Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, bilo je zaista lepo podsetiti se institucije koja je ukinuta pre 15-tak godina to su mirovna veća pri mesnim zajednicama, ona odavno ne postoje.
Što se tiče ovih amandmana kojih ima dosta ovde, a tiču se toga da se briše ovaj predlog da postoji agencija i da se umesto toga poslovi poveravaju službi pravne pomoći pri opštinama, zaista treba imati dosta nepoznavanja u sebi, dakle, funkcija, duha i ideje državne uprave u Republici Srbiji, pa dati ovakve poslove službama pravne pomoći pri opštinama.
Prvo, te službe su fakultativne. I da su formirane neke, u tim službama u opštinama neko radi, a taj koji radi mora da bude plaćen, tako da opet pada u vodu ova teza da će neko morati iz budžeta da plaća ljude koji rade pri agenciji, jer neko će morati da plaća i ljude koji rade u službama pravne pomoći.
S druge strane, službe pravne pomoći nisu kvalifikovane da obavljaju ovu vrstu poslova - poslove stručne pomoći pri opštinama, kao što znamo, obavljaju zaposleni pri opštinama, a poslovi mirnog rešavanja radnih sporova zahtevaju nezavisne, nepristrasne stručnjake koji su sposobni da obavljaju poslove mirnog rešavanja radnih sporova.
S tim u vezi moram da naglasim da, pošto je namera ovih amandmana da se agencija potpuno ukloni iz Predloga zakona, umesto nje da se ovi poslovi daju službi pravne pomoći, iz ovih razloga koje sam sada spomenuo poslanička grupa G17 plus to neće podržati. I nećemo oduzimati skupštinsko vreme da bismo na svaki amandman ovo govorili, tako da unapred izjavljujem da nijedan od ovih amandmana ne samo što su na Zakonodavnom odboru proglašeni da nisu u skladu sa poretkom, nego zaista je to stvar koja ne može biti poverena službi pravne pomoći.

Narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici,  meni je žao što ministar nije ovde, jer sam želeo da postavim nekoliko pitanja koja su vezana za standarde u oblasti postupaka u kojima se odlučuje o pravima građana.
Pre svega, međunarodni dokumenti propisuju da strane u sporu imaju pravo na izbor prirodnog sudije ili prirodnog arbitra što znači da im niko ne može to nametnuti i ukoliko ne postoji saglasnost o ličnosti arbitra niko im ne može nametnuti ličnost arbitra. Onda postupak za mirno rešenje spora prestaje na samom početku, ukoliko strane ne mogu da odrede lice koje će odlučivati u njihovom sporu.
Pravosuđe je zasnovano na principu prirodnog sudije da se predmeti zavode po redosledu prijema i da se po principu slučajnog broja dodeljuju sudijama predmeti u razmatranje. Na taj način se izbegava favorizovanje i mešanje treće strane u spor među građanima.
Naš član 4. predviđa arbitra kao lice koje odlučuje o predmetu individualnog spora, međutim i sam individualni spor nije definisan na pravilan i jasan način. Zbog čega? Kaže da se individualnim sporom u smislu ovog zakona smatra spor povodom otkaza ugovora o radu i isplate minimalne zarade.
Postavlja se pitanje kada je spor između radnika i poslodavca u vezi sa tim što poslodavac želi da radniku isplati samo minimalnu zaradu, a on želi pravo na potpunu zaradu, da li će ovo biti individualni spor o kome će rešavati u postupku za mirno rešavanje radnih sporova?
Arbitar, na način kako je predviđeno ovim zakonom, nema ni odgovarajuću stručnu spremu, niti se vidi ko je to zakonom propisane uslove treba lice da ispuni da bi bio izabran na konkursu koji raspisuje agencija. Kaže se da arbitar može da bude samo lice koje ima visoku stručnu spremu i najmanje pet godina iskustva iz oblasti radnih odnosa. Svaki zaposleni sa visokom stručnom spremom koji je potpisao ugovor o radu, koji traje duže od pet godina može da se pozove na taj ugovor o radu i da kaže da ima iskustvo iz radnih odnosa u dužem trajanju od pet godina.
S druge strane, za arbitra se povezuje i pojam podobnosti. Kaže se da ne može biti arbitar ukoliko je osuđen za krivično delo koje ga čini nepodobnim za vršenje ove funkcije. Podobnost se vezuje za politički kriterijum, podobnost se vezuje za okrivljene koji su nekada osuđeni za verbalne delikte. Meni se čini da se ovde na mala vrata ponovo uvode delikti koji su odavno izbačeni iz evropske prakse. Međutim, to nije slučaj u našem zakonodavstvu i aktuelna vlast na mala vrata uvodi podobnost za obavljanje javnih funkcija.
Zbog toga sam protiv i ovog zakona i smatram da bi bilo najcelishodnije da ministar povuče zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, jer on vodi samo odugovlačenju postupaka iz radnih odnosa i cilj mu je čisto politički da se od Vlade i resornog ministarstva odbiju socijalno-ekonomske tenzije koje su svakim danom sve veće i veće i sve veći su zahtevi i češći su zahtevi građana Srbije koji od Vlade traže da im reše socijalno-ekonomski status.
Na ovaj način i prethodnim zakonom o socijalno-ekonomskom savetu Vlada Srbije želi da izbegne učešće u rešavanju socijalno-ekonomskih problema.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Koprivica.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica.

