Poštovani predsedniče, dame i gospodo odbornici, konačno je pred nama ovaj set zakona, pričamo o Zakonu o zaštiti životne sredine. U problemima zaštite životne sredine sve zemlje, pa i naša zemlja, suočavaju se sa istim potrebama. S jedne strane postoji jedno nasleđeno zagađenje, zagađenje vode, tla i vazduha, a sa druge strane kontrola i prevencija kako postojećeg, tako i kontrola nekog budućeg zagađenja.
Razvoj svih zemalja je u nekoj prošlosti išao po istom principu. Između ostalog prirodna dobra, a kada govorimo o životnoj sredini, ne pričamo samo o vazduhu, samo o vodi ili samo o zemljištu, pričamo i o flori, pričamo o fauni, pričamo o otpadu, o prevozu hemikalija ili opasnih materija, znači, u neko prethodno vreme prirodni resursi su se maksimalno iskorišćavali, zaštita životne sredine ili priča o ekologiji je bila isključivo deklarativna, iako su za sve to postojali i neki pozitivni zakonski propisi, ona je bila ipak definitivno u zapećku.
Neki budući razvoj Srbije i zaštita životne sredine u Srbiji mora istovremeno da obuhvati dva faktora ili da nađe pravu ili pravilnu meru između neka dva faktora. Sa jedne strane to je ekonomski razvoj, a sa druge strane su svi oni činioci koji čine zdravu životnu sredinu.
Nova Srbija - SPO razmišljajući o tome rukovodi se određenim principima i neki od tih principa su prvo donošenje nacionalne strategije o zaštiti životne sredine, zatim to je princip prevencije, princip očuvanja prirodnih vrednosti, princip odgovornosti. Tu je princip plaćanja, tu je princip edukacije i princip informisanosti i učešća javnosti u donošenju nekih odluka koje mogu imati posledicu na životnu sredinu.
Zatim, tu je princip decentralizacije i spuštanja nekih nadležnosti na lokalni nivo, uključujući i to da lokalni inspektori za zaštitu životne sredine imaju daleko veća ovlašćenja nego što ih imaju sada i, konačno to je, možda je poslednje u ovom redosledu nabrajanja, ali možda i najvažnije, pravo svakog pojedinca na zdravu životnu sredinu i mogućnost ostvarenja tog prava i zakonom, odnosno preko sudova.
Sve ili većinu tih principa zaštite životne sredine Nova Srbija i SPO su prepoznali u ovom setu zakona, počev od Zakona o zaštiti životne sredine i zato ovaj set zakona ima bezrezervnu podršku i Nove Srbije i SPO-a. Ja ću vama oduzeti još samo malo vremena ne konkretnom pričom o ovom zakonu o zaštiti životne sredine, niti o ovom setu zakona, samo hoću da vam kažem da dolazim iz Pančeva i kada sam krenuo ovde hteo sam da ponesem takozvanu zaštitnu masku model M1 ili među prostim svetom poznato kao gasmaska.
Da održimo jedan kratak kurs, jednu edukaciju stavljanja i korišćenja zaštitne maske. Posle onih jučerašnjih priča o Žući itd., smatrao sam da je to malo deplasirano jer neki od vas i znaju kako izgleda gasmaska, neki od vas su imali prilike da koriste. Većina nadam se nije imala tu priliku, ali verujte mi da svih 150.000 stanovnika opštine Pančevo znaju kako izgleda i kako se stavlja i kako se koristi zaštitna maska. Znaju iz jednog prostog razloga, i pre 1999. godine, pre bombardovanja Jugoslavije, posebno bombardovanja Pančeva, i podsetiću vas da nikada i nigde na svetu, u svim ratovima koji su se u istoriji čovečanstva vodili, nikada ni nigde nije bombardovana ni jedna petrohemija. Ovde kod nas je bombardovana "Petrohemija" u Pančevu.
Počev od te 1999. godine i tog bombardovanja preko svakodnevnog udisanja raznoraznih materija otrovnih kao što su benzini, kao što su metal, merkantanik, ugljovodonici nemetanskog tipa, kao što je ugljen monoksid, ugljen dioksid, kao što su totalni redukovani sumpori, građani opštine Pančevo imaju potrebu da koriste tu zaštitnu masku.
Verujte mi, posle svega toga smrt je postala prijatelj većine domaćinstava, kuća u Pančevu, a Novo groblje u Pančevu se već u žargonu popularno naziva "Dom omladine". Građani Pančeva hoće samo jednu stvar. Oni ne žele da zaštita životne sredine bude sredstvo dnevne politike, niti žele licemerje pojedinih stranaka, odnosno pojedinih šefova, pojedinih stranaka koji dolaze u Pančevo da bi tobož pričali o zaštiti životne sredine i zagađenom vazduhu u Pančevu, a pri tom kao što se desilo relativno skoro, tako u ovim lokalnim izborima, davali podršku određenom kandidatu za predsednika opštine određenoj političkoj grupaciji.
Građani Pančeva ne žele da se Pančevo nađe u novinama samo onda kada vetar malo promeni pravac, pa zasmrdi Beograd ili u pojedinim delovima Beograda.
Građani Pančeva žele kao i građani Bora, Obrenovca, građani pojedinih gradova u Srbiji žele da se ovo pitanje reši sistemski, da svi ti problemi uđu u institucije sistema.
Građani Pančeva žele, ja vas ministre molim, apelujem na vas, apelujem na Vladu da shodno jednom od članova ovoga, ja sam siguran usvojenog zakona, da Vlada proglasi Pančevo za sredinu posebno ugroženu i na taj način lokalna samouprava zajedno sa industrijom, sa Vladom Republike Srbije, počne da rešava deo po deo problema Pančeva.
Moguće je i da to ne bude. Moguće je da je Pančevo iz meni nepoznatog razloga žrtvovan grad, što nije neuobičajeno, i za vreme Drugog svetskog rata je Čerčil žrtvovao Koventri, da Nemci ne bi saznali da engleski šifranti znaju nemačku šifru, ali ako je to tako, onda vas molim jednu stvar. Da dozvolite meni da to kažem građanima Pančeva.

