Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi narodni poslanik Petar Cvetković.

 Kao normalna posledica Beogradskog sporazuma i Ustavne povelje, kojim je omogućena razgradnja vojske i vojno pravosuđe je ostalo na ledu. Vidite, onaj ko je donosio Ustavnu povelju, to je sve lepo predvideo, uklopio je u hronologiju i došlo je vreme da se donese jedan ovakav zakon.
Ovo je moglo da se uradi sa promenom nekoliko zakona, a pre svega Zakona o uređenju sudova, Zakona o sudijama, Zakona o javnom tužilaštvu, Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i Zakona koje tretira pravobranilaštvo.
Predlagač se opredelio na ovaj jedan mini omnibus zakon koji je, praktično, u onom statusnom, organizacionom delu pokušao da uredi one elementarne stvari, kako bi moglo da se organizuje suđenje za ona krivična dela koja su u našem osnovnom krivičnom zakonu određena kao vojna krivična dela.
Osnovna primedba SRS je izražena u nekoliko amandmana, a gde smatramo da je mnogo ispravnije i sa gledišta te vaše Ustavne povelje i tog člana 66. da se prenosi nadležnost sa vojnih na, neko kaže civilne, a ja kažem redovne organe Republike Srbije, a što od suda, što od tužilaštva, a što od ustanova i zavoda za izvršenje krivičnih sankcija.
A da ne trošim vreme na amandmanima, pošto ću to obrazlagati povodom svakog od ovih amandmana, u toj razgradnji vojske, videli ste, svoj vrhunac je nastupio pre nekih mesec dana, kada je formirana posebna državna komisija sa očiglednim zadatkom da se meša u rad vojnih pravosudnih organa.
Nije dobro kada u pravosudne stvari počne da se meša neko sa strane, bio on novinar ili državna komisija, pogotovo onakvog sastava. Pre svega, kad pričam o sastavu, mislim na ono što je nama medijski predstavljeno da je rukovodstvo te državne komisije, onaj advokat što se uvek javlja, kao ptica zloslutnica, uvek kada je nešto ružno, loše, sa svojim pametovanjem i naravno, sa svojim veštacima iz Petog opštinskog suda, gde je i radio kao sudija, to je opštepoznata stvar i tu ne treba tumačiti bog zna šta.
Ko malo zna šta se dešava po pravosuđu, on tačno zna koji advokat je koga angažovao za veštaka kad je bio krivičar u Petom opštinskom sudu. Dakle, tu se sklapa jedna priča tako da to može medijski da prođe, a da se, usput, malo i građani začude i da vojska dođe na ovaj nivo popularnosti koji je, kažu, 30 i nešto posto, sa nekih 70%, u to teško stanje.
Ovim zakonom, praktično, redovni pravosudni organi Republike Srbije primaju ovu nadležnost. Koliko je to dobro rešenje, mislim da niko od nas ne može sa preciznošću da kaže. Ima država gde postoje specijalizovani vojni sudovi, ima i država u kojima za vojna krivična dela sude redovni sudovi, a ima i posebna grupa prekršaja i dela koji nisu tema današnje rasprave.
Potrebno je jedno specijalizovano odeljenje zbog specifičnosti ovih krivičnih dela, jer sudija koji sudi za klevetu, uvredu, laku i tešku telesnu povredu, izazivanje opasnosti itd, ne može da sudi ova krivična dela, jer ne zna specifičnosti vojne službe i elemenata bića tih vrlo specifičnih krivičnih dela.
Mislim da je ovde dobro rešenje i dobro je što je Vlada prihvatila naš amandman kojim smo samo objasnili šta treba da se u ovoj organizaciji primeni iz postojećeg Zakona o uređenju sudova.
To je ta elementarna specijalizacija, kako bi ti postupci bili ujednačeni i kako bi moglo efikasno da se ostvari sudska zaštita.
Za nas nije sporan izbor sudija, tužilaca, ovo što se, neko kaže, preuzima. Naravno, ti ljudi su profesionalci, radili su, verovatno treba da se obnovi taj postupak i verovatno da oni treba da imaju prioritet prilikom izbora, jer su specijalizovani za te poslove.
