Zahvaljujem se narodnom poslaniku Hranetu Periću. Reč ima narodni poslanik dr Žarko Obradović, pa potom narodni poslanik Bojan Kekić.

Hvala, gospodine predsedavajući. Poštovane kolege narodni poslanici, zajedno sa kolegom Petronijevićem u ime SPS predložio sam da se briše ovaj član zakona jer je reč o jednom vrlo važnom članu zakona koji na mala vrata pokušava da amnestira sve one zločine, samim tim i zločince, koji su počinjeni u toku Drugog svetskog rata od strane pripadnika NOP-a. Govorim o pripadnicima NOP-a u koji su bili uključeni i pripadnici Ravnogorskog pokreta koji su prihvatili apel Kralja Petra Karađorđevića septembra 1944. godine, koji su pristali da se bore u NOP protiv fašista, odnosno protiv Nemaca, Italijana.
Zanimljivo je da se predlaže da prava koja proističu iz učešća u toku Drugog svetskog rata imaju svi bez obzira na pravosnažne sudske odluke, odnosno sudske presude kojima je utvrđeno da su počinjeni zločini. Ovo govori o nameri predlagača da sve ono loše što su radili i pojedinci, da postane deo neke opšte, pozitivne priče.
Zanimljivo je, i to treba reći, da se na poziv Kralja Petra Karađorđevića septembra 1944. godine veliki broj pripadnika Kraljevske vojske uključio u jedinice NOP Jugoslavije i učestvovao u daljim borbama za oslobođenje Jugoslavije. Ali, tačno je i da je tada, ili posle Drugog svetskog rata, otkriveno da su neki od njih činili i zločine. Ovaj član zakona želi te zločine da sakrije, a zločince da amnestira.
Iz dokumenata koje smo dobili spremajući se za ovu tačku dnevnog reda vrlo se jasno može videti šta su pojedini pripadnici tih jedinica radili, odnosno šta su pojedini pokreti radili. Primera radi, u depeši 1943. godine komandant tih jedinica Draža Mihailović naređuje svojim jedinicama - ne ustručavati se od napada komunistima u leđa, čak kada oni napadaju okupatorske garnizone da bi ih sprečili da dođu do oružja.
Ili u izveštaju od januara 1944. godine Cvetić, pominjani četnički komandant, obaveštava Dražu Mihailovića da su zarobili 16 partizana i zaklali ih bez prekog suda.
Pomenuću ovde, kao primer onih zločina koji se žele amnestirati ovim članom i ovim zakonom, izveštaj Treće brigade, tzv. Gorske garde, o događajima koji su se desili u Šumadiji 1944. godine.
Vrlo taksativno: "Utorak, 11. april 1944. godine, selo Dubona – streljano šest lica komunističkih jataka i zapaljene dve kuće komunističkih jataka; 12. april – danas su streljani komunistički jataci; 13. april, Dubona, Vlaška – streljana četiri komunistička jataka; 15. april, Dubona – likvidiran Tihomir Avramović, komunistički jatak, koji je ranije bio aktivan komunista; 2. maj – zapaljena kuća Vitomira Savića iz Dubone, zato što mu se sin Milisav nije hteo odazvati pozivu za vežbu, već je pobegao u komuniste; uhvaćen je partizan Milutin Marić, biće likvidiran; 22. jun 1944. godine, Mali Požarevac - streljano 12 lica koji su bili sumnjivi kao komunisti, streljanje je izvršila jurišna brigada; 26. jun 1944. godine – streljana trojica uhvaćenih komunista ili pokolj u partizanskom selu Drugovcu”, gde se kaže da su komunisti pobijeni, njih oko 150, a jedna manja grupa je pobegla u pravcu sela tog i tog.
Naime, sami četnici su govorili o zločinima koje su činili. To je samo jedan mali deo počinjenih zločina. Predlagač ovim zakonom i ovim članom pokušava da to amnestira. Moram pomenuti i nešto što se desilo novembra 1941. godine, kada su četnici predali Nemcima u Valjevu 365 zarobljenih partizanskih boraca i ti borci su bili streljani. Samo po sebi to najbolje oslikava karakter tog pokreta.
Ima sijaset dokaza, nažalost, o onome što se zbivalo na prostorima naše zemlje 1941. godine i zločinima koje su činili četnici. Ovaj član zakona želi te zločine da amnestira i da izjednači u pravima sve one ljude, časne ljude, koji su se borili za slobodu svoje zemlje i koji su poginuli, pa prava, na osnovu toga, uzimaju članovi njihovih porodica, i one druge koje su činili zločine, a želeli bi da i članovi njihovih porodica ta prava uživaju, što je nemoralno. Iz tog razloga mi, poslanici SPS, predložili smo da se ovaj član briše.

