Hvala. Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

Gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, mi danas u ovom skraćenom izdanju raspravljamo o dva vrlo važna zakona, važna kako za pravosuđe tako i za građane Republike Srbije. Za sudije iz razloga što su oni u prethodnom periodu zbog nesavesnog i nestručnog rada pojedinaca stekli epitet ljudi koji ne rade dobro posao i ne rade u skladu sa zakonom, ne rade na dobrobit Srbije i njenih građana. Sa druge strane, građani su objektivno bili u situaciji da određeni problemi i predmeti nisu rešavani. Sve to, samo po sebi, stvaralo je jedan negativan utisak o sudijama.
Zato smatram da je dobro da danas o ova dva zakona raspravljamo, da se usvoje predložene izmene i dopune zakona, odnosno ceo zakon. Kasnije ću vam reći zašto izmene i dopune, kada budem obrazlagao sadržaje pojedinih zakona. Jednostavno, na taj način će se stvoriti uslovi da i oni koji žele da rade, koji rade u skladu sa zakonom, rade to na bolji i efikasniji način, a da građani konačno budu u situaciji da taj epitet prava i pravde bude nešto sa čim će se oni zadovoljiti.
Socijalistička partije Srbije smatra da su ciljevi, koji se žele postići ovim zakonom, ubrzanje postupka rešavanja sudskih predmeta, njihovo izvršenje, a naravno u želji da građani budu zadovoljni.
Smatramo generalno, i tu ne treba neka velika mudrost, da je potrebna veća efikasnost sudova u Srbiji. Neki podaci govore da parnice u Srbiji u proseku traju preko šest godina, a to samo po sebi govori kakvo je stanje vezano za parnice i koliko je vremena potrebno da bi se došlo do suštine – da građani brže dođu do pravde.
Iz tog razloga, predložena rešenja nastoje da ovaj problem reše, naravno da reše na način koji će biti saglasan i onome što je zakonodavstvo zemalja Evropske unije. Naime, i to smo čuli od predlagača, pored usklađivanja sa odredbama Ustavne povelje, a i to je jedan od razloga što se ovi zakoni donose, pomenuti zakoni sadrže i rešenja iz brojnih preporuka Saveta Evrope, koji su sada postali sastavni deo pravnog sistema tih zemalja.
Ovi zakoni suštinski, kada se stvarno pogleda njihova sadržina, mogu služiti kao primer kako se u Srbiji može napraviti dobar zakon, kako se mogu staviti bolja rešenja u odnosu na postojeća, odnosno da se ona koja su se pokazala kao loša menjaju. Ne možemo reći najbolja rešenja jer će praksa pokazati koliko su ta rešenja kvalitetna.
Sa druge strane imamo činjenicu koju je pomenuo i predlagač, a videćete i iz sadržaja da postoje brojne odredbe zakona koje su sastavni deo preporuka Saveta Evrope. Inače, u pitanju su dva veoma obimna zakona i prava je šteta što Skupština nije u punom sastavu da o tim zakonima raspravlja. Zakon o parničnom postupku ima 494 člana, a Zakon o izvršnom postupku 308 članova.
Šteta je što Skupština o tome ne raspravlja u punom sastavu, ali ko je želeo on je tu i u situaciji smo da kažemo nekoliko reči o ovim zakonima.
Odlična rešenja postojećih zakona o parničnom i izvršnom postupku su zadržana i tu ima delova gde ništa nije menjano, a ono što je bilo predmet sporenja ili što je pokazalo nedostatak u praksi je menjano. Usaglašavanja sa preporukama Saveta Evrope su postala sastavni deo ovog zakona.
Ja sam detaljno pogledao Zakon o parničnom postupku. Kada kažem da su dobra rešenja postojećeg zakona zadržana to se vidi u sadržaju ovog zakona. Naime, ima ukupno deset glava ovog zakona koje nisu menjane a odnose se na stranke i njihove zakonske zastupnike, jezik u postupku, zapisnike, donošenje odluka, pravnu pomoć, suparničare, učešće trećih lica u parnici, obezbeđenje dokaza, glavnu raspravu, rešenja. Znači, ukupno deset glava je deo postojećih pravnih zakonskih rešenja i tu predlagač ništa nije menjao.