Da li još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika želi reč? Izvolite.
Ovlašćeni predstavnik SRS, Branislav Blažić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su četiri zakona o zaštiti životne sredine, zakoni koje smo čekali duže vreme. Logično je da dolaze kao posledica i zahteva, normalno u jednom razvoju jedne zemlje i predloga i načela EU i potrebe da mi kao uređeno društvo dobijemo jedan uređeni sistem u zaštiti životne sredine.
To su bila naša očekivanja i to je neka podrška koju svaki predlagač zakona u svakom slučaju treba da ima, koji su opredelili da se upuste u takav jedan ozbiljan poduhvat, ali u svakom slučaju naša očekivanja su bila daleko veća. Prema tome, mi ne možemo tvrdo da kritikujemo nešto što samo po sebi treba da da jedan novi doprinos razvoju društva uopšte, ali moramo da ukažemo na sve probleme koji su propušteni, pokušavajući to kroz amandmane i kroz ovu načelnu raspravu.
Na kraju krajeva, treba da damo doprinos da ovaj prvi korak u nekom novom konceptu o zaštiti životne sredine bude samo prvi korak, ali da iza njega sledi čitav niz koraka koji treba da upotpune i daju novi kvalitet ukupnom razvoju i zaštiti životne sredine u Srbiji.
Šta je ono što u startu možemo da zamerimo i da kažemo šta smo očekivali i kako treba da se postavimo prema rešavanju ovako vitalnog i značajnog problema u Srbiji? Poslanici su morali da dobiju informaciju i analizu o stanju životne sredine danas u Srbiji za 2003. i 2004. godinu i da vidimo kakvo je stanje vazduha, kada je u pitanju aerozagađenje i emisija u pojedinim područjima i kako ćemo taj problem rešavati.
Ovde je ponuđena jedna koncepcija –zagađivač plaća. Krećemo da analiziramo suštinu. Koncepcija – zagađivač plaća je nešto što svakako je trend, zahtev i potreba i način rešavanja takvog problema.
Međutim, instrumenti koji se ovde koriste su, pre svega, administrativni. Kriterijum i uvođenje koncepcije – zagađivač plaća morali bi da imaju u sebi sve elemente ekonomskih instrumenata, da budu stimulativni za zagađivače, da on može i da zna sa smanjivanjem zagađenja kako će se to odraziti na njegovu dobit, na njegovu proizvodnju.
Ovako administrativno, sa nekim utvrđenim normama, kroz princip – zagađivač plaća, mi suštinski nećemo dobiti ništa. Takse i dažbine koje su mogle da budu korišćene kao instrumenat u poboljšavanju aerozagađenja, pre svega, moraju da budu klizne. Država mora da se uključi u sistem kliznih taksi, u smislu da onaj zagađivač koji smanjuje zagađenje, ujedno ima i smanjenu taksu, s jedne strane, a sa druge strane da subvencijama, smanjivanjem poreza država bude ta koja će stimulisati svakog zagađivača da on nađe svoj ekonomski interes i da na bazi svog ekonomskog interesa upravo odradi onu priču što se zove – zaštita životne sredine.
Prema tome, ubiranjem naknada, stimulativnim ekonomskim efektima, zagađivači svuda u svetu bitno su promenili svoj odnos prema zagađivanju životne sredine, što je cilj i ovog našeg predloga. Prema tome, u toj koncepciji ako želimo da uhvatimo korak sa svetom, moraćemo i da dobro izanaliziramo taj deo koji je predviđen, a to je nešto novo u zakonu, sistem – zagađivač plaća.
Druga tačka, što je trebalo u informaciji da dobijemo, to je stanje naših vodotokova, zagađenost reka, tu se odmah otvara suštinsko pitanje – da li ga ovim zakonom rešavamo, a to je objedinjena zaštita svih naših resursa, jer Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine pod svojom ingerencijom mora imati, pre ili kasnije, u ovoj zemlji zaštitu, kako vazduha, tako vodotokova, tako i zemljišta.
Ne može se odvojeno takav problem rešavati, jer koncepcijski je to neizvodljivo, da zaštita voda bude u Ministarstvu za poljoprivredu i vodoprivredu, jer imamo sukob interesa sa jedne strane, ekologa ili zaštitara sa svojim posebnim načinom razmišljanja i koncepcijom, a na drugoj strani imamo shvatanje i doživljavanje vode kao nekog privrednog resursa iz kojeg treba da se iscrpi neka ekonomska dobit.
Prema tome, dok ne rešimo taj problem objedinjene zaštite, voda, vazduha, zemljišta i svega ostalog što u sistemu treba da bude, mi ćemo ipak imati nedorečenu priču i nedorečen zakon, da možemo sve definitivno da rešimo. Zagađivanje zemljišta, takođe, u smislu nekontrolisanog korišćenja herbicida, pesticida i svega ostalog, dovelo je do ozbiljnih problema na koje i ovaj zakon mora da ukaže i da da unapred perspektivu i strategiju, kako to rešavati, jer je to ozbiljno pitanje koje, zbog povećanja broja karcinoma i svega ostalog, ima svoj značajan udeo.
Stanje deponija, otpada, transporta otpada, sve je to ovde moralo biti dato kroz informaciju da znamo u kakvoj se to zemlji nalazimo i kako uopšte da razmišljamo i ovaj zakon da podržimo ili da ga ne podržimo, da ga doživljavamo kao nešto deklarativno, u smislu raznih definicija, predloga, objašnjavanja šta određeni pojmovi znače, ili da ga doživljavamo kao prvi korak pri rešavanju i stvaranju jedne ozbiljne strategije, nacionalne strategije u rešavanju zaštite životne sredine.
