Gospodine Rankiću, po kom osnovu? Nemate pravo na repliku. Znate šta: mogao bi neko da se oseti prozvanim da ga je neko pre mesec dana pomenuo. Gospodine Rankiću, nemate pravo na repliku, niste prozvani. Juče je za juče, a danas je za danas.
Kada vas prozove, dobićete pravo na repliku.
Nastavljamo dalje rad po redosledu prijavljenih.
Pazite, gospodin ministar je govorio na osnovu diskusije gospodina Todorovića. Gospodin Todorović je po tom osnovu dobio pravo na repliku i mislim da smo tu stvar završili.
Gospodin Rankić, ukoliko se osetio prozvanim, kada bude dobio reč po diskusiji, on može da polemiše, a juče šta je bilo, ja ne znam, danas idemo dalje.
Reč ima narodni poslanik Helijana Dragojević, a neka se pripremi Jovan Palalić, ne, nego Zlatan Jovanović.
Došlo je do zamene, izvinjavam se.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nesporno je da što pre treba doneti novi zakon o radu. Pred nama su dva predloga zakona iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva: Predlog zakona o socijalno-ekonomskom savetu i Predlog zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Prvi reguliše osnivanje i rad socijalno-ekonomskog saveta.
Socijalno-ekonomski savet obrazovan je 2001. godine, sporazumom koji su zaključili Vlada Republike Srbije, reprezentativni sindikat i reprezentativna udruženja poslodavaca.
Kako je kod nas nedovoljno razvijen socijalni dijalog i nedovoljna aktivnost socijalnih partnera u kolektivnom pregovaranju, kako na granskom nivou, tako i na nivou Republike, donošenjem posebnog zakona kojim se definiše osnivanje i rad socijalno-ekonomskog saveta, stvorili bi se preduslovi za razvoj i unapređenje socijalnog dijaloga na principu tripartitnosti.
Socijalno-ekonomski savet je nezavisan organ. Svrha njegovog osnivanja je da podstakne i unapredi međusobnu saradnju organa vlasti, reprezentativnih sindikata i udruženja poslodavaca u cilju podizanja nivoa životnog standarda građana, zbog unapređenja uslova rada, razvoja pregovaranja i mirnog rešavanja kolektivnih radnih sporova. Decentralizacija poslova na ovu vlast, mislim na lokalnu, ogleda se kroz socijalno-ekonomski savet na lokalnom nivou i bavi se lokalnom problematikom.
U postupku zaključivanja izmene ili dopune kolektivnih ugovora ili njihove primene često dolazi do sporova koje socijalni partneri ne uspevaju da reše sporazumno. Tada se pribegava štrajkovima, koji ne tako retko rezultiraju ustupcima, a sve skupa ima negativne posledice po zaposlene i poslodavce.
Takođe su brojni individualni radni sporovi koji nastaju povodom ostvarivanja pojedinačnih prava i obaveza iz radnog odnosa. Takvi sporovi su brojni. Složenost postupka koji se zasniva na Građanskom procesnom pravu, traju pred sudovima dugo, neretko i više godina, što direktno utiče na uvećanje iznosa naknade štete koju je poslodavac dužan da isplati zaposlenom na ime izgubljene zarade, u slučaju nezakonitog otkaza ugovora o radu.
Važeći Zakon o radu u članu 121. propisuje mogućnost sporazumnog rešavanja spornih pitanja između poslodavca i zaposlenog pred arbitražom. Stavom 5. istog člana zakonodavac naglašava da je odluka arbitraže konačna i da obavezuje poslodavca i zaposlenog. U interesu je i poslodavca i zaposlenih da se sporovi povodom ostvarivanja pojedinačnih prava rešavaju u kraćem postupku i van suda. Međutim, u Republici Srbiji ne postoji institucionalizovana služba za mirno rešavanje radnih sporova.
Predloženim zakonom, o mirnom rešavanju radnih sporova, stvaraju se pravne pretpostavke da se individualni i kolektivni radni sporovi izmeste iz nadležnosti redovnih sudova - traju kraće i jeftinije, a što je interes kako zaposlenih, tako i poslodavaca.
Uvođenje mirnog rešavanja radnih sporova pozitivno bi se odrazilo na razvoj socijalnog dijaloga. Stranke u sporu dobrovoljno odlučuju da li će mirnim metodama rešavati radne sporove. U zavisnosti od strana u sporu, odnosno predmeta spora, radni sporovi su podeljeni na:
- kolektivne radne sporove, koji nastaju povodom zaključivanja izmena ili dopuna kolektivnih ugovora, primene kolektivnih ugovora, ostvarivanja prava na sindikalno organizovanje i štrajk;
- individualne sporove, to su sporovi između zaposlenog i poslodavca povodom otkaza ugovora o radu i isplate minimalne zarade.
Postupak mirnog rešavanja kolektivnih i individualnih radnih sporova zasniva se na načelu "dobrovoljnosti" i "nepristrasnosti". Kolektivni radni spor se vodi pred miriteljem, a individualni pred arbitrom. Predlog zakona reguliše način izbora miritelja i arbitra, njihovo izuzeće, tok postupka, propisuje rokove za preduzimanje pojedinih radnji u postupku mirenja i vrste odluka koje se donose.
Usvajanjem ova dva predloga zakona kao dela celine našeg radnog i socijalnog zakonodavstva, uz usvajanje novog zakona o radu, nastavila bi se reforma radnog zakonodavstva Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, neka se pripremi Milisav Petronijević.