Reč je o delu gde se govori o postupku u parnicama iz radnih odnosa, o delu gde se reguliše postupak u parnicama povodom kolektivnih ugovora, o delu koji reguliše postupak u parnicama povodom smetanja državine, o delu koji reguliše izdavanje platnog naloga, o delu zakona gde se govori o postupku u parnicama, o sporovima male vrednosti i u delu zakona koji reguliše postupak u privrednim sporovima.
Deo Zakona o parničnom postupku gde su primenjene preporuke Saveta Evrope je deo koji se odnosi na isključenje izuzeća, deo koji se odnosi na rokove i ročišta, deo koji se odnosi na postupak rešavanja spornog pravnog pitanja, deo zakona koji reguliše pripremanje glavne rasprave, deo zakona koji govori o sudskom poravnanju, deo zakona koji govori o redovnim pravnim lekovima i deo zakona koji govori o vanrednim pravnim lekovima.
Zakon sadrži i potpuno nove glave kao što su postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja, nepoštovanje procesne discipline, deo koji se odnosi na vanredne pravne lekove i deo koji se odnosi na zaštitu zakonitosti. Ovo pominjem namerno da bi se shvatilo koliko mi u našoj zemlji imamo dobre zakone i da je ponekad neopravdana kritika na zakon. Druga je priča kako sudije te zakone sprovode.
Da se ne bi shvatilo kako je sve idilično u ovom zakonu, postoje određeni delovi za koje smo smatrali da ih treba poboljšati – bilo da su neprecizni ili daju osnove za različito tumačenje – pa ću pomenuti nekoliko slučajeva gde smo smatrali da treba ukazati na to predlagaču i dati mu mogućnost da kroz amandmanske promene zakon postane još bolji.
Primera radi, u članu 106. stav 5. Predloga zakona o parničnom postupku, koji govori o računanju rokova, zastarela su potraživanja ili drugog prava, radi se o materijalno-pravnim odredbama, a ne procesno-pravnim, i tu im nije mesto, po našem mišljenju, već u Zakonu o obligacionim odnosima i drugim zakonima koji tu materiju regulišu.
Drugi slučaj se odnosi na glavu XIV koja govori o postupku za rešavanje spornog pravnog pitanja. Osnov za pokretanje postupka pred Vrhovnim sudom je veći broj predmeta, kao jedan od kriterijuma. Ne kaže se šta se pod tim podrazumeva i ostavlja se Vrhovnom sudu da to kroz sudsku praksu učini.
Sa druge strane, ostaju pitanja da li je moguće u nekim ranijim fazama postupka oceniti u čemu se sastoji pravno pitanje, da se ne bi desilo da Vrhovni sud zauzme stav o spornom pravnom pitanju, a da kasnije, u istom ili sličnom predmetu po reviziji, zauzme drugačiji stav.
Najzad, onako kako je formulisan, ovaj postupak važi za sve sporove, bez obzira da li je moguća revizija ili ne. S obzirom na supsidijarnu primenu Zakona o parničnom postupku treba da se odnosi i na Zakon o vanparničnom postupku. Ako je tako, Vrhovni sud postaje krajnja instanca koja u sudskoj praksi odlučuje i u slučajevima u kojima se ne može odlučivati po vanrednim pravnim lekovima. Da li je to bila namera predlagača?
Drugo, u Predlogu zakona o parničnom postupku nema više instituta mirovanja postupka koji je regulisao postupanje suda u slučaju nedolaska stranaka na ročište. Umesto toga, na dva mesta u predlogu, u članu 289. koji se odnosi na pripremno ročište i 296. koji se odnosi na glavnu raspravu, govori se o posledicama nedolaska stranaka na dalji tok postupka.
Dok je član 289. potpuno jasan, dotle kod člana 296. postoje neke nejasnoće. Poslanička grupa SPS je predložila amandman da se u okviru sadržaja ovog člana koji glasi: „Ako sa ročišta za glavnu raspravu izostane tužilac ili ako na to ročište ne dođe tuženi rasprava će se održati sa prisutnom strankom” – ubaci odredba: „a uredno su pozvani”. Mislimo da se ovim amandmanom stvari rešavaju. Predlagač je taj amandman prihvatio.
Veći problem je bio sa drugim stavom člana 296. koji predviđa da se rasprava odlaže ako sa ročišta za glavnu raspravu izostanu obe stranke. Time što nema instituta mirovanja postupka, moguće je da se stranke ne pojave ni na narednoj raspravi i opet odluka suda treba da odloži raspravu. Da li je svrha izmene Zakona o parničnom postupku da ubrza postupak ili da ostavi ovakvu mogućnost strankama?
Predvideli smo amandman da se tužba smatra povučenom u slučaju izostanka obe stranke sa ročišta za glavnu raspravu. Kako smo čuli na Odboru za pravosuđe predlagač je taj amandman prihvatio. Nadam se da će to učiniti i Narodna skupština Republike Srbije.
Četvrta sugestija odnosi se na član 327. Predloga zakona o parničnom postupku koji glasi: „Kada sud oceni ili stranke saglasno predlože da bi spor mogao uspešno da se reši posredovanjem, medijacijom, uputiće stranke na postupak posredovanja i zastati s postupkom”. Postupak medijacije je dobrovoljan. Ako je postupak posredovanja dobrovoljan onda se taj postupak odnosi i na sam početak pa se ne može prepustiti sudu ocena da uputi stranke na postupak posredovanja.
U slučaju da sud oceni da bi spor mogao uspešno biti rešen mirnim putem, a jedna strana se tome protivi, onda je toj istoj strani onemogućeno da to svoje protivljenje iskaže putem žalbe i da o tome odluči viši sud. Pri tome, u članu 487. Predloga u glavi koja govori o postupku u privrednim sporovima se ne predviđa mogućnost da sud oceni mogućnost uspešnog rešenja spora putem posredovanja, već samo ako stranke to predlože.
Iz tog razloga poslanička grupa SPS je predložila amandman da se iz člana 327. izostavi mogućnost da sud ocenjuje mogućnost uspešnog rešenja spora putem posredovanja i da to bude isključivo na volju stranaka.
Pomenuo sam ovde nekoliko primera u vezi sa Zakonom o parničnom postupku da se ne bi shvatilo kako je sve idilično. Smatram da je ovaj zakon jedan dobar korak napred zbog materije na koju se odnosi, a pogotovo zbog građana koji će moći brže dođu do pravde. To je razlog zbog kog će poslanička grupa SPS podržati ovaj predlog zakona o parničnom postupku.
Kada je reč o Predlogu zakona o izvršnom postupku, unete su novine koje na jedan drugi, mnogo bolji i efikasniji način regulišu poziciju dužnika i na taj način direktno doprinose da izvršni postupak bude brži i mnogo efikasniji, što je inače intencija svih demokratskih država, a građani će sigurno biti zadovoljni.
Prema važećem zakonu dužnik je bio prezaštićen i često je imao mogućnosti da raznim zloupotrebama izvršni postupak učini neefikasnim. Ovim predlogom zakona doprinosi se njegovom ubrzanju i smanjuje se mogućnost da dužnik u privremenom izvršenju potraživanja poverioca, utvrđenog prinudnom ispravom, vrši izigravanje zakona tako što u takvim slučajevima zahteva postupanje po zakonu sa namerom da se ostvari svrha koju zakon zabranjuje, odnosno da taj postupak učini neefikasnim. Raznim pravnim radnjama se postupak činio dužim a pravda je bila nedostižna građanima.
Posebno bih želeo da istaknem činjenicu da je predlagač Zakona o izvršnom postupku, u cilju obezbeđenja njegove efikasnosti, predvideo da se nepoštovanje rokova tretira kao odugovlačenje postupka od strane sudija. Ovakvo rešenje treba podržati, jer se njime smanjuje prostor za bilo kakve manipulacije, što je u dosadašnjoj sudskoj praksi bilo prisutno.
Dobro rešenje je što predloženi zakon predviđa da se dostavljanje u izvršnom postupku vrši shodno primenom odredbi Zakona o parničnom postupku. Na ovaj način izbegava se svaka mogućnost odugovlačenja izvršnog postupka, izbegavanja dostavljanja od strane dužnika – što sam postupak čini izvršnim.
Predloženi Zakon o izvršnom postupku sadrži određene novine u vezi sa rešavanjem po izjavljenoj žalbi ili prigovoru na rešenje doneto u prvom stepenu. Rokovi za podnošenje žalbi, odnosno prigovora su tri dana od dana dostavljanja rešenja i o toj žalbi odlučuje veće troje sudija drugostepenog suda čija odluka nije pravosnažna.
U predlogu ovog zakona sadržana je jedna bitna novina koja dozvoljava da, kada prvostepeni sud oceni da je žalba izjavljena u roku osnovana, sam preispituje svoju prvostepenu odluku i donosi rešenje o usvajanju žalbe koja podleže žalbi drugostepenog suda, odnosno, citiram: „Ako prvostepeni sud ne odluči da sam rešava o žalbi, dostaviće je na rešavanje drugostepenom sudu”.
Postoji jedna bojazan da se ovakvim rešenjem uvodi kontrola odluka prvostepenog suda od strane višeg suda. Pitanje je da li se kvalitet suđenja podiže na viši nivo tj. da li se postiže i veća pravna sigurnost u izvršenju sudske prakse. Složio bih se sa ocenom da je predlagač zakona predvideo da je prvostepeni sud po svakoj žalbi obavezan da zauzme svoj stav i da ga dostavi drugostepenom organu. Ovakvim rešenjem ostavljena je sloboda prvostepenom organu da sam odlučuje o kojoj će žalbi zauzeti stav a o kojoj ne – što u određenim slučajevima može da bude i loše.
Zakon o izvršenom postupku, koji ima preko 300 članova, sadrži brojne novine u odnosu na dosadašnja rešenja. Primera radi, pored žalbe kao redovnog leka, prava dužnika na pokretanje parničnog ili drugog postupka, pomenuću i pravo trećeg lica na prigovor i pokretanje parničnog postupka, izvršenje alternativne obaveze po izboru dužnika, regulisanje pitanja troškova, pitanje jemstva u izvršnom postupku, pitanje novčane kazne, pitanje protiv izvršenja, pitanje odlaganja izvršenja na predlog trećeg lica.
Novine su i regulisanje pitanja obustave izvršenja, regulisanje pitanja izvršenja radi naplate novčanih potraživanja, donošenje posebnog rešenja, pitanje kojim je ubrzan i postupak javnog nadmetanja, postupak imovine, pitanje skraćenog izvršnog postupka.
Ne bih želeo da to ponovo pominjem ali moram reći da suština ovih izmena Zakona o izvršenom postupku i Zakona o parničnom postupku jeste i to građani Republike Srbije u kraćem roku dođu do pravde, da od onoga trenutka kada se pokrene postupak pred pravosudnim organima građani steknu mogućnost da do tog svog prava i stignu. Mislimo da sve ono što je sadržano u ova dva predloga zakona – ja sam pokušao da u ime poslaničke grupe SPS deo toga i nabrojim – predstavlja jedan dobar korak napred i za pravosuđe i za građane, a samim tim i za Srbiju. Poslanička grupa SPS će podržati ova dva predloga zakona.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe G17 plus, DS, DSS.
Dajem reč narodnom poslaniku Marku Krstinu, a neka se pripremi narodni poslanik Miodrag Đidić.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo, ovi zakoni jesu zaista koraci koji idu unapred ka ubrzavanju sudskih postupaka i ka tome da građani ove zemlje zaista brzo dođu do pravde. Pored svih dobrih elemenata koje zakoni imaju, ima i nekih stvari koje nisu dorađene i kojima zaista zakon predstavlja nešto što nije dorađeno i upravljano na pravu metu.
Ja bih se pre svega osvrnuo na rokove. Mi nemamo ničim ograničene rokove za rad drugostepenog suda i Vrhovnog suda po reviziji. To su potpuno otvoreni rokovi i bez tih rokova mi nemamo mogućnosti da govorimo o efikasnosti postupka, naročito ako govorimo o nematerijalnoj šteti, jer znamo da se pravo na nematerijalnu štetu gasi smrću stranaka. To je nešto što bi moralo da se oroči i ovaj zakon neke postupke Vrhovnog suda oročava, a neke masovnije kao što su revizija, okružni sudovi i postupci po žalbi, ničim ne ograničava.
Znači, da bi zakon zaista bio konzistentan u svojoj osnovnoj nameri, rokovi drugostepenog suda i Vrhovnog suda po reviziji moraju se ograničiti. Organizacione prepreke tipa da nema sudija, da nema sudova itd. ne bi mogli da drže kritiku ni stručne javnosti, a bojim se ni građanske javnosti, odnosno stranaka zbog kojih se ovaj zakon i donosi. To su njegovi nedostaci koji se moraju otkloniti.
