Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević, a neka se pripremi narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo, problematika igara na sreću trebalo je da bude na dnevnom redu ove skupštine još davno - kako zbog društvene uloge i funkcije ove delatnosti, tako i sa aspekta popune budžeta Republike Srbije. Ako je to tada i danas bitno?
Poznato je da se od davnina tj. od samog osnivanja lutrije ova delatnost nalazila u državnom monopolu. Kad kažem od davnina, mislim na Mletačku Republiku, koja je prva smislila državnu lutriju radi popune svog budžeta.
Države kontrolišu ovu delatnost preko rada državnih lutrijskih preduzeća ili putem davanja koncesija preduzećima za organizovanje kocke i drugih posebnih igara. Sve ovo zbog veličine tj. oblika ove vrste prometa i specifičnosti same delatnosti, a i zbog namene javnih prihoda ove vrste za pokrivanja invalidskih, humanitarnih, socijalnih potreba i finansiranje amaterskog sporta.
Imajući u vidu da ova vlada ističe kako neprekidno preduzima korake na suzbijanju nezakonitih radnji i kriminala, začuđuje ovoliko odugovlačenje sa zakonom koje je započela još prethodna vlada. Još više čudi kad je javna tajna šta se dešava u pojedinim postojećim društvenim preduzećima lutrijske delatnosti, a u upravnim odborima sve vreme od oktobra 2000. godine do danas sede ljudi koji su spoljni članovi, a istovremeno članovi stranke na vlasti.
Takođe čudi da se ne kontroliše naplata javnih prihoda ni od igračnica u automat-klubovima u privatnom vlasništvu - a borimo se protiv kriminala.
Kome je odgovaralo da se sa uvođenjem reda u ovu delatnost toliko odugovlačilo? Nije li to vreme služilo za akumulaciju potrebnog kapitala, posebno kad se ima u vidu nedostatak urgentno potrebnih budžetskih sredstava za društveno tako osetljive namene.
Time više kad je opštepoznata činjenica da se ljudi u kriznim vremenima okreću kocki, klađenju i svim drugim igrama na sreću koje im pružaju mogućnost da preko noći reše svoje probleme, naravno ako ih sreća posluži.
Taj psihološki mamac je kod nas sve izrazitiji jer je u toku rasprodaja društvenih preduzeća i ljudi ostaju na ulici, bez ikakve perspektive. U obrazloženju Predloga zakona o igrama na sreću koji danas razmatramo navodi se „da je trenutno ova oblast loše regulisana i pod slabim nadzorom tako da su fiskalni efekti veoma niski“.
Ovi argumenti se ne mogu složiti na ovakav način jer su to tri odvojene stvari. Naime, oblast igara na sreću je zakonom regulisana - jer se primenjuje, ali samo delimično, Zakon o igrama na sreću iz 1992. godine. Zašto delimično? Zato što se deo koji reguliše formiranje državne lutrije Srbije uopšte nije primenio, iako je to trebalo to da se uradi još sredinom 2002. godine (jer je tada doneta odluka Ustavnog suda Srbije da je ovaj zakon bio primenljiv).
Znači, trebalo je prvo formirati državnu lutriju, a onda tvrditi da li je dobro ili loše organizovano, a ne obrnuto raditi.
Drugo, pod slabim je nadzorom tačno, ali smo imali finansijsku policiju i SDK koji to nisu kontrolisali i Ministarstvo finansija koje nije alarmiralo da se ne uplaćuje budžetski prihod na osnovu poreza od igara na sreću. Ista je ova priča kao i sa svim privrednim subjektima u Srbiji. Treba devalvirati preduzeće i tada ga prodati po sistemu znamo kojem.
A treće, neka ministar Dinkić kaže koliko je naplatio javnih prihoda na osnovu igara na sreću u prošloj godini i u periodu od januara do juna tekuće godine, i to posebno za klasične, i posebno za kocke i slične igre (klađenje i drugo) - jer su to dve odvojene stvari i ubiraju se prvo od društvenih lutrijskih preduzeća, a drugi od preduzeća kocke i klađenja.