Takođe, morali smo dobiti mnoge odgovore o tome kakvo je stanje prirode, zaštićenih prirodnih dobara. Zaštićena prirodna dobra danas se nalaze u vrlo teškom stanju. Preti im uništenje, država nema para da vrši revitalizaciju, kako značajnih bara tako i drugih zaštićenih područja koje mogu u nekom vremenskom trajanju da propadnu, ako se značajno ne interveniše.
Koncesija za koju mi smatramo da je opravdana i za koju mislimo da bi mogla da doprinese poboljšavanju kvaliteta, to je koncesija na određena zaštićena prirodna dobra. Određena zaštićena prirodna dobra koja predstavljaju prostore od posebnog državnog interesa, danas su zbog teške ekonomske situacije dovedena u poziciju ugroženog opstanka. Takvi prostori koji predstavljaju staništa izuzetno retkih biljnih i životinjskih vrsta vrlo su značajni sa aspekta naučnog, ekološkog i turističkog potencija. Ti prostori bi mogli predstavljati mesta za dovođenje velikog broja stručnjaka, ljubitelja prirode i turističkih posetilaca.
Zbog ekonomske situacije mi to ne možemo da uradimo, mislimo da je potrebno značajno pokrenuti davanje međunarodne koncesije na takva zaštićena prirodna dobra, po svim našim planovima i programima za datu oblast. Davanjem koncesija na nabrojana i slična zaštićena prirodna dobra, sačuvali bismo ih i unapredili, obezbedili finansijska sredstva za ulaganju u životnu sredinu Srbije, pokrenuli život nad tim prostorima i sve to lakše i bolje predstavili svu lepotu Srbije.
Prema tome, ta koncepcija, kada je u pitanju priroda, je nešto što smatramo da bi ovog momenta, zbog prevazilaženja naših ekonomskih mogućnosti i nemogućnosti da to rešavamo, bilo nešto što treba da se ugradi u jednu značajnu strategiju, nacionalnu strategiju razvoja.
Prema tome, morao se ovde dati izveštaj i kada je u pitanju informisanost od strane zdravstva, zdravstvene zaštite, u smislu kako se zagađenost životne sredine odražava na zdravlje stanovništva i gde su najvitalniji problemi, pogotovo NATO bombardovanje i genetske malformacije koje se u poslednje vreme javljaju kao posledica trajnih oštećenja u životnoj sredini.
Morali smo dobiti informaciju o tome kako rade inspekcijske službe, kroz koje probleme oni prolaze, da li je na terenu to izvodljivo ili nije, šta je to što treba da im se da kao povećana nadležnost da bi oni mogli represivnim merama da urede taj prostor u Srbiji.
Na kraju, obrazovanje, razvijanje svesti itd, sve je to jedan kompleksan izveštaj koji je trebalo da dobiju poslanici i na bazi toga izgrade svoje stavove, kako će odlučivati i kakve će zaključke donositi.
Druga stvar koja je tu bitna, to je kakav smo zakon imali, šta je bilo kvalitetno u zakonu iz 1991. godine, šta je to što je vreme u nekoj svojoj distanci napravilo, što bi trebalo da se menja, da li je on kao takav bio sprovodiv ili nije, šta u toj njegovoj životnosti je nedostajalo da bi mi mogli da zaključimo da li će ovaj zakon uopšte biti u mogućnosti da se sprovede i da li on u sebi nosi neku životnost ili je on samo nešto što će biti na papiru, a zbog nekih drugih objektivnih, subjektivnih ili drugih razloga neće biti to što od njega očekujemo.
U sklopu toga svakako je trebalo analizirati stanje naše privrede, mogućnosti kako se sve to odražava u postupku privatizacije i svega ostalog što je značajno za razmišljanje o tome da li postoje neki problemi koji nas sprečavaju da ostvarimo ono što svi u ovoj skupštini želimo, a to je da poboljšamo životnu sredinu.
Imamo ovaj značajan problem koji smo, u smislu funkcionisanja tog sistema, sami sebi namestili, omnibus zakonom o AP Vojvodini, sistem zaštite životne sredine se podelio na tri dela. To na svetu nećete nigde naći, jer imate sistem jednog globalnog razmišljanja i imate lokalno delovanje u smislu rešavanja problema u lokalu, praktično u jedinicama lokalne samouprave.
Mi smo sada postavili nešto što je potpuno nelogično, a to je neka treća priča, autonomna pokrajina koja sada preuzima neke nadležnosti. Imamo potpuno razdeljenu situaciju i vrlo je teško u tome funkcionisati, to je sada klasičan primer da se vidi koliko je nepotreban taj zakon bio i da on više smeta.
Imamo bujanje demokratije, imamo dupliranje planova, dupliranje programa, imamo sve što je nepotrebno, što građani sada plaćaju a ne bi morali da plaćaju, jer se ništa kvalitetno u životnoj sredini u Vojvodini ne dešava, sem što građani Vojvodine dopunski uzimaju sredstva za zadovoljenje, pre svega birokratije koja se namnožila, koja ništa drugo ne radi nego izmišlja šta će raditi da bi dokazala svoju potrebu za postojanjem.
(Predsednik: Gospodine Blažiću, koristićete i drugih deset minuta?)
Da. Ono što je bitno u celoj ovoj priči, to je analiza kako se stranci ponašaju kod nas. U EU su zakoni rigorozni kada je u pitanju zaštita životne sredine.
Moralo bi se, kroz proces privatizacije, tačno naglasiti šta je to što je potreba da oni koji na takav način kupuju neke naše fabrike, da urade da bi se taj prostor popravio i za njega ne bi moglo da se kaže da je on i dalje pod istom tom pričom kao što je bio pre privatizacije.
Pitanje eko znaka, to je vrlo ozbiljno pitanje. Mislim da se u članu 53. zakona naglašava njegovo uvođenje. To uvođenje ne može tako da se uradi.
