Pored ovih načelnih primedaba koje se tiču nivoa vlasti i organa, samo bih ukazao na nešto što ne bi smelo da postoji u ovom članu, a to je da kandidat za direktora ustanove socijalne zaštite uz propisanu konkursnu dokumentaciju podnosi program rada za mandatni period koji razmatra upravni odbor u postupku davanja mišljenja itd. Skoro sve ustanove socijalne zaštite imaju jasno definisan posao do tančina, ne toliko zakonom koliko podzakonskim aktima i standardima koji se primenjuju u radu svih ovih profesija koji su neminovni kada neko od tih stručnjaka mora biti zaposlen u ustanovi socijalne zaštite.
Nema tu mogućnosti za neke improvizacije. Direktor svake ustanove socijalne zaštite dužan je da sprovodi zakon, da poštuje i primenjuje standarde koji su propisani i nema tu nekog prostora za neku njegovu inventivnost, osim ukoliko u programu rada neko ne očekuje da se takmiče kandidati ko će više da obezbedi donacija, sponzorstava ili da zapiše kojoj stranci pripada.
Nemojte u ovu oblast da uvlačite nešto, jer od direktora ustanove socijalne zaštite mnogo zavisi kako će ta ustanova da funkcioniše, ali ništa ne zavisi od njegovog papira koji bi on nazvao programom rada. Ništa ne bi zavisilo od tog papira. Nije to kandidat za direktora neke fabrike koja treba nešto da proizvede, on je kandidat za direktora ustanove koja treba da sprovodi zakon, da poštuje standarde, da omogući korisnicima efikasno ostvarivanje prava i da se pruže one usluge zbog kojih ta ustanova i postoji. Ne znam zašto ste u ovoj poplavi inventivnosti, sposobnosti pronašli formu kako da izdvojite nekog eksperta od nekog drugog koji, naravno, nije ekspert.
Pošto se bliži kraju ova rasprava, moram da kažem, verovatno nije samo problem ovog zakona, već i nekih drugih propisa, ali bi Ministarstvo moralo da povede računa i o deci ometenoj u razvoju, a pogotovu da posle 25. godine oni više praktično nemaju zaštitu ili, da budem precizniji, ta zaštita se svodi na porodicu, a i sami znate, taj broj godina najbolje ukazuje kakva je starosna struktura u toj porodici. U skoro svakom većem mestu postoji jedno udruženje koje dodatno vodi brigu o tim licima, gde je muka naterala te porodice da se ujedine, da pronađu način kako da olakšaju i sebi i svojoj deci. Bilo bi dobro da Ministarstvo malo posveti pažnju i toj populaciji, jer to su naša deca.

Da li još neko želi reč? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo danas prilike da čujemo jedan dobar zakon, koji na neki način rešava sve ono što je shodno i primereno ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazimo. Siguran sam da se ne može nikada napraviti zakon koji će sve moći da reši tako da svi budu zadovoljni, ali treba omogućiti ljudima da normalno funkcionišu, rade i žive.
Čovek sam koji apsolutno zagovara činjenicu da direktor treba da ima određeno iskustvo i da direktor u svakoj ustanovi i za svaki posao treba dati program. Prvo, po tom programu koji direktor da možemo u vrlo kratkom vremenskom periodu sagledati da li direktor izvršava ono što je na početku, kada je davao program, postavio. Možemo posle izvesnog vremena reći - da, direktor je dao program, direktor je častan i pošten čovek, ali za šest meseci ništa od onoga što je obećao i što je rekao nije realizovao. To je jedan od načina kontrole. Smatram da je ovo apsolutno ispravna odredba i da to treba da ostane u zakonu.
Što se tiče opozicionih poslanika, u nekom proteklom vremenu smo imali mnogo kritika ovde da su mladi ljudi došli na vrlo značajne funkcije bez radnog iskustva. Ne možemo u jednom trenutku kritikovati kada nekoga zaposlimo kao mladog čoveka bez radnog iskustva, a sada dolazimo u situaciju da nekog kritikujemo zato što se traži određeno radno iskustvo. Moramo naći neku meru. Sigurno da i mladi ljudi bez radnog iskustva treba da dobiju posao, a kada se radi o jednom ovako delikatnom poslu treba angažovati ljude koji imaju radno iskustvo, naravno, u struci koja će obezbediti što bolje funkcionisanje.
Iskoristio bih priliku da, van ovog amandmana, kažem da deca ometena u razvoju i njihovi roditelji imaju strašan problem. Mi u Kragujevcu imamo upravo taj problem što deca koja su ometena u razvoju posle 25. godine ne mogu biti u domovima. Zato tu starosnu granicu treba pomeriti, jer za njih je vrlo bitno i važno da budu u kolektivnom smeštaju.