Na osnovu čega je izveo gospodin Dinkić račun o fiskalnom prihodu od oko 70 miliona evra, kad nije rekao ni period na koji se odnosi? Je li to možda prihod za jedan dan? Još nešto, u obrazloženju se kaže veća i efikasnija naplata javnih prihoda ostvarenih na osnovu organizovanja igara na sreću, pa opet pitam - kako to da u upravnim odborima društvenih lutrijskih firmi sve vreme sede članovi stranaka na vlasti još od oktobra 2000. godine.
Dalje, novim zakonom organizujemo državnu lutriju Srbije da bi obezbedila red u ovoj oblasti i monopol države. Istovremeno postojeća lutrijska društvena preduzeća, koja nisu radila ni do sada onako kako je propisano važećim zakonom, ubuduće pretvaramo u društvo sa ograničenom odgovornošću, sa većinskim udelom države.
To je u stvari paralelna mreža sa državnom lutrijom Srbije - umesto da su to filijale ili regionalni centri jednog istog preduzeća koje se zove državna lutrija.
Neka ministar Dinkić objasni budući status tih lutrijskih društava sa ograničenom odgovornošću i celu njihovu vlasničku strukturu.
Znači, da objasni ko su suvlasnici pored države i čemu to sve skupa služi?
Nadalje, u prvoj rečenici obrazloženja zakona piše da „igre na sreću“ odnosno kockanje predstavlja ozbiljan društveni problem. Treba videti šta je to ozbiljan društveni problem kada su igre na sreću u pitanju. Ovo iz razloga što se u vezi sa igrama na sreću večito postavlja pitanje - da li su one blagoslov ili prokletstvo? Nauka je utvrdila da odgovor uopšte nije jednostavan.
Po nauci, u prilog blagoslova idu sledeći razlozi: 1) igre su stare koliko i čovek, odnosno kultura; 2) doprinose sposobnosti odlučivanja čoveka; 3) učestvuju u socijalizaciji čoveka; 4) daju čoveku mogućnost da preko raznih igrarija stekne novac.
Ali, istovremeno u prilog prokletstva govore činjenice da igre na sreću vode u: 1) propast; 2) stanje depresije; 3) puteve greha; 4) pa i do samoubistva.
Uprkos svemu pomenutom, igre na sreću su se kroz istoriju dokazale kao pozitivna pojava, a bolest, zavisnost i opsesivne igre ili patološke igre su neke druge uvek negativne pojave. Nažalost, predupređenje i lečenje patoloških igara je složenije od toga da se država opredeli samo na ograničavanje igara na sreću. Iz tih razloga, sve demokratske zemlje su se rukovodile sa sledeća dva stava u regulisanju ove problematike i to:
1. igre na sreću zadovoljavaju društvene potrebe, prohibicija samo tera igre na sreću u ilegalnu sferu;
2. kod organizatora (priređivač igara na sreću) se ostvaruje značajan iznos ekstraprofita, koji se može upotrebiti u društveno korisne svrhe.
Iz navedenih razloga, „tehnika“ organizovanja igara na sreću jedinstvena je u svim civilizovanim zemljama, jer je lutrija državna. Kaže se da je u demokratskim zemljama sve dozvoljeno što nije zabranjeno pravnim normama. To jeste tačno za najveći deo ljudskih aktivnosti, ali je sa organizovanjem igara na sreću sasvim drugačija situacija. Ova je delatnost zabranjena strogo, kažnjiva, izuzev za dozvoljene igre državne lutrije ili igre po posebnom odobrenju za neke priređivače.
Pored jedinstvene regulative u pogledu tehnike, jedinstvena je i filozofija normativne regulative: ta filozofija se može obuhvatiti kao stav da se potrebe u pogledu igara moraju zadovoljiti, ali se ni u kom slučaju ne smeju potencirati. Drugim rečima, ponuda ne sme da prevaziđe potražnju.
Da se vratimo na ponuđene razloge i argumente u obrazloženju zakona.
Tu je rečeno sledeće: „Ograničavanje mogućnosti za kockanje ogleda se u pooštravanju kriterijuma (finansijskih, tehničkih, prostornih i u pogledu osposobljenosti zaposlenih) za priređivanje posebnih igara na sreću."
