Ovim predlogom zakona Vlada u suštini pokušava da nastavi politiku DOS-a u oblasti socijalne politike. Prethodni sastav dosovske vlade je radio na novim definicijama siromaštva i ovaj predlog zakona je, praktično, nadgradnja, proširivanje tog pojma.
Da me ne bi neki kritikovali kako stalno osporavam zakone, u ovom zakonu neke stvari mogu i da pohvalim. Ovo je možda jedini zakon koji s pravom može da bude u suprotnosti sa Ustavom, iz prostog razloga što Ustav ne promoviše bedu i siromaštvo, nego daje priliku životu. I, svaki propis koji ima u vidu život i nastojanje da se obezbedi, koliko-toliko, blagostanje zaslužuje pohvalu. Međutim, ovaj zakon, očigledno, ima samo u naznakama dobru nameru, ali kada se pogledaju odredbe, šta se menja, kako se menja i koliko se menja, onda cilj nije postignut. Ni delimično nije postignut.
Kao što promenom radnog zakonodavstva nije ostvaren onaj cilj, već kontra cilj, tako i ova terminološka promena nivoa socijalne sigurnosti na minimalni nivo socijalne sigurnosti u suštini ništa ne znači. Vi se sećate da smo i garantovane zarade ranije imali prilike od onih eksperata koji ne znaju ni šta je društveni proizvod, ne znaju ni da uzročno-posledično analiziraju nešto što je činjenica, koji optužuju nekoga za gubitak društvenog proizvoda u desetogodišnjem periodu; pa naravno da je izgubljen društveni proizvod, jer se ovaj narod borio za život i sačuvao je više od trećine tog društvenog proizvoda.
Činjenica je da onih 6,5 milijardi nije došlo 24. septembra 2000. godine, činjenica je da je došla velika pomoć iz inostranstva, otpisani su dugovi, pa je činjenica da je privreda u još težem stanju. Činjenica je "početak za imetak", koji se pretvorio u pustoš i činjenica je da je napokon neko zaboravio da nas ubeđuje u aktivnu socijalnu politiku.
Naravno, kada se analizira onaj zakon koji je prošle godine jedan sindikalni funkcioner kao ministar predlagao, a to je zakon o zapošljavanju i sigurnosti i pravima za vreme privremene nezaposlenosti, kada posle tri ili šest meseci ili možda godinu dana čovek koji je ostao bez posla ostane i bez te naknade, naravno da on postaje socijalni slučaj. Dakle, onda postaje socijalni slučaj i onda prelazi u oblast socijalne zaštite.
Ceo sistem obaveznog osiguranja kod nas nije mnogo kvalitetan i nije mogao da zaživi iz prostog razloga što privreda ne radi, što je jedan od lidera DOS-a u Prokuplju 2000. godine septembra meseca rekao - sve ćemo da zapalimo, ako ne pobedimo. Bilo je potrebno da se samo Skupština zapali, kako reče Batić, tri kompjutera i dve zavese. Naravno, ako privreda ne radi, onda ne pomaže ni aktivna ni bilo koja druga socijalna politika. Međutim, ovaj predlog zakona vrvi od pustih želja i netačnih premisa.
Nesvesno je predlagač učinio dobro što je prvi put posle sedam ili osam godina promovisao jedan princip koji izvire iz Ustava Republike Srbije. Republika garantuje socijalnu sigurnost građanima, nesposobnim i onima koji nemaju dovoljno sredstava za život. Pošto ona to garantuje, ona to garantuje na celoj svojoj teritoriji i dobro je što je napokon počeo da se koristi kao kriterijum republički prosek, ali nije dobro što je izbačen kriterijum koji se odnosi na neposredno okruženje, opštinu, gde korisnik socijalne zaštite živi. Očigledno je da je pravo rešenje kombinacija ta dva uslova.
Evo vam i primera za to: mi smo nedavno imali izbore, a ja moram da vam kažem da u opštinama Trgovište, Medveđa trgovina procveta onog dana kada članovi biračkog odbora u proširenom sastavu dobiju naknadu za rad na dan izbora, tih 1.500 dinara mnogo znači jednoj porodici; onda nije ni čudo što je u Knjaževcu jedna žena revoltirana što nije član biračkog odbora razbila kutiju. Vidite šta je njoj predstavljalo tih 1.500 dinara.
Ovim zakonom ne može da se popravi ono što je u sferi ekonomije, nova definicija novog siromaštva ne pomaže, ne leči rane, socijalno stanje može da se popravi ukoliko privreda radi, ali mi već dve nedelje donosimo ovde zakone za koje apsolutno mogu da tvrdim da su u funkciji da se ne radi. Izmišlja se sve i svašta, a imaćemo jednu tačku, ne znam da li je sledeća, to je porez na dodatu vrednost koji će svojim nebulozama dodatno da iskomplikuje stvari. Ništa nije urađeno da privreda počne da radi.