Dame i gospodo, moram da počnem svoju diskusiju onom narodnom "kuća gori, a baba se češlja". Prosto ne mogu da se otmem utisku da su ovi zakonski predlozi danas u Skupštini samo reda radi, da bi i ovo ministarstvo pokazalo da nešto radi i da na neki način učestvuje u političkom životu.
Naime, to je prvi utisak, a ako se i malo dublje pogleda i pročitaju ovi predlozi, koji su pred nama, dolazi se do onog glavnog razloga zbog koga su ovi zakoni danas u proceduri, a to je potreba ove vlade da se zakloni iza nekog paravana, da nađe neki zakon, da nađe nekog posrednika između nezadovoljnih radnika i Vlade. Suština jeste u stvari želja Vlade da se, na neki način, amortizuje ogromno nezadovoljstvo radnika o onome što se dešava u poslednje četiri godine.
Zbog toga je bilo mnogo pametnije i svrsishodnije da je ovo ministarstvo krenulo, odmah po formiranju, odnosno izglasavanju Vlade Republike Srbije, u izmene Zakona o radu, da pređe odmah na suštinu, a ne da se bavi onim što bi trebalo da se tiče posledica Zakona o radu. Naime, suština je u Zakonu o radu. On generiše, on proizvodi nezadovoljstvo, on proizvodi sve ovo na šta se odnose ova dva zakonska predloga: nezadovoljstvo i sporove, i potrebu za rešavanjem tih sporova.
Što se tiče prvog predloga, to je zakon o socijalno-ekonomskom savetu, pokušaću ukratko da iznesem neke svoje primedbe na ovaj predlog. Najpre želim da se osvrnem na činjenicu da ovaj savet postoji od 2001. godine i da je to ministar juče potvrdio. Mada, verovatno mnogi građani nisu ni znali da to postoji, jer efekti rada tog saveta su nevidljivi. I ministar je juče to potvrdio rekavši da je dosadašnji savet bio "ljuštura bez sadržine".
Pitam se i pitam ministra (njega nema ovde trenutno) šta garantuje da će ovaj zakon, ako se izglasa, imati sadržinu, odnosno da će ovaj savet, koji se izglasava ovim zakonom, imati sadržinu. S druge strane, postavio bih pitanje ministru: šta je sa prethodnim savetom, kakvi su efekti rada tog saveta, zašto nismo dobili nikakav izveštaj o radu tog saveta - a on je postojao tri godine i potrošio značajna sredstva za svoj rad, a efekata nigde nema?!
Ovaj savet koji se predlaže i osniva ovim zakonom ima 18 članova saveta, to je tripartitno telo koje obuhvata pored predstavnika Vlade, predstavnika poslodavaca i sindikata. Međutim, pored toga, ovaj savet će imati i jednu tehničku službu, a to je sekretarijat koji će obavljati organizacione i administrtivno-tehničke poslove. Želim da naglasim da će ovaj sekretarijat kao tehnička služba imati i određeni broj zaposlenih ljudi, što će, naravno, samo povećati i tako nagomilanu birokratiju u našem društvu i zahtevati određena sredstva za svoj rad.
U članu 9. sadržani su i zadaci ovog saveta. Kaže se da ovaj savet razmatra pitanja razvoja i unapređivanja kolektivnog pregovaranja, uticaja ekonomske politike i mera za njeno sprovođenje na socijalni razvoj i stabilnost, politike zapošljavanja, politike zarada i cena itd. Znači, pitanja iz ove oblasti.
Socijalni savet, po ovom članu 9, zauzima stavove o pitanjima koja razmatra i dostavlja Vladi. Kaže se dalje (u članu) da, ovaj savet donosi odluke konsenzusom, odnosno za donošenje odluke potrebna je saglasnost svih članova saveta.
Mene interesuje da li će se nekada doneti neka odluka, ako znamo da su u tom savetu predstavnici grupa koje su dijametralno različite ili suprotne po svojim interesima? Kako će se i kada će se moći postići saglasnost između njih, ako su njihovi interesi toliko različiti i suprotstavljeni?
Takođe, u članu 10. stoji da savet svoje mišljenje dostavlja ministarstvu. Ukoliko ministarstvo ne odgovori na mišljenje saveta u roku od 30 dana, onda savet može svoje mišljenje da prosledi Vladi. Stoji da "može", a ne "mora". Ali, ovo je sve diskutabilno, jer se u samom zakonu nigde ne nalaže obaveznost donošenja ovih stavova, odnosno obaveznost prihvatanja stavova ovog saveta.
U odgovoru na amandman gospodina Dragana Čolića stoji da se ovakvim rešenjem, rešenjem da se odluke donose konsenzusom, ne blokira rad ovog saveta, jer stavovi i mišljenje ovog tela ne obavezuju. Šta će nam jedno telo ako njegovi stavovi i njegovo mišljenje ne obavezuju?
Čemu sve ovo?
U članu 11. govori se da ovaj savet može da obrazuje i radna tela, i to: neka stalna, a neka povremena. U ovim radnim telima mogu da uzmu učešće i predstavnici nevladinih organizacija, kao i istaknuti naučnici, stručnjaci itd.
