Narodni poslanik Meho Omerović.

 Ovaj amandman treba prihvatiti. Priča koju ovde vodimo i rasprava o Drugom svetskom ratu je priča o svima nama ovde prisutnima u sali i priča o naši potomcima i, nažalost, najčešće priča o žrtvama svih koji su bili na ovaj ili onaj način učesnici tog Drugog svetskog rata.
Moja priča je interesantna i slična priči mnogih. Moj deda je bio nosilac Partizanske spomenice 1941. godine. Ubili su ga četnici 13. februara 1942. godine, o čemu postoji i pisani trag Pavla Đurišića, o čemu vas je direktno juče upoznao kolega Vučelić, čitajući izveštaj Pavla Đurišića o tome šta je uradio i kako je postupio po naredbi vrhovne komande.
Ako je predlagaču zaista i do istorijskog pomirenja, što ne sumnjam, što se mene lično tiče, istorijsko pomirenje je nastupilo u onom času kada sam, unuk nosioca Partizanske spomenice 1941. godine, u ovoj istoj sali, zajedno sa svima vama ovde prisutnima, glasao da potpredsednik Skupštine Republike Srbije bude unuk Draže Mihailovića, uvaženi i cenjeni kolega Vojislav Mihailović. Sporan je status ravnogorske spomenice, jer je analogija spornog statusa ravnogorskih boraca.
Naime, u člana 2. stav 2. Predloga zakona predlagač kaže: " Ustanovljava se “Ravnogorska spomenica 1941” na koju imaju pravo lica koja su od 17. aprila 1941. godine do 31. decembra 1941. godine stupila u odredbe Ravnogorskog pokreta, odnosno Jugoslovenske vojske u otadžbini. Njeni nosioci se u svemu izjednačavaju sa nosiocima Partizanske spomenice 1941. godine."
Znate, ovaj izraz "stupili" me podseća na ono kada u nekim biografijama čitate kako je neko bio na pravnom fakultetu. Da li su se ovi koji su "stupili" u redove Ravnogorskog pokreta, odnosno Jugoslovenske vojske u otadžbini zaista borili protiv okupatora, da li su pravili zločine, to iz Predloga ovog zakona ovde ne vidimo.
Da bih počeo ilustraciju saradnje sa okupatorom i stvarnih namera i ciljeva Ravnogorskog pokreta, dozvolite mi da pročitam instrukciju Draže Mihailovića, koju je uputio komandantima četničkih odreda Jugoslovenske vojske u Crnoj Gori i komandantu Limskih četničkih odreda Jugoslovenske vojske.
"Komanda četničkog odreda Jugoslovenske vojske, strogo poverljivo 370, 20. decembar 1941. godine. Ciljevi naših ravnogorskih odreda jesu: 1. borba za slobodu celokupnog našeg naroda, pod skriptom njegovog veličanstva kralja Petra II; 2. stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu, u granicama Srbije, Crne Gore, BiH, Srema, Banata i Bačke; 3. čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata; 4. stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke, čišćenjem Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog življa; 5. u krajevima očišćenim od narodnih manjina i nenacionalnih elemenata izvršiti naseljavanje Crnogorcima (u obzir dolaze siromašne, nacionalne, ispravne i poštene porodice); 6. sa komunistima – partizanima ne može biti nikakve saradnje, jer se oni bore protiv dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije, što nikada ne sme da bude naš cilj, jer smo mi jedno i isključivo samo vojnici i borci za kralja, otadžbinu i slobodan narod. Da živi Njegovo veličanstvo kralj Petar II i da živi ceo naš narod. U potpisu, komandant, đeneralštabni đeneral Dragoljub M. Mihailović."

Reč ima narodni poslanik Miša Petronijević, pa potom narodni poslanik Rajko Baralić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, sa predlogom da se taj član briše, iz više razloga.
