Reč ima narodni poslanik Milan Stanimirović, a neka se pripremi Vladan Vučićević.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, strah od zagađenja životne sredine, koji je  drugi na listi strahova kod građana Srbije, nakon egzistencijalnog straha od gubitka posla, i stoga ekološka politika ove zemlje mora biti usmerena i formulisana kroz izbor građana Srbije da se kroz približavanje standardima zaštite životne sredine približe boljem životu i pozitivnim rezultatima visoko razvijenih zemalja u ovoj oblasti.
Čovek koristi sve moguće resurse do kojih se dokopa, ne obazirući se na kapacitet životne sredine. Čovek prvo koristi resurse a tek kada počnu da nestaju počinje da razmišlja o tome šta mu je činiti kada ostane bez njih.
Poremećaj prirodne ravnoteže pod uticajem tehničko-tehnološkog razvoja započeo je u 17. veku industrijskom revolucijom,. Od tog vremena naglo dolazi do razvoja industrije, poljoprivrede i urbanizacije. Zagađenje životne sredine je po obimu, vrstama i posledicama dobilo takve razmere da je postalo preokupacija čitavog čovečanstva.
Razvojem svesti o stepenu degradacije životne sredine, koja je jedan faktor u razvoju čovečanstva, javile su se i prve organizacije za borbu protiv degradacije životne sredine. Prva međunarodna konferencija UN o čovekovoj sredini održana je 1972. godine u Stokholmu i na njoj je doneta Deklaracija o čovekovoj životnoj sredini.
Načelo 2. ove deklaracije glasi: prirodni izvori zemlje, podrazumevajući vazduh, vodu, zemljište, floru i faunu, naročito reprezentativne primerke prirodnih ekosistema, moraju se sačuvati za dobro sadašnjih i budućih generacija brižljivim planiranjem i upravljanjem".
Dakle, to je bilo 1972. godine. Preskačemo ceo jedan period i 20 godina kasnije, u Rio De Žaneiru 1992. godine održana je konferencija UN o životnoj sredini i razvoju, na kojoj je doneta deklaracija o životnoj sredini i razvoju. Deklaraciju čini 27 načela koja su polazna tačka za uspostavljanje novog, globalnog sistema partnerstva među državama u pogledu zaštite i upravljanja prirodnim resursima za razvoj i očuvanje biološke raznovrsnosti, kao i ekološko upravljanje biotehnologijom.
Zaštita životne sredine, operativno znanje, predstavlja skup mera i postupaka koji se koriste u sprovođenju i cilju očuvanja životne sredine, u stanju koje obezbeđuje opstanak i normalno funkcionisanje eko-sistema i bio sfere.
Gde se Srbija danas nalazi?
Gospođa Gordana Čomić, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe DS - Boris Tadić, već je i rekla o ovom razvoju i odnosu prema zaštiti životne sredine globalno, uzimajući u obzir celu planetu. Mi se nalazimo negde gde su se nalazile evropske zemlje u sedamdesetim godinama. Dakle, to je na nivou sedamdesetih godina u razvijenim zemljama, a naši zakoni pisani su početkom devedesetih godina.
Šta predlaže ovaj zakonski set koji se danas nalazi pred poslanicima parlamenta Republike Srbije. On predlaže Zakon o zaštiti životne sredine. To su tri pravilnika koji su pretvoreni u zakone, u saradnji Ministarstva inostranih poslova Republike Finske i Ministarstva spoljnih poslova Srbije i Crne Gore.
To je projekat razvoja propisa o zaštiti životne sredine i tri pravilnika, pravilnika o proceni uticaja na životnu sredinu, pravilnika o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu i pravilnika o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, pretvoreni su u zakone. Mi smatramo da su oni mogli da ostanu na nivou pravilnika, upravo zato što život nameće određena rešenja i što će biti mnogo teže na neki način menjati zakone, nego što bi to bilo u situaciji sa pravilnicima.
Što se tiče samog zakona, to je u osnovi zakon o sistemu zaštite životne sredine koji je pripremljen u prethodnom sazivu ove skupštine, pripremljen od strane Ministarstva za zaštitu životne sredine i prirodnih bogatstava 2003. godine i koji je urađen u okviru projekta ''Razvoj, zakonodavstvo u oblasti životne sredine'', koji je takođe realizovan uz pomoć Finske vlade.
Ova tri zakona u potpunosti je pripremila prethodna Vlada, ova tri pravilnika, o kojima sam govorio, a Vlada je o njima napravila zakone. Zakon osnovni i okvirni je 80% prepisani tekst Predloga zakona o sistemu zaštite životne sredine koji je uradila i predala još uvek aktuelnoj Vladi prethodna Vlada.
Pored toga što su prepisana ova tri teksta ovih pravilnika ovih 20% mislimo da su napravljene neke izmene. Samo da kažem oko ovih pravilnika su izostavljene neke tabele, formulari za ekološku dozvolu itd. koji su bili sastavni deo ovih pravilnika. Ono što je dobro pripremila prethodna Vlada, a i zbog budućnosti Srbije i interesa građana Srbije mora da ukaže šta je izostavljeno i šta su direktne negativne posledice za građane Srbije.
DS zalažući se da građani Srbije imaju bolje uslove života i životnu sredinu kakva je u evropskim zemljama, mora da ukaže, a pred poslanicima je odgovornost da nas čuju, da se prirodna bogatstva i resursi ove zemlje moraju pošteno davati na korišćenje, tako da ostanu i za našu decu i za buduće generacije.