Što se tiče naše poljoprivrede, ne valja kad ne rodi, a još gore je kad rodi. Ne može da se dogovori oko zaštitne cene, pa se baci, tu nešto ne valja, nešto ne ide. Pravac kojim se vlast kreće je pogrešan. Sa pepela ništa ne može da iznikne i u to budite sigurni. Ne treba uništavati ono što postoji, dakle, treba to čuvati, jer sve što sa strane bude došlo, to je onaj sir u onoj mišolovci.
Mi ćemo povodom amandmana da analiziramo sve ove članove gde smo podneli amandmane i ukazaćemo na nedostatke, ukazaćemo da se išlo na pola puta, ukazaćemo šta će u praksi da znači promena ovog zakona. Ova promena ništa dobro neće doneti, kao što ništa dobro neće biti ukoliko 250 poslanika glasaju za ovaj predlog zakona. Iz te činjenice ne dolazi ništa dobro, jer u našoj stvarnosti, u našoj ekonomiji i u pogrešnim zakonima kojima se nešto navodno popravlja...
Ostatak vremena koje mi pripada usmerio bih da ukažem na jednu pogubnu stvar koju Vlada radi. SRS je pre dva meseca predložila promenu ovog zakona i uvođenje posebnog prava, a to je posebno pravo na materijalno obezbeđenje koje bi uživali pojedinci i porodice koje žive na prostoru Kosova i Metohije. Vlada to nije odbila, ali je dala mišljenje da će svojim predlogom zakona na celovitiji način to da reguliše. Nažalost, tog dela nema u ovom predlogu zakona. Ako predlagač misli da se ono što je bila početna ideja, a to je kako da se pomogne ljudima, nalazi u članovima 2. i 3. Predloga zakona, onda se grdno prevarila.
Ne smete da nasedate na priče o zabrani postojanja paralelnih institucija vlasti na teritoriji Kosova i Metohije. Svakim zakonom mi moramo da dokažemo da su Kosovo i Metohija u sastavu Republike Srbije i da mi imamo suverenost na toj teritoriji, ma koliko to nekome delovalo čudno, nekome bolno, a neko se pravio da je veliki vizionar, političar, pa kaže - nije prilika da se to napiše, da ne brkamo u oči nekima.
Ne, mi vodimo politiku pre svega zbog naših građana, a ne zbog okupatora i mnogo bi bilo preciznije i jasnije svima da se sa nekoliko odredbi regulisalo to posebno pravo na materijalno obezbeđenje, pa ako treba i da se promeni odgovarajući propis kojim bi se obezbeđivala i namenski usmeravala sredstva za porodice koje i danas žive na Kosovu i Metohiji. Ovako imamo jednu igru reči iz koje svako može da zaključi i ovako i onako, pa da u jednom trenutku Vlada kaže - da, mi smo u tom članu mislili na Kosovo i Metohiju, a u drugoj situaciji da kaže - ne, mi nismo mislili. Mi smo mislili o krpljenju nekih socijalnih rupa, kako je to, doduše vrlo široko, pa verovatno i neprecizno dato, kaže se - u slučajevima izuzetnog ugrožavanja životnog standarda velikog broja građana.
To u suštini ništa ne znači. Veliko ugrožavanje i izuzetno ugrožavanje standarda velikog broja građana je prisutno u svim opštinama u Republici Srbiji, u svakoj ulici, možda nije na Senjaku i Dedinju, ali prođite bilo kojim mestom, izuzetno je ugrožen standard svima.
Nešto što ste radili kao intervenciju u članu 10. zakona unošenjem novog stava 2, koji u suštini ništa ne znači. Da me ne biste pogrešno shvatili, mislim da Ustav promoviše život i da je dobro što ste na poseban način dali, ako ne definiciju, onda prezumpciju šta se smatra da je neko nesposoban za rad i da nema dovoljno sredstava za život; na posredan način, široko ste to dali, to je dobro, ali nivoi socijalne sigurnosti koji se garantuju ovim zakonom su ispod svakog kriterijuma.
Ako vi mislite da za petočlanu porodicu minimalni nivo socijalne sigurnosti treba da bude 32% bruto zarade, da upotrebimo taj termin, onda ste se stvarno grdno prevarili, jer 32% neka bude 6.000,00 dinara. Oni koji su se anketirali kod B92 sa 12.000,00 dinara znaju kako su prošli.
Neka neko kaže koja je to formula potrebna da petočlana porodica može da izmiri sve komunalne usluge i da obezbedi elementarnu egzistenciju sa 5.000-6.000, pa neka bude i 10.000 dinara u ovom vašem obračunu. Nema tog matematičara koji može da napravi tu matematiku da se opstane sa tako malim sredstvima. O tome niste vodili računa, držali ste se procenata, budžetskih mogućnosti ili nemogućnosti. Zbog toga ovaj zakon ne valja. Mi smo pokušali amandmanima da vam ukažemo u kom pravcu treba da se menja.