Poštovani narodni poslanici, mišljenja sam da je ovo jedan od najlošijih zakona koji je Vlada predložila do sada. Naravno, loš je zakon, odnosno svaki zakon je loš koji nije u skladu sa pravnim sistemom zemlje.
Dakle, ovaj zakon je u direktnoj suprotnosti sa pravnim sistemom zemlje. On je u stvari u suprotnosti sa mnogim drugim zakonima koji regulišu ovu oblast, a naročito sa Zakonom o radu. On je u suprotnosti i sa Zakonom o parničnom postupku. To je jedna vrsta, to vi uvodite, priznali to ili ne, suda udruženog rada gde ćete uvesti voluntarizam i nestručnost. Ovaj zakon je i protivustavan.
Zato SRS nastoji da popravi šta se popraviti može, da se spase šta se spasti može, pa smo podneli mnoge amandmane, tako sam ja podneo amandman u ime SRS da stav 1. člana 5. Zakona o mirovnom rešavanju spora treba brisati, citiram šta treba brisati: "Učesnici u zaključenju kolektivnog ugovora su slobodni da dobrovoljno odluče o učešću miritelja u kolektivnom pregovaranju". Zaista neprecizno, nepotrebno, suvišno i konfuzno. To treba brisati, kako bi stav 2. člana 5. postao stav 1. i glasio bi: "Stranke u sporu su slobodne da dobrovoljno odluče o pristupanju mirnom rešavanju spora, ako ovim zakonom nije drugačije određeno".

 Još neko o ovom amandmanu? (Ne.)
Gospodine Ristiću, izvinite molim vas, ne vidim vas. Neće vam biti problem, pošto ste vi aktivni da sednete ispred.

