Povodom amandmana, koji glasi da sud može isključiti javnost samo na glavnoj raspravi u slučajevima predviđenim ovim zakonom. Slučajevi predviđeni zakonom nisu sporni. Oni su pobrojani u određenim mestima u zakonu. Problem je samo kada i gde to javnost može biti isključena u parničnom postupku. Glavna rasprava nije jedino ročište koje se može održati. Postoji i pripremno ročište. Na pripremnom ročištu se vrši koncentracija dokaza.
Ako postoje određeni razlozi za isključenje javnosti na glavnoj raspravi, pa tek postoje prilikom održavanja pripremnog ročišta, tako da mi nije jasno da li se ovim amandmanom, praktično, sužava mogućnost isključenja javnosti. To bi trebalo imati u vidu kada je reč o ovoj stvari. Dakle, glavna rasprava nije isto što i pripremno ročište – pojmovno nije.

Izvolite, replika.

Nemojte da zbunjujete javnost. Pripremno ročište nikada nije javno ročište već se samo pozivaju stranke da se napravi dogovor kako će dalje ići tok postupka. Može sudija da odobri ali ima puno pravo i da zabrani. Može, ali ne mora. U zakonu, glavna rasprava mora da bude javna, a pripremno ročište ne mora da bude javno i to nije rasprava, to je u fazi pripreme. Čak se uopšte i ne izvode dokazi, nego se vrši koncentracija – šta ćemo da izvedemo, šta koja stranka predlaže itd.
Nemojte da brkate ta dva pojma, to su dva potpuno različita pojma. Ova formulacija koju smo mi podneli u amandmanu je bolja, daje više prostora sudu i daje veću sigurnost strankama koje učestvuju u postupku i onome ko ima potrebu da zaštiti neke podatke. Tražimo da se restriktivno tumači kada je moguće da se isključi javnost.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Išpanović Ištvan.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Išpanović Ištvan.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 6. i to na drugu rečenicu stava 1. ovog člana, zbog toga što je ova formulacija u Predlogu zakona neprecizna, daje široku mogućnost da, eventualno, sudija ovu odredbu primeni na način na koji on smatra shodnim, a takođe mislim da će ova odredba derogirati član 11. Zakona o zaštiti prava nacionalnih manjina.

Dao sam drugu formulaciju za koju smatram da daleko bolje odražava intencije člana 11. Zakona o zaštiti prava nacionalnih manjina, a takođe daje potpunu definiciju na koji način treba primenjivati jezik nacionalnih manjina u postupku. Ovaj problem je poznat, jer sam ranije i lično, kao sudija, primenjivao odredbe o korišćenju jezika nacionalnih manjina.

Kako sada stoji ova odredba u zakonu? Znači, druga rečenica stava 1. člana 6. glasi: „Na područjima na kojima je, u skladu sa zakonom, u službenoj upotrebi jezik određene nacionalne manjine, postupak se vodi i na jeziku i uz upotrebu pisma te nacionalne manjine”. Kada će se to primenjivati, da li će se primenjivati paralelno i na srpskom jeziku i na jeziku nacionalne manjine, to iz ovog člana ne mogu utvrditi.

Zbog toga sam predložio da ta odredba glasi na sledeći način: „Na područjima na kojima je, u skladu sa zakonom, u službenoj upotrebi jezik određene nacionalne manjine, postupak se vodi na jeziku i uz upotrebu pisma te nacionalne manjine, ako je sud odredio taj jezik kao jezik postupka”. Mislim da je ova odredba daleko bliža realnosti.

Kako sadašnja praksa izgleda u ovom pogledu? Naime, sada praktično nema postupaka na jeziku nacionalnih manjina. Sudija koji bi želeo da primeni sada postojeće odredbe ili ove odredbe, on bi bio kažnjen. Naime, morao bi paralelno da vodi postupak i na srpskom jeziku i na jeziku nacionalne manjine, što znači dupli posao, a njemu se u sudijskoj normi priznaje samo jedan predmet, bez obzira da li je taj postupak vodio na dva jezika ili na jednom jeziku. Zbog toga bi bilo nužno da prihvatite ovaj amandman.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na objašnjenje amandmana, zaista moram da primetim da to što SRS nije učestvovala u načelnoj raspravi jasno je pokazalo kakav je odnos ove većine i onih koji se ovde predstavljaju kao opozicija i prema zakonima i prema radu u ovoj skupštini, a pogotovo prema Zakonu o parničnom postupku i Zakonu o izvršnom postupku koji predstavljaju temeljne zakone u svakom pravnom sistemu.
Skandalozno je bilo i to što ste dva ovako važna zakona spojili u jedinstvenu raspravu. Ne znam iz kog razloga. Ako ovako dva važna zakona spajate u jedinstvenu raspravu, onda je pitanje da li bilo koji drugi zakon zaslužuje da se o njemu raspravlja pet sati.
Vi ćete vaše razloge objašnjavati građanima kada za to dođe vreme, ali nemojte onda govoriti koliko vam je važno sudstvo, koliko vam je važno da rad pravosudnih organa bude efikasniji, nego objasnite i zašto su smanjeni koeficijenti zaposlenima u pravosuđu.
U ime poslaničke grupe SRS predložio sam amandman kojim se donekle menja stav 1. člana 7. i koji će kroz pravnu redakciju biti prihvaćen od strane Vlade, ali, iz meni neobjašnjivih razloga, nije prihvaćen deo amandmana koji se odnosi na stav 4. kojim sam tražio da se brišu reči: „osim kada zakonom nije drugačije propisano”. Naime: „Sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne”, a u nastavku, iz potpuno neobjašnjivih razloga: „osim kada zakonom nije drugačije propisano”.
Ne vidim koji su to razlozi iz kojih bi uopšte i moglo da se propiše da se o nekim dokazima ili o činjenicama može doneti odluka, a da se jednoj od strana u sudskom postupku ne pruži mogućnost da se izjasni. Na ovaj način se u potpunosti remeti ravnoteža koja mora da postoji između procesnih stranaka u parničnom postupku. Ukoliko bude usvojeno ovakvo rešenje, mi ćemo se vratiti nekim drugim davno prošlim vremenima, za koja smo zaista mislili da su iza nas, nekim drugim sudovima, jer u modernom zakonodavstvu ovako nešto ne postoji.
Ukoliko ostane ovakav stav 4. u članu 7. on će biti suprotan stavu 1. člana 5. u kome se kaže da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke.
Da bi postojao parnični postupak, moraju postojati dve strane kojima će biti date procesne mogućnosti da se izjasne, i jedna i druga, o navodima suprotne strane. Nejasno je na koji način će uopšte doći do toga da jedna parnična strana nekom sudu dostavlja neke dokaze i da se onda na osnovu toga donosi presuda.
Znači, ukoliko je određeno da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i predlože dokaze kojima se te činjenice utvrđuju, onda je prosto neverovatno da se dopusti ovoj ili onoj strani da iznosi određene stvari i da se na osnovu tih činjenica tj. kvazi činjenica donosi presuda a da se drugoj strani ne daje mogućnost izjašnjenja.
Isto tako, u razlozima za donošenje zakona navedeno je da se zakonom, kao preduslovom za efikasan rad u pravosuđu, omogućuju promene. Da li su to promene koje ste obećavali? Da li su to promene koje želimo? Da li želimo ubrzanje suđenja i efikasno suđenje, a da to ide na uštrb istine? Mislim da ne želimo.
Takođe se ovde kaže da su nova zakonska rešenja posledica prihvatanja implementacije preporuka Saveta Evrope u naše nacionalno zakonodavstvo. Zaista ne mogu da verujem da su bilo Evropska zajednica, bilo Savet Evrope zahtevali ovakve promene. Hvala.