Reč ima narodni poslanik Bojan Kekić, a potom narodni poslanik Rajko Baralić.

Poštovane kolege poslanici, nisam bio u prilici da prisustvujem juče popodne sednici i početku današnje sednice. Nemojte da misliti da neću pričati o amandmanu.
Danas je bilo zasedanje SO Požarevac, na kome je trebalo da se konstituišu organi. Već tri meseca SO Požarevac ne funkcioniše iz jednog prostog razloga – što poslanička grupa G17 plus nije dala potrebnu većinu, odnosno nije podržala predlog predsednika Skupštine iz DSS Slavoljuba Matića, tako da smo došli u situaciju da budu pata karta, odnosno 34:34 i da, iz tog razloga, danas poslanik Slavoljub Matić podnese ostavku.
Ta celokupna politička slika koja se ogleda u Požarevcu, gde su socijalisti dobili ubedljivom većinom gradonačelnika i imaju naviše odbornika, došli smo u situaciju da lokalna vlast ne funkcioniše, baš zato što i politička scena Srbije, odnosno politički milje političkih stranaka nije dosledan u svojim principijelnim stavovima.
Ovaj zakon ne bi ni bio na dnevnom redu, jer nemamo mišljenje Vlade Republike Srbije, nemamo ni mišljenje zvaničnih odbora, ali smo u situaciji da se već dva-tri dana raspravlja o ovom zakonu koji predstavlja, pre svega, jednu nasilnu politiku da se on nekako izglasa, pozivajući se, pre svega, na određene rokove.
Ne znam ko nam je postavio rok da to bude do 1. januara 2005. godine, zato što se 2005. godine proslavlja 60 godina pobede nad fašizmom. Uspeli su predlagači raznim trgovinama da obezbede većinu da se izglasa dnevni red i verovatno će u nekoj budućoj trgovini uspeti da ovaj zakon izglasaju.
SPS je isključivo protiv ovog zakona, iz jednog osnovnog razloga – što predstavlja prekrajanje, pre svega, istorije, što je zakon tako na brzinu, bez ikakvih razgovora, bez Vlade Republike Srbije, bez okruglih stolova, bez istoričara, pre svega SANU, došao na ovu raspravu i dozvolio da poslanici sa svojom argumentacijom izlaze i govore.
Kršenje, pre svega, načela zakonitosti i svega ostalog, to je da u članu 15. Predloga zakona, koji se odnosi na član 35, žele da izjednače sve pripadnike NOR-a, bez obzira na pravosnažnu presudu. Ovaj zakon bi trebalo da ukine celokupni pravni poredak koji je nastao posle 1945-1946. godine. Znači, suština je da i ona lica koja su vršila ratne zločine, bez obzira na kojoj su strani, ako su bili na nekoj strani, da budu amnestirana, kao što je rekao kolega Obradović.
Smatram da su se i poslanici – predlagači uverili da ovaj zakon ima niz manjkavosti, da nije dobro pripremljen. Povlačenje ovog zakona bi sigurno doprinelo ne da samo ova institucija bude stabilna, nego i sve ostale institucije u lokalnim sredinama. Svi ovi politički dogovori između pojedinih političkih partija preslikavaju se na naš politički nivo.
Evo, SPS, koja se uvek zalagala za formiranje institucija, izgleda da će morati u Požarevcu da uđe u koaliciju sa SPO samo zarad određenih činjenica – što se većina u Narodnoj skupštini nije poštovala kao koalicija u lokalnoj sredini.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić. Gospodin Bojan Kekić ima brigu kako će sledeće godine na Ravnoj gori, umesto 13. maja, 9. maja biti uzvikivane antifašističke parole.

Glasaću za ovaj zakon ako Vuk Drašković 9. maja ode na Ravnu goru. Nije smeo ni ove godine, naređeno mu je da ne dođe.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 15. su podneli, u ime SPS, dr Žarko Obradović i gospodin Milisav Petronijević. Sve što smo danas ovde govorili, jasni su argumenti i idu u prilog tome da zakon ili treba da bude povučen ili da ne može biti usvojen ako postoji elementarna logika. Pošto postoji neprincipijelna politička i koaliciona logika, onda to možda i hoće biti moguće.