Bez naših amandmana ovaj osnovi zakon ostaje na nivou eksploatacije prirodnih bogatstava, i u tom delu na štetu građana Srbije. Dakle, odnosi se pre svega na održivo korišćenje resursa i na one zamerke koje se odnose da je u jednoj ruci i nož i pogača, da neko propisuje i uslove korišćenja i ko koristi, ko naplaćuje i ko zagađuje. Dakle, ostvaruje se monopol i potencijalno to može biti uzrok korupcije.
Mi ćemo ove zakone podržati u situaciji ukoliko budu prihvaćeni amandmani DS-a, a ovi amandmani mogu se svrstati u tri grupe amandmana. Tražimo amandmanima ustanovljavanje uslova održivog korišćenja resursa. Do sada se radi od slučaja do slučaja, bez sistematskog pristupa. Resursi su vode, mineralne sirovine, šume, lov na divljač, ribe itd. i ispunjavamo zahtev građana koji je bio jasan kada je prethodna Vlada uz pomoć OEPS-a uključila građane u pisanje zakona da se upravo uradio ono što sam malopre rekao, odvoji nož od pogače.
Druga grupa amandmana jeste da ustanovljavamo efikasnije približavanje načinu života kakav imaju građani u zemljama EU, čistiju i zdraviju životnu sredinu, veći korak, veću viziju, veći boljitak za građane Srbije. Između ostalog ustanovljavanjem prave Agencije za životnu sredinu, jer Agencija za zaštitu životne sredine je u okviru Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine i kontroliše je ministar, a treba da predstavlja nezavisno stručno kontrolno telo radu Ministarstva.
Treća grupa amandmana, želimo da doprinesemo amandmanima da ovaj zakon bude realno sprovodljiv. Znači, prelazni rokovi, nagli nameti industrije, jer je predviđeno da faktički nema perioda u kome industrija treba da se prilagodi, jer on iznosi svega godinu dana.
Ja dolazim iz Vrbasa grada, koji je faktički obeležen kao jedna crna tačka ekološka na mapi. Vrbas je prehrambeni centar, to je bila jedna kuhinja u kojoj je pedeset godina spremana hrana. "Vital" , "Karneks" "Šećerana", a ta kuhinja pedeset godina nije očišćena. Izlivalo se u veliki bački kanal i industrijski otpad iz fabrika vrbaskih, ali takođe i iz susedne Kule. Direktno zagađujući ne samo četiri opštine, kao što su Kula, Vrbas, Srbobran, Bečej, nego i ceo Podunavski sliv.
U tom kanalu koji na potezu od šest kilometara protiče kroz Vrbas faktički nema vode. Prepun je mulja, u tom mulju iz fabrike "Istra" u Kuli ima i teških metala, olova itd. Upravo je ''Češka dekonta'' donacijom od 300.000 evra izvršila između ostalog i analizu tog mulja, gde su pronađeni pored otpada organskog porekla, i teški metali, koji direktno ugrožavaju zdravlje stanovništva i primećeno je da stanovništvo koje živi u području blizu kanala oboljeva od bolesti pre svega od kancera.
Mi smo pokrenuli nešto sa mrtve tačke uprkos tome što na neki način ova zakonska regulativa nije bila donesena, ali uz pomoć Evrope mi smo pokrenuli neke stvari sa mrtve tačke. Tačnije, lokalna samouprava u prethodnom mandatu je uspostavila saradnju sa norveškom vladom, sa norveškim institutom za vode "Niva", dobili smo donacije 1,3 miliona evra i taj projekat rešavanja zagađenja velikog Bačkog kanala treba da bude završen u januaru naredne godine.
Da bi onda faktički mogli da tražimo mogućnost za rešavanje ovog ogromnog ekološkog problema. Donošenjem zakona učestvujemo aktivno u strategiji izrade nacionalnog ekološkog plana od vrha ka dnu, od međunarodnih propisa, uslova i zahteva. Ali je podjednako važno razvijati i aktivnu politiku zaštite životne sredine, od dana ka vrhu, izradom lokalnih ekoloških akcionih planova. Moram da kažem da je Vrbaska opština ušla u izradu lokalnog ekološkog akcionog plana zajedno sa opštinama Valjevo, Čačak, Bujanovac i sa Borskim okrugom u kome se nalaze Bor, Kladovo, Majdanpek i Negotin.
Da smo u saradnji sa Evropskom agencijom za rekonstrukciju konkurisali za rešavanje kolektora. Investicija koja je vredna blizu dva miliona evra i taj projekat je ocenjen visokim ocenama. Međutim čujemo da iz nekih razloga nije potpisano, jer tu postoje partneri Evropska agencija za rekonstrukciju, lokalna samouprava i Uprava za zaštitu životne sredine, odnosno Ministarstvo za nauku i tehnologiju i zaštitu životne sredine'.
Mislim da je to trebalo završiti sa gospodinom Pitersenom, jer to predstavlja ključ dešavanja jednog ekološkog problema konkretnog, jer ćemo moći ne samo otpadne vode, kanalizaciju da prikopčamo na taj veliki kolektor, a taj kolektor je tako dimenzioniran da jednog dana bude povezan i sa susednom opštinom Kula, nego ćemo moći i deo otpadnih voda iz industrije takođe u taj kolektor da upuštamo i da onda rešavanjem sekundarnog prečistača i rešimo problem onako kako je to rešavano u visoko razvijenim zemljama.
Očekujem od Uprave za zaštitu životne sredine i od ovog Ministarstva aktivan odnos u rešavanju i konkretnih problema, kao što je ovaj problem, posebno zato što smo imali jako dobru saradnju i sa norveškom vladom, norveškim institutom za vode "Niva". Očekujemo završetak tog velikog projekta u januaru 2005., očekujemo realizaciju, konkretne rezultate izrade lokalnog ekološkog akcionog plana u čemu su učestvovali građani opštine Vrbas, kako bi ova velika fabrika hrane očistila najveću otvorenu septičku jamu u Evropi zvanu veliki Bački kanal.
Nadam se da će amandmani koje je predložila DS - Boris Tadić biti prihvaćeni i da ćemo donošenjem zakona učestvovati aktivno u strategiji izrade nacionalnog ekološkog plana na dobrobit svih građana naše zemlje.