Ono što donekle može da stvori zabunu kod ovog zakona, a nije toliko vezano za našu organizaciju sudova, već za, pre svega, ono što prati vojsku i što će da prati vojsku. Juče smo čuli da Nebojša Čović kaže - nemojte da povlačite vojsku sa te linije tamo, a Vrhovni savet odbrane hoće da povuče vojsku. Zamislite, jedan Nebojša Čović je reterirao, onaj koji do 17. marta nije znao da kaže "teroristi", nego kaže "ekstremisti". On je promenio mišljenje.
Plašim se da se i ova dobra namera ne uklapa u nešto što je podla namera, a to je erozija, degradacija i dalje onesposobljavanje naše vojske. Moram da vam kažem, kada vojni nadležni organi prijave neko krivično delo, pa dok dođu do tužioca u posebnom odeljenju itd, da na toj relaciji nismo ovim zakonom pokidali neke prirodne veze koje su postojale, koje su funkcionisale 50 godina.
Ovo shvatite, pre svega, kao jedno upozorenje na šta treba ministar, pošto je on ovlašćen da svojim podzakonskim aktima reši to, da obrati pažnju. Ovaj momenat, sasvim evidentno, nije materija ovog zakona, ali može bitno da utiče na ostvarivanje sudske zaštite kada su u pitanju i ova krivična dela i druge stvari koje su bile u nadležnosti vojnih pravosudnih organa.
Plašim se da ne pomognemo onima koji po svaku cenu žele da omalovaže našu vojsku i u materijalnom, pa zašto ne reći i u moralnom smislu. Omalovažavanje je odavno krenulo, a mislim da je vrhunac onog momenta kada su počele da se promovišu optužnice protiv vojnih lica koja su postupala u skladu sa zakonom, naredbama i na drugi način branili svoju državu i ovaj narod.
Vidite, tu je došlo do te svojevrsne mentalne diverzije, pa oni koji su bombardovali našu zemlju nisu zločinci, optužnice su povučene. Naravno, Batić je napravio dogovor da Vrhovni sud ukine, vrati na ponovno suđenje, a onda je tužilac morao da odustane od optužbi i tako je predmet zatvoren, tako su preko noći od ratnih zločinaca postali veliki prijatelji, jer je nekima bilo neprijatno da se rukuju sa predstavnikom Evropske unije i neke države, a postoji presuda i postoji obaveza organa da sprovode tu presudu.
Znači, čim sleti na aerodrom, odmah u maricu, CZ, pa da raspravimo to pitanje ko je šta radio. Naravno, Batić nikad na to nije bio spreman. On sada nešto priča, on ima svoju temu - Haradinaj, ali mislim da je njegova glavna tema bila Karla del Ponte.
Mora da se obrati pažnja. Pripremite se, oni će da navale i dalje na ovu našu vojsku. To je čitav ovaj sektor nevladinih organizacija, ovi savetnici koji nisu služili vojsku, savetnici za vojna pitanja. Pazite, kod nas se dešavaju stvarno čudne stvari. Čovek kao kapetan ode u penziju, i to invalidsku penziju. Zbog ovih eksperata moram da objasnim - kada čovek ode u invalidsku penziju, onda se smatra da je on izgubio radnu sposobnost. Znači, nesposoban je za posao. Postane savetnik predsednika ne ove naše nego one iznad državne zajednice, zamislite, još i za vojna pitanja.
Znači, vodite računa. Ova ideja koju promovišete ovim zakonom verovatno je jedina, te ne mogu da kažem da je jedina alternativa, jer alternative praktično i nema. Mi ovaj zakon ne donosimo zbog Evropske zajednice, zbog Partnerstva za mir, nego donosimo zbog elementarnog reda u Republici Srbiji.