Da li je to svetsko iskustvo? Pod ovim obrazloženjem krije se zapravo objedinjavanje igračnica velikih organizatora (kocke), uz istovremeno zatvaranje malih objekata, pošto po Predlogu zakona jedan može da dobije deset dozvola. Ako je uslov za rad po ovom zakonu da se prekontrolišu automati za igre na sreću u svi objektima i da na vidno mesto Uprava za igre na sreću nalepi nalepnicu kojom se dozvoljava rad istog, i ista ta uprava ima ovlašćenje stalne kontrole rada - kakve veze ima veličina igračnice i broj aparata sa ograničavanjem mogućnosti kockanja.
U vezi sa potrebom uvođenja reda, postavljam još sledeće pitanje: zašto Predlog zakona u regulisanju minimalne visine isplate igračima na aparatima za igre na sreću, tzv. automatima, odstupa od svetskih standarda? Ili da idemo bliže od sveta, u komšiluk, zašto kod nas predlagač nije pročitao član 94. slovenačkog, komšijskog zakona na primer, gde doslovce stoji sledeće: „Automat za igre mora biti tako podešen da igračima vrati u proseku najmanje 90% uloženog novca. U prostoriji predviđenoj za automate za igru priređivač mora na vidnom mestu istaknuti obaveštenje o minimalnom prosečnom procentu povraćaja uloženog novca“.
U Predlogu zakona koji sada razmatramo, u članu 85, stoji sledeće: „Aparat za igre na sreću mora biti tako konstruisan, odnosno podešen da na ukupan broj programiranih kombinacija isplaćuje igračima najmanje 60% od vrednosti uplata“.
Radi upoređenja navešću još Đelićev predlog, koji u članu 88. formuliše sledeće: „Aparat za igru na sreću mora biti tako konstruisan, odnosno podešen da na ukupan broj programiranih kombinacija isplaćuje igračima najmanje 75% od vrednosti uplata za učestvovanje u igrama na sreću u periodu od tri meseca posle obavljenog tehničkog pregleda, uz zapisivanje ulaza i izlaza putem elektronskog brojčanika“.
Evo, gospodo poslanici, uporedite sami i zaključite sami šta je predlagač hteo.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, SRS se potpuno slaže da ova materija mora da bude regulisana zakonom, i to u dva pravca. Prvi je da oni koji priređuju igre na sreću nekim predlogom zakona budu sprečeni da ne izvršavaju svoje obaveze prema državi, a drugi je da kocka kao društveno zlo ipak mora da se prihvati, da ona postoji i ne treba je terati u ilegalu, već pustiti da se to radi na mestima gde je to zakonom predviđeno, urediti zakonom tu oblast, za one koji se reše da krenu tim putem, da onaj ko priređuje te igre na sreću ili kocku, kako god hoćete, ne može da prevari učesnike.
To je vrlo teško, ali bar da jedan deo sigurnosti učesnika, odnosno kockara postoji u priređivanju igara na sreću.
Međutim, Vlada Srbije, kao i do sada, bavi se sama sobom i svojim sopstvenim interesima. Jedino joj je cilj da obezbedi prihode samo za sebe, pa ako je moguće da još neko, ko je blizak Vladi, u tome ostvari određeni ćar.
To se vidi već u članu 6. Predloga zakona koji kaže: „Priređivanje igara na sreću predstavlja delatnost od opšteg interesa za Republiku“. Čudi me. Ovo je prvi zakonski predlog ove vlade gde je neka oblast privređivanja od opšteg interesa za Republiku Srbiju, i to još da bude kocka. Kao da je Srbija Monako ili Las Vegas.
Kao da će dolaziti neko sa strane da se ovde kocka. Kao da ste stvorili uslove za tako nešto ili – jednom se pogledajte u ogledalu i kažite da će najviše da se kockaju građani Srbije, koje često zbog pada životnog standarda ta slatka obećanja o igrama na sreću još više privlače. Ljudi jednostavno u svim tim ponudama gube pamet i odlučuju se na tako nešto.
U stavu 2. istog člana se kaže: „Priređivanje igara na sreću je pravo Republike, ako ovim zakonom nije drukčije predviđeno“. Tu smo već kod onog dela o kome smo pričali da je ćar. Treći stav kaže: „Republika ne garantuje za dobitke..." E, ovamo je monopol, ali nema nikakve garancije ako neko ostvari nekakav dobitak.
