Replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam kakva je vaša "spoljašnja" politika, ali znam kakva je naša spoljna politika. Pravo da vam kažem, u tu vašu "spoljašnju" politiku nikada se nisam razumeo, nikada mi nije bila posebno jasna.
Što se tiče spoljne politike SRS, ona je potpuno jasna. To je ona politika koja bi trebalo da bude u interesu građana Srbije. Danas sam primio predstavnike nemačkog parlamenta, predstavnici Bundestaga su bili u SRS i razgovarali smo, naravno, o Kosovu i Metohiji kao ključnom problemu, jer neki su lažno izvestili poslaničke grupe, pa su namerno izostavili radikale, a ljudi iz Bundestaga su posebno želeli da čuju šta ima najmoćnija i najveća politička stranka u Srbiji da kaže po tom pitanju, posebno stranka koja dobija 70% glasova Srba na Kosovu i Metohiji.
O tome smo razgovarali, ali smo razgovarali i o pomoći koja je stizala u Srbiju, a za koju su nam ti ljudi rekli danas da ne znaju gde je sve i kako utrošena, jer je mnogo više stiglo u Srbiju nego u neke druge zemlje, a nije im jasno gde su te pare nestale. Siguran sam da ste o nestajanju tih para i vi pregovarali. Sa kim sve, nisam siguran.
Što se tiče uvreda koje sam iznosio, trudio sam se da ne iznesem ni jednu jedinu uvredu. Neću da vređam nikoga, trudim se da govorim argumentovano i zato jednako govorim i o onome protiv koga ste vi, iako ste nas optuživali da mi to ne smemo da radimo zbog ne znam čega, pa mu mi danas kažemo da će on da bude odgovoran za neskidanje lanaca i katanaca, jer je podržao Tadića u drugom izbornom krugu, ali isto to kažemo i vama, jer između vas suštinske razlike nema. Zato se toliko i svađate.
Da vam kažem još jednu stvar. Kažete - uvrede; ja sam rekao da ste vi mnogo pametni, rekao sam da ste skoro geniji, rekao sam da ja nisam naročito pametan i ne znam šta je tu za vas uvredljivo. Možda je to uvredljivo za građane Srbije, ali za vas nema apsolutno ništa uvredljivo.
Želeo bih da na drugačiji način koristite svoju pamet i da razmišljate, pre svega, o tome kako u Srbiji, jer kontrolišete i ekonomske resurse i ekonomska ministarstva, da se pokrene proizvodnja, kako da rade fabrike.
Umesto što ćete da smišljate kako da napadate srpske radikale, kako da trošite pare na glupave performanse protiv najjače političke stranke u Srbiji, razmišljajte kako da Srbija ustaje u šest i sedam ujutro, da se vidi dim iz fabrika i kako da ljudi mogu da žive od svog rada.
Tada biste pokazali da ste mnogo odgovorniji, umesto da izađete za govornicu, pa hajde, ošinuću po SRS, jer nemam po kome drugom, sa svima ostalima sam morao da se udružim da bih imao pravo da napadnem nekoga iz SRS. Mnogo vas je, a mnogo ste mali da bismo vas se plašili.

Ministar Lalović, izvolite.

Jedna rečenica u vezi sa ovim prvim amandmanom. Zašto nismo mogli da prihvatimo ovaj prvi amandman koji je dat na ovaj član 1? Zato što da je on prihvaćen, onda i korisnici smeštaja u uslovima visokog kapaciteta, u luksuznim uslovima ne bi plaćali troškove. Amandman je bio neprihvatljiv i došao je u apsurdnu situaciju da oni koji imaju pare ne plaćaju troškove smeštaja, a inače pravilo je da korisnici svih ovih usluga ne plaćaju nikakve troškove bilo čega. Dakle, da smo to usvojili, onda bismo onima koji imaju pare omogućili da koriste, a da ne plaćaju.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu?