Republika Srbije neće da se odrekne svoje vojske, kao što je ona druga republika, možda javno ne, ali nekim svojim konkludentnim činjenjima stavila do znanja da im vojska nije potrebna, pa hajde da rasprodaju sve. Zato upozoravam ove koji su bacili oko na vojnu imovinu, pogrešili su, u Srbiji postoji vrlo jaka tradicija poštovanja vojske i uniforme.
Vodite računa da ne prekardašite, jer i za vojna krivična dela postoji nadležnost, a postoji i nadležnost da civili odgovaraju zbog nekih stvari koje su uradili, a u vezi sa oružanim snagama ove naše zemlje.

Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković, neka se pripremi narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo, gospodine ministre, uvažene kolege poslanici, meni je pripala ta čast od nekih poslanika većine, poslanika DSS, da o ovom zakonu kažem neku reč.
Biću veoma kratak, s obzirom da u dosadašnjim diskusijama nije bilo drugačijeg mišljenja niti primedbi na Predlog zakona o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva. Barem za ovom govornicom nije istaknuta primedba sa bilo koje strane, od bilo koje političke grupacije.
Takođe, nije bilo primedbi ni od stručne javnosti, pa stoga možemo bez uvijanja reći da je predlagač zakona ili Ministarstvo pravde za ovaj predlog zakona zaslužilo sve pohvale, bez obzira što je, kao što je i uvaženi kolega Krasić pre mene rekao, ovaj zakon po broju odredbi, odnosno po broju članova jedan mali zakon, a koji je na svoj način deo i predstavlja jedan sistemski zakon.
Takođe je i orijentacija Ministarstva da se preuzimanje nadležnosti izvrši ovakvim zakonom, ne donošenjem većeg broja zakona, pet, šest ili više, upravo ispravna i da je najlakše, odnosno najispravnije i politički i pravno doneti ovakav zakon, te da od sledeće godine, odnosno od 1. januara ili 31. decembra ove godine redovni sudovi postupaju u ovim krivičnim delima koja su do sada bila i nadležnost vojnog zakonodavstva.
Takođe je i jedino moguće i ispravno opredeljenje predlagača, a ja se nadam bez ikakvih dilema i nas u Skupštini, da usvajanjem ovog zakona omogućimo da se pri redovnim sudovima u vojnim odeljenjima sudi za vojna krivična dela. Uslovno rečeno kažem “vojna” krivična dela, jer to su ona dela, kao što znate, o kojima su do sada postupak vodili vojni sudovi.
Rešenja data zakonom su u potpunosti, kao što rekoh, usklađena sa dosadašnjom praksom, odnosno sa pravnim sistemom i u potpunosti su celishodna našem današnjem trenutku.
Upravo bih izazvan diskusijom koju pozdravljam, diskusijom mog prethodnika, ukazao da Predlog zakona i ovaj zakon koji ćemo doneti nikako ne ide za tim da želi na bilo koji način da umanji ugled vojske. Naprotiv, ne da nema nikakve veze, nego donošenje ovog zakona ima upravo za cilj povećanje ugleda i vojske i državnih institucija, kako u Srbiji, takođe i u državnoj zajednici.
Na tom istrajavanju je DSS uvek bila u svojem dosadašnjem ponašanju i programu, a kao što vidimo i ova republička vlada je upravo na tim zadacima, kao što je do sada pravilno i isticala. Stoga, ne treba mnogo gubiti vreme oko usvajanja ovog zakona. Rešenja su poznata i poslanicima i građanima, rešenja su ona koja su, kao što rekoh, jedino moguća i u skladu sa pravnom naukom, pravnom praksom i pravnim sistemom države Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora. Stoga u svakom slučaju treba podržati donošenje ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, moram da kažem da sam zabrinut ovim zakonom koji je danas na dnevnom redu i koji mi treba da donesemo. Sada ću da kažem zbog čega jesam zabrinut.
Uzrocima koji su doveli do toga da mi danas stavimo ovaj zakon na dnevni red to je ono što me čini zabrinutim. Gospodin Zoran Krasić je rekao da ovo datira ne samo od usvajanja Beogradskog sporazuma i Ustavne povelje, nego i od ranije, i to je otprilike išlo hronično i postepeno.