Pre uvođenja eko-znaka treba da se napravi jedna ozbiljna studija koja podrazumeva šta taj eko znak i kako će se njegovo primenjivanje odraziti, pre svega, kada je u pitanju tržište, kada je u pitanju favorizovanje nekih proizvođača, nekih proizvoda, kako će se to odraziti prema uvozu, prema izvozu i šta mi tu, ustvari, dobijamo, šta gubimo.
Eko-znak je jedna marketinška kategorija i može da ima elemente vrlo značajnog uticaja na kupca, u smislu opredeljenja ili neopredeljenja. To je nešto što je prilično krupan zalogaj. Lepo je što se on ugrađuje, što se predviđa, što se na njega misli, ali pre toga podrazumeva jednu ozbiljnu analizu, jer to ekološko obeležavanje, opet podvlačim, može da bude za nekog favorizovanje, pogotovo što nisu dati instrumenti kako će se nekome davati potvrda da on dobija neki znak da je ekološko.
Kakve su naše navike u Srbiji, često puta se to daje prema raznim kriterijumima koji svakako nisu ekološki, ili po političkoj pripadnosti ili po nekim drugim stvarima. Bojim se da smo mi još nezreli za tako nešto. U svakom slučaju, neka to bude način da se kaže da ulazimo u tu priču i da ćemo jednog dana možda do toga kvalitetno doći.
Dolazimo u poziciju kako zakon odgovara prema lokalnoj samoupravi, nešto što je najvažnije, u smislu pokušaja decentralizacije Srbije, pa sad na ovom primeru koliko smo mi spremni ili koliko nismo spremni da ono što se zove decentralizacija stvarno i uradimo. Uvek se priča o decentralizaciji, dok ne dođemo u poziciju da treba da primenjujemo, ali onda uprava ili bilo koje ministarstvo, Vlada pogotovo, uvek gleda da sačuva kako sredstva, tako i neke svoje nadležnosti, računajući i pravdajući se da je to jeftinije, kvalitetnije itd.
Činjenica je da oštećenje životne sredine, pre svega, nastaje u lokalnoj samoupravi. Sistem lokalnih samouprava je nešto što dovodi do globalne analize kakva je situacija u čitavoj Srbiji.
Prema tome, rešavanje i treba da se dešava u lokalnoj samoupravi.
U sistemu, ne mogu tačno da se setim koji je član, gde se predviđaju sredstva, doduše, prvi put neka značajnija sredstva za lokalnu samoupravu, mislim da opet imamo sistem centralizovane priče, da će se 40% od onoga što zagađivač plaća dati državi, a 60% lokalnoj samoupravi. Tu je Vlada pokazala jednu korektnu i tolerantnu priču. U Predlogu je čak bilo da 60% ide državi, a 40% lokalnim samoupravama.
Pošto je ovde govoreno o Pančevu, ja ću govoriti o Kikindi, kakva je situacija, pre svega u odnosu Naftagasa ili NIS-a prema životnoj sredini u Kikindi, da je proizvodnja nafte Naftagasa 55% na teritoriji Kikinde, da se raubuje životna sredina decenijama, da se gasi tolika proizvodnja u odnosu na sve druge, da postoje, da ne govorim koje količine isplake, da se radi 30 bušotina u građevinskoj zoni u Kikindi. Odnos prema lokalnim samoupravama je katastrofalan.
Šta se onda desi – katastrofa, da jedna opština koja toliko izdvaja za ovu zemlju i godinama to daje, odjednom se desi da isključe gas tri dana građanima koji su ni krivi ni dužni, zato što je neko društveno preduzeće dužno prema dobavljaču – NIS gasu. U odnosu prema građanima se to vidi, monopolisti ili ljudi koji, koristeći državni monopol, mogu na takav način da se odnose prema nekoj lokalnoj samoupravi ili građanima na toj teritoriji.
Mislim da se ovim zakonom tu nešto popravlja, ali nedovoljno, tako da će još na tome morati mnogo da se radi i da se shvati da svi oni koji koriste nečiju životnu sredinu moraju za to da plate ili moraju bar korektno da se odnose, a da ne dozvole da se tako nešto dešava.
Ovde se sada postavlja pitanje kako obezbediti sredstva za ovaj zakon i kako bi još mogli da obezbedimo sredstva za zaštitu životne sredine i ekologiju uopšte. To je značajno pitanje, u smislu dva osnovna stuba koja treba da funkcionišu. Sa jedne strane ekologija, a sa druge strane ekonomija. Sve ostalo je manje značajno. Sinhronizacija te priče je nešto što je, ustvari, pravi put za rešavanje mnogih problema.
Naša ekologija treba sa svoje strane da da neki svoj doprinos kod onoga što sam ja ovde samo zabeležio, a to je da nismo dovoljno dobro kao država organizovali korišćenje zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta, što je ogroman izvozni potencijal. Da bi smanjili pritisak na privredu, mogli smo kroz kreditiranja farmerskog, plantažnog gajenja lekovitog bilja i ostalog, za šta Srbija ima izvanrednu klimu i izvanrednu zemlju, da ostvarimo prihode koji su onda namenski mogli biti korišćeni u rešavanju značajnih problema u životnoj sredini.
Druga je stvar našeg odnosa za zaradu, našeg odnosa prema bio masi koja može i mora bolje da se iskorišćava, kako u smislu briketiranja, tako i u smislu kompostiranja i stvaranja humusa da bi se obezbedila dodatna sredstva da možemo da finansiramo ove probleme na koje smo ukazivali i koji su evidentni.
Treća stvar koju niko ne spominje, a koja bi trebalo da bude izvor najvećih prihoda u životnoj sredini, to je nadoknada za posledice od NATO bombardovanja. Posledice NATO bombardovanja su stravične i tu niko nema pravo da objašnjava i da pravda da je postojalo bilo kakvo međunarodno pravo da se tako nešto uradi. Oni mogu da kažu – bombardovali smo, zaslužili ste, niste zaslužili, trebali smo, nismo trebali, ali niko nema pravo u svetu da kaže da je moglo i smelo da se koristi naoružanje ili municija sa osiromašenim uranijumom, da se, praktično, vodi nuklearni rat protiv Jugoslavije.