Moramo da razgraničimo neke stvari. Troškovi postupka su jedno, a troškovi smeštaja drugo. To su dve potpuno različite stvari. Sva lica koja podnesu zahtev da bi ostvarili neko pravo iz oblasti socijalne zaštite ne snose troškove postupka. To reguliše član 1. stav 3, odnosno član 8. stav 3. Predloga zakona.
Još jedna vrlo važna stvar. Moram da upozorim predlagača na član 39. Ustava Republike Srbije: "Građanima koji su delimično sposobni za rad zajemčuje se osposobljavanje za odgovarajući posao i obezbeđuju se uslovi za njihovo zapošljavanje, u skladu sa zakonom." I stav 2. koji se direktno tiče ovog zakona, a to je taj jedini član koji u pogledu sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina reguliše pravo na socijalnu sigurnost građana u Republici Srbiji. Taj drugi stav, o kome mi danas pričamo govoreći o ovom predlogu zakona, kaže: "Država obezbeđuje socijalnu sigurnost građanima koji su nesposobni za rad, a nemaju sredstva za izdržavanje." Malopre sam vas pohvalio što ste prekoračili ovo, što ste dali jednu široku definiciju šta se sve može tumačiti kao nesposobnost za rad.
U ovom članu 1. Predloga zakona, kojim dotičete troškove postupka... Ovo su troškovi postupka, vama se javljaju ta lica, lica koja su u stanju socijalne potrebe, lica koja vape za materijalnim obezbeđenjem ili nekom drugom uslugom socijalne zaštite. Vi od njih želite da naplatite usluge, odnosno ne usluge, nego troškove postupka.
Kada ste rekli ako je neosnovano, ako neko živi na Senjaku, Dedinju, ima 200.000 evra prihod kao Karić, pa se igra sa Centrom za socijalni rad, pa podnosi zahtev da mu se dodeli socijalna pomoć, pa njemu naplatite troškove postupka, ali ovo nije ta situacija.
Ministre, malopre ste pogrešili. Gospođa Radeta je podnela amandman koji se odnosi na troškove postupka, a ne na troškove smeštaja, kako ste vi izašli i objasnili ovde.
Troškovi postupka su oni troškovi koje je imao Centar za socijalni rad, da zavede zahtev, da ga obradi, da socijalni radnik nešto proveri, ispita, napravi zapisnik, da sedne kolegijum pa razmotri koji vid socijalnih usluga treba da se pruži ili, ako je u pitanju samo materijalno obezbeđenje, da se uzme zahtev, da se provere potvrde, itd. To su troškovi postupka, a troškovi smeštaja, to je kada se smesti u gerontološki centar ili neku drugu ustanovu socijalne zaštite, pa postoje troškovi za ishranu. Pobrkali ste temu. Član koji ste napisali odnosi se na postupak, a pričali ste nam o troškovima smeštaja, to su babe i žabe.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Rajko Baralić i Milan Janković.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Ljubomir Kragović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima Ljubomir Kragović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničkog kluba SRS podneo sam amandman na član 3. koji treba da glasi: "Pravo na posebno materijalno obezbeđenje priznaje se pojedincu, odnosno porodici koji imaju trajno i neprekidno prebivalište na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija u trajanju dužem od pet godina, počev od 24. marta 1999. godine, koji nisu privremeno raseljeni sa teritorije Kosova i Metohije i koji kao žrtve okupacije, nasilja i terorizma na Kosovu i Metohiji nisu u mogućnosti da ostvare prihode ili ih ostvaruju ispod nivoa socijalne zaštite".
Mislim da ministar treba da prihvati ovaj amandman, a pokušaću još u par rečenica da dodatno obrazložim zašto je neophodno prihvatiti ovaj amandman. Prvi razlog je: ako korisnici budžeta na Kosovu i Metohiji koji su u radnom odnosu primaju dvostruke iznose, zašto onda i korisnici budžeta koji primaju socijalnu zaštitu ili materijalno obezbeđenje ne bi primali te dvostruke iznose.