Ministar je u uvodnom obrazloženju rekao da je zajednica, odnosno Skupština zajednice Srbija i Crna Gora 18. novembra donela ovaj zakon i obavezala države članice da dalje razrade taj zakon, odnosno da izvrše konkretizaciju. Kada je u pitanju sam ovaj zakon, on je urađen dosta dobro i mislim poslanička grupa SRS nema nekih velikih primedbi, mislim da su naši amandmani više tehničke, a ima nešto i suštinske prirode, ali da se ide ka poboljšanju teksta ovog zakona.
Pretpostavljam da su ministar i njegovi saradnici vodili računa u članu 3. o raspodeli nadležnosti po okružnim sudovima. Vidimo da će Okružni sud u Beogradu biti nadležan za područja sedam drugih okružnih sudova, Okružni sud u Novom Sadu za pet, a Okružni sud u Nišu čak za 15, ali pretpostavljam da su ministar i njegovi saradnici o ovom vodili računa i da tu neće biti nekih većih problema.
Plašim se da jednog dana, naravno da nisam toliko zloslutan i mislim da to nećemo doživeti, ovaj visoki dom to neće biti u situaciji bez obzira u kojem sazivu, ne bude zakon o ukidanju vojske, jer postupanje pojedinih zvaničnika i visokih funkcionera naše države i zajednice vodi ka tome i mislim da je to strašno.
Jedan prethodni ministar je doprineo da vojska ubrzano propada, odnosno da se urušava i da poverenje kod građana Srbije u sve većoj meri vojska gubi. Videli ste, baš nedavno je jedna klasa vojnika trebalo da ide na redovno odsluženje vojnog roka, i to je kod većeg broja regruta sve češći slučaj, uopšte se nije odazvala, a da pre toga nije dogovoreno čak ni civilno služenje vojnog roka.
Vidite, i osnivanje ove državne komisije nije baš bez razloga nastupilo sada, jer možda se nekome učinilo da ovakav zakon neće biti na dnevnom redu Skupštine Republike Srbije, pa daj da podstaknemo i na taj način da malo javno mnjenje izazovemo da bi što pre doneli takav zakon.
Mislim da je predstavnik poslaničke grupe DSS naveo dva razloga zbog kojih bi trebalo podržati ovaj zakon. Jedan je svakako očuvanje zajednice Srbija i Crna Gora pre svih. Poslanička grupa SRS jeste za očuvanje zajednice Srbija i Crna Gora, uz ulaganje velikih napora, odnosno sve do onog nivoa potrebnog da bi to uradili.
Za proces priključenja EU mislim da ovaj zakon nema neki veliki značaj, ali nema ozbiljnijeg priključenja EU dok SRS ne dođe na vlast, jer zaista mi iskreno želimo to i učinićemo da do toga dođe, a ovo je sada više deklarativnog karaktera, i mislim da taj drugi razlog nije ozbiljan, ali dovoljan je i ovaj prvi razlog koji sam naveo, zbog koga ćemo mi ovo podržati, tako da će poslanici poslaničke grupe SRS podržati ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo poslanici, ja ću i danas da ponovim ono što sam u jučerašnjoj diskusiji iznela, a to je činjenica da je SRS bila najžešći protivnik potpisivanja Beogradskog sporazuma i donošenja Ustavne povelje. Zašto to ponavljam? Zato što je i ovaj zakon jedan od razloga zbog čega je i trebalo biti protiv.
Znali smo da će se dešavati sve ovo što se desilo u međuvremenu, znali smo da su i Beogradski program i Ustavna povelja u stvari program za razgradnju zajedničke države Srbije i Crne Gore, a to je nešto što mi nikada ne možemo i nećemo da prihvatimo.