Pitam se, odakle sada nevladine organizacije u jednom telu koje osniva Vlada? Kakva je njegova uloga u ovome i ko će da finansira sve to? Da li je ovo samo jedan nov način da se vlasi ne dosete, da se finansiraju nevladine organizacije.
Da vas podsetim, prethodna Vlada je finansirala nevladine organizacije direktno iz budžeta, a ova - verovatno nije smela da ide tako daleko, pa, sada nalazi neke druge načine da finansira nevladine organizacije.
Što se tiče ovih saveta na lokalnom nivou, ostavlja se mogućnost da opštine formiraju ove savete, za svoj nivo, gde će se analogno republičkom savetu obrazovati ovi saveti kod predstavnika lokalne vlasti, sindikata i poslodavaca, na lokalnom nivou. Međutim, ovde stoji da, ako dva učesnika pokrenu inicijativu za obrazovanje lokalnog saveta, ostali učesnici su dužni da prihvate inicijativu.
Ne znam zašto govorite u množini, jer ako dva prihvate ostaje još jedan učesnik, znači i taj preostali, treći, mora da prihvati inicijativu.
Pitam se sada, šta će se desiti ako sindikati na lokalnom nivou i poslodavci krenu sa inicijativom da se obrazuje ovaj savet? Onda znači da mora i lokalna vlast tu inicijativu da prihvati, da se savet formira, a u zakonu stoji da rad tog saveta finansira lokalna samouprava. To znači da mora biti na teretu budžeta.
Da li znate kakva je finansijska situacija u opštinama, u lokalu?! Da li ti budžeti uopšte imaju prostora za još jedan ovakav trošak?
Informacije radi, u Bajinoj Bašti startovala je nova vlast i odmah je prva odluka SO bila zaduživanje, kredit od 15 miliona, da bi mogli da prežive. Odakle sada finansirati još jedan savet, još jedno telo koje će se baviti nekim pitanjima koja uopšte nisu od značaja ili nisu od presudnog značaja za život i rad naših građana.
Na kraju ovog zakona, u članu 24, govori se o sredstvima potrebnim za rad ovog saveta na republičkom nivou. Tu je rečeno da se u ovoj godini, po ovom zakonu, izdvaja četiri milina dinara za rad ovog saveta, a da se budžetom za 2005. godinu predviđa 15 miliona dinara. To je nešto više od milion dinara mesečno za rad ovog saveta. Ako uzmemo u obzir da će on imati 18 članova koji će imati određene naknade ili nagrade za svoj rad, da ima sekretarijat koji će biti verovatno glomazan, mislim da je ovih 15 miliona malo, nedovoljno. Naravno, ne tražim više, samo to da se ovaj predlog povuče iz procedure.
Mislim da su ta sredstva nerealno predviđena i projektovana, da će biti potrebno mnogo više sredstava. Da će stvarni troškovi rada ovog saveta biti mnogo veći nego što su ovde predloženi.
Što se tiče zakona o mirnom rešavanju sporova - i to je jedan zakon koji je potpuni promašaj u ovom trenutku, treba ga povući iz procedure, kao i prethodni predlog. Opet se prave novi nameti. Ovim zakonom se osniva nova agencija, koja će imati posao tj, da mirno rešava radne sporove između poslodavaca i zaposlenih, kako u kolektivnom tako i u individualnom smislu. Ovde se predviđaju miritelji za kolektivne sporove i arbitri za pojedinačne, odnosno individualne sporove.
U članu 21. se kaže da, ako strane u sporu ne odrede svog predstavnika onda postupak mirenja vodi miritelj neposrednim kontaktom sa stranama u sporu. Nigde se ne predviđa mogućnost da strane u sporu odustanu u toku spora, a u članu 5. se govori o načinu dobrovoljnosti. Ako postoji način dobrovoljnosti onda postoji i mogućnost svake strane u sporu da, u bilo kom momentu, odustane.
Kod kolektivnih sporova, u članu 26. govori se o preporuci koju miritelj donosi, odnosno koju donosi odbor za mirenje, a koja nije obavezujuća za strane u sporu.
Što se tiče individualnih sporova, arbitar donosi rešenje (član 36.). Ono što nije logično, nema analogije između procesa mirenja u kolektivnom sporu i procesa arbitriranja u individualnom sporu.
Naime, kada u procesu mirenja odbor donese određenu odluku sa njom moraju biti saglasni – i jedna i druga strana u sporu, da bi ona bila prihvatljiva, odnosno da bi bila prihvaćena.
Kod arbitraže donosi se rešenje od strane arbitra, koje obavezuje, odnosno postaje pravosnažno i izvršno iako strane u sporu ne daju saglasnost. To je prosto nemoguće. Znači, strane u sporu moraju da se saglase sa rešenjem da bi ono bilo pravosnažno i izvršno.
Predlažem ministru, mada nije tu, da se ovo povuče iz procedure jer je u ovom momentu deplasirano za Srbiju.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a potom Radiša Ilić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS-a na sednici juče popodne iznela je svoj stav i primedbe na oba predložena zakona.