Hvala gospodine predsedniče, meni je žao što je naša poslanička grupa prilikom raspodele mesta u Skupštini, iako nije najmanja po broju, dobila mesto u zadnjem redu pa ne možete da me vidite.
Ovakvo rešenje predviđeno članom 5. - da su stranke u sporu slobodne da dobrovoljno odluče o pristupanju mirnom rešavanju spora, ako ovim zakonom drugačije nije određeno ne znači ništa, jer je upravo ovim zakonom drugačije određeno.
Kaže se da je ovo princip tripartizma i nepristrasnosti, a sve je zasnovano na načelu dobrovoljnosti, a od dobrovoljnosti nema ni "d". Čim se kaže u zakonu da su stranke slobodne ako drugačije nije propisano, a u sledećem članu postoji obaveza stranaka da obaveste sud i da prekinu svoje sporove i da se obavezno obrate agenciji koja će odrediti arbitra da reši njihov radnopravni spor ako je to moguće, govori o nelogičnosti i nedoslednosti ovog zakona.
Ali ne samo da je sam zakon, koji je ponuđen, kontradiktoran i konfuzan, već je on i u suprotnosti sa Zakonom o parničnom postupku i suprotan je ustavnom načelu da su građani slobodni da raspolažu svojim pravima u skladu sa propisima iz zakona.
Ovde se nameću ograničenja pa se stranke obavezno guraju u, navodno, mirno rešenje sporova. Mirno rešenje sporova podrazumeva saglasnost stranaka. Znači, želju stranaka da na miran način uz dobrovoljno i saglasno izabranu ličnost, koja će biti arbitar, reše svoj spor iz radnog odnosa. U ovom slučaju to nije moguće.
Pored toga, ovaj postupak je manjkav zato što je ograničavajući. Zato što građani Srbije ne mogu da reše sve svoje sporove i odnose u vezi sa radnim odnosima. Tako ne mogu da rešavaju u ovom postupku naknadu štete, makar i postojala saglasnost stranaka da se na miran način dođe do naknade štete. Ili, da se utvrdi prestanak ili razlozi postojanja ili nepostojanja razloga za prestanak radnog odnosa zbog nekog drugog razloga, a koji nije krivicom radnika. To je, recimo, nastupanje uslova za penziju. I to jeste neki način na koji prestaje radni odnos, a stranke u ovom postupku nemaju mogućnosti da takve svoje zahteve ostvare.
Isto tako nije moguće rešavati i onaj spor o kome sam malopre govorio, kada strane u sporu smatraju, recimo poslodavac da zaposleni ima samo pravo na minimalnu naknadu, na minimalnu zaradu, a zaposleni, naprotiv, smatra da ima pravo na punu zaradu po osnovu svoga rada.
Na ovaj način se pokazuje da se ovaj postupak odnosi uglavnom na zaposlene kojima nije povezan radni staž i nisu vršene uplate za penzijsko osiguranje. To znači da će veoma veliki broj radnika, koji imaju sporove zbog neuplaćivanja doprinosa u fondove, morati da zastanu sa svojim postupcima pred sudovima i pokušaju da reše taj spor na miran način, kako je ovim zakonom i predviđeno.
Međutim, taj zakon ima nedostatke. Obaveza je po ovom zakonu da se izaberu arbitri i miritelji do 31.12. ove godine, a ovaj zakon stupa na snagu 1. januara, odnosno obaveza mirnog rešavanja spora, za stranke, 1.01.2005. godine. Nemoguće je jednog dana izabrati miritelje i arbitre a već sutradan prepustiti strankama i naložiti obavezu da se jave ovim arbitrima za mirno rešavanje sporova.
Pored toga nije predviđen ni postupak za komunikaciju između arbitara i stranaka, već tu oblast treba da propiše ministar. Takvo postupanje i takav postupak nije definisan, pa je nemoguće i očekivati da će 1. januara 2005. godine uopšte stranke imati mogućnost da po ovom postupku rešavaju svoje sporove. Hvala.

Hvala vama.
Molim poslanike da govore o onome što je na dnevnom redu. To je amandman. Molim vas, nema razloga da se sada vodi načelna rasprava i da se obmanjuju građani. Dakle, nije to tema amandmana.
Da li još neko želi reč? Izvolite, narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Božidar Koprivica uložio je amandman na član 5. ovog predloga zakona i  podržavam taj amandman. Mislim da je on sasvim na mestu i treba ga prihvatiti.
S druge strane, ovo je zakon koji ne predviđa apsolutno nikakvu sankciju. Nijedan zakon ne može biti zakon ako nema neku sankciju. Ovo je princip dobrovoljnosti. Dakle, princip dobrovoljnosti se koristi prema Zakonu o radu. Ako je poslodavac spreman da izvrši svoju obavezu on će je izvršiti i mimo ove institucije. Ova institucija je promašaj. Ona neće u praksi nikakvu delotvornost imati.
Prema tome, građani mogu ostvarivati svoja prava u redovnom postupku pred sudom ili, pak, po Zakonu o parničnom postupku ili po Zakonu o radu. Ovo je samo opet bacanje magle u oči ili stvaranje privida da Vlada nešto radi i da donosi brojne zakone. Neće ovo imati nikakve vajde i zbog toga predlažem da se ovaj predlog zakona povuče.
Nema on svrhu, da, on nema nekog značaja za građane. Drugo, ko će da natera poslodavca da dođe i mirnim putem rešava sporove? Niko. Ako neće, neće, ne možete mu ništa. Nijedna strana u sporu, ako se ne odazove pozivu, neće doći i ide na redovni sud. A s druge strane, da je poslodavac želeo da mirnim putem reši određeni sporni odnos, on bi to rešio i bez miritelja i arbitra, ali on to neće. Zato će ga prinuditi sud, a ni u kom slučaju ovaj izmišljeni arbitar i miritelj.

Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Milajić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč.
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić.