Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako se prihvati ovaj predlog zakona izazvaće nesagledive posledice. Na prvi pogled ko ne obraća pažnju, ne shvata i nema u vidu činjenice da li je naša zemlja zaključila sa dotičnom zemljom međunarodni ugovor u pogledu izvršenja naših sudskih odluka u stranom sudu. Ako se prihvati ovo stanovište i ovaj predlog izazvaće nesagledive posledice i štetne po našu državu, što znači da će strana država u našoj državi tražiti izvršenje njenih odluka.
Naša zemlja neće imati pravo da traži izvršenje naših sudskih odluka u dotičnoj zemlji. Ako nema međunarodnog ugovora o ukazivanju međunarodne pravne pomoći i ako nema bilateralnog ugovora i sporazuma između država, javiće se veliki problemi i naša zemlja će trpeti nesagledive posledice. Zbog toga smatramo da predloženo rešenje u Predlogu zakona apsolutno nije prihvatljivo. Nije prihvatljivo za našu zemlju.

Reč ima narodni Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 26. u ime poslaničke grupe SRS amandman je podneo narodni poslanik Igor Mirović i smisao ovog amandmana jeste da se ova formulacija koja nam je data u Predlogu zakona, a koja je dosta opširna i detaljna, promeni i mi smo dali jednu opštiju formulaciju koja glasi da se izvršenje odluke stranog suda može odrediti i sprovesti u Republici Srbiji ako odluka ispunjava zakonom propisane uslove za priznanje.
SRS smatra da je pogrešno do u detalje formulisati u Zakonu o izvršnom postupku uslove pod kojima neka odluka strane države može biti sprovedena kod nas, iz razloga što se ti uslovi definišu međunarodnim sporazumima, odnosno međunarodnim konvencijama. Te konvencije, s jedne strane, podložne su promenama, a sa druge strane, jednom kada su zaključene i ratifikovane u skladu sa Ustavom Republike Srbije, one se neposredno primenjuju kao da su domaće pravo.
Ukoliko bi mi ovde detaljno definisali koji su to uslovi potrebni, mi bismo u slučaju promene neke međunarodne konvencije, odnosno zaključenja nekih konvencija pod drugim uslovima bili svaki put u prilici za svaku zemlju sa kojom zaključimo da menjamo i Zakon o izvršnom postupku.
Mnogo je bolje dati jednu opštu formulaciju, gde se kaže koji su uslovi i onda od međunarodne konvencije do međunarodne konvencije, od zemlje do zemlje jednostavno bilateralnim ugovorima formulisati koji su to uslovi pod kojima se strana odluka može izvršiti.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 27. amandman je podneo narodni poslanik Boško Ristić.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 29. amandman je podneo narodni poslanik Boško Ristić.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Vučković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se uvodi jedan sasvim nepoznat i nov institut u Zakonu o izvršnom postupku, a to je davanje ove izjave o imovini pod pretnjom krivičnog progona i krivičnih sankcija. Mi to do sada nismo imali, a to je ta izjava u tački 13. da kada poverilac ne može da naplati svoje potraživanje i kada nema podataka o imovini dužnika, onda sud zove, videćete kasnije u Zakonu, dužnika da se izjasni o tome koju imovinu ima i on pod pretnjom krivične odgovornosti i krivičnih sankcija izjavljuje koju imovinu ima, a kasnije svako ko zna nešto o njegovoj imovini može da ga prijavi i da odgovara krivično zbog davanja lažnog iskaza i prevare.
To je jedan nov institut i zato ga napadamo na početku zakona. Kasnije bi morao da se briše. Uvodi se istražno načelo. Svaka dispozicija stranaka se ništi, a sa druge strane dovodi do toga da poverilac može da bude apsolutno neaktivan u pronalaženju imovine i staranju o svojim pravima i to neaktivan od početka, da ne mora da pazi sa kim ulazi u građansko-pravni odnos, sa kim ulazi u imovinske odnose.
Time opterećuje i sud i sebe i društvo, nego se uzda u to da će ući sa svakim, a onda će on morati da mu da izjavu o imovini, pod pretnjom krivičnih sankcija, a to će biti garancija za njegov dug. Ovo je protivno i ljudskim pravima, kao što je i poznato, a u direktnoj je suprotnosti sa odredbama Zakona o krivičnom postupku.
Mene pita istražni sudija ili bilo koga – da li je izvršio ubistvo, a taj ima pravo da ćuti ili da ne govori istinu i da za to ne trpi nikakve pravne posledice, kao što znate, osim ako se utvrdi da je izvršio ubistvo.
On sam nije dužan da da takvu izjavu i može da ćuti, a ovde ga neko pita – da li ti imaš para negde, a dužnik mora da mu odgovori – jeste, imam u sefu, u fioci ili bilo gde, imam nešto para.
Dakle, nešto što je intimno, što je samo onoga koji to ima i ne znaju mu ni žena ni deca, a sada odjedanput poverilac mora da zna da i on ima određenu svotu novca ili neku imovinu za koju on ne želi da se zna. To je sasvim neprihvatljivo i mislim da treba da se briše. Zalažem se da uviđate da je ovde jedna kolizija i sa krivičnim propisima, sa ljudskim pravima i sa dosadašnjim stavom prema građansko-pravnim odnosima, tako da je to sasvim nužno i ispravno.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

 Na početku ću da saopštim da smo mi protiv ovog amandmana. Moram da pohvalim što je ovako nešto uneto u Zakon o izvršnom postupku. Jedino je sud ovlašćen da ovo radi i da ovo traži od ove stranke u postupku. Moram da vas podsetim da je to dužnik koji nije dobrovoljno ispunio obavezu koja je utvrđena sudskom pravosnažnom presudom.