Reče gospodin ministar – ovo je jedan veoma kratak, ali bitan zakon. Jeste, gospodine ministre, veoma kratak zakon, ali zakon koji treba sve nas da zabrine. Znamo i razumemo potrebu da ovaj zakon treba da se donese u skladu sa Ustavnom poveljom, ali bih volela da čujem da li svi vi razumete šta se u stvari želelo ovom Ustavnom poveljom i šta je želeo onaj ko je ovu Ustavnu povelju podmetnuo.
Rekle su moje kolege da je razgradnja vojske započela poodavno. Niko ovde ne reče, a ja ću da kažem, razgradnja vojske, uništavanje ugleda vojske Jugoslavije počelo je početkom 2001. godine.
Mnogo toga se u međuvremenu dešavalo, a u uništavanju ugleda i uništavanju Vojske Jugoslavije, odnosno Vojske Srbije i Crne Gore, učestvovali su državni funkcioneri, državni zvaničnici. Počeo je sadašnji predsednik Srbije kao ministar vojni, nastavili su sadašnji ministar spoljnih poslova, sadašnji ministar vojni, sadašnji ministar finansija Republike Srbije. Svako na svoj način uništava ugled vojske od njih. Svako od njih na svoj način se igra sa Vojskom Srbije i Crne Gore, a to znači, igra se sa Srbijom, igra se sa Crnom Gorom, igra se sa narodom i u Srbiji i u Crnoj Gori. Sa tim, SRS nikada ne može i neće da se složi.
Kada je konkretno ovaj zakon u pitanju, činjenica je da je on nastao kao posledica naše obaveze iz Ustavne povelje. Na sam tekst zakona nemamo nekih bog zna kakvih primedbi, imamo čisto ovako od početka, od samog naslova zakona.
Zakon se zove - Predlog zakona o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva, a mi mislimo da je u skladu sa terminologijom iz procesnih zakona da to bude zakon o prenošenju nadležnosti i u tom smislu su naši amandmani.
Recimo u članu 11. kažete – "predmete i stvari dosadašnjih vojnih sudova". Mi smo mislili da to "dosadašnjih" treba da se briše, jer je nepotrebno. Dakle, to su vojni sudovi, nema sadašnjih i dosadašnjih, nego vojni sudovi još uvek.
Neke od amandmana je ministar kao predstavnik predlagača prihvatio, neke nije, ali nije u tome suština naših komentara vezano za ovaj zakon.
Suština je, znači, odnos prema Vojsci Srbije i Crne Gore. Sam ministar je rekao da mnoge zemlje u tranziciji nisu donosile ovakve zakone, a one koje jesu, da vraćaju ponovo vojne sudove, a ja ću sve da vas podsetim da i Amerika ima vojni sud.
Ne mislim uopšte da je bilo pametno da se stvaraju uslovi za ukidanje vojnih sudova, jer postoje neka dela koja moraju da se vode pred vojnim pravosudnim organima. Postoje vojne tajne, ne znam na koji način će to biti regulisano, osim ako nećete širokogrudo da skidate obavezu čuvanja vojnih tajni, kao što to čine zvanični državni organi kada su u pitanju tajne koje su potrebne Karli de Ponte, ali zato dokumentaciju koja je potrebna timu koji pomaže Vojislavu Šešelju za odbranu do dana današnjeg nismo dobili, iako nam je odavno obećana.
Sve su to problemi svih građana Srbije i sve su to problemi preko kojih se olako prelazi. Najlakše je reći, evo donosimo kratak zakon od 13 članova, moramo na osnovu Ustavne povelje, ispunjavamo svoje obaveze. E pa lepo, građani bi mislili, bože, što je ova skupština efikasna, kako oni to rade, sve što moraju urade, ali ne znam samo šta ćemo sa onim građanima koji su u deset časova prebacili na Treći kanal da gledaju Skupštinu, a mi ovde počeli tek u 11,30 časova, ali to je opet tema za neku drugu priču.
Moj kolega Zoran Krasić i ja želimo da upozorimo sadašnje visoke vojne funkcionere, počev od ministra i pre svega ministra, da se ne igraju vojskom, da se ne igraju vojnom imovinom, da ne potpisuju ugovore kakve je ministar Davinić potpisao, pa onda kaže, nije to bio ugovor, to je samo neki predugovor i ne proizvodi nikakve finansijske posledice. Proizvodi, bogami, i te kako štetne posledice po državu Srbiju i po Vojsku Srbije i Crne Gore.