Hvala gospodinu Stanimiroviću. Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević, neka se pripremi narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospodine ministre, danas imamo ispred nas set zakona o zaštiti životne sredine. Naravno, postavlja se pitanje neophodnosti donošenja ovakvih zakona. Svaka ozbiljna država koja ozbiljno razmišlja i misli o svojoj budućnosti, o zaštiti životne sredine, neophodno je da ima jedan kvalitetan zakon koji garantuje u potpunosti zaštitu flore i faune i životne sredine.

Unazad smo imali nasledstvo gde je društvena svojina dominirala, a čim je nešto bilo društveno, onda je bilo ničije, na neki način to ničije nije se ni poštovalo, a svest kod nas nije bila na tom nivou i nije bila tako razvijena da moramo poštovati i štititi životnu sredinu zarad budućnosti svih budućih pokoljenja.

Odnos pojedinaca prema životnoj sredini u proteklom vremenu bio je izuzetno bahat. Naravno, ta bahatost se pokazuje i danas i ako želimo da se integrišemo sa Evropskom zajednicom, onda moramo i prihvatiti evropske standarde i imati kvalitetan zakon koji će apsolutno omogućiti zaštitu životne sredine.

Šta reguliše ovaj zakon? Ovaj zakon u potpunosti reguliše odnos prema životnoj sredini, flori i fauni i način na koji treba da se ophodimo, kako bi mogli da se ukolotečimo u zemlje onih koji znaju da cene i štite ono što imaju i ono što je najveće nacionalno bogatstvo, a to je zaštita životne sredine.

Šta je novo u ovom zakonu što možda u proteklim zakonima koji su bili nema? Novo je osnivanje fonda, što je vrlo bitno i odnos između lokalne samouprave i Republike. Postojali su ti fondovi i ranije u Republici, ali lokalna samouprava je iz tih fondova imala vrlo mali procenat.

Ono što je dobro, to je da danas lokalna samouprava ima 60 posto, a Republici se odvaja 40 posto, a ta sredstva se koriste, kako u lokalnim sredinama za nadoknadu eventualno nanetih šteta. Ono što je vrlo bitno, što u prethodnom periodu nije bilo, a to je da su svi privredni subjekti koji se na neki način bave prometom opasnih materija ili preradom opasnih materija i koji mogu zagaditi životnu sredinu, u obavezi da osiguravaju sebe, ako dođe do oštećenja životne sredine, nadoknade štetu koja je naneta.

Ovaj zakon koji je više prekršajni, i pored ovog zakona Republika Srbija ima i Krivični zakon koji takođe reguliše zaštitu životne sredine, vrlo je bitno da se ovaj zakon na neki način implementira u naše društvo. Implementacija zakona do sada nije bila dovoljna i mi smo, u proteklom periodu, doneli premnogo zakona, ali ti zakoni se nisu poštovali. Zato je implementacija zakona vrlo bitna. Naravno, pored implementacije zakona, potrebno je izvršiti i edukaciju našeg stanovništva, edukaciju kako i na koji način i zašto treba štititi životnu sredinu i okruženje u kojem svaki pojedinac živi.

Mislim da su ta kultura življenja, način ponašanja i ophođenja u jednoj sredini vrlo bitni i da je to ono što je mnogima od nas u nekom proteklom periodu nedostajalo. Možda nismo bili ni svesni, možda nismo ni znali da cenimo ono što imamo, ali vreme koje je pred nama apsolutno nam nalaže da sve potencijale i sve resurse koje ova zemlja ima, moramo staviti u promet, moramo poštovati ono što imamo, a znamo da će određeni resursi, kao što je to zdrava i pitka voda, u budućnosti vredeti čitavo bogatstvo i vredeti zlata.

Siguran sam da će ovaj zakon proizvesti mnoge podzakonske akte koji će regulisati određene oblasti, na osnovu ovog zakona bliže i detaljnije.

Želim da kažem zašto je neophodno da imamo upravo ovakav set zakona. Setimo se u bliskoj prošlosti šta se desilo u Topoli kada je došlo do zagađenja vode. Kragujevac ima jednu reku. Ona nije tako velika, ali je za Kragujevac vrlo značajna. Ta reka nema živih organizama. Ta Lepenica opet svojim tokom se uliva u drugu reku, uliva se u Moravu, pa onda, bez obzira što postoji prečišćavanje otpadnih voda, siguran sam da je to nedovoljno i da mnogi teški metali odlaze u Moravu.