U članu 7. se kaže: „Republika može, u skladu sa ovim zakonom, preneti pravo priređivanja igara na sreću." E, to je znači taj prvi deo, gde se već nagoveštava kako treba taj zakon da bude uređen.
Dalje, da će tu neko imati monopol i da će neko biti privilegovan vidi se već u članu 10. Predloga zakona, u poslednjem stavu koji kaže: „Zabranjeno je koristiti reči: lutrija, loto, bingo...u nazivu...osim Državne lutrije Srbije". E, pa neka Državna lutrija Srbije taj svoj naziv reguliše patentom, zaštitom i ne treba to nikako da bude pravo koje će direktno da ostvari preko poslanika Skupštine Srbije. Osim toga, ne vidim zašto bi državna lutrija u svemu ovome bila privilegovana.
U članu 11. ste već postali malo originalni. Evo, prvi put, verovatno zbog kritika koje su do sada postojale na račun prethodne, a i ove vlade, u članu 11. se kaže: „Obrazuje se Uprava za igre na sreću...". Samo još da ste stavili – agencija, i tačno da potpišete ovaj zakon kao zakon prethodne, a i ove vlade. Vama je očigledno cilj da uvek obrazujete neke organe koji će teško biti pod kontrolom Narodne skupštine, a u članu 6. stav 1. rekli ste da priređivanje igara na sreću predstavlja delatnost od opšteg interesa za Republiku, a Uprava za igre na sreću biće odgovorna samo ministru.
Toliko o vašoj iskrenosti, mada se nigde u Predlogu zakona ne može naslutiti ko obrazuje tu upravu, kakva je njena organizaciona struktura. Da li ona ima neki odbor? Da li ima neki savet?
Da li uopšte postoje neki organi te uprave i ko kontroliše njen rad? Ali, zato ste dobro napisali koje su nadležnosti uprave. I tu je sve sporno.
Jer, u članu 12. tačka 3) se kaže da Uprava obavlja i poslove oko izdavanja i oduzimanja dozvola. Već kod izdavanja dozvole dovodi se u pitanje iskrenost onih ljudi koji će da rade u toj upravi, na koji će način i po kojim kriterijumima te dozvole da izdaju.
U članu 19, da biste ostali dosledni sebi i čitavom ovom predlogu zakona, u stavu 2. kaže se: „Državna lutrija Srbije može, uz prethodnu saglasnost Vlade, da za priređivanje klasičnih igara na sreću angažuje pravna lica-operatere". To znači da će organizacijom nekakvih igara na sreću, zbog predloga ovog zakona, zbog uprave, moći da se bavi jedan uži krug pravnih lica.
U čijoj svojini će biti ta pravna lica – to već zakonom nije definisano, ali verujem da će jedan dobar deo pravnih lica da bude u privatnoj svojini, pa se postavlja pitanje kako će, na koji način će oni dobijati dozvole, po kakvim kriterijumima i uz koje provizije. Provizije koje će da se plaćaju upravi.
U članu 37, koji je izuzetno sporan, gde se opet dolazi do toga da je čitav zakon možda i napisan zbog jednog uskog kruga ljudi, kaže se u stavu 1. - Vlada može dati najviše 10 dozvola za priređivanje igara na sreću u igračnicama.
Onda se u sledećem članu navode kriterijumi, kao što je milion evra depozita, koji mora da se usklađuje, jer u poslednjem stavu se kaže - pravno lice koje je dobilo dozvolu dužno je da u periodu važenja dozvole održava osnovni kapital u visini stava 1. ovog člana, što znači da već gospodin ministar strahuje od inflacije, odnosno od skoka evra, pa želi da se obezbedi zakonom. Kako evro skače, tako oni koji učestvuju u ovim igrama doplaćuju tu razliku kao depozit.