Mislim da je za jednu porodicu koja ima dete ometeno u razvoju to tragedija koju ne možemo poželeti nikome, pa ni najvećem neprijatelju i da na neki način moramo sagledati da za tu decu, koja su ometena u razvoju, koja imaju 25 godina, a možda su na nivou deteta od 7 godina, mnogo znači da budu u kolektivnom centru i da se mora iznaći mogućnost da se na neki način ta granica od 25 godina pomeri neku godinu naviše. To za njih i njihovu porodicu znači mnogo. Bio bih zahvalan ministru i zamolio bih da možda i dođe lično, jer takav problem imamo. Mislim da to može da se reši.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 33. amandman je podneo narodni poslanik Branislav Blažić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Branislav Blažić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 33, koji glasi: U članu 112. stav 1. posle reči "opšteg interesa" dodaju se reči "i pravo na posebno materijalno obezbeđenje". Ovo je, u stvari, logičan sled našeg amandmana vezanog za član 3. stav 2, koji smo već obrazlagali.
Logično je da mi, ako već podnosimo taj amandman, moramo ići do kraja i obrazlagati našu želju da izmenimo zakon u tom smislu.
Imam utisak da sam možda na pogrešnu adresu uputio ovaj amandman, kao i svi moji prethodnici iz SRS, jer smo na današnjem zasedanju čuli da ovde u Srbiji postoji jedna stranka, pre bi se moglo reći interesna grupa ili neka bivša nevladina organizacija, a danas vladina organizacija, koja vodi svu politiku, koja žari i pali, pušta kišu, koja nas razdužuje, zadužuje, razgovara sa seljacima, koja se, u stvari, sve pita.
Upravo smo od njih čuli da je to sve G17 plus uradio, tako da se sada postavlja pitanje kome mi da upućujemo ove amandmane, da li Vladi Srbije i da li ona postoji, jer sam ja mislio da ovu državnu spoljnu politiku i zakone donosi Vlada, a ne neke pojedinačne stranke ili interesne grupe. Mislim da se možda naši amandmani ne prihvataju zato što mi i ne znamo ko u tom orkestru koji se zove Vlada, u stvari, svira. Imam utisak da svi sviraju neku sasvim drugu melodiju.
Ono što je sigurno i što mislim da bi trebalo da bude sigurno, to je da po ovom pitanju treba da se postigne konsenzus, da stvarno treba da pokažemo koliko smo mi to solidarni i humani ljudi. Ovde se radi o pomoći i pokazivanju brige i zajedničkog bola prema deci i porodicama sa Kosova i Metohije. Ovde se radi o ljudima i deci koja žive u nekim potpuno nenormalnim uslovima, u logoru. Ovde se radi o životu u strahu, ovde se radi o deci koja kad ulaze u reku ne znaju da li će ih neki podivljali terorista zasuti rafalom metaka.
Ovde se radi o ljudima koji su proterani sa svojih ognjišta, gde su kuće popaljene, koji žive na Kosovu i Metohiji, ali ne u svojim kućama, nego 50, 100 kilometara dalje, koji imaju imanja koja ne mogu da obrađuju. Ovde je to toliko jasno rečeno. Nema obrazloženja da mi treba da napravimo jedinstven sistem. Slažemo se, ali ne postoji izjednačavanje kad ti ljudi ne žive u jednakim uslovima kao ljudi u centralnoj ili čitavoj Srbiji.
Prema tome, priča o nekom sistemu je deplasirana, jer mi ne živimo u sistemu. Ova zemlja definitivno živi u haosu. Ne možemo govoriti da ćemo tu uvesti sistem. To je mali broj porodica, to je mali izdatak za budžet. To je manji izdatak od osnivanja jedne agencije, a mi svaki dan ovde neku osnivamo i pravdamo se kako je to malo, kako je to samo 30 miliona.
Danas 30 miliona, pa sada ovaj zavod koji će da košta 100 miliona, pa sutra agencija koja će da košta još 50 miliona, pa svaki dan po 30, 50 miliona, a teško nam je da odvojimo za hiljadu porodica i hiljadu dece neku pomoć, za one o koje se svet stravično ogrešio. Stravično su se ogrešili na Kosovu i Metohiji. Svet će to morati da nosi na svojoj duši. Nemojte i mi da budemo takvi. Dajte da mi pokažemo tu brigu. Ovo je nešto najobičnije, najmanje što mi možemo da napravimo.