Ono što mogu zameriti ovom zakonu, to je da su ove zakonske odredbe, tj. kazne strašno niske i strašno male. Možda će neko kritikovati visinu ovih kazni, ali mislim da su ove kazne strašno male, pa ću reći da je za pravno lice kazna od 300 do milion dinara. Naravno, mislim da je bilo potrebno u ovom zakonu staviti i neka druga ograničenja. Šta se dešava ako jedna firma ispusti opasne materije svesno ili nesvesno. Verujem da je u nekom proteklom periodu bilo mnogo puta svesnog ispuštanje određenih opasnih materija u naše vodotokove, zato što je čuvanje, skladištenje i prerada tih opasnih materija mnogo skuplja no što je kazna predviđena za takvo ispuštanje bila regulisana zakonom.

Mislim da je potrebno da se prema određenim prekršiocima koji jednom, pa ti isti možda drugi ili treći put prekrše, sankcioniše na drugi način, grublji način i eventualno, potrebno je kao što je u Zakonu o fiskalizaciji, kada se proda jedna kifla a ne izda fiskalni račun, plati se kazna od 100 hiljada dinara, druga kazna je 300 hiljada dinara, ali treća je pečaćenje firme. Smatram da su ove kazne blage. Možda se nekima čini da su one visoke, ali budite sigurni da ribolovci koji su vrlo često na vodama znaju najbolje kakvo je stanje naših voda u našoj Srbiji.

Tužno je gledati pomor riba a da sankcije budu tako minorne, da bude kazna 100 hiljada dinara ili milion dinara. Ono što je dobro u ovom zakonu, to je da postoji osiguravajuće društvo i obaveza da oni koji zagade ekološku sredinu, nadoknade štetu, ali ne vidim u ovom zakonu kako i na koji način se vrši ravnopravna procena štete i naneta šteta.

Mislim i verujem da će Ministarstvo sigurno na neki način podzakonskim aktima to možda regulisati, pa da se oni koji zagade vodotokove i naprave pomor ribe na neki način sankcionišu da budu u obavezi da makar tri, četiri ili pet godina moraju to područje poribljavati. To je vrlo bitno za Srbiju. Srbija je zemlja koja ima premnogo resursa koji se u ovom trenutku ne koriste, ali verujte da će zdrava priroda, zdrava voda u budućnosti značiti mnogo i da će Srbija u razvoju turizma imati veliku korist i naravno, imati prednost u odnosu na ostale zemlje u našem okruženju.

Zato želim da jedan ovakav zakon pohvalim, ali naravno, apelujem na Ministarstvo da razmisli kako i na koji način će se izvršiti implementacija ovog zakona, da ovaj zakon ne završi kao i mnogi zakoni koji su doneti, pa imate Zakon o pušenju i zabrani pušenja u zatvorenim prostorijama, a onda vidite članove Vlade i Vladu koja to ne poštuje, pa onda kažu i oni pojedinci – kad ne poštuje onaj ko je to doneo, zašto bi ga poštovao ja.