Ključna primedba poslaničke grupe SPS-a je to što se ova dva zakona donose pre zakona o radu ili pre njegovih izmena i dopuna. To nije dobro. Prvo je trebalo doneti zakon o radu, pa tek onda ova dva zakona ili makar istovremeno, u paketu, na jednoj sednici. Nikakvih šteta ne bi bilo ako bi ova dva zakona sačekali zakon o radu i ako bi oni bili posle zakona o radu, jer i jedan i drugi za sada imaju dovoljno stvorenih mogućnosti, i kroz ekonomsko-socijalni savet a i kroz jedan loš zakon o radu koji ipak daje mogućnost za mirno rešavanje sporova.

Ključna primedba je ta.

S obzirom na to da smo nešto više govorili o Predlogu zakona o socijalnom savetu, malo ću se zadržati na zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova. Iskoristiti priliku da iznesem još nekoliko zapažanja i upozorenja predlagaču, odnosno da zatražim odgovore od predlagača zakona.

U skladu sa politikom SPS-a mirno rešavanje bilo kog spora, u bilo kojoj delatnosti, u bilo kojoj oblasti, zaslužuje podršku. Mirno rešavanje radnog spora, kao sistem kome se teži, koji treba afirmisati, takođe. Mi se sa tim slažemo.

Ono gde se ne slažemo i na šta želim da upozorim predlagača, to je, da donošenje ovog zakona o mirnom rešavanju radnih sporova ne sme da liči na sredstvo za umirivanje nezadovoljnih radnika! Ne sme da neefikasno rešavanje sporova učini još neefikasnijim.! Ne sme da odloži izmene zakona o radu!

Već u razlozima za donošenje zakona stoji – "veoma često dolazi do sporova koje socijalni partneri ne uspevaju da reše sporazumom, odnosno mirnim metodama, već pribegavaju metodama kolektivne akcije - štrajkovima". I, odmah ide upozorenje – štrajk ne sme da se sprečava. Stav je da treba eliminisati uzroke koji dovode do štrajka. Znamo i slažemo se da društvenih reformi nema bez socijalnog mira, ali nema ni društvenih reformi, ni socijalnog mira bez socijalne pravde i na to upozoravamo predlagača.

Drugo, takođe, stoji da su brojni sporovi u ostvarivanju individualnih prava, individualni radni sporovi u ostvarivanju pojedinačnih prava radnika, to je tačno i sa tim se slažemo. Pogledajte razloge za donošenje zakona. Ko je tu uvek oštećen? Uvek je oštećen radnik, jer on dobija otkaz ugovora o radu.