Naročito mislim da je značajno, a nije u dovoljnoj meri urađeno ovim zakonom, da se strankama i sudu da mogućnost da razmene mišljenja o neophodnoj sadržini činjeničnih navoda i dokaza koje treba izvesti da bi sud mogao da donese odluku i da bi stranke znale u kom pravcu sud namerava tu odluku da donese.
Govorim o otvorenom pravosuđu, o eventualnoj maksimi. Tu se moglo mnogo više uraditi. Zakon tu nije ušao dublje u materiju, a to je neophodno radi efikasnosti samog postupka.
Na kraju, još samo dve stvari, o dostavljanju. Dostavljanje nije dodirnuto, po meni, gotovo uopšte. Čak imamo nekih nedorečenih stvari. Ako je dostavljanje bezuspešno, zakon ne definiše kada je to bezuspešno, a od dostavljanja, kao što znamo, zavisi kompletan pravni uticaj na odluku suda. To bi se moralo izdefinisati, odnosno urediti pitanje šta znači bezuspešno dostavljanje i kako reagovati kada je to dostavljanje bezuspešno.
Naravno da se stranci u svakom slučaju mora pružiti prilika da akt koji nije dostavljen nađe u sudu ili u pošti dostave. Pri tome želim da napomenem da je neopravdano zapostavljena sudska dostavna služba koja je jedina sposobna da na pravi način izvede dostavljanje.
Na kraju, pošto sam advokat i dugujem svojoj profesiji i strankama jedno objašnjenje, nešto o zastupanju. Ovaj zakon važi trideset godina i u tom delu nije pretrpeo nikakve promene. Mi se još uvek nalazimo u 70-tim godinama kada nije bilo dovoljno advokata, nije bilo savremenih sredstava opštenja, saobraćaja i drugih sredstava, pa još uvek omogućujemo svima onima koji se bave nadripisarstvom, a imaju poslovnu sposobnost, da zastupaju ljude.
Mi smo to samo ograničili ovim zakonom na postupak revizije i postupak zahteva za zaštitu zakonitosti. Moram da vam kažem da u postupku revizije ne možete izneti činjenične navode i da bi bilo veoma važno da advokati podnose žalbe. Da ne govorim o tome da ne postoji ni jedno opravdanje da se omogući nekome ko nije lekar da operiše, pa tako ni onome ko nije advokat da vodi postupak.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Đidić. Da li je tu? (Nije.) Narodni poslanik Petar Cvetković, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Homan.
Pauza nije vremenski određena, ona se daje u toku dana sat vremena. Ovog puta ćemo malo kasnije započeti pauzu. Izvolite.

Dame i gospodo, u vezi sa Zakonom o parničnom postupku, Predlogom zakona o parničnom postupku i Predlogom zakona o izvršnom postupku malo je toga moguće dodati nakon uvodnog izlaganja ministra pravde gospodina Stojkovića. Iz ovih prvih reči zaključujete da će DSS i ja kao prvi koji diskutuje o tom zakonu u potpunosti dati podršku ovim zakonima, odnosno Predlogu zakona o parničnom postupku i Predlogu zakona o izvršnom postupku.
Ono što vrlo kratko želim reći je nesumnjiva potreba građana –pravda. Izraženo je i preko mnogih poslovica da je narodu potrebna pravda. To je tačno. Građanima je potreba pravda, ali brza i efikasna pravda.
Svedoci smo ostataka pravnog sistema koji je proizvod jednog samoupravnog socijalističkog društva. Ne samo na kritici tog društva i tog uređenja i tog sistema, već i boreći se za modernu pravnu državu sa utvrđenim pravom i ostvarivanje prava građana, potrebno je doneti zakon koji će uzeti u obzir, odnosno inkorporirati sva dosadašnja dostignuća u domenu pravde i prava u državama sveta, odnosno u demokratskim državama sveta.
Treba pohvaliti angažovanje i vlade i ministarstva pravde na donošenju novih zakona. Ne mogu izbeći da ne ukažem na to da je i prethodna vlada imala i vremena i prostora i ideja. Čak smo dobijali i obećanja ranijeg ministra pravde da će vrlo brzo pristupiti izradi ovih zakona, ali toga nije bilo godinama, odnosno da pune tri godine nije bilo ni naznake da će se ući u razmatranje ovih zakona.
