Reč ima narodni poslanik Gašo Knežević.

Žao mi je što ministra nema. U njegovom odsustvu ću reći da sam mu dužan jedno izvinjenje, a vi ćete mu preneti. Naime, potpuno sam prevideo činjenicu da je neke javne rasprave bilo, samo što ona nije bila dovoljno glasna da ja saznam, ali je bilo. Ministru potpuno verujem. Prema tome, izvinjavam se zbog onih reči koje sam izrekao da uopšte nije bilo javne rasprave.
Što se tiče člana 11., postoji nešto apsurdno u tom članu. Naime, nisam protivnik medijacije. Medijacija je jedan fini pokušaj da se sa pravima sa kojima stranke mogu slobodno disponirati i raspolagati, postigne dogovorom stranaka rešenje i da se izbegne sud, odnosno da se efikasnost zaštite prava popravi. Naročito nisam protiv medijacije, jer je pokojni profesor Bartoš sudski postupak definisao kao postupak u koji čovek ulazi kao svinja, a izlazi kao kobasica.
Sudski postupak jeste težak postupak i niko se u njemu ne oseća baš prijatno. Zbog toga je svaka medijacija kao način rešavanja korektna stvar.
Međutim, ovde je nešto jako nelogično i to su kolege iz Radikalne stranke jako dobro primetile. Naime, zaista se kaže da će stranke i sud će nastojati i pre i u toku postupka. Postupak se po članu 186. pokreće tužbom. Znači, tužba još nije podneta a sud će nastojati da medijacijom primeni. Pa, sud ne zna gospodo. Sud uopšte ne zna da će neko da uloži tužbu i tražiti zaštitu nekog svog prava.
Meni malo smeta kod predloga Radikalne stranke u pogledu zaštite članova dva i tri, ali u osnovi je ideja zdrava. Usvojite tu ideju i jednostavno da tako rešimo problem, da se otvori mogućnost medijacije, ali ne pre, jer je pre nemoguća. Ne zna sud.

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržavam predlog gospodina Tome Nikolića koji je predložio da se ovaj član briše. Zaista smatram da je mesto ovog člana u zakonu apsolutno suvišno, u stvari da on nema mesta u ovom zakonu.
Pisci ovog teksta koji su napisali da stranka ima pravo da sud odluči u razumnom roku ili ne znaju srpski jezik ili ne znaju šta ovo znači. Valjda treba da se kaže da je sud dužan da odluči u razumnom roku i da ukoliko to ne učini mora da trpi sankciju, posledicu. Kaže: „Sud je dužan da nastoji”. Molio bih nekog da mi to prevede na srpski jezik. Šta to znači? To znači da ćemo mi imati neku komičnu situaciju u sudu, kad dođe stranka i kaže sudiji: „Hajde, sudija nastoji, jer si dužan da nastojiš”.
Ovo zaista govori o neživotnosti nekih rešenja u ovom zakonu, a parnice i sporovi su zaista životna stvar naših građana jer nekada ljudima odnesu čitavu mladost, sporovi traju duboko u starost i neki ne dožive da reše svoje sporove i da svojoj deci ostave raščišćene imovinsko-pravne odnose sa imanjem koje im ostavljaju.
Zato bi najpoštenije bilo da se ovaj član izbriše i da to Vlada prihvati. Naravno, ne postoji razumni građanin Srbije koji ne bi prihvatio mirno rešenje spora kao način regulisanja međusobnih pravnih odnosa.
Ali način kako je to ovde predviđeno samo vodi odugovlačenju postupka. Među građanima u Srbiji se kaže: „Nemoj samo da uđemo u građansku parnicu”, tako se bar kaže u mom kraju. Bojim se da će građani iz mog kraja govoriti „Nemoj samo da nas bace u medijaciju”. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, izvolite.