Pojedini poslanici su mi prigovorili da se ovaj amandman, navodno, odnosi samo na Srbe, a ne odnosi se na druge. Ovde lepo i jasno stoji - pravo na posebno materijalno obezbeđenje priznaje se pojedincu, odnosno porodici. Nije naglašeno da se odnosi na srpske porodice.
Zašto ne davati tu socijalnu pomoć i nealbanskim i albanskim porodicama, i onim Šiptarima koji žele da priznaju državu Srbiju, jer su i pojedine šiptarske prodice žrtve terora na Kosovu i Metohiji. Svima onima koji priznaju državu Srbiju, koji žele prava, ali da imaju i obaveze, treba da se izađe u susret i da im se dozvoli da koriste prava na osnovu ovog amandmana koji sam ja podneo u ime poslaničkog kluba SRS.
San o nezavisnosti Kosova se najzad, verovatno definitivno, raspršio oko Šiptara, i ja jedva čekam dan kada će Šiptari da priznaju državu Srbiju i da počnu da žive zajedno sa nama, jer su oni građani Republike Srbije, to treba da je svima jasno.
Zamolio bih gospodina ministra, po ko zna koji put, da nađe snage i mogućnosti da ovaj amandman prihvati, jer bi život Srba učinio mnogo lakšim, pogotovo onih koji ne mogu da ostvare prihode i žive ispod tog minimuma, kako stoji u ovom predlogu zakona.
Članom 18. je definisano ko ima uslove za ostvarivanje prava. Pod 1) - prihodi koji se ostvaruju u mesečnom iznosu i visini prosečnog mesečnog prihoda... Činjenica je da na Kosovu apsolutno ništa u privredi ne radi i da nema nikakvih prihoda, a taj uslov se ispunjava. Drugo - prihod od poljoprivredne delatnosti. Znači Srbi poseduju imanja, ali nemaju uslove da obrađuju ta imanja ili ako ih obrađuju, to je uz veliki rizik da kada odu na njivu da je zaseju ili da pokupe letinu mogu da izgube život, a imamo mnogo primera da su Srbi stradali upravo na svojim imanjima.
Treće, prihod od izdavanja u zakup nepokretne ili pokretne imovine. Koliko je samo te imovine uništeno, popaljeno; uzmimo u obzir da te porodice nemaju ni svoje imovine i da žive u kolektivnim centrima. Raseljena lica nisu samo u Srbiji, nego raseljenih Srba ima i na Kosovu i Metohiji, onaj ko je izbegao iz Vučitrna i otišao u Prilužje, ili iz Vučitrna došao u Kosovsku Mitrovicu ima status raseljenog lica, bez obzira što nije otišao u Kraljevo, Aranđelovac, Beograd. Takvim građanima je neophodno da se pomogne. Država ne sme da se ustručava od toga da pomogne ugroženim Srbima na Kosovu, nego treba da uloži sve napore kako bismo Srbima na Kosovu i Metohiji omogućili da lakše žive.
Četvrto, prihodi od drugih imovinskih prava, ako se na te prihode ne plaća porez. Taj instrument plaćanja poreza uopšte ne postoji, niko ne plaća nikakve dažbine, znači, nema nikakvog osnova koji bi omogućavao da građani koji žive na Kosovu i Metohiji ostvaruju neka prava, neka primanja, kako bi mogli da obezbede sebi i svojoj porodici život.
Ponovo napominjem, nije ovo toliko veliki broj porodica kojima bi se izašlo u susret, ali bismo učinili veliki korak napred, da se koliko-toliko pomogne tim porodicama, kako bi rešile svoje egzistencijalno pitanje. Hvala.

Hvala vama. Ministar Lalović, izvolite.

Samo jednu informaciju u vezi sa ovim amandmanom. Kada su u pitanju Srbi, nealbanci sa Kosova i Metohije, koji su u ovom delu gde su u većini, gde funkcionišu stvari, oni su inače u našem sistemu socijalne zaštite. Imamo tamo više centara za socijalni rad, mehanizam je takav kakav je. Kada treba neko pravo da ostvare preko Centra za socijalni rad, podnesu zahtev, ceo taj postupak završava se preko Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. To možda nije poznato, da tamo i te kako funkcioniše država Srbija, u tom segmentu.       