Ne traži se ništa veliko, ne traži se da se optereti budžet. Daleko ga više opterećujete kroz taj zavod. Skinite onda ovaj zavod iz ovog zakona, uštedite tih 50 miliona. Stvarno, ako neke reči treba stalno da ponavljamo za ovom govornicom, to su: štednja, štednja, štednja, to je privreda, mala i srednja preduzeća, zemljoradnja, zapošljavanje mladih ljudi, ali ne u agencijama i zavodima, nego u proizvodnji.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 34. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Gospođa Radeta.

 Dame i gospodo narodni poslanici, bilo bi dobro da prihvatite i ovaj amandman na član 34, a i ostale amandmane SRS, ukoliko želite da ovaj zakon posluži svojoj svrsi. Od Vlade to nismo mogli ni da očekujemo, s obzirom da se i ova vlada, kao i ona prethodna, ponaša kao da je svet stvoren danom formiranja Vlade.
Ovde smo danas čuli hvalospeve kako je ova vlada počela da jača instituciju starateljstva u Srbiji, a institucija starateljstva u Srbiji postoji i u Zakonu iz 1991. godine, i to na mnogo bolji način regulisana nego što je to ovim zakonom, bez ograničavanja broja dece koja mogu da budu u hraniteljskim porodicama, zato što su građani Srbije humani, za razliku od Vlade Srbije, koja je nehumana i zato što je mnogo lepo kada gledamo na televiziji reportaže o po petoro ili sedmoro dece u jednoj porodici. Te porodice uspevaju tu decu da izdržavaju, iako od Vlade dobijaju samo 1.700 dinara po detetu.
Takođe smo čuli kako Vlada brine o socijalnom statusu građana, a suština je da ovim zakonom smanjujete socijalna davanja. Jedino što zaista jeste novina i što je vezano za ovu a i za onu prethodnu vladu jesu agencije ili zavodi. Ova vlada kroz ovaj zakon predlaže zavod kao ustanovu koja se na stručan način bavi problemima socijalne zaštite.
Gospodine ministre, vi i vaše ministarstvo niste dovoljno stručni da se brinete o problemu socijalne zaštite, ali ste zato stručni da kroz član 34. predvidite da se sredstva koja se obezbeđuju u budžetu Republike za namene utvrđene u članu 47. stav 5. i članu 112. ovog zakona prenose krajnjim korisnicima na osnovu rešenja ministra nadležnog za socijalna pitanja, u skladu sa zakonom.
Mi iz Srpske radikalne stranke mislimo da ovo nije dobro rešenje i da ministar ne može da ima takva ovlašćenja, pogotovo to ne može da ima ministar koji građanima Srbije, zaposlenima u Srbiji obeća otkaze umesto novih radnih mesta. Takvo ovlašćenje ne može da ima ministar koji primenjuje Zakon o radu, koji u stvari nije ni usvojen. Samo da podsetim da je taj Zakon o radu izglasan na daljinski upravljač iz Soluna.
Takvo ovlašćenje ne može da ima ministar koji beži ispred radnika koji štrajkuju. Takvo ovlašćenje ne može da ima ministar koji se ne oglasi kada "demokratska" policija nanese teške telesne povrede radniku koji štrajkuje; takvo ovlašćenje ne može da ima ministar koji ne voli da čuje poslanike Narodne skupštine, mislim na poslanike opozicije, jer se danas pola vremena provedenog ovde ministar nešto dogovarao sa poslanicima svoje poslaničke grupe, a drugu polovinu je bio van ove sale.
Znam da ministar ne voli da sluša poslanike SRS-a. Mi ne volimo što je ministar, ali šta ćemo, izdržaćemo još mesec ili dva dana. Dakle, mi smo, odnosno kolega Milorad Mirčić je u ime SRS-a predložio da se ovaj član 34. menja, tako da glasi da Vlada Republike Srbije uređuje način prenosa i isplate sredstava po osnovu prava na posebno materijalno obezbeđenje. Predlažem vam da ovaj amandman prihvatite, da bar koliko-toliko osiguramo neku garanciju za korišćenje ovih sredstava.
Predlažem takođe da usvojite i ostale amandmane SRS-a, jer ako ne usvojite naše amandmane džabe ste donosili ovaj zakon, jer njime niste obuhvatili porodice koje duže od pet godina žive na Kosovu i Metohiji. Ovim zakonom ste smanjili socijalna davanja.
Hvalite se da ćete povećati socijalna davanja u nekim opštinama. Ja vam kažem – smanjićete u drugim opštinama, i svakako to nije svrha donošenja zakona. Zakon mora da bude jednako dobar za sve građane Srbije. Naravno, zalažemo se da se izjednače socijalna davanja, ali da se izjednače sa onim većim socijalnim davanjima, a ne sa onim koja su zaista ispod svakog nivoa.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi da da završnu reč?