Imate drugi zakon, koji je isto koristan i donet je, a to je Zakon o prodaji alkohola maloletnim licima. Naravno, vidite da ta deca od 12-13 godina mogu da kupuju alkohol, da se opijaju. Jednostavno, to je ono što je ružno – kada se jedan zakon donese, a ne doživi nikada svoju primenu. NS i SPO će sigurno zdušno podržati ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a neka se pripremi narodni poslanik Bojan Kekić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon o zaštiti životne sredine, sa predlogom tri prateća zakona, biće dobar ako će situaciju u budućnosti, kao npr. u Paraćinu od pre dve godine, rešavati država i Ministarstvo brzo, a krivce adekvatno kazniti i posledice ekološkog incidenta sanirati. Kada kažem Paraćin, mislim i na Pančevo, Majdanpek, Šabac, Kostolac, Dremnovo, Lazarevac.
Ministre, kada ste već tu, da vam kažem za ekološki incident od pre dve godine u Paraćinu. Sada je jubilarna dvogodišnjica tog incidenta. Ministarstvo je time počelo da se bavi zvanično marta meseca 2004. godine. Osim podnetih prijava za privredni prestup i jedne krivične prijave, do danas se tako reći ništa nije uradilo na sanaciji terena, jer su burad još uvek tamo.
Ovim zakonom se predviđa davanje prava na koncesije, odnosno na korišćenje prirodnih resursa, a koje pripada direktno Vladi Republike Srbije. Ministarstvu ostaje davanje saglasnosti na projekte po kojima se vrši eksploatacija prirodnih bogatstava. Za razliku od ranijeg predloga one bivše vlade, kada je predlogom zakona, koji nije usvojen, na svu sreću, mogućnost davanja prava na korišćenje prirodnih resursa pripadalo isključivo ministru za zaštitu životne sredine, danas je to drugačije uređeno, za šta mislim da je bolje rešenje.
U odeljku – principi i zaštite životne sredine, navedeni su pojedini principi kojima se na neki način definišu pojedini pojmovi iz oblasti životne sredine. Princip – zagađivač plaća, lepo zvuči, ali da li je danas to izvodljivo u praksi kod nas? Teško da će neko uspeti da natera velike zagađivače da plate prouzrokovanu štetu nanetu životnoj sredini.
To su obično preduzeća pod stečajem, bez sredstava da unaprede tehnologiju kojom će moći da se drže graničnih vrednosti emisije i imisije ili, pak, preduzeća koja su privatizovana i koja imaju neke pravne mehanizme da sebe štite od posledica primene ovog zakona, izgovarajući se zatečenom zastarelom tehnologijom u procesu proizvodnje.
Princip informisanja javnosti je, po meni, neodređen i opširan. Pitam vas šta to znači da svako ima pravo da bude obavešten. Svako može biti i NATO pakt, i Havijer Solana i Stipe Mesić. Amandmanom koji sam podneo, sugerisao sam promenu ovog stava, ali vi to, nažalost, niste prihvatili. Značenje izraza takođe zaslužuje komentar, pogotovo tačka 23. koja reguliše pojam "udes". Zašto pod pojmom "udesa" nisu obuhvaćeni i nuklearni udesi, genetski modifikovani organizmi, transport opasnih materija? Baš su to potencijalni izvori ekoloških katastrofa i mi ih ne podvodimo pod ovu zajedničku kategoriju udesa.
Članom 13. reguliše se mesto lokalne samouprave kada su u pitanju prirodni resursi. Na primer, kako lokalna samouprava može da donese plan upravljanja prirodnim resursima i dobrima, kada je to u nadležnosti Vlade? Bojim se da će, zahvaljujući ovom članu, doći do sučeljavanja Vlade i lokalne samouprave, naravno, na štetu lokalne samouprave.
Jedna generalna ocena ovog zakona je nedefinisanost rokova i nepostojanje propisa i podzakonskih akata, na koje se često pozivati u većini članova ovog zakona. Sada, kada neko pravno ili fizičko lice počne da se usaglašava sa ovim zakonima, videće da dobar deo pratećih propisa uopšte ne postoji, a ono što postoji, više se ne može primeniti u današnjem vremenu. Kako onda da počne primena ovog zakona? U članu 123. je ostavljen rok od godinu dana za usklađivanje, što će izgleda biti teško ostvarljivo za mnoge koji dolaze pod ingerencije ovog zakona.
U članu 25. se govori o zaštiti šuma i kaže se da su vlasnici i korisnici šuma dužni da preuzimaju mere za očuvanje i održavanje održivog korišćenja šuma itd. Recimo, ko će da natera vlasnike privatnih šuma da uništavaju legla gubara? Šta ako neka šumska uprava čistom sečom uništi više odeljenja u nekoj gazdinskoj jedinici? Ovde se zadire u resor drugog ministarstva i to bi trebalo uskladiti, ko u takvim situacijama treba da reaguje.