Pročitaću vam kolike su štete u životnoj sredini od bombardovanja, na osnovu analize i izveštaja o proceni u ratnim štetama, koje su prihvatile Ujedinjene nacije preko svog ekspertskog tima, koji je gledao, jer je primenjena njihova metodologija i primenjene su njihove cene. Ukupna šteta u životnoj sredini od strane NATO agresora je 4.258.237.000 dolara.
To je šteta, a sve ono drugo što ne može materijalno da se izrazi, ostaje i nikada se ne može naplatiti. Insistiranje na nadoknadi dela ove štete, insistiranje na tužbi, insistiranje na nečemu što se zove naše moralno pravo da kao ljudi kažemo da su prekršene sve međunarodne konvencije, da NATO agresor nije smeo to da koristi, da je izvršena jedna užasna agresija protiv ljudi i protiv naše životne sredine, je nešto što moramo svi zajedno neprekidno da tražimo i uslovljavamo da se mnogo toga što je urađeno u životnoj sredini sanira tim sredstvima. Bojim se da u poslednje dve-tri godine mi na tome uopšte nismo radili i da bi stalno trebalo na tome da radimo, jer to su značajna sredstva kojima bi mogli da nadoknadimo mnogo toga.
Prema tome, da rezimiram ono što smatram najvažnije – kako to uraditi, koji su postupci i koji su koraci? Mislim da je ovo samo prvi korak. Mi moramo ići dalje. Donošenje nacionalne strategije o zaštiti životne sredine, pod broj jedan - objedinjavanje zaštite svih prirodnih resursa, pod broj dva - korišćenje onoga što se zovu ekonomske mogućnosti, pod broj tri - ako idemo na ekološki znak, onda to moramo raditi nekako objedinjeno sa Evropskom unijom, jer to bez njih ne vredi praviti.
Ostalo što je bitno, to je obrazovanje, nešto što je sporo, trajno, ali jedino kvalitetno, insistiranje da ekologija uđe u prosvetu, u prvi razred osnovne škole, da se ta ekološka svest razvija, pa čak i u predškolskim ustanovama, kako bi stvarali generacije koje će daleko odgovornije, daleko poštenije, kvalitetnije, humanije, na kraju krajeva i civilizovanije se odnositi prema svojoj životnoj sredini.
To su neki od mogućih pravaca. U svakom slučaju, ne želim da kažem, ali osećam da u ovom zakonu još kako ima sukoba uprave i struke. On se pomalo oseća.
Pokušao je da se izbegne, delimično je izbegnut, ali je još uvek ostala nekako okoštala priča i pokušaj administracije da ona dominira, a da se struka uvek stavlja u neki drugi plan. Sećam se 2000. godine, Ministarstvo je tada imalo 64 zaposlena, a danas Ministarstvo ima 300 zaposlenih.
Mislim da je potrebno za trista ljudi naći posao i traženjem tog posla onda se struka uvek gura sa strane, a upravo pokušava da ona bude dominantna. Možda to nije razlog, možda je to samo neko, možda je to samo moje razmišljanje, ali u svakom slučaju, naš je stav da ovaj zakon predstavlja korak napred, ali još uvek nedovoljan korak. Mislimo da ćemo u narednom periodu na osnovu naših sugestija i predloga, donošenjem okvira nacionalne strategije moći da krenemo u veći korak, pa valjda ćemo jednog dana i mi kao druge razvijene zemlje doći u poziciju da kvalitetno štitimo svoju životnu sredinu.

Da li još neko od predstavnika želi reč?
Reč ima gospodin Ivan Živadinović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe G17 plus.

Gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, pravo na zdravu životu sredinu je Ustavom zagarantovano pravo svakog građanina Srbije, ali je verovatno jedno od najčešće kršenih prava i to skoro uvek bez sankcija.
Podsetiću vas da se program za zaštitu životne sredine nalazi u programima svih političkih partija, ali uvek redovno na poslednjim stranicama tih programa.
Prethodni Zakon o zaštiti životne sredine iz 1991. godine praćen je sa stotinak propisa koji uređuju posebne oblasti, ali ovako glomazan sistem nije mogao usklađeno da ostvari zaštitu životne sredine. Postojeći sistem zaštite životne sredine ima neusklađene planove i odluke i nema skoro nikakve koordinacije među nivoima odgovornosti.
Donošenjem Zakona o zaštiti životne sredine, Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja, Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, koji su u potpunosti usaglašeni sa deklaracijom UN o životnoj sredini i razvoju i programom za 21. vek poznatijim kao Agenda 21, Srbija će biti jedan korak bliža članstvu EU. Različiti su načini organizovanja resornih ministarstava za životnu sredinu u većini zemalja, ali problemi rešavanja nasleđenog zagađenja i kontrola novih zagađenja su za sve isti.
Cilj je da se integrišu ekonomski i ekološki ciljevi i da se favorizuje preventivno delovanje. Zato je potrebno da Srbija dobije efikasan sistem zaštite životne sredine, jer nam je to neophodno za nove investicione projekte i ulazak stranog kapitala u našu zemlju.
Ovi zakoni ne smeju da stopiraju razvoj Srbije, već da ga stimulišu uz planirano korišćenje prirodnih resursa, dobara i energije.
Zakon o zaštiti životne sredine je baziran na 11 načela. To je načelo integralnosti, predviđa međusobno usaglašene planove i programe zaštite životne sredine na svim nivoima, načelo prevencije i predostrožnosti da planirane aktivnosti moraju biti takve da izazivaju najmanju moguću promenu u životnoj sredini.