Narodski pričano poravnanje nije nova kategorija koja se formira tek ovim zakonom. Ono postoji, oduvek je postojalo i postojaće. Koliko su stranke slobodne da raspolažu sa svojim zahtevima, toliko su i otvoreni prostori da se ona dogovara, razgovara, pregovara, sporazumeva i na drugi način rešava neki spor, pa bez obzira da li sud posreduje u smislu odredbi Zakona o parničnom postupku i da dolazi do istine, ili on prihvata njihov sporazum, koji nije u suprotnosti sa onim osnovnim načelima izraženim u članu 3. stav 3. ovog zakona. Nekako nas prati to član 3. stav 3. već 40 godina. Gotovo da se taj član ne menja.
Ono što zbunjuje jeste činjenica da se ova odredba nalazi u osnovnim odredbama i da je ona stvarno trapavo napisana, da ona može čak i bezobrazno da zvuči u jednom prevodu, a ustvari, po logici stvari, kada se nalazi u osnovnim odredbama ona treba da predstavlja nešto na čemu se temelji određeni institut u Zakonu o parničnom postupku.
Na čemu se on temelji? Temelji se na tome što je od odredbe člana 322. do praktično 329. člana regulisan postupak poravnanja. Regulisan je postupak. Šta onda treba da bude u članu 11? Znači u poglavlju o osnovnim načelima samo treba da bude odredba o tome da sud ima obavezu da omogući strankama da putem medijacije i poravnanja dođu do rešenja spornog odnosa koji bi sud prihvatio ali pod uslovom da to nije u suprotnosti sa onim što je navedeno kao osnovno načelo u članu 2. i članu 3.
Znači, ako se u članu 11. nešto propisuje onda mora da se propiše na takav način da sud ne shvati to kao mogućnost za neku vrstu zloupotrebe, jer „sud će nastojati”, to može da se protumači da sudija, pojedinac u svakom trenutku može da kaže: „Hajde vi pokušajte da se pomirite a ja ću da odložim ročište, pa da vidimo, javite mi se za toliko i toliko”. E, to ponašanje sudije, koji bi protumačio član 11. Predloga zakona na ovaj način, treba da se zaustavi i zato je data ova formulacija da sud ne treba da spreči, on treba da omogući strankama, a stranke će, verovatno i pre nego što se odluče na pokretanje postupka, da pokušaju da postignu neko poravnanje.
Kada pogledate u kom kontekstu je u članu 11. napisano „pre početka postupka” i vidite odredbe o sudskom poravnanju, videćete da su oni promašili temu. Naravno, promašili su temu, pre svega u članu 11. I mi sada elementarno pokušavamo da ispravimo to.
Kažem da usaglasimo član 11. sa odredbama 322. do 329. Vlada kaže ne, ovo su napisali neki profesori. Promenjen je jezik. Malo je bilo potrebno da se menja naš postojeći Zakon o parničnom postupku. Sve u svemu, tu nema više od 20 članova koje je trebalo promeniti.
Taj zakon je dobar. To što je praksa loša, što je neko zloupotrebljava je materija koja mora da se uredi Zakonom o uređenju sudova, Zakonom o sudijama, a videćete u nastavku rasprave na pet mesta ono što suštinski pripada Zakonu o uređenju sudova i Zakonu o sudovima ubacuje se u Zakon o parničnom postupku. Zašto bi to opterećivalo stranku? Zašto bi parničnu stranku opterećivalo kakav je odnos između prvostepenog i drugostepenog suda? Stranku to ne interesuje. Ako su već imali namere da nešto prilagođavaju onda su mogli da prepišu odredbe nekih zakona koji su ove stvari na sasvim dobar način rešile.
Međutim, naš zakon o parničnom postupku je dobar zakon. Verovatno je bilo potrebno promeniti, usaglasiti 20 odredbi.. Ima nekih stvari ovde koje su i za pohvalu. Limitirano je trajanje parnice zbog smetanja poseda u prvostepenom postupku, maksimum 90 dana što je dobro. Dobro je što se sa ozbiljnošću ide prema pripremnom ročištu, ali ne valja što je odgovor na žalbu, odgovor na tužbu, postavljen kao obavezan podnesak. Pa ne može da bude obavezan podnesak, jer je u suprotnosti sa načelom dispozicije, slobodne volje stranaka koje učestvuju i u tom kontekstu oni idu čak toliko daleko da negiraju i stranačku sposobnost nekim strankama.