Članom 27. pojašnjavaju se mere na zaštiti flore i faune u Republici Srbiji. Primer ponašanja bivše vlade, odnosno nadležnog ministarstva prema divljim životinjama i pticama, svima je poznato. Pola miliona ubijenih ptica je trebalo ilegalno izvesti iz zemlje. Toliko obimna akcija hvatanja, ubijanja ptica da ostane neprimećena, jednostavno je nezamislivo.
Jedan od veoma bitnih problema kod nas i u svetu je problem otpada. Članom 30. regulišu se pitanja upravljanja otpadom. Vlasnici otpada dužni su da preduzmu mere upravljanja otpadom, jer skoro 80% ekoloških akcidenata i zagađenja uzrokovani su neadekvatnim ili, tačnije, nikakvim upravljanjem otpadom. To upravljanje otpadom meni za sada liči na pravilno skladištenje i vođenje evidencije o vrsti i količini otpada.
Inače, to radi veoma mali broj preduzeća, proizvođača otpada u Srbiji, kroz proces proizvodnje. S obirom da nema u Srbiji nijednog postrojenja za reciklažu, niti postoji zakon o reciklaži, postavlja se pitanje šta sa tim otpadom. Država će ili pod hitno da reguliše ovo pitanje ili će za 10 godina biti zatrpana otpadom. Da se otpad spaljuje, postiže se još gori efekat jer se štetnom emisijom i imisijom još neposrednije ugrožava životna sredina i životi naših građana.
U Skupštini Srbije smo jula meseca imali prezentaciju projekta velikog regionalnog centra za reciklažu, predstavljenog od strane stručnjaka iz Uprave za zaštitu životne sredine. Takvi i slični projekti trebalo bi da se realizuju i kod nas, kao što se realizuju u svetu. U ovom odeljku se može govoriti i o alternativnom gorivu, odnosno otpadu koji se može upotrebiti kao gorivo, a na bazi uštede energije, npr. stare gume, otpadna ulja, hemijski otpadi itd. Danas u Srbiji bi tako nešto izazvalo pravu ekološku katastrofu. To se radi u zemljama Evropske unije, SAD-u i u drugim zemljama u razvijenom svetu.
Šta je potrebno ovde uraditi? U tim tehnološkim procesima su već ugrađeni najsavremeniji filteri za prečišćavanje vazduha i voda, koji dolaze iz procesa proizvodnje. Dakle, oni poseduju tehnološki nivo da održe granične vrednosti emisije i imisije. Kada će naša preduzeća dostići taj nivo, ostaje da se vidi, ali bez ugrađenih savremenih sistema za prečišćavanje voda i vazduha, kao i uspostavljanje monitoringa, nikako se ne sme ulaziti u ovako opasnu avanturu.
Članom 41. Zakona o zaštiti životne sredine predviđa se i ograničavanje rada postrojenja, dok se vrednosti emisija ne dovedu na nivo zadovoljavanja donetog propisa Vlade Republike Srbije i dok se ne ograniče vrednostima. Primenom ovog člana 41. u praksi možete da zatvorite 90% proizvodnih i prerađivačkih preduzeća u Srbiji, jer teško da će sa svojom starom tehnologijom dostići postavljene standarde. U članu 57. govori se o opasnom otpadu, odnosno o uvozu otpada. To je veoma osetljivo pitanje ako se ima u obzir da u opasni otpad spada i nuklerani otpad koji ovde ni jednom rečju nije spomenut.
Što se tiče uvoza otpada, potrebno je nastrože zabraniti uvoz polovnih guma, starih uređaja i drugih vrsta otpada, jer je to Srbiju pretvorilo u veliko smetlište. Ako tome dodamo i nemogućnost reciklaže, onda možemo samo da očekujemo gomilanje otpada.
Takođe, predviđen je uvoz samog otpada koji je neophodan u proizvodnji kao sekundarna sirovina, mada to može biti mač sa dve oštrice i može se sa pravom postaviti pitanje ekološke ispravnosti tako dobijenih proizvoda.
Članovima zakona 69. i 73. predviđa se uvođenje monitorniga odnosno kontinuiranog praćenja stanja životne sredine. Veoma bitna činjenica za zaštitu životne sredine kao i za građane Srbije, pre svega za lokalno stanovništvo nastanjeno u blizini velikih zagađivača, a to su kotlovi, bazeni, železare, cementare, livnice itd. Monitoringom se prati svaka promena kada su u pitanju parametri opasnih materija u vazduhu, vodi i zemljištu.
Svaku organizaciju koja ima licencu za emisije, kao i za druge radnje iz oblasti praćenja životne sredine, ukoliko zloupotrebe to pravo davanje iskrivljenih činjenica, treba kazniti kao i samog zagađivača i oduzeti licencu za rad.
Jedna od zamerki ovom zakonu je rok predviđen za usklađivanje od godinu dana. Što se tiče ekologije, to će biti veoma teško izvodljivo, s obzirom na nedostatak dodatnih zakonskih propisa i sredstava kod većine preduzeća kako bi se obezbedila sredstva u procesu proizvodnje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Bojan Kekić, a neka se pripremi narodni poslanik Dragoljub Živković.