Naravno, te kriminalne radnje u vojsci započeo je još sadašnji predsednik Srbije, tadašnji ministar Boris Tadić. Davinić to očigledno onako uredno sledi. Zašto sam spomenula sva ova imena, sada ću da se vratim na to.
Tadić i Davinić su vezani za određene malverzacije kada su u pitanju sredstva, prodaja oružja, prodaja vojnih objekata itd. Nadam se da će jednog dana ovi sudovi, koji će se promovisati kroz ovaj zakon, zaista raditi svoj posao, odnosno sudije da će raditi svoj posao, pa da će postaviti određena pitanja i verovatno doneti odgovarajuće odluke za sve ono što se radilo poslednje četiri godine u našoj vojsci.
Zašto sam spomenula sadašnjeg ministra spoljnih poslova, dakle, gospodina Vuka Draškovića? Mislim da ono što je on uradio i izgovorio vezano za vojsku, onaj njegov poziv našim mladićima da ne idu u vojsku, jer to je bio poziv njima, a ne poziv roditeljima, kako je rečeno, kako su gospođa Danica Drašković i Vuk Drašković rekli, jer roditelji ne idu u vojsku, a ne idu u vojsku maloletna deca.
Znači, ne mogu da pozivaju roditelje da ne šalju decu u vojsku, jer u vojsku idu punoletni mladići koji žele da idu u vojsku. Poziv da ne idu u vojsku je najveća bruka i sramota koja je mogla da se desi. Čak da je to izgovorio neko ko se bavi politikom, ko je trenutno u opoziciji, pa možda ima nekog razloga da na taj način nastupa, bila bi bruka i sramota, a posebno je bruka i sramota kada to kaže zvanično ministar u Srbiji i Crnoj Gori.
Zašto sam rekla da na rušenju ugleda vojske radi i ministar finansija Mlađan Dinkić? Zato što svakodnevno čitamo po novinama, te daće pare za plate vojsci, te neće dati pare, te smanjuje troškove kroz budžet. Takva degradacija vojske je, dame i gospodo, nedopustiva. Mi smo narod koji, to je rekao i moj kolega Krasić, veoma drži do tradicije, koji drži do svoje vojske i moramo da zaustavimo propadanje vojske, moramo da zaustavimo razgradnju vojske, i to je ono čime mi treba da se bavimo, i to je ono o čemu mi treba da razgovaramo, a ovaj zakon, dame i gospodo, ne ide u tom pravcu.
Ne ide, doduše, konkretno kao zakon ni u pravcu razgradnje, ali je posledica Ustavne povelje koja je, sada je to jasno, imala za cilj, između ostalog, razgradnju zajedničke vojske. Dakle, razgradnju vojske Srbije i Crne Gore uopšte. Zato mi sada imamo ovaj zakon i zato mi treba da se zapitamo zašto je moralo da dođe do ovog zakona.
Nema uopšte potrebe čak ni da se govori nešto konkretno o samom Predlogu zakona, nego o onome što je prethodilo našoj obavezi da donosimo ovaj zakon. To je ono što treba da zabrine svakog narodnog poslanika i to je ono što treba da zabrine i brine svakog građanina Srbije.
Nažalost, šta je tu je, dobili smo to što smo dobili. Nadam se da ćemo istrajati svi skupa u tome da zaista očuvamo ovu državnu zajednicu, makar ovakva kakva je, da sačuvamo zajednicu Srbije i Crne Gore, jer verujte, bez toga neće biti dobro ni Srbiji ni Crnoj Gori.
Reći ću samo još jednu rečenicu vezano za ovaj zakon i to za član 10. koji govori o statusnim pitanjima. Ovde je bilo već postavljeno pitanje na koji način, šta će biti sa sadašnjim vojnim sudijama, tužiocima i pravobraniocima. Ministar je dao odgovor, a moj kolega Krasić je rekao da njemu tu ništa nije sporno, ali u onom smislu koji je kasnije rekao, da je normalno da ti ljudi imaju prioritet pri izboru.