Ovi predlozi zakona su savremeni. Njima su obuhvaćene sve preporuke Saveta Evrope. Njima je obuhvaćena i usklađena i savremena pravna teorija demokratskih država, kao što rekoh. Malo je primedbi koje bi bile osnovane, malo je pravnih primedbi koje bi mogle pretrpeti kritiku, odnosno koje ne bi mogle dobiti adekvatan odgovor.
Ono što bih u jednoj rečenici rekao svim kritičarima koji traže više promena je da zbog pravne tradicije, navika, kulture i svih uslova u društvu neophodno promenama treba prići sa određenom dozom opreznosti. Treba pristupiti oprezno i promene treba da budu postepene.
Zbog toga u potpunosti smatram da su predlozi zakona o parničnom postupku i o izvršnom postupku na mestu i da ih treba ovakve kakvi su usvojiti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan (Odustaje.)
Reč ima narodni poslanik Slobodan Pajović. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik Ištvan Išpanović. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik Boško Ristić. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik Helijana Dragojević. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik Miroslav Živković. (Odustaje.)
Reč ima narodni poslanik Milan Marković. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac. (Odustaje.)
Reč ima narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić. (Odustaje.)
Reč ima narodni poslanik Vojkan Tomić. (Odustaje.)
Reč ima narodni poslanik Gašo Knežević. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik Milica Gavrilović. (Odustaje.)
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika. (Ne.)
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o parničnom postupku i Predlogu zakona o izvršnom postupku.
Pošto smo završili načelni pretres o ove dve tačke dnevnog reda, koje su bile objedinjene, određujem pauzu do 15,10 časova.
(Posle pauze – 15,55)

Dame i gospodo poslanici nastavljamo sa radom. Pre nego što pređemo na drugi deo našeg rada, molim vas da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da je u sali prisutno 90 poslanika. Imamo kvorum za rad.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU (pojedinosti)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Ištvan Išpanović, Vladimir Homan, Žarko Obradović, Bojan Kekić, zajedno Slobodan Vučković i Slobodan Pajović, zajedno Slobodan Vučković, Slobodan Pajović i Miodrag Đidić, zajedno Leila Ruždić-Trifunović, Boško Ristić, Slobodan Vučković, Slobodan Pajović, Miodrag Đidić i Milan Marković, zajedno Milan Marković Leila Ruždić-Trifunović i Boško Ristić, zajedno Slbodan Vučković, Slobodan Pajović, Miodrag Đidić, Milan Marković, Leila Ruždić-Trifunović i Boško Ristić, zajedno Milan Marković i Slobodan Pajović, zajedno Slobodan Vučković, Miodrag Đidić, Leila Ruždić-Trifunović i Boško Ristić, Milovan Radovanović, Leila Ruždić-Trifunović, Igor Mirović, Zoran Krasić, Momir Marković, Branislav Rankić, Ivan Radić, Radiša Ilić, Miljko Četrović, Vojislav Milajić, Božidar Koprivica, Milan Stevović, Petar Jojić, Sreto Perić, Nataša Jovanović, Vjerica Radeta, Gordana Pop-Lazić, Nemanja Šarović, Ljubomir Kragović, Miroslav Nedeljković, Aleksandar Đorđević, Stefan Zankov, Stevica Deđanski, Branislav Blažić, Veroljub Arsić, Milorad Mirčić, Dragoljub Stamenković, Zoran Antić, Igor Bečić, Goran Cvetanović, Darko Glišić, Dragan Čolić i Zlatan Jovanović.
Narodni poslanik Vladimir Homan, pisanim putem, 2. novembra 2004. godine povukao je amandman na član 306. Predloga zakona.
Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora.
Narodni poslanik Slobodan Vučković, predstavnik grupe podnosilaca amandmana je na sednici Odbora za pravosuđe i upravu povukao amandman na član 166., koji su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Vučković, Slobodan Pajović, Miodrag Đidić, Milan Marković, Leila Ruždić-Trifunović i Boško Ristić, a narodni poslanik Žarko Obradović je na sednici Odbora za pravosuđe i upravu povukao amandman na član 327. Predloga zakona.
Zakonodavni odbor je na osnovu člana 140. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije izvršio pravno-tehničku redakciju Predloga zakona koji glasi: U članu 7. stav 1. reč: „osnivaju” zamenjuju se rečju: „zasnivaju”.
Pošto je Narodna skupština obavila zajednički načelni pretres, u okviru koga je razmatran i Predlog zakona o parničnom postupku, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pre nego što pređemo na amandmane, samo jedno obaveštenje.
