Kao što sam rekao  i u načelnoj raspravi, ovaj predlog zakona je prilika da se neke stvari isteraju na čistac, a to je pitanje koliko su sve političke stranke koje su zastupljene u ovom parlamentu iskreno za to da Kosovo i Metohija ostane integralni deo Srbije. Preduslov za to, bar smo se svi deklarativno složili, jeste da Srbi na Kosovu i Metohiji opstanu tamo gde su sada i da se izbegli Srbi u dogledno vreme vrate na Kosovo i Metohiju. Dakle, ovaj predlog zakona je bio prva prilika da se na delu vidi ko ozbiljno o tome misli, a ko se samo, iz razloga nekog političkog marketinga, deklarativno tome pridružuje.
Što se bezbednosti Srba na Kosovu i Metohiji tiče, slažemo se i mi da mnogo toga ne zavisi od nas, da za mnoge mere zaštite Srba moramo pridobiti tzv. međunarodnu zajednicu, ali za poboljšanje materijalnog stanja Srba i njihov opstanak, u tom pogledu nikakvu dozvolu ne moramo tražiti od SAD, niti od Evrope. Ne verujem da bi nam iko zamerio ako ovim zakonom predvidimo dodatno materijalno obezbeđenje našeg naroda na Kosovu i Metohiji, pogotovu što, nažalost, našeg naroda tamo nema toliko puno da bi to bio veliki teret za našu državu u ekonomskom pogledu.
Zato smo mi morali da intervenišemo amandmanima, kad smo videli da naš predlog zakona niste uvrstili u proceduru. Našim amandmanom smo hteli da omogućimo svim našim građanima na Kosovu i Metohiji da bar sa te materijalne, egzistencijalne strane ne budu ugroženi i da trbuhom za kruhom ne beže u Srbiju.
Ministar je dosta neuverljivo odbacio ovaj naš amandman. Obrazloženje je bilo otprilike ovako: moramo braniti jedinstvo sistema socijalne zaštite.
Drugim rečima, svi građani moraju biti jednaki pred zakonom i da, navodno, naši građani na Kosovu i Metohiji jesu već u sistemu socijalne zaštite i da ostvaruju jednaka prava kao i građani u ostalom delu Srbije.
Međutim, mi mislimo da taj naš narod mora biti pozitivno diskriminisan. Eto, koristim i ja, kao srpski radikal, taj izraz koji ste vi uveli u modu. Ta pozitivna diskriminacija jedino ovde ima punog opravdanja. Ako smo pozitivno diskriminisali neugrožene grupe, kroz Zakon o izboru narodnih poslanika, zašto ne bismo pozitivno diskriminisali naše ljude koji su sa svih aspekata ugroženi na Kosovu i Metohiji, da im bar omogućimo materijalni opstanak, a ono što smo predvideli nije nikakav luksuz. To će samo omogućiti da ne misle o tome kako da se prehrane.
Dakle, da ponovim, ovo je prilika da građani Srbije vide ko je mislio ozbiljno kada smo donosili Deklaraciju i Plan za rešavanje situacije na Kosovu i Metohiji, a kome je to bio samo politički marketing.

Da li još neko želi reč? (Ne.)       
Narodni poslanik Goran Cvetanović podneo je amandman, sa ispravkom, kojim predlaže da se posle člana 9. doda novi član 9a.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se ovaj amandman sa ispravkom ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman, sa ispravkom, pravno moguć.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Goran Cvetanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, na Predlog zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju socijalne sigurnosti građana podneo sam amandman u ime SRS, da se posle člana 20. doda član 20a. koji glasi: "O zahtevima za ostvarivanje prava na posebno materijalno obezbeđenje u smislu članova 1. i 2. ovog zakona (član 10. stav 2. i član 11. stavovi 4. i 5) za podnosioce zahteva koji imaju trajno prebivalište u opštinama na teritoriji Kosova i Metohije kao prvostepeni organi odlučuju organi kojima Vlada Republike Srbije poverava vršenje poslova socijalne zaštite za teritoriju Kosova i Metohije, a kao drugostepeni ministar nadležan za socijalna pitanja.
Ministarstvo nadležno za socijalna pitanja propisuje obrazac i sadržinu zahteva za ostvarivanje prava na posebno materijalno obezbeđivanje. Na postupak ostvarivanja prava na posebno materijalno obezbeđenje shodno se primenjuju odredbe članova 49. do 64. Zakona."
Pre svega, amandman SRS je u skladu sa amandmanom na član 3. Predloga zakona, koji i te kako može da se iskoristi, a to je da pojedincu koji je sposoban za rad, odnosno porodici koja ima članove sposobne za rad, osim u kojoj je većina članova nesposobna za rad ili je član porodice na odsluženju vojnog roka, materijalno obezbeđenje pripada u trajanju do devet meseci godišnje.