Prvo, predložena izmena i dopuna tog zakona u članu 3. izjednačava prava nosioca Partizanske spomenice 1941. i Ravnogorske spomenice 41. Dakle, u prethodnom članu se ustanovljava, u ovom članu se izjednačavaju ta prava.
Želim da podsetim, Zakon o pravima boraca, vojnih invalida i članova porodice, srpski zakon, da tako kažem, jeste socijalni zakon i govori o uslovima pod kojima se mogu koristiti prava boraca. Zakon o osnovama pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, koji je donet na saveznom nivou, a primenjuje se u Srbiji, govori o pravima boraca.
Iz tog razloga i prava boraca spadaju u socijalna prava, iz prava boraca proističu uslovi, a i jedan i drugi zakon proističu iz prava borca koja proističu iz učešća u borbi protiv okupatora. Nosioci Partizanske spomenice 1941. godine su oni koji su se borili protiv okupatora, da bi neko imao ravnogorsku spomenicu mora prvo da se utvrdi istorijski da su se borili protiv okupatora.
Treći put ponavljam, navedeno je u obrazloženju kao dokaz osam velikih okupatorskih ofanziva, tražim da se navede koje su to borbe bile, zato što, ponavljam, za nas dileme nema. Istorijska istina je utvrđena. Onaj ko je dovodi u pitanje može da vrši ispravku na način kako to dolikuje, istoričari to da rade, instituti za istoriju, istorijska odeljenja Akademije nauka, pa neka oni pogledaju da li to nije tačno.
Ako nije tačno, šta je tačno, pa tek onda mogu da dođu na red socijalni zakoni. Ovo kažem iz razloga, jer se ovde vidi suština. Suština je da se izjednače dva pokreta, narodnooslobodilački pokret i ravnogorski pokret. Skupština to može da uradi na silu, brojem glasova, ali to neće biti istorijski potkovano, neće biti istorijska istina, a to znači da će i Skupština jednog dana doći pred sud istorije. Nikoga nismo provocirali i tražili smo samo dokaze i ništa više.
Upozorili smo, neće ovaj zakon, ova izmena zakona, neće zatvoriti vrata mržnji i podeli u Srbiji. Naprotiv, otvoriće ih. Mi nemamo s tim nikakve veze. Mi ovo tražili nismo, ovu raspravu tražili nismo, ovaj zakon tražili nismo. Ovaj zakon će samo da otvori nove mržnje, nove podele koje Srbiji nisu potrebne, a Srbija je umorna od podela.
Izdeliše nas na demokrate i antidemokrate, na evropski orijentisane i antievropski orijentisane, na to da li su vojnici na Topčideru ubijeni ili nisu ubijeni. Svaki dan toliko podela ima da ih treba zatvarati, a ne otvarati. Ovim se otvaraju te podele. Nema potrebe mene niko da miri ni sa kim, ni sa kim u svađi nisam, u sukobu nisam, a one od pre 60 godina pomiriti ne možemo.
Ono što možemo, to je da donosimo zakone u interesu građana i da poštujemo istoriju. Ako je neko dovodi u pitanje, postoji način kako se istorijske činjenice mogu ponovo uzeti u obzir, pretresati i ispravljati. Ovako se samo revidira istorija, ovako se samo stvaraju nove mržnje, nove podele, a mi smo protiv toga, striktno poštujemo deklaraciju Skupštine Srbije iz 1998. godine, a koju smo jednoglasno usvojili u Skupštini Srbije, da sve podele ostavljamo istoriji, okrećemo se jedinstvu, okrećemo se budućnosti Srbije. Iz tih razloga smo tražili da se ovaj član briše. Hvala lepo.

Zahvaljujem se gospodinu Petronijeviću. Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić. Inače, uveren sam da se istorijske činjenice ne mogu promeniti, a zakoni se menjaju. Kako se promeni skupštinska većina, tako se zakoni menjaju i odlikovanja će da stoje kući. Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovane dame i gospodo predlagači ovog zakona, narodni poslanici dr Žarko Obradović i Milisav Petronijević podneli su amandman da se član 3. briše i argumentaciju koja nam daje za pravo da verujemo da može dobiti i vašu podršku.