Poštovani predsedniče, kolege poslanici, sistemski zakon koji je pred nama i set zakona koji nam definišu ekološku zaštitu kod nas poslanika pobuđuje obaveze koje imamo prema svom sopstvenom kraju, odnosno prema kraju koji predstavljamo u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ja ću se, pre svega ne upuštajući se u pravnu normativu ovih zakona, osvrnuti na ono što je konkretno i što ugrožava Braničevski okrug.
Neko je malopre spomenuo Kostolac. Region Kostolca poseduje značajne energetske potencijale na bazi kojih su razvijeni veliki površinski kotlovi za eksploataciju uglja koja se vrši više od 100 godina i snažan sistem Termoelektrane Kostolac, za koje se kažu da su Đerdap na suvom. Oni su postali značajan činilac degradacije životne sredine. Svakodnevno se izlučuje velika količina gasova, pepela, prašine i otpadnih voda koje zagađuju vodu, vazduh, zemljište, podzemne i površinske vode.
Zauzimanje poljoprivrednog i šumskog zemljišta, isušivanja izvorišta, izmeštanje vodotokova, saobraćajne i druge infrastrukture, eko-sistema dodatna je posledica primenjenog vida eksploatacije energetskog resursa.
Sagorevanja uglja u Termoelektranama Kostolac stvaraju se ogromne količine pepela koje delom izlaze kroz dimnjak, dok se preostale količine oko dva miliona tona godišnje odlažu na deponiju pored Dunava. Deponija se ne tretira na odgovarajući način tako da se pri najnepovoljnijem pravcu vetra celo područje zasipa velikom količinom pepela koji sadrži teške metale, što ugrožava kvalitet zemljišta i podzemnih voda, a deponija pepela nije dobro zaštićena i dolazi povremeno do njenog izlivanja. Malopre je spomenut ekološki incident 1999. godine gde je pukla brana na deponiji, naselje Stari Kostolac, 90% tog naselja i sva dvorišta su bila prekrivena pepelom.
Moje informacije kažu da ni do dana današnjeg EPS nije nadoknadila tu štetu koju su ljudi pretrpeli tim ekološkim incidentom.
Na zahtev nadležnog ministarstva obavlja se kontrola zagađenosti vazduha u Kostolcu da bi se utvrdilo odstupanje od dozvoljenog nivoa zagađenog vazduha i doneo program sanacije celog područja radi zaštite zdravlja ljudi i njihove životne sredine.
Treba reći, ako se za procenu zagađenosti vazduha uzmu kriterijumi dati u preporukama za izgradnju naselja, onda se na osnovu sedmogodišnjih merenja taložnih materija može reći da je Kostolac srednje do znatno zagađeno naselje, sa visokim koncentracijama sumpordioksida i čađi koje povremeno prelaze maksimalno dozvoljene koncentracije sa čestim tzv. kiselim kišama. Kisele kiše su padavine sa PH vrednošću ispod 5,6%.
Godine 2000. PH vrednost bila je 3,8% i pala je tri do pet meseci u toku godine. Ove padavine oštećuju vegetaciju, menjaju osobine zemljišta i ostalo. Ovo zahteva preduzimanje niz konkretnih mera oko zagađenja kako bi se smanjila emisija štetnih materija, što se ogleda u smislu samog tehnološkog procesa sagorevanja uglja, što bi rezultiralo u potpunosti sigurnijim sagorevanjem i kontinuiranim radom filtera, sprečavanjem samozapaljivih procesa uglja na deponijama, centralnom gasifikacijom naselja Kostolac i revitalizacijom jalovišta, sanacijom i rekultivacijom pepelišta.
Jedna stvar, koja takođe tišti Braničevski okrug, a verujem da ima određene specifičnosti, to su odnosi između Rumunije i državne zajednice Srbije i Crne Gore. U opštini Golubac naselja Vinci i Braničevo već nekoliko desetina godina izloženi su stalnim pretnjama da prilikom jačih vetrova, a u narodu se kaže, istočna košava, ta naselja budu zasipana pepelom, čađima, jer u naselju "Stara Moldava", koja je preko puta Golupca, nalazi rudnik teških voda sa eksploatacijom teških metala, i dolazimo u situaciju da u letnjem periodu, a to je kraj koji je poznat po razvijenim baštovanima, da sva ta količina preko Dunava uz pomoć vetra pređe na našu stranu.
Još 1970. godine bilo je pokušaja da se ostrvo koje se zove "Umka", tako ga zovu naši stanovnici, da se više ne odlaže taj otpadni materijal, a ono se nalazi nasred Dunava, ali godinama nema nijednog rezultata.
Ne mislim da je ovo neki međunarodni incident, gospodine ministre, ali bi bilo dobro da se napravi neka međunarodna saradnja i da se na neki način, kao što se pepelište u Kostolcu konstanto zaliva da vetar ne bi mogao da ga podigne, da se to razreši.
Moje iskreno mišljenje, da me ministar ne shvati pogrešno, da bi možda na težini ova problematika imala bolju prođu, ako tako mogu da kažem, ako bi bilo kao što je u uporednom pravu, odnosno u zemljama EU, ako bi bilo Ministarstvo za ekologiju posebno ministarstvo. Mi smo imali tu priliku da imamo posebno ministarstvo, mislim da bi onda bilo mnogo bolje i da bi na drugačiji način mogli da rešavamo ove probleme.
Takođe, nisam video u zakonu, a nisam ni upoznat kojim je to zakonom definisano, da prilikom izdavanja građevinskih dozvola naplata za ekološku zaštitu ili za ugroženost nije definisan ovim zakonom. Ako se izgrađuju pojedini objekti na zelenim površinama ili drugim površinama, sigurno da utiču na ekološku zaštitu, odnosno na razvoj ekologije uopšte.
Ne znam da li ste me razumeli, ali suština sa ministarstvom znači da građevina treba da napravi taj pandan i da se nešto slično kao što se radi za skloništa, da se uvede naknada prilikom izgradnje i izdavanja građevinskih dozvola, da se plaćaju određene naknade koje bi se baš utrošile da se ova degradirana područja zaštite od izvora.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Živković, a neka se pripremi narodni poslanik Predrag Mijailović.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, set zakona o zaštiti životne sredine, koji se danas nalazi pred nama, od izuzetnog je značaja ne samo za sprečavanje zagađenja naše okoline, vazduha, vode, zemlje, biljnog i životinjskog sveta, već i za korišćenje resursa koji nam stoje na raspolaganju.
Ključni problem koji donošenjem ne samo ovog seta zakona treba da razrešimo jeste razvoj i to ne bilo kakav razvoj. Nama je potreban održivi razvoj, dakle razvoj koji će potrajati duže vreme i koji će nadživeti ne samo ovu nego i narednu Vladu, ne samo ovu nego i narednu Skupštinu.