Da podsetimo građane Srbije kako je započela ova sednica. Tako što su kvorum za početak sednice dali narodni poslanici, kolege iz poslaničke grupe DS. Kako treba da bude izglasana? Tako što će za zakon glasati kolege poslanici iz SRS. Uz to, naravno, imamo licemerni stav Vlade Republike Srbije, koja ne zna o čemu se ovde radi i nije se eksplicite izjasnila o predloženom tekstu zakona.

Kad se malo bolje pogleda o čemu se ovde radi, onda se vidi da je zakon u proceduri kao plod različitih spekulacija, političkih kalkulacija i ucena. Samo podsećam, da bi se o ovom zakonu glasalo, u sali mora da bude 126. Pokušajte pažljivo da ih prebrojite danas, pokušajte da ih pažljivo prebrojite, teško, veoma teško. Nova sednica ne može započeti dok se ne izglasa ovaj zakon. Dobro vodite računa šta radite, nemojte da plašite nikog rešetom, jer možete sebe uplašiti.

Građani Srbije treba da znaju da ovaj zakon, predloženi zakonski tekst, nije proizvod nikakve političke potrebe ove koalicije, već je on proizvod političke potrebe jedne ili dve političke stranke, a ostali su se u ovo ugrađivali na način koji nije principijelan i ne priliči njihovoj političkoj koncepciji ni provenijenciji.

Nismo se mi zalagali da se tekovina anglosaksonskog prava primenjuje na one koji su učestvovali u poslednjem ratu, za to su se zalagali neki drugi, pa po tekovinama tog zakona, svako ko je bio na bilo kojoj državnoj funkciji u ovoj zemlji predmet je interesovanja Karle del Ponte i tzv. Haškog tribunala.

Vi ovim zakonom radite potpuno suprotnu stvar. Postoji li, dame i gospodo, komandna odgovornost za komandanta pokreta, za komandante korpusa, za komandante bataljona, za ravnogorski savet, za ravnogorski odbor, za Dragišu Vasića. Postoji li, dame i gospodo, komandna odgovornost za izbegličku vladu u inostranstvu i za Njegovo veličanstvo preminulog kralja Petra II Karađorđevića. Postoji li komandna odgovornost ili komandna odgovornost postaje aktuelna tek onda kada to odgovara da se obračunate sa vašim političkim protivnicima. Nemate konzistentnu politiku, ne znate šta radite. Naš je posao da objasnimo da ovo što radite ne radite na način koji treba da bude prisutan ovde.

Kod svakog javljanja sam čitao jedan dokument koji je ravnogorski pokret povezivao sa jednom od najcrnjih vojnih organizacija, a koja se tokom Drugog svetskog rata borila u ovoj zemlji. Preda mnom je kratak dokument i potpisao ga je Draža Mihailović, a čini ovlašćenje kapetanu Bogdanoviću za održavanje veze sa komandom ustaške bojne u Gračanici.

"Ovlašćenje za pešadijskog kapetana Bogdanović Dobrivoja, koji se upućuje za mog održača veze sa komandantom bojne u Gračanici poručnikom Abrahumom Kapetanovićem. Ova veza je jedina sa kojom će se do daljeg između potpisanog i poručnika Kapetanovića održavati kontakt i sve dok se ne izmeni na drugi način se neće koristiti ni sa jedne strane. Kapetan Bogdanović (uvažena gospodo) staraće se da naši dobri odnosi sa našom braćom u svakoj prilici budu još samo poboljšani". O čemu mi ovde govorimo?

Staraću se o vremenu, skoro šest minuta. Hvala.

Tako je, gospodine predsedniče. O čemu mi ovde govorimo, o ustaškim bojnama, o bugarskim fašistima, o otvorenoj i jasnoj kolaboraciji, o savezništvu sa svima koji su bili protiv 800.000 boraca za slobodu u ovoj zemlji.

Da li još neko o ovom amandmanu želi reč? Reč ima narodni poslanik Milorad Vučelić. Izvolite.