Želeo bih da kažem, kao i malopre, nisu svi četnici bili isti i koristim priliku da ovom prilikom istaknem kapetana Dragića Markovića, komandanta Takovske čete jurišnog bataljona Prvog ravnogorskog korpusa. U zoni odgovornosti njegove jedinice nikada nije stradao nijedan srpski rodoljub. Toliko o istini. Dakle, sa punim imenom i prezimenom, nažalost, on je jedna od žrtava onoga što se zove suđenje po ubrzanom postupku. Nikada nećete čuti da govorim nešto što nema pokriće, zato što u takovsko-rudničkom kraju znaju kako se časno držao ovaj časni kraljev četnički oficir.
O tome želim da kažem, zbog mnogih ljudi koji su zahvaljujući njemu sačekali Drugi svetski rat živi, ali kapetan Dragić Marković samo je jedan od časnih izuzetaka. Za ovu priliku želim da samo pomenem dva dokumenta. Jedan je pismo šefa vojne misije Jugoslovenske izbegličke vlade u Italiji, 4. novembra 1944. godine, britanskom pukovniku Triblogu o problemima i teškoćama i o stupanju vojnih lica u narodnooslobodilačku vojsku, a potpisao je đeneralštabni pukovnik Živan I. Knežević.
Samo jedna kratka rečenica, a radi se o novembru 1944. godine, kada je rat bio sasvim pri kraju: "Uzimam slobodu, gospodine pukovniče, da izložim svoj lični pogled na budući rad đenerala Mihailovića. Mislim da Draža i vojska treba bezuslovno da ostanu po planinama, kao i do sada, da se ne biju u protiv Rusa i saveznika, ali da partizane uništavaju do poslednjeg". Nemam komentar. Nadam se da nemate ni vi.
Godine 1942. pukovnik Draža Mihailović napisao je pismo obaveštajnom bugarskom majoru Flanen Andonovu: “Kao što je poznato, slavna bugarska vojska, čije okupacione trupe učestvuju u Drugom svetskom ratu i u Srbiji, i na čije držanje nemam primedbe…” neću da čitam dalje. Pitam sve narodne poslanike iz okoline Bojnika i iz nekih drugih mesta, postoji li stravičniji zločin od onog koji su bugarski fašisti napravili u Bojniku. Kako je moguće, poštovana gospodo, da postoje ovakva dokumenta, da postoje činjenice, i da postoje žrtve, i nalogodavci i saučesništvo, i da pri tom o tome ovde govorimo na sasvim drugačiji način.
Iz tog i mnogih drugih razloga sam potpuno ubeđen da ovo što ste pokušali da učinite i što doživljavam kao akt i pravnog i istorijskog nasilja, iako legitimno, jer potiče na zakonom zasnovan način, kako ste predložili zakon, smatram da ne doprinosi ničem, da komplikuje situaciju i da prosto svako od nas tera da čini ono što mora u ovakvim okolnostima.
Želim da kažem sasvim na kraju, nije istina, jer narodnooslobodilačka vojska je 1944. godine brojala 800.000 ljudi, nije istina da je nju činilo 800.000 komunista. Nju je činio narod i oko 49.000 komunista 1944. godine, a to je važno da se zna i da se razume, i da o tome govorimo onako kako dolikuje. Želim još nešto da kažem, nijedan veliki istorijski proces ni preokret nije moguć dok mladi ljudi, dok mladost jedne države i jedne nacije, ili zbog velike ideje i velike propagande, ne podrži jedan takav proces. Imali ste takvo iskustvo i nedavno, ali konotacija je sasvim drugačija. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 13. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovane kolege narodni poslanici, u ime Socijalističke partije Srbije podneo sam amandman na član 13. zakona koji govori o Ravnogorskoj spomenici 1941. godine i predložio sam da se ovaj član zakona briše iz razloga što nema pravnog, istorijskog i bilo kog drugog osnova, sem političkih potreba jedne poslaničke grupe, da se ustanovi nešto što je istorija već osudila.