Amandmanom SRS-a predlaže se uvođenje prava na posebno materijalno obezbeđenje pojedinaca, odnosno porodica koje imaju trajno i neprekidno prebivalište na teritoriji Kosova i Metohije, i to pre svega u trajanju dužem od pet godina, počev od 24. marta 1999. godine, koji nisu privremeno raseljeni sa teritorije Kosova i Metohije i kao žrtve okupacije, nasilja i terorizma na Kosovu i Metohije nisu u mogućnosti da ostvare prihode ili ih ostvaruju ispod nivoa socijalne zaštite.
Već je poznato da Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji a rade pre svega u organima lokalne samouprave, u zdravstvu, prosveti, kao i u državnoj upravi primaju duplo veću platu. Znamo da upravo Srbi koji rade na tim poslovima imaju inače malo veće plate u odnosu na radnike koji su zaposleni u drugim organima i u drugim preduzećima i s obzirom da to traje već pet godina potrebno je da se ta selekcija, koja nije baš humana, i ta solidarnost, koja je selektivna, ispravi. Ako već imamo nacionalne interese da naši Srbi ostanu na Kosovu i Metohiji, da ostanu da žive i i da rade tamo, potrebno je da makar ne postoje socijalni razlozi da dođe do migracije stanovništva.
Imamo dosta takvih slučajeva, recimo u Jablaničkom okrugu, u Crnoj Travi, koja je veća opština od Vlasotinca, Lebana, Bojnika, imamo 2.700 stanovnika koji žive na teritoriji Crne Trave, a 70.000 stanovnika, odnosno Crnotravaca koji žive po čitavoj Srbiji. Razlozi za migraciju su upravo ekonomske prirode. Baš iz tog razloga ne smemo dozvoliti da ekonomski odnosi, ekonomski potencijali koje imamo na Kosovu i Metohiji budu razlog za migraciju Srba, jer smo i sami svesni da nam samo teritorija Kosova i Metohije bez populacije Srba koji žive na toj teritoriji ništa ne znači, jer nacionalni integritet i suverenitet naše zemlje su upravo građani koji žive tamo.
Ministar je rekao da postoji mogućnost da se daje jednokratna pomoć, ali očigledno, na taj način humanost i solidarnost će se primenjivati selektivno, pre svega iz razloga što onda pojedini direktori ili ljudi koji rade u Centru za socijalni rad treba da odlučuju kome je potrebno da se da jednokratna pomoć, kome nije, a na ovaj način bez selekcije omogućujemo da se svim ljudima koji su zaista socijalno ugroženi obezbedi socijalna sigurnost i da im se omogući da i dalje žive na toj teritoriji, jer očigledno je nama mnogo lakše i da radimo i da stvaramo nego ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji.

Da li još neko želi reč?

 Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam vas da prihvatite amandman narodnog poslanika Gorana Cvetanovića, jer čini mi se da je ono što je nekoliko poslanika, srpskih radikala predložilo, vezano za poboljšanje statusa, za posebno materijalno obezbeđenje i socijalnu sigurnost našeg stanovništva na Kosovu i Metohiji, nešto što bi trebalo da bude apsolutno prihvatljivo za sve u ovoj Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Zašto sam ovo rekao? Mi smo doneli u ovom sazivu, ali i u prethodnim sazivima više opštih pravnih akata, deklaracija, rezolucija i drugih odluka vezanih za teritoriju Kosova i Metohije, posebno za položaj i status pripadnika srpskog naroda na teritoriji južne srpske pokrajine. Do sada smo malo toga konkretno uradili.
Mislim da imamo primere u brojnim zemljama širom sveta, kako se ponašaju prema svojim teritorijama koje su ugrožene, ali i prema svom narodu koji živi van te teritorije. Čini mi se da smo mi kao nacija počeli malo da zaboravljamo i na stranu da ostavljamo, a samo verbalno da se zalažemo za poboljšanje statusa srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, istovremeno zaboravljajući koliki deo našeg naroda živi zapadno od Drine i Dunava.
Naravno, mi ne možemo da regulišemo status i poboljšanje položaja naših ljudi van granica naše otadžbine. To možemo da radimo sarađujući s tim zemljama, poboljšavajući kulturne, ekonomske, duhovne veze, ali ono što možemo i moramo, što je naša prioritetna obaveza, jeste da učinimo sve što je moguće i što zakonskim putem možemo da regulišemo, a da ne bude suprotstavljeno direktnoj volji međunarodnih moćnika.
Ono što Srbija može da uradi na Kosovu i Metohiji, što može da uradi u svakom trenutku, sem one dve osnovne činjenice, a prva je da ne dozvoli nezavisnost Kosova i Metohije, mada čujem da neki dosmanlijski političari o tome već otvoreno govore, govore o datumima, neki juni, jul 2005. i 2006. godine...