U mnogim odredbama zakona o izvršnom postupku videćete da dolazi situacija kada izvršenje, praktično, nije moguće, a nemogućnost se sastoji u tome što 90% svih obaveza koje propisuje ovaj zakon, su novčane obaveze. Ako se radi o novčanoj obavezi, onda je neminovno da se priča o imovinskim pravima pojedinca koje ima na nekim stvarima.
Da se ne bi besmisleno vodio izvršni postupak, jer moram da vas podsetim da postoje odredbe koje govore o tome da izvršenje nije praktično moguće. Neće doći do izvršenja, to je nemoguće na bazi pretpostavki. Zato sam i na početku ove rasprave rekao da je teoretsko pitanje da li ceo izvršni postupak treba da bude u nadležnosti suda ili nekog drugog organa, ali ako je već opredeljenje da to treba da bude sud, onda treba da znamo da je ovo drugi deo zakonitog postupka u kome pojedinac ostvaruje svoje potraživanje.
Za to potraživanje njemu garantuje država, jer je ona donela pravosnažnu presudu u parničnom postupku. Ne može posle toga da ide izvršenje, da ono bude besmisleno. Sud je jedini ovlašćen, i sud je dužan da obezbedi tajnost tih podataka.
Zato, ukoliko i postoji neki problem oko ove izjave, onda može samo da se kaže da je to možda neka, ne u ovom članu, nego u sledećim članovima, nepreciznost i nedorečenost. Ovaj institut je nama potreban da se ne bi desilo da se vodi postupak za koji se u startu zna da ne može da se sprovede do kraja.
Kamo sreće da je nešto slično dato i u nekim drugim postupcima, jer i kod parničnog postupka postoji problem kako da se definiše tužbeni zahtev, kako da se precizira, jer izvršni postupak nasleđuje nešto što je bilo u parničnom postupku, pa ukoliko u parničnom postupku tužbeni zahtev nije bio preciziran, usmeren na neko potraživanje, a kasnije se ispostavi da ne postoji materijalna osnova da se ispuni to potraživanje, onda je cela operacija zvana parnični i izvršni, besmislena.
Ovo je samo jedan od načina gde država treba da pokaže da ona garantuje izvršivost svojih odluka. Treba da se obezbedi tajnost ovih podataka. To što se neko u krivičnom postupku brani ćutanjem, on se brani dok se ne donese presuda, ali ne možete da pravite analogiju sa ovom situacijom, ovde je presuda odavno doneta.
Tuženi je na sve moguće načine branio svoje interese u parničnom postupku. On sada nije u mogućnosti da te prigovore ističe. On je dužan da omogući izvršenje. Ako nije hteo dobrovoljno, onda poverilac traži od države, u vidu izvršnog suda, da sud sprovede svoju odluku. Zato sam ja rekao da je ovde samo početak na zahtev stranke, a sve drugo ide po službenoj dužnosti. Nažalost, to nije ovde do kraja.
Ne bih želeo da pravim analogiju sa delovima izvršnog postupka u drugim oblastima, kada je u pitanju upravna stvar itd. Ova izjava je potrebna, samo kod nje treba biti oprezan i ona treba da stoji u zakonu, u krajnjem slučaju, i kao mera upozorenja svakome ko dobrovoljno ne ispuni svoju obavezu koja je utvrđena sudskom presudom.
To što postoji greška u parničnom postupku, nedostatak presude u parničnom postupku, nemojte da tražite da se rešava u izvršnom. Moramo jasnu granicu da napravimo. Ono je bila jedna strana medalje, ovo je druga strana medalje. Sada regulišemo drugu stranu medalje. Kamo sreće da ste i ono ročište pred sudom malo drugačije uradili, da se ne bi gubilo vreme u izvršenju, jer se stvarno postavlja pitanje zašto je neko vodio parnični postupak, dobio na sudu, kad ono ne može da se izvrši.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo, skrenuo bih vašu pažnju na činjenicu da još uvek u važećem zakonu postoji institut naplate potraživanja nad dužnikom dužnikovog dužnika. Prema tome, ovaj institut je u predlogu vrlo bitan da se zadrži iz razloga da se više ne dozvoli mogućnost dužnicima i dužničkom lobiju da kriju svoja novčana sredstva ili predmete koji su u vlasništvu, bilo pokretne stvari ili nepokretnosti, bilo na kom mestu se one nalazile na teritoriji naše zemlje.
Pre svega, u praksi su poznate brojne manipulacije od strane dužnika. Da nije ovog predviđenog instituta, a on je i u važećem zakonu normiran, kažem vam da u brojnim slučajevima poverioci nikada neće moći da naplate svoje potraživanje. Što se tiče intimnosti i što se tiče tih tajnosti, zašto? Data je mogućnost dužniku da dobrovoljno plati, neće biti izložen krivično-pravnoj odgovornosti, nego će platiti dug. Kako je rekao Miloš Obrenović "dug se mora namiriti".