Ukoliko se ovaj zakon, ovakav, izglasa i krene njegova primena, budite uvereni, vratiće nas najmanje 40 godina unazad, ne 20, ne 30, nego 40 godina. A možda i više.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 11. predloga zakona uvodi se jedna od mogućnosti da stranke postignu sporazum tj. da zaključe vansudsko a kasnije i sudsko poravnanje. U toku diskusije o ovom amandmanu spomenute su dve reči – temelj i nastojati. Nema sumnje da kada se uvodi jedan nov institut u naš parnični postupak, institut medijacije, potrebno je da se u okviru osnovnih odredbi reguliše i ta mogućnost.
Što se tiče reči nastojanje, pa upravo odredbe predloženog zakona koje govore o medijaciji ne govore o tome da je sud dužan da stranke u toku postupka medijacije dovede do konačnog sporazuma. On im pruža samo tu mogućnost, u vrlo jasno oročenom roku od 30 dana, i u tom smislu jeste jasna reč nastojati. Medijacija je postupak u okviru koga stranke pokušavaju da iznošenjem činjenica i dogovorom pred medijatorima, koje određuje predsednik suda, reše svoj spor pre upuštanja u glavno raspravljanje.
U tom smislu je jasna odredba u članu 11. da sud to nastoji. Znači, nema sud dužnost da stranke dovede do sporazumnog postupka u medijaciji. Naravno, bio bi problem da se reč nastojanje stavi u kontekst glavne rasprave što ni u kom slučaju mi nemamo ovde u predloženom zakonu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Stevović.

Dame i gospodo narodni poslanici,  ne treba kruto braniti odredbu člana 11. već treba na jedan razuman način videti šta se njome predlaže, a šta predlažu amandmanom predstavnici SRS. Naime, prvo nam je stran termin, medijacija je termin uskostručan, specijalizovan, jedan uvozni termin. Mi imamo raznorazne termine u našem jeziku i možemo to na jedan sasvim drugačiji način da kažemo.
Ono što želim da istaknem je da ću razmatrati ovaj amandman sa onog aspekta u toku postupka, jer u potpunosti prihvatam ono što su rekle kolege da se ovo ne može odnositi na postupak pre podnošenja tužbe. U prirodi stvari naših ljudi je podnošenje tužbe i u prirodi naših ljudi je da teže istini i da se sude. Samo kada sudski postupak otpočne podnošenjem tužbe i jednim adekvatnim stavom i jednim normalnim suđenjem i jednim normalnim izvođenjem dokaza, jednim potpuno ispravnim stavom sudskog organa, stranke se mogu dozvati da zaključe određeno poravnanje.
To jedini put i jedini način na koji mi možemo doći do posredovanja ili do medijacije. Stranke će shvatiti u jednom momentu da im je najbolje da na miran način reše određeni spor i iz tih razloga nastojati, znači voditi ispravno postupak, a ne tražiti od stranaka da se one poravnaju. Ja sam imao priliku da čujem da određene sudije vežbaju kako će stranke da nagovaraju da se stranke poravnaju. Mislim da je to jedan pogrešan postupak i da tako ne treba raditi. Takvo nagovaranje ne ide u prilog ni sudu, a ni strankama.
Dakle, tek onog momenta kada stranke budu same zaključile da im je bolje na da miran reše spor, one će to i rešiti. Inače, naša praksa pokazuje da su ljudi po prirodi stvari ostrašćeni, da imaju instinkt za pravdom i da hoće tu svoju pravdu da isteraju da se to čuje, da se to vidi i zato dolaze u sudnicu i neće da slušaju medijatore.
Prethodna vlada je pokušala sa određenim medijacijama u sudskim postupcima i zato su bili određeni stariji kadrovi, ljudi od iskustva, pokušavali su, dolazili su u sudove, pregledali predmete, bavili se time, nagovarali, pisali i vrlo malo od toga uspeli.
Dakle, predlažem da se ovaj amandman SRS u potpunosti usvoji, jer je on životan, razuman i potpuno logičan.