Nažalost, zaposleni ne otpušta poslodavca. O njegovom zahtevu za zaštitu prava se vode sporovi u dugom periodu. Ovo obrazloženje da i poslodavac ima interesa da bude što kraći spor - nisam baš siguran da je tako, jer i kada se posle višegodišnjeg spora konačno donese odluka, kada poslodavac mora da isplati naknadu, poslodavac lako daje tuđe pare i ne snosi za to nikakvu odgovornost.

Sve ovo sam napomenuo iz razloga da se vidi da je zaposleni veoma zainteresovan za rešavanje spora, naravno, za mirno rešavanje spora. Ali, da li je poslodavac zainteresovan ako mu Zakon o radu daje ogromno ovlašćenje? Kakav je interes poslodavca? Kojim mehanizmom se može poslodavac privoleti na mirno rešavanje radnih sporova ako to nije u njegovom interesu, ako ima ogromno ovlašćenje? Tu je suština problema, što upućuje na jednu opasnost, na šta upozoravamo predlagače zakona. Nemojmo da ovaj zakon i dalje, produžavanjem tih rokova i radnji, pomaže poslodavcu.

Takođe, u razlozima za donošenje zakona stoji da je jedan od osnovnih razloga navedenog stanja, o kome sam malopre pričao, činjenica da u Republici Srbiji ne postoji institucionalizovana služba koja bi pružanjem usluga mirnog rešavanja radnih sporova pomogla da se nađe rešenje. Ne sporim da je i to, ali mislim da ni to nije razlog.

Osnovni razlog je u ogromnim pravima poslodavca, koja mu je dao Zakon o radu, dok se sa druge strane nalazi drugorazredna uloga obespravljenih radnika.

Kada se pogleda cilj donošenja zakona, predlagač zakona je naveo četiri cilja. Oni sami po sebi nisu sporni. Ali, da li su paralelno sa tim obezbeđeni i uslovi za ostvarivanje tih ciljeva? Za postupak i praksu mirnog rešavanja sporova mora da postoji odgovarajući stepen demokratije, ali prave, u društvu gde se svi subjekti društvenog događanja poštuju i prema njima se sa uvažavanjem postupa.

U ovoj oblasti u Srbiji to nije slučaj. U Srbiji je autokratija i teror jačeg nad slabijim. To se naročito odnosi na položaj poslodavca i zaposlenog, poslodavca kao svemoćnog, a zaposlenog kao potpuno obespravljenog, svedenog na nivo brojke.

Međutim, odnos poslodavca i zaposlenog reguliše se u osnovnom zakonu, u Zakonu o radu. Znači, da bi se stvorili uslovi za mirno rešavanje sporova, moraju se definisati i poštovati prava zaposlenih, da ih ne nabrajam sve: pravo na rad, radno vreme, zarade, naknade, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, na pomoć porodici koja je socijalno ugrožena, na zaštitu žene, majke i deteta itd. Podsećam, to su sve prava koja su dolaskom DOS-a, 2000. godine ukinuta, sa obrazloženjem da su to "relikti prošlosti".

I tada je vlast uporno ubeđivala radnike nudivši jednu jurišnu privatizaciju koja je opljačkala preduzeća, ubeđujući radnike da će svi biti kapitalisti a da niko neće biti radnik. Takođe, paralelno sa tim, izmene Zakona o radu koje su onemogućavale protest radnika protiv takve privatizacije, koje su ga obespravile, ubeđujući opet radnike da će svi biti poslodavci, a niko neće biti radnik.

Kada kasnije budemo pričali o sindikatima, setite se, u to vreme je predsednik jednog od sindikata, koga nazivaju reprezentativnim, ne znam da li je tako, bio ministar rada, koji je reprezentativno doneo takav zakon!

Dakle, da bi se stvorili uslovi za mirno rešavanje sporova, obaveza je da se izmeni Zakon o radnim odnosima, koji mora jasno da definiše prava zaposlenih i poslodavaca, koji može da uredi odnose i predvidi sankcije za nepoštovanje istih. Time se obezbeđuje i nepristrasnost i brzo reagovanje.

Drugo, treba vratiti paket socijalnih zakona koji radnika uvažava kao stručnjaka i partnera. Oni treba da obezbede uslove da radnik živi dostojanstveno, nezavisno, sa punim poštovanjem prava iz zakona, ali i da sam radnik doživi takav odnos.