Ministar Lalović, izvolite.

Hteo bih da dam samo par komentara. Sada smo završili raspravu o ovom zakonu i nadam se da će biti usvojen u ovoj skupštini. Pošto se i dalje ponavlja nekoliko stvari koje su potpuno netačne, želim nešto da kažem. Dakle, nije istina da se ovim zakonom smanjuju socijalna primanja, nego se povećavaju u 122 opštine u Srbiji. Svi drugi koji imaju veće zarade (još jednom to da ponovim, izgleda da treba šest puta ponoviti da bi se čulo) inače i sada, ako imaju veći  prosek u gradu ili opštini od prosečne republičke zarade, oni su sada osnovica i to je republička zarada prosečna. Nikome se ne smanjuje, samo se povećava u 122 opštine u Srbiji. Malo je neobično što to mora da se kaže šest ili sedam puta i što neki uporno ponavljaju nešto što nije istina, ali prosto moram to da kažem radi istine, zbog građana Srbije.
Drugo što želim da kažem jeste da ovim zakonom uvodimo sistem u oblasti socijalne zaštite, da izjednačavamo sve građane Srbije koji su u stanju socijalne potrebe u nivou prava koji ostvaruju, svi imaju istu osnovicu, ostvaruju pravo u skladu sa zakonom.
Stimulišemo na jedan vrlo dobar način razvoj hraniteljstva u Srbiji, što do sada nismo imali na ovaj način uređeno u sistemu. Mislim takođe da je to jedan bitan napredak, bitno popravljamo poziciju za 24.000 najtežih invalida u Srbiji ozbiljnim povećanjem dodatka za negu i pomoć, i to su prosto činjenice koje se nekome mogu sviđati ili ne, ali to jesu činjenice.
Nije dobro ako se te činjenice nekome ne sviđaju, zato što mislim da nije normalno da se ljudima ne sviđa kada se poboljšava materijalni i socijalni položaj dela građana Srbije, koji su u najtežoj situaciji u Srbiji.
Nismo mogli prihvatiti ove amandmane vezane za Kosovo i Metohiju, objasnio sam zašto, ali istovremeno sam rekao da postoji odredba u ovom zakonu, kada i ako ga skupština usvoji, a nadam se da hoće, koja daje pravni osnov da ako imamo sredstva možemo pomoći posebno ljudima na Kosovu i Metohiji.
Ono što je takođe karakteristika ove rasprave jeste, bar u jednom delu, da je bilo neozbiljnih amandmana, kada se ima u vidu pozicija u kojoj se nalazi ova zemlja. Znači, predložiti da osnovica za isplatu socijalne zaštite građanima Srbije bude 35.000 dinara, kada je prosečna neto zarada 14.000 dinara, jeste zapravo izrugivanje samim građanima Srbije koji rade. Dakle, krajnje neozbiljan pristup.
Sve u svemu, ocenjujem i smatram, i Vlada Republike Srbije smatra da je donošenje ovog zakona od izuzetne koristi za građane Srbije, da se bitno poboljšava položaj najugroženijih građana Srbije i verujem da će svi poslanici koji žele dobro građanima Srbije glasati za ovaj zakon. Pozivam sve poslanike da prevaziđu svoje uskostranačke interese i potrebe, da postupe kao narodni poslanici i da podrže ono što je boljitak za građane Srbije.
Samo još dve napomene, pošto sam primetio (nisam bio jedno vreme u Skupštini zbog posla) da se razgovori o zakonu koriste i za neke veoma duge opservacije o drugim stvarima. Pošto je pomenuto ovde nekoliko puta - a zašto stalno pričate o nasleđu, kada će nešto da se popravi itd., želim da kažem dve stvari. Prvo, mnogo je lakše vršiti destrukciju nego konstrukciju, mnogo je teže graditi nego razarati. Postoji pravilo da za ono što se razori u veoma kratkom vremenskom roku treba mnogo vremena da se izgradi. Ovde se razaralo više od 10 godina. Ko očekuje da se nešto može uraditi za par godina, taj drži građane u zabludi. Prema tome, molio bih da se ima u vidu ta činjenica.
Drugo, ne bih to pominjao da nije pominjano više puta, radnici Srbije su ostali bez posla pre svega zbog politike koja je u ovoj zemlji vođena u poslednjih 15 godina. Zato su ostali bez posla i svi radnici u Srbiji treba da znaju adrese na koje treba da se obrate i nemojte ih držati u zabludi kada se o tome radi.

Po Poslovniku, narodni poslanik Zoran Krasić.