Izvolite, reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, važeći Zakon o parničnom postupku je zakon koji je Kraljevina Jugoslavije preuzela iz austrijskog građanskog zakona. Austrijski građanski zakon je donet 1895. godine, a mi smo ga preuzeli 1929. godine za vreme Kraljevine Jugoslavije, da bi bio dopunjen i izmenjen 1957. godine. Odredbe građanskog civilnog zakonodavstva se i dan-danas primenjuju u Austriji i Nemačkoj. Šta je to što u tom zakonu ne valja, kada su odredbe  parničnog postupka pisali eksperti, stručnjaci koji su završavali sa desetkama na Sorboni, u Beču, Pešti, Londonu i na drugim fakultetima?
Ono što nam se nudi ovim zakonom je to da predlagač pokušava da nas ubedi da će donošenje predloženog zakona o parničnom postupku suđenje okončati u razumnom roku. Naprotiv, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, doživljavamo katastrofu i razbijanje veoma dobrog, ranije stečenog pravnog sistema. Ako se usvoji Zakon o parničnom postupku i Zakon o izvršnom postupku građani Srbije nemaju pravnu sigurnost. Njima su uskraćena brojna prava, koja su propisana Ustavom Republike Srbije.
Dame i gospodo, čudi me da je predlagač poklekao pred nevladinim organizacijama i Mauricijem Masarijem da oni predlažu i donose nacrte i predloge zakona. Sada ću vam pokazati nacrt zakona o izvršnom postupku (drži materijal u ruci) koji je sačinio Centar za liberalno-demokratske studije. Molim vas, izvolite, uporedite tekst sa predloženim zakonom, uverićete se dame i gospodo da je ovo prepisano u odnosu na ono što se menja.
Vratiću se na 7. član. Da nisu tačne tvrdnje predlagača iznete u obrazloženju zakona na stranici 1. lako se može utvrditi iz odredaba Predloga zakona. Član 7. stav 2. gde je propisano da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, a ne samo one koje su sporne, čime načelo oficijelnosti zvaničnog državnog organa predlagač uvodi kao prioritetno nad načelom dispozicije odnosno raspravno načelo sa kojim raspolažu stranke u postupku.
Po Predlogu zakona sud je ovlašćen da utvrđuje i one činjenice koje među strankama nisu sporne čime se odugovlači sa postupkom ali je veća opasnost od zloupotrebe suda jer postupak može da se usmerava kako kome odgovara, a ne kako odgovara javnom interesu i načelima proklamovanih i preporukama Saveta Evrope, kako nas predlagač netačno obaveštava.
Kako bi se omogućilo da postupak vodi određeni sudija uneta je izmena u članu 69. predloga zakona pa se stavom 1. tačka 2. propisuje: „Da nije dopušten zahtev za izuzeće sudije o kome je zahtevu već odlučeno”. Šta to u praksi, dame i gospodo narodni poslanici, znači?
Dame i gospodo, svi u ovoj sali i oni koji nas gledaju i slušaju, skrećem vam pažnju, ako uvojite ovakve predloge suočiće se u praksi i u životu sa brojnim problemima. Ako ste tražili izuzeće sudije u toku parničnog postupka, gde je izvedeno 2, 3 ili 4 dokaza, i ako je podnet zahtev a predsednik suda ga je odbio, doneto je rešenje, vi saznajete za nove razloge koje ustav i zakon propisuje i predočavate ih sudu, tražite izuzeće tog sudije, zbog toga što je on pristrastan, jer je to svojim postupkom, onda to znači da stranke u postupku više neće imati pravo da podnose zahtev za izuzeće i kada saznaju...

Gospodine Jojiću, prekoračili ste vreme.