Druga stvar na kojoj mi u političkom smislu insistiramo jeste da na svakom mestu, umesto što trguju glavama srpskih generala, treba govore o tome kako je konačni status Kosova i Metohije rešen Rezolucijom 1244; i zaista jeste, Rezolucijom 1244 je prestao rat, agresija NATO-a na SRJ zato što je dobijen neki papir za koji smo mi tada mislili i danas mislimo da nije dobar po Srbiju i srpski narod, ali bolji nego ono što nam je bilo predviđeno ranije u Rambujeu i bolje nego što bi nam neki želeli danas, a to jeste odvajanje Kosova i Metohije od Srbije.
U okviru toga, i vezano za ovaj amandman, jeste treća stvar koju Srbija može i mora da uradi, koju ova Narodna skupština mora da uradi kroz sve zakone koji se ne tiču direktno i posebno teritorije Kosova i Metohije, a ne možemo u potpunosti pravni sistem Republike Srbije da primenjujemo na teritoriji južne srpske pokrajine, znači da i kroz takvu vrstu sporednog zakonodavstva vezujemo teritoriju Kosova i Metohije u državno - pravni sistem.
Da pomažemo našem narodu u ekonomskoj i socijalnoj sferi, državi to nije skupo i ne sme da joj bude skupo bilo šta što se tiče njene teritorije i što se tiče njenog naroda, da im omogućimo najbolje ekonomske uslove, da im omogućimo najveće plate u službama koje su pod kontrolom naših državnih organa, organizacija i institucija.
Da im omogućimo najveće materijalno obezbeđenje, najveću socijalnu pomoć, da nam ne bude to još jedan razlog, da to ne bude dodatni razlog za dalje ostavljanje kućnih pragova, napuštanje domova i prepuštanje naših srpskih ognjišta albanskim separatistima. To je ono što mi možemo da uradimo, to je toliko malo i neopterećujuće za državni budžet Srbije, da sam uveren da svako u ovoj Narodnoj skupštini Republike Srbije sa tim može da se složi.
Ali, ako to prihvatite i ako to uradimo, mi time pokazujemo odnos svih narodnih poslanika prema tom pitanju, pokazujemo da smo spremni da uđemo u rešavanje tog problema, ne samo u izbornoj kampanji, već kada se izborna kampanja završi i kada moramo da radimo u interesu naših građana.
Znam ja. Lako je prikupljati političke poene, otići i reći - ja ću da pustim ovu fabriku, neka pobedi moj kandidat. Pobedio je taj kandidat, sada sam zaboravio šta sam rekao. Znamo kakva su obećanja davana Srbima sa Kosova i Metohije.
(Predsedavajući: Gospodine Vučiću, prekoračili ste vreme.)
Završavam. Hvala vam na strpljenju i razumevanju, gospodine potpredsedniče.
Dakle, mi smo dobili u svim izbornim ciklusima posle 2000. godine najveći broj glasova na Kosovu i Metohiji. Ali niko ni za živu glavu neće da pita srpske radikale šta da se radi, jer oni imaju svoje privatne Srbe. Tako sam pre neki dan gledao onog nesrećnog Momčila Trajkovića, kaže da je on pobedio, kaže - Bogoljub Karić pobedio. Čovek nije normalan, ali šta da radite. Čuo sam još neke, kao da nisu čitali izborne rezultate, svi imaju trojicu, četvoricu privatnih Srba, kažu - oni pozdravljaju ne znam ni ja čiju pobedu ili ne znam šta.
Srbi su sa preko 70% glasali za Tomislava Nikolića. Pitajte nas po tom pitanju šta da radimo. Mi nećemo da imamo monopol po tom pitanju. Želimo sa vama da razgovaramo, želimo da sarađujemo i da pomognemo našim ljudima na Kosovu i Metohiji da mogu da žive životom dostojnim čoveka; ne mogu da žive sa istim parama, jer su im uslovi sto puta lošiji, neuporedivo lošiji, zato što moraju drugačije da se vezuju za centralni deo Srbije, zato što su im tu troškovi neuporedivo veći. Tu teritoriju moramo da čuvamo ne onda kada su nam potrebni glasovi, nego onda kada mi moramo da uradimo nešto za njih, a ne samo oni za nas, time što nam čuvaju otadžbinu i što nam brane teritoriju. Hvala.

Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Izvolite, narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je još 8. aprila 2004. godine podnela Narodnoj skupštini predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana. Nažalost, vladajuća većina je, u svom već uobičajenom maniru, i ovaj predlog SRS, protivno svim demokratskim načelima i Poslovniku o radu Narodne skupštine Republike Srbije, ostavila po strani i na dnevni red uvrstila kudikamo gori predlog Vlade Republike Srbije, predat Narodnoj skupštini puna dva i po meseca kasnije, tek 26. juna 2004. godine.