U članu 40, da biste sami sebe nadmašili, stoji u stavu 2. da se uz prijavu na javni poziv za dozvolu za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama dostavljaju, pa se nabraja i pod tačkom 6) predlog visine iznosa naknade za dozvolu. Znači, ako neko hoće da učestvuje u igrama na sreću, Vladi Republike Srbije, odnosno Upravi za organizaciju igara na sreću dostavlja predlog koliko će da plati tu dozvolu. To dostavlja Vladi, ali zato postavljam pitanje koliko će da dostavlja eventualnom direktoru te uprave ili možda nekom pomoćniku, ili ne daj bože ministru koji je tada na vlasti.
Smatram da ovaj zakon treba da se povuče iz ove procedure, da se napiše novi zakon, koji će se baviti samo problematikom organizacije igara na sreću, da budu fer uslovi, i zaštitom javnih prihoda Republike Srbije, odnosno naplatom poreza, jer gospodin Dinkić je dokazao da ume da naplati porez od seljaka. U protivnom nemojte, gospodo iz G17 plus, da se čudite što vam taj plus u narodu polako prerasta u procenat.

Reč ima narodni poslanik Mita Avramov, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u startu prvo imam jednu primedbu, da pitam predsednika Skupštine da li
će kazniti Kseniju Milivojević, koja je u 16,32 časova predložila za ovom govornicom da Skupština traje dok se ne završi 8. tačka dnevnog reda, a u 16,35 časova stavila je svoj ranac na leđa, išetala iz sale i više je nema. Pitam predsednika da li će i nju zapisati?

Dobićete odgovor. Izvolite, učestvujte u raspravi kao najavljeni, a onda ćete dobiti odgovor na kraju.

Pisali ste ove neke poslanike koji su prisutni da ih kažnjavate, a ovi koji nisu prisutni neće biti kažnjeni. Znači, bolje da i mi nismo prisutni, ne biste imali koga da kaznite i nema problema.

Da ne bih trošio vaše vreme, vratiću vam vreme nazad. Izvolite.

Ovaj zakon o igrama na sreću, kao što je ministar ovde precizirao, kaže da treba zaštiti igrače i da su oni do sada bili nezaštićeni, odnosno prevareni. Ne znam ko ih je varao, da li se otkrilo. Ako se zna da su bili prevareni, neko ih je morao, te prevarante, privesti zakonu i odrediti određenu kaznu.
U ovom slučaju igrači na sreću će opet biti prevareni. Ono što treba da dobiju, dobiće 50%, jer 50% će uzeti država od ukupnog dobitka od igre na sreću, pa će država tih 50% da raspoređuje da se iz budžeta uplaćuje socijalnoj zaštiti, čak i crvenom krstu itd, što je neprimereno. Rekao bih da je najbolje da u ovom slučaju dobitnik igre na sreću treba da dobije 70%, 10% neka uzme država i to će biti dobitak za koji ništa neće raditi, 10% neka ide u zdravstvo i 10% da ide u školstvo.
Ministar predviđa da će od igara na sreću godišnji prihod biti od 70 do 100 miliona evra, s tim što je precizirao da će biti samo 10 zvaničnih kockarnica. Onda je bolje da otvorimo još 10 kockarnica, da imamo 20, pa da imamo godišnji prihod od 200 miliona evra. Da stvorimo Las Vegas ili Monte Karlo od naše države, da je ulepšamo i da se igraju
samo igre na sreću, da niko ništa ne radi. Država neka uzima 50%, neka deli narodu i da svi lepo živimo. Mislim da ta ideja nije loša.
Vidim da ste svi pomalo umorni i da svi jedva čekaju da se ova rasprava završi, pa ću ovu raspravu završiti jednim vicem, malo da vas razdremam. Ciganin stoji svakog dana ispred Vlade i moli se, kaže - Bože, molim te, pošalji mi 100 dinara da kupim deci hleb. Svaki dan traži 100 dinara. Neko ga primeti iz Vlade i pita - šta ovaj jadnik tamo radi. Kaže - moli Boga da mu pošalje 100 dinara da kupi hleb za decu. Izvadi ministar 50 dinara i kaže - baci čoveku, neka mu se nađe. Pade 50 dinara, uzme Ciga, pa gleda i kaže - Bože, molim te, drugi put kada mi budeš slao nemoj slati preko Vlade, odmah 50% uzmu. Tako i u ovom zakonu o igrama na sreću.