Ovo govorim ne slučajno. Proteklih dana smo bili bukvalno, od strane jako mnogo ljudi iz cele Srbije, obasuti obiljem dokumenata koji su govorili o svemu onome što se zbivalo u toku Drugog svetskog rata na prostorima bivše SFRJ, tadašnje Kraljevine Jugoslavije.
U obilju tih dokumenata crno na belo se vidi da Ravnogorski pokret, Kraljevska vojska u otadžbini nije u toku Drugog svetskog vodila borbu protiv Nemaca i Italijana, nije se borila protiv okupatora naše zemlje. Njen jedini i glavni cilj je bio borba protiv partizana, borba protiv komunista, kako su ih oni zvali, uspostavljanje monarhije.
Naravno da ovaj zakon nije ni pravno moguć, jer da bi bio pravno moguć potrebno je obnoviti sudski proces koji se završio 1946. godine, kada se sudilo generalu Draži Mihailoviću, i na osnovu obnovljenog sudskog procesa izvršiti druge pravne radnje, ali predlagača to ne interesuje.
Mi smo ljubaznošću velikog broja ljudi dobili sijaset dokumenata koja govore o tome da Ravnogorski pokret nije bio antifašistički pokret i da se nije borio protiv fašista. Pomenuću i pismo koje smo dobili od Sekcije boraca 29. hercegovačke udarne divizije Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Kasnije ću pomenuti njihove podatke.
Zatim, podatke smo dobili od Društva za istinu o antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji. Ali, kako je to izgledalo i kako je izgledala borba četnika pomenuću i primer užičkog kraja. Ljubaznošću gospodina Bosnić Milovana juče smo dobili jednu knjigu od Gojka Škare, publiciste, koja nosi naslov "Istina je u imenima", stradali u Užičkom okrugu u II svetskom ratu. Cela knjiga, sem predgovora, jeste suvi prikaz činjenica, svega onoga što se desilo u toku II svetskog rata na prostorima tog kraja, pa ću vam pročitati kako je izgledala ta nazoviantifašistička borba od strane četničkih jedinica.
U toku 1941. godine Srpska žandarmerija i Nedićevci, pošto su i oni deo tog korpusa, streljali su ukupno 746 ljudi. Ovde je reč o licima koja su streljana od strane četnika, zarobljeni partizani koje su četnici predali Nemcima i lica koja su stradala od četničkih odmetničkih grupa posle oslobođenja užičkog kraja. U celom tom kraju u periodu od 1941. do 1950, jer su se neke otpadničke grupe zadržale i do tada, ubijeno je 1.974 lica. To je bio antifašistički doprinos tih jedinica borbi koja se vodila.
Moram reći da je nažalost istorija surova i ovaj zakon tu ne može ništa promeniti, sem političkih poena, jeftinih političkih poena, jer sve što se radi na račun istorije je jeftino i kratkotrajno. Predlagač neće dobiti ništa.
Šteta je što skupštinska govornica danas nije puna, jer očigledno druge političke stranke izbegavaju raspravu o ovoj važnoj temi. Izbegavaju, kako one stranke koje su pristalice ili pod ideologijom četništva dobijale glasove partizana, tako i one druge koje se deklarišu kao demokratske, a podržavaju raspravu i glasaće sigurno o zakonu kojim se veliča jedan kolaboracionistički pokret u toku Drugog svetskog rata.
Ima obilje podataka koji govore da su četnici u toku Drugog svetskog rata izbegavali borbu, sarađivali sa Nemcima, sarađivali sa Italijanima i glavni cilj im je bila borba protiv partizana, odnosno komunista.