Onda ide načelo očuvanja prirodnih vrednosti, načelo održivog razvoja koje predviđa usklađene interese zaštite životne sredine i interese ekonomskog razvoja, načelo odgovornosti zagađivača i njihovog pravnog sledbenika, a to će posebno biti interesantno kod privatizacija koje slede, jer prilikom promene vlasništva obavezna je procena stanja u životnoj sredini, da nam se ne bi desila situacija koja je bila u Češkoj da država zbog neregulisanih odnosa iz ove oblasti mora da izdvoji 4,5 milijardi dolara da bi rešila ove probleme što je jednogodišnji budžet Republike Srbije.
Načelo – zagađivač plaća naknadu za zagađenje životne sredine – načelo korisnik plaća, gde svako ko koristi prirodna dobra, dužan je da plati realnu cenu za korišćenje prostora, načelo supsidijarne odgovornosti u slučaju nepoznatog zagađivača i prekograničnog zagađenja, posledice otklanjaju državni organi. Načelo primene podsticajnih mera gde vlast na svim nivoima koristi svoje kapacitete za popravljanje stanja same životne sredine, načelo informisanja i učešća javnosti, svako ima pravo da bude obavešten o stanju u životnoj sredini i načelo zaštite prava na zdravu životnu sredinu i pristupa pravosuđu.
Naravno, poštovanje ovih načela, izrada ovih zakona nisu samo dobra volja i odraz stručnosti i savesnog odnosa prema životnoj sredini, već naša obaveza prema međunarodnoj zajednici, jer Srbija i po ovom pitanju može i mora da poštuje svoje obaveze.
Najveći broj zakona koje je potrebno usvojiti u narednom periodu da bi se ličilo na Evropu je upravo iz ove oblasti. Da bi Srbija ušla u EU potrebno je usvojiti oko 80.000 propisa, a od toga je 30% iz zaštite životne sredine. Važno je napomenuti da će ove zakone pratiti i nacionalna strategija održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara, a donose se na period od 10 godina u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Bitna razlika od dosadašnjeg uređenja ove oblasti je da će odgovornost za zaštitu životne sredine ubuduće nositi Vlada Republike Srbije, a ne ministarstvo.
Zakonom o zaštiti životne sredine je predviđena zaštita prirodnih resursa, dakle, zemljišta, vode, ali i strogo kontrolisani uvoz i izvoz i zaštićena vrsta fauna kako se ne bi opet dešavale afere oko izvoza ptica. Nije zanemarena ni zaštita od buke, vibracija i jonizujućeg zračenja i otpada, ali svi ovi problemi će ubrzo biti predmet specijalnih zakona koji će detaljno obraditi sve obe oblasti.
Zakoni predviđaju rigoroznu kontrolu postojećih tehnologija, ali i visoke kriterijume za korišćenje novih tehnologija, da nam se ne bi dešavalo u budućnosti da Srbija postane industrijsko groblje Evrope.
Novina je i uvođenje ekološkog znaka koji će moći da nose proizvodi opšte potrošnje, osim hrane, pića i farmaceutskih proizvoda koji manje zagađuju životnu sredinu pri proizvodnji, plasmanu i potrošnji ili su dobijeni reciklažom otpada.
Naravno da će oni koji budu zloupotrebili ovaj znak morati da plate kaznu do milion dinara ili da odleže u zatvoru 30 dana. Da bi implementacija ovih normi mogla da se prati, planiran je sistem monitoringa na teritoriji cele države koji će paralelno obavljati i država preko ovlašćene organizacije, ali i zagađivači će biti dužni da obezbede finansijska sredstva za ove planove.
Radi efikasnije obrade podataka, formiraće se informativni sistem koji će voditi Agencija za zaštitu životne sredine i integralni katastar zagađivača.
Vlada će biti u obavezi da jednom godišnje podnosi izveštaj Narodnoj skupštini Republike Srbije, a zakon obezbeđuje dostavljanje informacija na zahtev, s tim što će podnosilac snositi troškove dostavljanja informacija.
Od ovoga su izuzete samo informacije od interesa za odbranu zemlje i bezbednost, što je slučaj i sa zemljama EU.
Usvajanjem ovih zakona neće u Srbiji poteći med i mleko. Neodgovornost pojedinaca i firmi, prema životnoj sredini i dalje će postojati, ali se nadamo da će kazne od tri miliona dinara za pravna lica, za privredne prestupe i do milion dinara za prekršaje, kao i kazne do 200.000 dinara ili 30 dana zatvora za preduzetnike i fizička lica, za počinioce zločina protiv prirode, opametiti mnoge.
Zakon o zaštiti životne sredine neće biti samo temelj, već ozidana kuća, a zakoni koji ga prate biće prozori, vrata i nameštaj koji nedostaje. Od građevinskog objekta do udobnog doma rastojanje je veliko, ali najduže putovanje počinje korakom.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa G17 plus će podržati ovaj zakon, i ne samo ovaj zakon, nego i sve buduće koji budu dolazili iz Ministarstva za zaštitu životne sredine, jer nam je stalo da Srbija što pre uđe u EU. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miloje Savić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Dame i gospodo, ovlašćen sam da u ime poslaničke grupe SPS iznesem stav o ovom setu zakona koji je jako značajan za našu zemlju.
Želim prvo da ukažem na preku potrebu da se u Srbiji u oblasti zaštite životne sredine u odnosu na postojeće stanje, a posebno u odnosu na praksu, učini neophodan korak napred, da se obezbedi usklađenost radi čoveka i njegovih potreba i prirode i njenih kapaciteta.
Mislimo da ovi zakoni predstavljaju dobru osnovu da se potrebama za zdravim okruženjem, da i sadašnja i buduća generacija, pomire svoje pravo na životnu sredinu, kao i dobru osnovu za stvaranje integralnog sistema koji će valorizovati prirodne vrednosti Srbije, promeniti odnos prema njima i uspostaviti održivo upravljanje bez monopola, bilo u korišćenju ili odlučivanju.
Zato je nemoguće ne ukazati na odgovornost zbog nepotrebno propuštenog vremena i posledice tog propuštanja koje su rezultirale postojećim stanjem i praksom. Zakoni su posebno prihvatljivi ako se uporede sa ranijim pokušajima i namerama za uređenje ove materije.