U isto vreme problem zagađivanja našeg prirodnog okruženja rešavamo u situaciji kada se ta oblast u Srbiji, najblaže rečeno, može oceniti kao zapuštena. Zašto to kažem? Ne mora se biti ekspert da bi se uočilo, jer se to može videti već na prvi pogled.
Najgore je što se vrlo često mirimo sa tom činjenicom, što je naravno veoma opasno, jer to ugrožava naše zdravlje i u velikoj meri ograničava naš razvoj. Koje su to činjenice?
Divlje deponije na sve strane, rečna korita pretvorena u deponije, samo par uređenih sanitarnih deponija u Srbiji. Broj postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda može se izbrojati na prste. Snabdevanje stanovništva zdravom pijaćom vodom je nedovoljno, nema dovoljno kanalizacionih sistema. Industrija je najveći zagađivač.
Kako se odnosimo prema prirodnim bogatstvima? Najblaže rečeno nedomaćinski, ali na svu sreću ne baš uvek. Naše prirodne resurse, prirodna bogatstva eksploatišemo i to vrlo često surovo. Dobar doprinos tome često daju inspekcijski organi zbog loše kontrole i otuda ne čude česte primedbe građana koji zameraju da je ta eksploatacija nekontrolisana, a tiče se skoro svih resursa, onoga što je najuočljivije, peska, šuma, gline i drugih bogatstava. Umesto eksploatacije mora se negovati koncept upravljanja prirodnim bogatstvom.
Dakle, problem zaštite okoline mi rešavamo u veoma teškim uslovima, ali istovremeno moramo biti svesni da to nije samo pitanje stvaranja uslova za zdrav život. To je, pre svega, razvojno pitanje.
Trenutno stanje našeg zakonodavstva se može oceniti da ono definiše kontrolu zagađivanja, što je koncept razvijenih zemalja sedamdesetih godina i koji je, uzgred rečeno, davno prevaziđen. Već osamdesetih godina razvijene zemlje su svojim zakonodavstvom definisale koncept integracije prevencije i praćenja zagađenja.
Predloženi set zakona u najvećoj meri sledi ovaj koncept, što znači da i dalje zaostajemo za razvijenim zemljama, nažalost deset do 20 godina. Devedesetih godina ove zemlje su prešle ne koncept planiranja celog postrojenja tj. uvođenja ekološki čistih tehnologija, a 2000. godine prešle su na koncept industrijske ekologije. Naše približavanje ovim modernim konceptima razvijenih zemalja u oblasti životne sredine traži od nas da zakonima predvidimo ne samo zaštitu već upravljanje prirodnim resursima.
Tri od četiri tražena zakona pripremila je prethodna vlada i to u obliku pravilnika, jer je procenila da bi se oni mogli lakše menjati. Preciznije, to je bilo Ministarstvo za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine. Nije slučajno što baš navodim pun naziv ovog ministarstva. Onda kada smo usvajali Zakon o ministarstvima stavili smo primedbu na objedinjavanje dva izuzetno važna ministarstva koja su od izuzetno velike važnosti za naš dalji razvoj.
Dakle, Ministarstvo za nauku i tehnologiju je objedinjeno sa Ministarstvom za zaštitu životne sredine, odnosno ono se zvalo Ministarstvo za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine.
Mi smo stavili primedbu na to jer smo smatrali da jedno ministarstvo koje bi objedinilo brigu o prirodnim resursima i zaštitu životne sredine, da bi problematiku upravljanja prirodnim resursima na bolji način rešilo.
Četvrti zakon od četiri predložena zakona, to je Predlog zakona o zaštiti životne sredine, takođe u najvećem delu predstavlja sadržaj koji je pripremila prethodna vlada, ali ima i određenih izmena i moram reći da je poslanička grupa Demokratska stranka - Boris Tadić veoma pažljivo analizirala ovaj zakon i uputila niz primedbi koje su sadržane u preko 50 amandmana. Nažalost, samo je pet amandmana prihvaćeno i moram već sada reći da će naš odnos prema predloženim zakonima zavisiti od odnosa skupštinske većine prema amandmanima koje smo uputili.
Dakle, smatramo i zato i molim uvažene kolege narodne poslanike da podrže one ključne amandmane, da bismo podržali ovaj inače izuzetno važan set zakona, što sam na samom početku već rekao.
Demokratska stranka smatra da naši građani treba da žive u zdravoj životnoj sredini, a da se prirodna bogatstva ove zemlje moraju trošiti na domaćinski način, pošteno i pravedno, uz omogućavanje održivog razvoja. Zbog toga se naši amandmani uglavnom odnose na deo zakona koji određuje upravljanje prirodnim resursima kao jedno od najvažnijih razvojnih pitanja.
Predloženi amandmani imaju za cilj bolje regulisanje uslova održivog korišćenja prirodnih resursa, integraciju životne sredine u različite sektore energetike, ribarstva, poljoprivrede i druge sektore. Time se obezbeđuje saglasnost sa propisom koji je poznat pod nazivom Kom 98, a poznat je kao dokument iz Kardifa.
Jedno od značajnih pitanja ovog zakona jesu ekonomski instrumenti i vašu pažnju ću pokušati da zadržim na jednom problemu koji se odnosi na finansiranje zaštite životne sredine. Moj lični stav je da što se tiče člana 85. koji definiše naknadu za zagađivanje životne sredine, a nažalost trebalo bi izbeći da se životna sredina zagađuje, ali eto kada se već zagađuje prikupljaju se neka sredstva koja treba iskoristiti namenski za uklanjanje posledica tog zagađivanja i po rešenju koje je predloženo predviđeno je da 40% sredstava ide lokalnoj samoupravi, a 60% budžetu Republike Srbije, što po meni nije dobro rešenje i to iz principijelnih razloga.
Naime, ako zagađenje nastaje i zato se plaća naknada, šteta od zagađenja je najveća na prostoru gde ono nastaje i zbog toga bi sredstva zaštite trebalo usmeriti na taj lokalitet i zbog toga smatram da predložene procente treba promeniti u korist lokalne samouprave.
Na kraju još jednom treba naglasiti ozbiljnost situacije u kojoj se nalazimo i potrebu da celokupno društvo, pre svega Vlada, ali isto tako i lokalne samouprave, Narodna skupština vide da se ti napori već čine, ali i sami građani doprinesu rešavanju ovih problema na najbolji mogući način.