Tokom nedavno završene predizborne kampanje puna su vam usta bila brige o Kosovu i Metohiji, o preostalim građanima srpske i nealbanske nacionalnosti tamo, ali sada kada je predizborna kampanja prošla vi, po ko zna koji put, pokazujete pravo lice. Formalno se zalažete za ostanak i za opstanak naših građana na teritoriji Kosova i Metohije, ali kada dođemo do konkretnih načina za pomoć tim ljudima, vaša podrška, kao po pravilu, izostaje.
Tako je, naravno i ovaj put, mada se nadam da ćete vi do kraja ove rasprave ipak odlučiti da prihvatite amandmane SRS, da prihvatite naše stavove i da na taj način bar minimalno pomognemo našim građanima na Kosovu i Metohiji, da im pokažemo, bar jednom, da ova država zaista stoji iza njih.
Pravo na posebno materijalno obezbeđenje koje je predložila SRS, a odnosi se na građane koji na Kosovu i Metohiji borave neprekidno duže od pet godina, od 24. marta 1999. godine, koji se nisu raselili, ne bi mnogo koštalo ovu državu. Uostalom, sigurno ne bi koštalo više nego što košta neka od agencija koju svakodnevno osnivate, ali bi korist, ne samo za porodice na Kosovu i Metohiji, već i za celu državu Srbiji, bila nemerljiva.
Što se tiče poslanika vladajuće većine koji su u današnjoj raspravi hvalili kako Vlada ovim zakonom povećava broj korisnika socijalne zaštite, moram da kažem da Vlada skoro svakim zakonom koji predloži ovom parlamentu povećava broj korisnika socijalne zaštite. Gospodo, vi morate da se setite da niste birani u ovaj parlament da biste povećavali broj korisnika socijalne zaštite. Ovde ste birani da otvarate nova radna mesta, da građanima Srbije omogućite bolji život, da kidate lance i katance, a ne da pravite nove socijalne slučajeve.
Amandmanom koji sam podneo na član 11. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana predložio sam da se član 22. promeni i glasi - pravo na materijalno obezbeđenje i pravo na posebno materijalno obezbeđenje priznaje se od dana podnetog zahteva, ako su u momentu podnošenja zahteva bili ispunjeni uslovi za priznavanje prava.
Slično je bilo rešenje i u prethodnom zakonu, ono što je SRS dodala, i u zakonu koji smo mi predali u skupštinsku proceduru i ovim amandmanima koje smo dali na zakon predložen od strane Vlade Republike Srbije, koji je preko reda ušao u ovu raspravu, bilo je to da se doda pravo na posebno materijalno obezbeđenje. Nije jasno iz kog razloga je Vlada dosta dobru i preciznu definiciju, u kojoj je samo ovo pravo falilo, skratila i stavila da treba da stoji - pravo na materijalno obezbeđenje priznaje se od dana podnošenja zahteva.
Šta će se desiti ukoliko na dan podnošenja zahteva nisu bili ispunjeni svi uslovi, a u međuvremenu, dok se odluči o zahtevu, ti uslovi budu ispunjeni? Ovim amandmanom, za koji se svakako nadam da ćete ga prihvatiti, samo se precizira trenutak sticanja kako prava na materijalno obezbeđenje, tako i prava na posebno materijalno obezbeđenje. Hvala.

Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Janković i Rajko Baralić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Izvolite, narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, sa kolegom Milanom Jankovićem u ime SPS podneo sam amandman na član 11. da se na kraju, umesto tačke stavlja zapeta i dodaju reči - a izuzetno tri meseca pre podnošenja zahteva, ukoliko je lice koje je u stanju socijalne potrebe usled bolesti bilo sprečeno da blagovremeno podnese zahtev.
Na ovaj način, licima koja su objektivno sprečena da u roku koji je propisan zakonom konkurišu za ovo što je predmet ovog člana, obezbedićemo da mogu (na način kao što predlažemo u amandmanu), bez većih posledica po ostvarivanje ovog prava, to da učine. Zatim, inače su ova lica sa naglašenom socijalnom i svakom drugom potrebom i smatramo da bi ovakav amandman licima koja imaju ovakav status dao nešto povoljnije izglede da ostvare ovo pravo na način kao što je definisano ovim amandmanom.
Zakonodavni odbor je rekao da je amandman pravno moguć, kao i drugi amandmani koje smo u ime SPS-a ovde podneli. Zahvaljujem.

Hvala. Da li još  neko želi reč? (Ne.)
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, narodni poslanik Zoran Krasić.