Treće, treba vratiti položaj sindikata, koji je izgubljen i omalovažen, zbog odnosa sindikata prilikom donošenja ova dva zakona.

Jedno pitanje za predlagača – da li Ministarstvo ima pouzdane podatke koji su, u stvari, reprezentativni sindikati i koja su reprezentativna udruženja poslodavaca?

Četvrto, kolektivni ugovori – ko danas mari za kolektivni ugovor i kakav uticaj on ima na položaj radnika?! Država danas sama donosi odluku o privatizaciji preduzeća, utvrđuje uslove prodaje i cenu. Socijalni program, ukoliko se i potpiše, novi poslodavac ga ne poštuje. Do sada je najčešće prvi uslov za transformaciju preduzeća bio otpuštanje radnika, uz često minimalnu naknadu.

Rezultat takve politike je oko milion nezaposlenih radnika, a 300 hiljada novih nezaposlenih radnika, što je ugrozilo njihovu egzistenciju, kao i egzistenciju njihovih porodica. To su važna i krucijalna pitanja radnika. Rešavanjem tih pitanja stvoriće se uslovi za mirno rešavanje radnih sporova.

Dakle, mirno rešavanje radnih sporova kao sistem kome se teži, zaslužuje podršku, ali pre svega da se stvore uslovi da on može zaživeti, a oni se mogu stvoriti samo donošenjem zakona o radu, odnosno izmenama ovog postojećeg "katastrofalnog" Zakona o radu. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a neka se pripremi Nikola Novaković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova dva predloga zakona i to: Predlog zakona o socijalno-ekonomskom savetu i Predlog zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, bave se, pre svega, problematikom sindikata, radnika, odnosa sa poslodavcem, dok je neopravdano u predlogu zakona izostavljena, ekonomski najupečatljivija kategorija stanovništva, a to su "nezaposleni", kojih je danas u Srbiji, nažalost, oko milion.
Šta preduzeti danas u zemlji u kojoj je svakim danom sve više i više nezaposlenih?! Sindikati se bave nevažnim pitanjima, a radnici skoro svaki dan protestuju ispred zgrade Vlade Republike Srbije ili ispred pojedinih ministarstava ili pred zgradom Trgovinskog suda!
Tome je, naravno, prethodio čuveni Zakon o radu i privatizaciji, koja je u većini preduzeća sprovedena mimo propisa. Samo pogledajte koliko se takvih spornih privatizacija nalazi pred domaćim sudovima ili pred Odborom za privatizaciju Skupštine Srbije i sve će vam biti jasno.
Šta očekivati od države gde su fabrike prodavane za tri evra, gde su se bivši funkcioneri bivše vlasti razbacivali stotinama hiljada evra sa svojih računa na Sejšelima?!
U svojoj diskusiji uglavnom ću se baviti Predlogom zakona o osnivanju socijalno-ekonomskog saveta.
Danas Vlada formira jedan polupartijski savet, sastavljen od svojih predstavnika, od predstavnika sindikata i predstavnika poslodavaca, za razmatranje pitanja od značaja za ostvarivanje, kako se kaže u Predlogu zakona, ekonomskih i socijalnih sloboda i prava čoveka.
Između ostalog, navedeno je u članu 3, pored brige za socijalni i ekonomski položaj zaposlenih i poslodavaca, savet treba da se bavi problemom, zamislite, izdavanja časopisa, razvoja demokratije i slično.
I to onako izokola, kada treba da se oglasi svojim saopštenjem pred neke izbore ili kada treba da zamagli situaciju u Srbiji pred donošenje nekog zakona Vlade Republike Srbije iz oblasti socijalne politike, koji ne odgovara pre svega radništvu ili širem sloju stanovništva u Srbiji.
Članom 9, pomenutog Predloga zakona, predviđa se postizanje konsenzusa za zauzimanje stavova koje savet dostavlja Vladi. U startu je postavljen scenario za međusobno ucenjivanje članova saveta, a znajući kakve suštinske razlike postoje, pre svega između samih sindikata, a tek između sindikata i predstavnika poslodavaca, može se naslutiti koliko će brzo biti usaglašavani stavovi saveta.
Ovaj zakon ne bi bio to što jeste da i ovde ne moraju da se pomenu, u članu 11, tzv. nevladine organizacije, da se čuje njihovo mišljenje - jer izgleda da centri moći iz senke u našoj državi moraju da imaju upliva i u ovom savetu.