Ostavka narodnog poslanika Gorana Jocića.
Primili ste ostavku Gorana Jocića, na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije povodom razmatranja ove ostavke, sa predlogom da Narodna skupština na osnovu člana 88. stav 1. tačka 2. i stav 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika konstatuje prestanak mandata narodnog poslanika Gorana Jocića, danom podnošenja ostavke.
Saglasno članu 88. stav 1. tačka 2 i stav 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština na predlog Administrativnog odbora konstatuje da je prestao mandat pre isteka vremena na koji je izabran narodnom poslaniku Goranu Jociću izabranom sa Izborne liste SRS - dr Vojislav Šešelj.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, narodni poslanik Zoran Krasić.

U sklopu brojnih nedostataka ovog predloga  zakona krenućemo od člana 4., a to su osnovne odredbe u kojima se između ostalog nalaze i načela na kojima se zasniva ceo parnični postupak. Član 4. između ostalog u stavu 2. uređuje situaciju i daje pravo sudu da isključi javnost iz postupka.
Mi smo podneli amandman i tražimo da se promeni ta formulacija. U predlogu je navedeno da će sud isključiti javnost samo u slučajevima predviđenim zakonom. Naravno, postoji poglavlje – Javnost, postoje propisani slučajevi, međutim, pošto ceo ovaj zakon odiše nepreciznošću da odredba počinje sa rečima sud, parnični sud, revizijski sud, sudija pojedinac, predsednik sudskog veća ili sud, a na jednom mestu se pominje samo apelacioni sud, smatramo da je u okviru osnovnih načela potrebno da se precizira ovaj stav o mogućnosti isključenja javnosti sa glavnog pretresa, te smo ponudili formulaciju da sud može da isključi javnost samo na glavnoj raspravi.
Znači, samo na početku glavne rasprave, u slučajevima predviđenim ovim zakonom. Ako je u pitanju službena tajna, državna tajna, vojna tajna ili postoji neki drugi opravdani interes da javnost ne mora da ima baš potpun uvid u tok postupka i ono što se radi. Kao što može da se primeti, poenta je u tome da se na početku rasprave donese odluka o obimu isključenja javnosti. Mislimo da je ova formulacija mnogo bolja i da praktično isključuje mogućnost da mi imamo takve situacije.
Navešću jedan poznati primer gde je profesor dr Vojislav Šešelj tužio državu Srbiju u liku MUP-a povodom javno obećane nagrade. Praktično, i pre nego što je otvorena rasprava, sudija je isključio javnost. Jednostavno, rekli su da ne može da se uđe, ući će samo tužilac, ući će tuženi, a tuženog doduše nikada nije ni bilo, isključena je javnost, tako da niko nije imao uvid u to o čemu se radi.
Možda je postojao razlog za isključenje javnosti, ali ako se isključuje javnost, neka se isključuje na glavnoj raspravi, a ne da se isključuje odlukom sudije pojedinca pre nego što je otvorio raspravu. Mislim da se tako poboljšava kvalitet zakona, sublimira nastojanje da isključenje javnosti bude stvarno izuzetak.
Neću da ulazim u one odredbe o javnosti gde možda do krajnjih konsekvenci nije razrađen taj institut, jer isključiti javnost ne znači da javnost ne sme da raspolaže nijednim podatkom, pa makar o stadijumu u kome se nalazi neki postupak. Predlagač smatra da formulacijom delimično, u potpunosti, u celosti može da pokrije i taj neki zahtev. Ne ulazim u to, ali smatram da se ovom formulacijom ograničava sud, pre svega sudija pojedinac da pre početka rasprave ne donese odluku, nego mora da otvori raspravu kada konstatuje koje su stranke prisutne, eventualno iznese se šta je tužbeni zahtev, isključi javnost ili je ograniči.
Dobra je ona odredba da stranka može da ima svoja dva punoletna predstavnika koja prisustvuju daljem toku rasprave, preuzimajući odgovarajuće obaveze da se javnost ne obaveštava o tome šta se tamo dešava. Iznenađen sam da niste prihvatili ovaj amandman, s obzirom da samo poboljšava ono što znam da i vi mislite da tako treba da bude, a ova formulacija koja stoji u predlogu ne zadovoljava sve potrebe.

Da li još neko želi reč? Da, narodni poslanik Miloš Aligrudić.