To zaista nije sporno. Ali, nisam sigurna, ministre, da ćete na način kako ste zamislili i kako ste ovde obrazložili zadovoljiti sve zakone na snazi koji regulišu ovu materiju. Mislim da je trebalo neke druge zakone uskladiti, ako to mislite na taj način da uradite. Ne može baš sudija vojni iz vojnog suda da pređe u ovaj sud po principu idem iz firme u firmu, trgovac iz jedne prodavnice ide u drugu prodavnicu. Imamo tu i Ustavnu povelju, i Ustav i Zakon o uređenju sudova itd.
Nisam sigurna da ćete moći svim tim propisima da udovoljite, a da to uradite na način kako ste uradili. Verujem da ćete to učiniti na najbolji način i da će ovi ljudi koji su bili zaposleni u vojnim sudovima, tužilaštvima itd. biti na odgovarajući način zbrinuti, ali pre svega se nadam da ovaj zakon neće doprineti daljem uništavanju i upropašćavanju Vojske Srbije i Crne Gore. Ponavljam, Srbi su narod koji vojsku izuzetno ceni i molim vas da, kao narodni poslanici, u svakom momentu vodimo računa o tome. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi iz poslaničke grupe SRS smo smatrali da je ovaj zakon, ovakav kakav jeste, bolje doneti sad, nego ostaviti nerešeno pitanje još izvesno vreme. Pitanje je da li treba ukinuti vojne sudove i da li preneti u nadležnost civilnim sudovima dela koja se tiču isključivo vojske jeste pitanje o kome bi trebalo malo više diskutovati, a mi smatramo da vojne sudove nije trebalo ukidati, nego da je trebalo upodobiti i te zakone koji se odnose na vojno tužilaštvo.       
Međutim Beogradski sporazum i Ustavna povelja ovu državu obavezuju, a mi smo bili i protiv Beogradskog sporazuma i protiv Ustavne povelje, ovakve kakva jeste, obavezuju ovu državu da uredi i ovaj deo, tim pre što su godinu dana, manje ili više, vojni sudovi blokirani. Dozvoljavalo im se da rešavaju neka elementarna i manje problematična pitanja, ali kod svih velikih pitanja nisu mogli da donose presude, upravo tome je bila kočnica sama Ustavna povelja.
Postavlja se ministru, Ministarstvu i narodnim poslanicima, a i državi Srbiji jedno pitanje koje će vrlo brzo morati da dođe na red, a to je da li su sudovi, tužilaštva i pravobranilaštva spremni i sposobni, kadrovski, da preuzmu i ovaj posao. Činjenica je da su i tužilaštva, od opštinskog pa do republičkog, i sudovi, od opštinskog pa do republičkog, prenatrpani predmetima, da malo kadrova imaju i da oni ljudi koji su u tim sudovima ili tužilaštvima padaju s nogu.
Neophodno je da, pored ovoga što ćemo uraditi, ministar razmisli o povećanju broja izvršilaca u tužilaštvima i sudovima. Tu država ne sme da škrtari. Što se tiče vojnih odeljenja, specijalnih odeljenja u sudovima, normalno je da treba primiti ljude koji su spremni da se demobilišu, jer oni sad postaju civilne sudije i, pre svega, njima treba obezbediti posao u ovim odeljenjima, jer su i krivična dela koja se odnose na oblast vojske malo specifična u odnosu na krivična dela koja su u civilstvu.
Ovde se postavlja još pitanje suđenja koja su započeta u vojnim sudovima za dela koja su, pre svega, ovu državu debelo koštala, pri tom mislim na suđenje koje je početo eks-generalu Perišiću, jer koliko se sećam, njemu je Vrhovni savet odbrane i oduzeo čin, a da li mu je vratio to ne znam, ali znam da su novine bile pune petnaestak dana naslova o tome kako je Perišić, pošto se dokopao vojnih dokumenata, torbu vojnih dokumenata zamenio za torbu novca.