Predloženi sistem zasniva se na izbalansiranoj podeli nadležnosti između Vlade, organa autonomne pokrajine i lokalnih samouprava nasuprot koncentraciji ovlašćenja pri ministarstvu ili čak u rukama ministra. Razgraničavaju se upravni i stručni poslovi i obezbeđuje se da stručne institucije istinski budu uključene u sistem zaštite životne sredine, onemogućavaju se voluntarizam i arbitrarnost uprave, tako prepoznatljive u ranijem periodu.
Poseban kvalitet u odnosu na ranije pokušaje predstavlja obezbeđenje učešća javnosti, i to najšire javnosti, u svim fazama planiranja i odlučivanja kroz odgovarajuće zakonom, a ne aktom ministra, ugrađene mehanizme.
Za nas je prihvatljiv i predloženi pravno-tehnički pristup koji je rezultirao predlaganjem četiri zakona. Prvo, zato što se na ovaj način vrši dosledna i komparativna implementacija odgovarajućih direktiva Evropske unije u nacionalno zakonodavstvo, i zato što smo potpuno svesni da je zakon o Zaštiti životne sredine sistemski. Ostala tri zakona ne smatramo tehničkim, niti smatramo da je njihovu materiju trebalo prepustiti da uradi ministar svojim aktom.
Ne smatramo ni zbog potrebe za izgradnjom usklađenog i konzistentnog sistema, ni zbog mogućnosti za čestim i nepotrebnim potrebama, ni zbog potrebe za pravnom sigurnošću, ni zbog dužnosti da se obezbedi odgovarajući uvid i uticaj najšire javnosti u postupku donošenja ove tri vrste akata, a posebno zbog toga što se radi o izuzetno značajnim aktima kojim se omogućuje i obezbeđuje ekološka prevencija, odnosno utvrđivanje i otkrivanje uzroka koji ugrožavaju životnu sredinu na samom izvoru, te saglasno značaju akata o pravu i obavezi Skupštine Republike Srbije, a ne ministra da uredi ovu materiju.
Zato smatramo da ovako koncipiran sistem zaštite čini značajan otklon u odnosu na ranije predlagani i eleminiše mogućnost da se pod vidom potrebe za efikasnošću ili za održivim razvojem upravljanje prirodnim dobrima i vrednostima u sveopštem zalaganju za transparentnošću zapravo skloni od očiju javnosti i koncentriše u rukama pojedinca ili grupe, makar to bili ministar ili ministarstvo i obezbeđujući da se građani i institucije Republike Srbije staraju o svojoj životnoj sredini.
Predloženi koncept naravno ima i svoje nedostatke, a mi ih vidimo pre svega u segmentu ekonomskih instrumenata, odnosno u delu projekcije izvora i visine sredstava koji su prihod budžeta lokalnih samouprava i ocenjujemo da se predlogom neopravdano i nepotrebno vrši koncentracija sredstava u budžetu Republike Srbije.
Sistem zaštite životne sredine se ne može graditi ako građani, bilo kao pojedinci ili kroz institucije lokalne samouprave ne mogu aktivno i efikasno da se staraju o sopstvenom životnom okruženju, ako građanin i lokalna sredina nisu istinski subjekt zaštite svoje sredine. Zato neobezbeđenje adekvatnih ekonomskih instrumenata na lokalnom nivou može postati ozbiljan nedostatak celokupnog koncepta, građanina udaljiti od njegovog prava i potrebe, a prava i obaveze lokalne samouprave u ovoj oblasti učiniti praktično nesprovodivim.
Razumevanje predlagača i spremnost na prihvatanje određenih amandmana ohrabruje i uverava da će u daljem procesu donošenja pojedinačnih zakona biti obezbeđeni novi stabilni izvori i potrebna visina sredstava, kako bi briga i staranje o zdravoj životnoj sredini bile delotvorne uprave tamo gde problemi i nastaju. Ovde posebno mislim na dalju operacionalizaciju načela - korisnik plaća.
Na kraju, posle ovog očekujemo i tražimo nove korake, brze i odlučne, hrabre da raskinu sa stečajnim pozicijama i ustaljenim načinima mišljenja, motivisane potrebom da zaštitimo i unapredimo životnu sredinu Srbije, i zasnovane na plemenitosti misije koja je poverena i nama i predlagaču. U skladu sa iznetim, obaveštavam Skupštinu i predlagača da će poslanička grupa SPS prihvatiti predloge ova četiri zakona u načelu dajući kroz amandmane svoj doprinos u njihovoj izradi.

 Da li još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Da li ministar želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele sve poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Miroljub Marić, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Stanimirović.

Gospođo predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je set zakona iz ekologije, a ja kao čovek koji se godinama bavi medicinom, specijalista za plućne bolesti i kome je izuzetno stalo da nam bude što zdravija životna sredina, želim da izrazim jedan svoj lični optimizam da ćemo posle usvajanja ovog zakona imati mnogo kvalitetniju i zdraviju životnu sredinu.
Stranka G17 plus u svojim predizbornim obećanjima zalagala se za tvrdu regulativu što se tiče ekologije. Mogu da primetim da su i sve druge političke stranke u svojim predizbornim programima imale puna usta ekologije. Možda je to nekako najzgodnija tema za sticanje političkih poena. Međutim, problem nastaje kada se locira, pa kada se napravi program za rešavanje i kada se ne uradi ništa. Nažalost, evo i u lokalu je tako. Dosadašnje lokalne vlasti uvek su mnogo pričale i mnogo obećavale u lokalu, a ništa se značajnije nije dešavalo po pitanju sređivanja situacije što se tiče životne sredine.
Svedoci smo mnogih deponija totalno neregulisanih. Nažalost, od naših šuma, naših rečica, potoka pravimo mini deponije i to već zadire u jednu moralnu crtu našeg naroda. Većina od nas je sa oduševljenjem putovala po Evropi, gledala uređene predele, divili se tome i kada smo se vraćali u našu zemlju svi smo želeli da i naša Srbija izgleda tako.