Ono drugo što je bitno u vezi sa ovim amandmanom, što želim da naglasim, tačno je da za one koji rade tamo postoji zaključak Vlade da se isplaćuje dvostruki iznos. Isto tako je tačno da oni koji ne rade dole, koji su ostali bez posla, ne spadaju u socijalu, primaju novčanu naknadu za nezaposlene na nivou na kome se prima u celoj Srbiji. Oni koji rade dole dobijaju dvostruki iznos u odnosu na ono što bi dobili da ovde rade, na teritoriji centralne Srbije, a ovde se očigledno radi o ljudima koji ne rade, govorim o materijalnom obezbeđenju, kao što su to i oni koji su privremeno nezaposleni a dole su na Kosovu i Metohiji.
Hoću da kažem da je ovo isti princip za one koji rade. Vlada ostaje pri tome da se ide sa dvostrukim iznosom za one koji ne rade, kao što su oni privremeno nezaposleni, kao što su oni koji će primenom ovog zakona steći ta prava. Tu ide isti iznos kao u centralnoj Srbiji. Mislim da je to dobra logika sistema. Mislim da je to sistem u kome se oni osećaju kao građani Srbije, ravnopravni, govorim o tom drugom delu.
Moje ministarstvo, u okviru socijalne politike, maksimalno to poštuje i radimo na tome da oni ta svoja prava ostvare. Nisu uskraćeni za svoja prava, kao i svi drugi građani Srbije, a oni koji rade dole primaju dvostruki iznos. To je ta logika sistema. Mislim da ne možemo sistem narušavati na ovaj način. S druge strane, mislim da je logika sistema izjednačavanje svih građana. Treće što je važno, a da poštujemo sistem i interese države Srbije, to je da oni zaista budu u našem sistemu socijalne zaštite, da se osećaju kao građani Srbije, ostvarujući svoja prava kod institucija sistema, odnosno institucija države Srbije, što i jeste činjenica.
Mislim da su to ključne stvari. Ako postoji potreba i mogućnost da se nešto još dodatno nekome da na Kosovu i Metohiji, Srbima i nealbancima koji žive u ovom delu, tu je ovaj zakon otvorio mogućnost koja je pominjana na neki način, ali u jednom drugom kontekstu. Videli ste da u ovom predlogu zakona prvi put postoji pravna mogućnost i da Vlada Srbije ima pravni osnov da se vrše jednokratne isplate posebno ugroženim grupama. Kako je to ostavljeno neodređeno, postojaće pravna mogućnost, ako postoje sredstva, raspoloženje i bilo šta drugo, da se pojedinim posebno ugroženim delovima stanovništva, populacije i grupama da određena dodatna novčana pomoć, a da se ne ruši celina sistema.
Usvajanjem ovog zakona se stvaraju pravne mogućnosti da se eventualno nekim dodatnim sredstvima reaguje dole, ali mislim da prihvatanje vašeg pristupa, jer vidim da niz amandmana ide u tom pravcu, tom logikom, prateći ovaj prvi, ne bi bilo dobro, jer bi to dovelo do problema u funkcionisanju sistema; imamo mogućnosti, ako postoji potreba, da dodatno pomognemo ne samo Srbima sa Kosova i Metohije, već možda i nekim drugim ugroženim građanima.
Da kažem nešto što je jako bitno, a možda se ne zna, da su apsolutno svi Srbi u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, bilo gde dole u enklavama, Čaglavici itd, u sistemu socijalne zaštite Republike Srbije; pored ostalog, imamo dole i neke investicije, gradićemo jedan novi gerontološki centar kod Kosovske Mitrovice, odnosno prihvatnu stanicu. Svi zajedno treba da imamo sve to u vidu. Hvala.