Poštovani predsedniče, poštovani poslanici, samo da se osvrnemo na komandnu odgovornost, a o čemu je govorio gospodin Baralić i da upoznam javnost sa jednim utemeljenjem današnje aktuelne politike, bar kada je ministar inostranih poslova u pitanju ili neki drugi naši državni organi vlasti, kako su oni pokazivali fleksibilnost i sklonost saradnji sa Antom Pavelićem, i to 15. aprila 1945. godine. Kao što vidite, pravilno uočeno vreme, tačno kada treba, samo 25 dana pre pada fašizma.
Piše Draža Mihailović Anti Paveliću i kaže: “Poštovani gospodine Ranko Brašiću, zahvalan sam za obaveštenja koja ste mi učinili o rezultatu vaših razgovora sa ekselencijom (a to je Pavelić Ante) u cilju vođenja jedne zajedničke borbe protiv partizana. U posebnim aktima koji su vam zajedno sa ovim pismom uručeni sadržane su potrebne odluke u pogledu dovršenja ovih razgovora i zaključenja jednog željenog aranžmana. Meni je želja da se ovim pismom pozabavim isključivo pitanjem učinjenog predloga od strane ekselencije za moju ličnu posetu i direktno uređenje ovog posla, te vas lepo molim da budete ljubazni i da ekselenciju (tj. Ante Pavelića) upoznate sa sadržajem njegovim. U prvom redu vas molim da u moje ime zahvalite ekselenciji, tj. Anti Paveliću”.
A to posle Jasenovca, i posle 600.000 mrtvih, i posle Gradišta, i posle jama, i posle Prebilovaca i posle toga da je Jovan Dučić to znao 1942. godine još u Americi, pišući svoju knjigu Sporna pitanja kraljevine Jugoslavije. Prema tome, on je u SAD znao, Jovan Dučić, koliko je Srba pobijeno i taj broj navodi, i ta knjiga je objavljena ovde u dva izdanja. Jedna je "Verujem u boga i srpstvo" a druga je "Sporna pitanja Kraljevine Jugoslavije" itd. “U to isto vreme (kaže se), saopštavajući sadržinu ovog pisma ekselenciji, molim vas da mu izjavite moje poštovanje i brinem se o njegovoj bezbednosti itd.”
Međutim, tog istog datuma, dakle 15. aprila 1945. godine, još jedno interesantnije pismo upućeno je iz Vrhovne komande četničkog pokreta, pismo Alojziju Stepincu: "Preuzvišenosti, preplavivši Srbiju i druge srpske pokrajine komunistički val od nekog vremena zapljuskuje i one pokrajine koje nastanjuje hrvatski narod. On se sve više širi, a naročito poslednjih dana, preti da preplavi te krajeve onako isto kako je to bio slučaj u minuloj godini sa srpskim krajevima. Prilikom prve audijencije koji su donosioci ovog pisma učinili, imao sam čast i priliku da obavestim ovo vašu preuzvišenost.
Bez obzira na sve one momente i okolnosti koje bi nas mogle deliti (a to je Jasenovac, Gradiška, jame, pokolj, genocid nad srpskim narodom, Kozara, to je to što ih je moglo deliti, ali ih ne deli), smatram za svoju dužnost (znači, njegova dužnost je da pređe preko tih 800 do 1.000.000 žrtava srpskih, i klanja i pogroma nezapamćenih u Evropi, ravnih inače Aušvicu i po strahotama užasniji) da zamolim i vašu preuzvišenost da sav svoj uticaj i sve svoje napore uložite u cilju aktiviziranja svih nacionalnih snaga hrvatskog naroda u borbi protiv boljševizma.
Upućujući vam ovu molbu želim da verujem da će vaša preuzvišenost, idući stopama svojih velikih prethodnika, odgovoriti svim onim istorijskim dužnostima i zadacima koje se pred vašu preuzvišenost postavljaju u današnjim teškim vremenima, jer od pravilnog shvatanja tih dužnosti i zadataka sa strane vaše preuzvišenosti zavisiće i mesto što će ga istorija hrišćanstva, a napose hrvatskog naroda vašoj preuzvišenosti dodeliti".
Kao što vidimo, Draža Mihailović je anticipirao ulogu koju je Alojzije Stepinac dobio. On je beatifikovan, a nakon toga proglašen svecem. Vidimo da je prihvatio savet u borbi protiv boljševizma, savet da od toga zavisi njegova uloga, on je nakon toga to nastavio, a bilo mu je i suđeno zbog toga, ali vidimo koja mu se briga dirljiva i koga treba onda upoređivati kao što piše u obrazloženju, sa ustašama i saradnju sa ustašama, da li nekoga drugoga ili četnički pokret. Hvala.