede. Oni su mnogo toga obećavali i baš me interesuje da li ćemo stvarno imati ambasadore srpske privrede, koji će doneti neke nove investicije u Srbiju, koje jesu preduslov za novo zapošljavanje, za pokretanje proizvodnje i usluga i preduslov za prihvat ovih radnika koji će neminovno ostati bez posla po ovom zakonu o stečaju.
Ostajali su bez posla i po prethodnom zakonu. To možda i nije bilo suštinsko pitanje kakav je sadržaj zakona, nego koliko se to do kraja primenjivalo. Ako i ovaj zakon ne bude primenjivan, imaćemo problem. Ako ga budemo primenjivali imaćemo takođe problem, ali problem koji se jednostavno mora desiti.
Država mora biti spremna samo da amortizuje posledice tog problema aktiviranjem sopstvenih investicija iz agrarnog budžeta, a to je uslov; mora se obezbediti sprovođenje agrarnog budžeta i njegova potpuna realizacija da bi se zaposlio jedan broj ljudi u poljoprivredi, mora se obezbediti realizacija programa koji se tiču kapitalnih investicija i tog ministarstva i mora se obezbediti takva politička i ekonomska klima u Srbiji koja će privući pre svega strane investicije i direktne investicije u našu privredu, a koja će omogućiti prihvat ovih ljudi koji će realno biti u stanju socijalne ugroženosti.
Tu nema politizacije. To mora da bude pitanje na kojem valja postići konsenzus u državi Srbiji, i u ovoj skupštini, i u ministarstvu i političkim strankama. Ko god dođe na vlast, pre ili kasnije, imaće problem sprovođenja zakona o stečaju. Što budemo spremniji da se sa tim problemom suočimo, što zakoni koje ćemo donositi budu primereniji toj budućoj situaciji, što budemo realno više uvažili potrebu da se o tim pitanjima dogovorimo i da sprovodimo odgovarajuću politiku, to ćemo biti bliže cilju ne da imamo povećanje broja nezaposlenih sa milion na dva miliona, što je preteća opasnost, nego da imamo obrnut proces smanjivanja broja nezaposlenih sa milion na 500.000, a jednog dana možda i da budemo blizu te tzv. pune zaposlenosti.
Samo jedna rečenica povodom stečajnih upravnika i licenciranja. Ljudi, hoćemo li jedanput prestati da formiramo agencije? Moj mentalni sklop ne može više da prihvati nijednu agenciju. Sada imamo agenciju za licenciranje stečajnih upravnika. Nad tom agencijom nadzor vrši Ministarstvo za privredu. Zašto Ministarstvo za privredu ne licencira ove stečajne upravnike? Šta će njima agencija? Šta će nama sada neki novi zaposleni aparat, koji će sada imati samo taj posao da licencira stečajne upravnike? Što to Ministarstvo ne radi? Moram da ostavim kolegi Krstiću vreme. Ovde završavam.