U neka ranija vremena upoređivali smo sebe sa okolinom, upoređivali sa komšijama, pa smo znali da budemo arogantni i da kažemo da smo bolji od Bugara, bolji od Rumuna, pa smo se dičili da smo bolji i od Albanaca sa Kosova. Ja sam učesnik rata na Kosovu i verujte da na momente ova naša okolina umnogome podseća upravo na Kosovo koje je u toku rata i pre rata bilo jedno veliko đubrište upravo zbog necivilizacijskog ponašanja stanovništva. Izvinjavam se ako se neko nađe povređen.
Želeo bih da pređem konkretno na zakone koji su u proceduri i opet da kažem da izražavam lični optimizam da će ovi zakoni doprineti, kao i zakoni iz Ministarstva zdravlja, a svedoci smo da smo skoro usvojili Zakon o sanitarnom nadzoru, usvojili smo Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, tako da u jednom setu sa ekološkim zakonima imamo šansu da ne samo na rečima nego jednom akcijom delujemo preventivno na očuvanje zdravlja i životne sredine.
Pred nama su četiri zakona, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine i Zakon o zaštiti životne sredine.
Ovi zakoni se uzajamno dopunjuju. Želeo bih da apelujem na poslanike da budemo jedinstveni i da podržimo ovaj zakon, bez obzira što čujemo neke tonove, kritičke tonove. Svaka čast ljudima koji se mnogo intenzivnije i detaljnije bave ovom problematikom, ali moramo da krenemo svi zajedno da jednostavno popravljamo ono što nije dobro i da ne budemo prestrogi u oceni predloga zakona, nego jednostavno da svi budemo na jednom frontu, da zajednički, pomoću zakona, idemo u realizaciju onoga što zakon predviđa.
Složenost, kompleksnost i međuzavisnost pojava i procesa u životnoj sredini zahteva integralni pristup za normativno uređenje ove oblasti. Donošenje Zakona o zaštiti životne sredine nameće za potrebu da se usvoje uniformni propisi na nivou cele Srbije, kao i usklađivanje sa međunarodnim zakonodavstvom i institucionalnom organizovanošću.
Cilj zakona je, normalno, i usklađivanje kriterijuma zaštite životne sredine sa Evropskom unijom. Zaštita životne sredine planira se bez sputavanja razvoja naše zemlje, već, naprotiv, podsticanjem i stimulacijom razvoja u novim uslovima privređivanja. Tu bih želeo lako da kritikujem. Ne želimo da se vraćamo unazad i ne želimo da kopamo po našoj istoriji, da pričamo šta to ne valja, nego jednostavno da krenemo u rešavanje problema.
Međutim, želim da naglasim da je neka ta naša planirana dogovorna ekonomija mnogo široko gledala kroz prste određenim zagađivačima životne sredine, pa se onda išlo logikom - daj, nećemo da kažnjavamo toga i toga što je životnu sredinu zagadio, nego ćemo jednostavno da ga pustimo da preživi, a ovo ćemo, kako je koleginica Čomić rekla, da malo razvodnimo, da razblažimo pa ćemo dalje da guramo.
Međutim, ne smemo više tako da radimo. Moraćemo nove privrednike, nove preduzetnike i tim procesom privatizacije da nateramo ljude koji stvaraju profit da obavezno određena sredstva moraju da planiraju za zaštitu životne sredine i da obavezno ono što upropaste, i ono što pokvare moraju da poprave.
Zakon o zaštiti životne sredine određuje subjekte sistema zaštite životne sredine i njihove obaveze. Dobro je tu što zakon predviđa i određene obaveze lokalne samouprave, a normalno i sredstva za rad tih organa lokalne samouprave.
Zakon utvrđuje precizno načela zaštite životne sredine, kojih svi subjekti treba da se pridržavaju. Posebno poglavlje reguliše upravljanje prirodnim vrednostima, planiranje korišćenja i zaštitu prirodnih vrednosti.
Zatim zakon precizira mere i uslove zaštite životne sredine, preventivno delovanje, standarde i sistem upravlja zaštite životnom sredinom.
U sklopu svih radnji koje Zakona o zaštiti životne sredine predviđa, veoma je značajno praćenje stanja životne sredine, kroz monitoring, informisanje i učešće javnosti. Svedoci smo i toga tj. negativnih trendova od ranije, iz ranije naše prošlosti, da su pojedini opasni incidenti i zagađivači bili na momente prikrivani.
Da bi se obezbedila realizacija ovog zakona predviđeni su i ekonomski instrumenti. To je finansiranje zaštite životne sredine. To uopšte nije beznačajno. Naprotiv, i ovo finansiranje dešavaće se kroz razne naknade koje zakon predviđa da se propišu od strane subjekata zaštite životne sredine, zatim predviđena su i sredstva iz budžeta Vlade Republike Srbije, normalno kroz Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine.
Dalje, predviđene su međunarodne finansijske pomoći, i na kraju predviđena su i sredstva Fonda za zaštitu životne sredine.
Zakon o zaštiti životne sredine predviđa odgovornost za zagađivanje životne sredine, zatim inspekcijski nadzor preko inspektora i određuje ovlašćenja inspektora prema prekršiocima. Predviđene su i kazne u vidu privrednih prestupa i prekršaja za nepoštovanje odredaba ovog zakona.
Zadovoljenjem potreba sadašnje generacije ne smemo ugroziti pravo budućim generacijama na zaštitu životne sredine, na istom, a svi se nadamo i na višem nivou.
Poslanička grupa G17 plus glasaće za ovaj zakon i opet ponavljam jedan optimizam da ova vlada i naša ministarstva misle i žele ozbiljno da rešavaju probleme stanovništva i normalno misle o zdravlju stanovništva Srbije. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Milan Stanimirović, a neka se pripremi Vladan Vučićević.