Doduše, ova torba koju je dobio bila je i Samsonajt, ona druga je bila obična kožna torba, ali verovatno vrednost u toj torbi je bila daleko veća od onoga što su mogli parama da pokriju. Eks-general se pozvao na imunitet jer je u to vreme bio, čini mi se, savezni poslanik i tu se stalo. Pošto on nije više savezni poslanik i potpredsednik vlade, pošto je on običan građanin ove države, osim ako nije prešao u neku od vladajućih stranaka, mislim da ovaj postupak hitno treba nastaviti, jer će sve više špijunaže biti. Izgleda da je špijunaža najprofitabilnija grana delovanja pojedinih koji su nekad činili vlast u Srbiji.
Sada, kao država, imamo još jedan veliki problem koji će morati hitno da se rešava, možda u saradnji sa ovim odeljenjima, a možda i normalni civilni sudovi da rešavaju. Godinama je "Jugoimport" SDPR za vojne viškove, vojnu opremu, zastarelu, nalazio tržište izvan zemlje i prodavao. Sada je formiran, zahvaljujući malo kratkovidoj, a možda malo i dugoprstoj ideji pojedinih iz vladajuće garniture, nekakav fond koji bukvalno krčmi i rasprodaje, harači po vojnoj imovini.
Fantomska organizacija koja najdirektnije pljačka imovinu, kad kažem vojna imovina, pre svega mislim na imovinu koju su u krajnjoj liniji kupili svojim sredstvima građani ove države. Prema tome, pljačka vojske je istovremeno i pljačka države.
U novinama sam pročitao da je taj fond svojevremeno prodao podmornicu, a da niko nikoga za to nije pitao i, gospodin Proroković će me podsetiti, radi se o pet miliona evra za onu podmornicu, dakle, uzeli su pet miliona evra, a gde su ih usmerili, sam bog zna.
Priprema se prodaja Karađorđeva ili bar izdavanje u zakup na nekih 20 ili 120 godina, ne sećam se, a pitanje šta i koliko vredi Karađorđevo je pitanje svih pitanja, neprocenjivo bogatstvo. Neko hoće da opljačka i očerupa i taj deo koji je izgleda malo civilni, ali je pod vojnom jurisdikcijom do danas bio.
Poslednja afera koja se tek otvorila, a koja će se najverovatnije, ukoliko ovo pravosuđe odradi svoj posao, završiti zatvorom i debelim zatvorskim kaznama, jeste pitanje prodaje zgrade Vojnog instituta u Katanićevoj ulici, gde je, po prvim procenama, zgrada prodata nekakvom američkom preduzeću za gradnju, ne sećam se kako se zove, jer nije bitno ko je kupio, nego koliku je proviziju dao, za vrednost 300 i nešto stanova, a u ukupnoj vrednosti 25 posto manje nego što ta zgrada vredi.
Ta ista fantomska firma otvorila je žiro račun i u Crnoj Gori i sva sredstva koja se prodaju, sva vojna imovina koja se prodaje, sredstva ostaju u Crnoj Gori. Otvorila je račun u Delta banci u Beogradu i niko živ osim njih nekoliko koji vode taj fond ne zna gde se i koliko para nalazi na tim računima i gde se te pare troše.
Da nije bilo neke unutarstranačke rasprave u G17 plus, zamalo da napravim lapsus pa da kažem G17 posto, Dinkić iz G17 kritikuje Davinića iz G17 zašto je zgrada prodata za 20% do 25% jeftinije. Davinić iz G17 kaže da nije potpisan ugovor, potpisan je predugovor i mi dođemo do papira, do ugovora koji je potpisan i ugovora koji obavezuje ovu državu, osim ukoliko se ne uhapse potpisnici ugovora. Pljačka samo na ovom slučaju je neverovatna. Sada će se zvati G 25%, jer je otprilike 25% vrednosti otišlo.