Kada je reč o finansiranju saveta situacija je prilično nejasna, jer se u članu 24. Predloga zakona, u delu zajedničke odredbe, govori samo da se sredstva obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, a za rad lokalnog saveta u budžetu lokalne samouprave. Za 2005. godinu, kako vidimo, iz budžeta je izdvojeno 15 miliona dinara, plus sredstva iz budžeta lokalnih samouprava.
Ako se uzme u obzir da je u nadležnosti predsedavajućeg, što je objašnjeno u članu 12, da zaključuje pravne poslove, pitanje je kakve, da raspolaže sredstvima u ime i za račun ovog pomenutog saveta, postavlja se pitanje ko kontroliše utrošak tih sredstava?! Ako se iste prinadležnosti prenesu na lokalne savete doći će se do velike sume novca koje će biti potrošene na udomljavanje sindikalnih lokalnih liderčića. U prevedenom smislu, skoro ceo jedan budžet jedne osrednje lokalne samouprave biće utrošen na izdržavanje ovakvih saveta.
Ovde je navedeno po šest predstavnika Vlade, i to su verovatno već zaposlena lica u Vladi Republike Srbije, šest predstavnika sindikata i to su takođe verovatno zaposlena lica u svojim sindikalnim organizacijama ili u svojim preduzećima i na kraju, šest predstavnika poslodavaca, koji su valjda toliko situirani da im ne treba nikakva nadoknada za taj rad. Pominje se i sekretarijat sa sistematizacijom radnih mesta, što ukazuje da se ovde polako formira jedan mini činovnički aparat, sličan agencijama pri ministarstvima.
Zapaženo je da se svaki predlog zakona koji se nađe u proceduri odmah brani rečima da je tako u Evropskoj uniji, u Danskoj, Belgiji, Francuskoj, samo se zaboravlja da kod njih stanje u privredi u vreme formiranja sličnih saveta nije bilo isto kao kod nas. Ovde je ipak reč o nečem drugom. Ovde je reč o držanju pod kontrolom predstavnika sindikata.
Takođe, otvara se mogućnost manipulisanja namenjenim sredstvima iz budžeta, i ako se još ima u vidu da se na mala vrata u rad saveta uvode nevladine organizacije, mesta za sumnju ima na pretek.
U članu 5. pominje se jedna odredba koja će teško da se sprovede u praksi, a koja glasi: "Predstavnici sindikata i poslodavaca utvrđuju se srazmerno broju članova". Po ovom pitanju nikada se neće doći do realne slike na terenu. Ko će potvrditi merodavnost svih pristupnica nekom sindikatu? Toliko je počinjeno falsifikata i čak su se u izbornom postupku falsifikovali potpisi, pa zašto se ne bi falsifikovale i pristupnice radnika.
Nemali broj radnika je učlanjen u nekom sindikatu, a da sami o tome nemaju pojma. Ovo ne može da stoji kao realan metod za raspodelu broja članova saveta. Mnoge stranke u Srbiji danas se hvale da imaju nekoliko stotina hiljada članova, a posle održanih izbora za njih glasa samo pet-šest hiljada ljudi. Tako je i sa sindikatima.
Ko će odrediti ko su predstavnici poslodavaca, ako se ima u vidu da se u članu 5. kaže da se predstavnici sindikata i poslodavaca utvrđuju srazmerno broju članova? Da li tu mogu da se svrstaju mnogi "novobiznismeni", kupci društvenog kapitala za bagatelu? Da neće tu po broju članova da se svrstaju i čuveni industrijalci što tamane katance i lance po Srbiji? Koji je to kriterijum za određivanje prava da neki poslodavac zauzme mesto u savetu?
Sa druge strane, mnogi predstavnici sindikata znaju da pred izbore totalno ispolitizuju svoj sindikat pozivajući radnike da glasaju za pojedinu političku opciju; opciju koja im to kasnije nadoknađuje beneficijama i privilegijama, od kojih je i ovako jedna ideja ponikla u razvijenom sistemu sindikalnog organizovanja u svetu, a kod nas može da se izvitoperi i promeni samu suštinu i cilj postojanja saveta.
Na lokalnom nivou to političko lobiranje je još izraženije i tek će se formiranjem lokalnih saveta i sindikalne vođe staviti pod kontrolu lokalne vlasti.
Takođe, jedna stvar se gubi iz vida, nezaposlenih ovde nema nigde, za njih nije predviđeno nijedno mesto u ovom savetu. Nigde se ne navodi kome lokalni saveti upućuju svoje primedbe, odnosno svoje zaključke. Da li je to lokalna samouprava, da li je to savet u Beogradu, da li je to nadležno ministarstvo ili Vlada? Sve u svemu, ovakav savet treba formirati, ali u zemlji sa zdravim ekonomskim sistemom gde vlada moć zakona, a ne moć korupcije, izvrgavanja pravde i prava građana.