Iz tog razloga mi smo predložili da se ovaj član zakona, koji govori o Ravnogorskoj spomenici 1941. godine, briše jer nema osnova za tako nešto. Da bi neko dobio spomenicu 1941. godine mogao je da je hteo da se uključi u borbu, a dobitnici Partizanske spomenice su oni ljudi koji su se borili od 1941. do 1945. godine, i to neprekidno. Čak ni apeli kralja Petra da se te jedinice Kraljevske vojske uključe u jedinice NOP-a nisu za neke ljude urodili plodom.
Malo se zna, ali ću pomenuti jer to su istorijski podaci, oko 70% pripadnika tih jedinica su se na poziv kralja Petra uključili u jedinice NOP-a i svi su dobili prava kao i drugi borci NOP-a. Stoga smatram da nije bilo osnova za ovaj predlog zakona, za ovaj član zakona i u ime SPS-a, zajedno sa kolegom Petronijevićem, predložio sam da se ovaj član briše.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS amandman na predloženi tekst zakona podneli su narodni poslanici dr Žarko Obradović i gospodin Milisav Petronijević.
Smatram da je argumentacija koju su ponudili dovoljna da amandman bude prihvaćen. Želim da kažem da sam začuđen strukturom koalicije koja podržava ovaj predloženi tekst zakona, koja je obezbedila kvorum. Ovde se praktično spojilo gotovo nespojivo. Neki su, da bi dali pristanak na to, dobili različite garancije, neki su dobili razna nameštenja, pa želim da pitam – kako i pod kojim okolnostima je gospodin Mojović, suprug Gorice Mojović, izabran pre neki dan za glavnog urednika "Službenog glasnika Republike Srbije"? To je republička ustanova i tamo većinska koalicija drži vlast.
Imam razne odgovore na različita pitanja, trgujete, šurujete, nameštate. Morate da se opredelite, gospodo. Jednom uzmete kvorum od ovih, jednom uzmete od onih. Opredelite se sa kim radite ono što radite.
Ako ste na naše usluge gadljivi, recite, ništa nije sporno. Samo recite jasno da vas razumeju građani Srbije i svako od nas ovde. Različito intoniranim saopštenjima juče ste napravili čitav niz grešaka. Slali ste neke ljude da se vrate u mesto rođenja. Podsećam vas da su ministar policije, šef BIA-e i glavni inspektor MUP-a Srbije takođe rođeni u Crnoj Gori, a i mnogi drugi – "ko se mača laća, od njega može da pogine".
Mi želimo da znamo u čemu učestvujemo, šta podržavamo, šta je vaša koncepcija, šta je platforma, šta su vam mere ekonomske politike, koje zakone ćemo imati? Mi želimo da nam ne skidate sa dnevnog reda svaki dan po deset zakona. Po treći put ćete skinuti zakon o poštanskim uslugama i mnoge druge.
Želimo da radimo jasno i konzistentno, da znamo šta je pred nama, da nam ne liči Skupština na sastanak mesne zajednice i da danas znamo u narednih tri meseca o kojim zakonima razgovaramo.
Molimo vas da nam u tome pomognete zato što to očekuju od nas građani Srbije. Zato vas molimo da povučete ovaj zakon iz procedure dok još ima vremena. Dokazivaćemo na raznim nivoima neke druge vlasti da je on pravno nemoguć, niti će po ovom zakonu iko ostvariti ijedno pravo koje ste mu garantovali onim što ste napisali u predlogu teksta.
Zato, ima vremena, predlagač treba da ustane i neka kaže – povlačim zakon iz procedure. To još može, to mu obezbeđuje Poslovnik Skupštine, jer zakon nije predložen zbog toga, zakon je trebalo da proveri nešto drugo, da pokuša da obezbedi nešto drugo. Vodite računa, mala je Srbija, ali je veliko i duboko istorijsko pamćenje.