Stičem utisak da savet ima ulogu amortizacije nezadovoljstva širokog sloja stanovništva, pre svega radnika i seljaka prema Vladi Srbije, mada mi se čini da će se u ovom savetu teško naći neko ko će da zastupa interese poljoprivrednika u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Nikola Novaković, a neka se pripremi  Ivan Radić.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, moje dame narodne poslanice i gospodo narodni poslanici, ja bih vašu pažnju kratko zadržao samo na Predlogu zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, jer iz iskustva ovih 10 meseci u radu Odbora za privatizaciju Narodne skupštine Republike Srbije upravo smo došli do zaključka da ovakav jedan zakon nedostaje.
Mislim da je zakon lep i da mu treba dati šansu. Naravno, ima stvari oko kojih bismo mogli da razgovaramo, da li je moguće i bolje regulisati, ali mislim da nam je svima zadatak da odavde pošaljemo jedan pozitivan signal prema građanima Srbije i prema teškoj situaciji u kojoj se čitava država nalazi.
Ne bih izdvajao pojedinačno nezaposlene, jer i zaposleni nisu u nekakvoj lagodnoj situaciji. Međutim, ono što na terenu postoji i sa čime se svakodnevno suočavamo to je, jedna zagriženost, jedna ostrašćenost i pod uticajem raznih, mogao bih da kažem i sindikata, bivših menadžera itd.
Dakle, ljudi koji protivstoje čitavom sistemu privatizacije, u krajnjem slučaju i životu koji žive i izazivaju taj strašni negativni efekat. Ovim zakonom se pokušava i apsolutno je sigurno da je namera dobra, da se to protivstajanje, da se ta zagriženost i ostrašćenost smanji, da se smire tenzije i da se na jedan sasvim drugi način pokuša mirno rešiti konflikt, na bilo kom nivou. Naravno, konflikti postoje.
Konflikti postoje, pre svega, u glavama građana Srbije. U razgovoru sa ljudima vidimo da neizdiferencirano troimeno govore. Govore, sa jedne strane, kao radnici i samoupravljači, što je nasledstvo kojeg bi trebalo što pre da se oslobodimo, istovremeno razmišljaju na boračko-sindikalni i politički način, a istovremeno govore kao mali akcionari i vlasnici.
Dakle, to zamešateljstvo će ovim zakonom, u postupcima mirenja, svakako da se izdiferencira, pa ćemo pričati ili kao radnici, ili kao sindikalci, ili kao mali akcionari.
Rešiti problem nije tako jednostavno. Ispričaću vam samo jedan primer, a to je primer iz prakse, o rešavanju konflikata, kada se brat i sestra svađaju oko "pomorandže", obećao sam da ću to da kažem, prepirući se i natezajući kome je više potrebna. U toj žestokoj svađi se pojavi mama, koja stavi pomorandžu, uzme nož, preseče na pola i svakom da po jednu polovinu. Rešen problem. Nije rešen problem. Kada su kroz dan - dva razgovarali o toj pomorandži, ispostavilo se da je sestra htela koru da pravi kolače, a brat je hteo da popije sok. Da su razgovarali, da su se slušali, da su pričali, onda bi stvarno problem bio rešen.
Bojim se da će, kao posledica ovako različitih diskusija i ovaj zakon biti shvaćen kao neko strano telo, a treba mu dati šansu. Oduševio sam se rečenicom koju je izgovorio, pre neki dan na TV, jedan od čelnika sindikata "Beopetrola" koji je kazao u tom sporu sa "Lukoilom" - ne, mi nećemo štrajkovati, mislimo da je bolje 7 i 77 dana pregovarati, dogovarati se, nego i jedan sat štrajkovati.
Upravo je to ideja ovog zakona - hajde da razgovaramo, ali tako da se slušamo i da pokušamo na taj način da rešimo onaj deo problema, koji je ogroman i koji se tiče radno-pravnih odnosa, jer je profesija i izbor zanimanja, zaposlenje, taj radno-pravni deo života cela jedna polovina, imajući u vidu da je druga polovina privatni život ili porodica.
G17 plus će ideju ovog zakona apsolutno podržati i sa svoje strane će pokušati na svaki način, koliko god je to u našoj moći i individualno i kao političke stranke, da mu da šansu da preživi i da učinimo sve da budemo ti koji će pokušavati ove strasti da smire i da dogovornim, mirnim putem rešavamo probleme.