Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 21. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Milajić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 23. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovim amandmanom smo pokušali da vam skrenemo pažnju da Zakon o izboru narodnih poslanika treba da se supsidijarno primenjuje. Uostalom, i ovaj predlog zakona bi možda imao tri do pet članova. Pogledajte da li postoji potreba da se izbori organizuju u inostranstvu. Ako neko od poslanika ne zna, ako neko od građana ne zna, onda moram da vam kažem da se u ovim hodnicima ovde moglo čuti na mobilni telefon: “Čuj mama, idem u London. Što ideš tamo - kontrolišem neke izbore. Sve su mi platili i tamo ću da se pojavim.”
Saberite sveukupno šta je glasalo u inostranstvu naših građana. To je ispod 10.000. Treba evidencija, treba kutije, treba ovo, treba ono, treba birački odbor, treba dnevnice, treba vize. Za šta? Da bi nekoliko hiljada naših građana iskoristilo svoje biračko pravo.
Da me neko ne bi optuživao da ovim amandmanom kojim branim uskraćujem nekom biračko pravo, samo kažem dajte da se promeni i onaj zakon o izboru narodnih poslanika, a da se u ovom zakonu izbegne glasanje na biračkim mestima, posebnim biračkim mestima u inostranstvu. Nismo mi tako bogata država da bi mogli to da organizujemo.
Vi ste maja ove godine spektakularno najavljivali – dijaspora, dijaspora, pa eto 10.000 ljudi. Jedno biračko mesto u jednoj državi, pa onaj treba 300, 400, 500 kilometara da dođe da bi iskoristio to svoje pravo, a mi nismo toliko bogati da možemo da organizujemo te izbore.
Ne otvaram pitanje da li uopšte naši građani u inostranstvu treba da glasaju kada su u pitanju neke stvari koje se tiču poreskih obveznika Republike Srbije. Ne otvaram to pitanje ni teoretski, ni praktično, da ne bi nikoga uvredio. Naš ekonomski položaj ne dozvoljava da mi organizujemo i sprovedemo izbore u inostranstvu, jer ova država ima preča posla. Verovatno je to, da ne preteram, ali sigurno između 300 do 500 hiljada evra da bi se ti izbori održali. Sve države koje su formirane na teritoriji bivše Jugoslavije gorko su se pokajale kada su ugradile u svoj zakon da se glasa u inostranstvu.
Jedna od njih je platila dva i po miliona evra, rezultat ništa. Samo je napravila još veću svađu u dijaspori i još veći animozitet tih građana prema njihovoj državi. Naše građane u inostranstvu ovo ne interesuje, jer mi nismo ni u mogućnosti da im omogućimo da pod približno istim uslovima ostvare svoje biračko pravo kao građani na teritoriji Republike Srbije.
Mislim da je ovo dobra tema da se ukaže da ministarstvo napokon obezbedi jedinstveni birački spisak, da se srede te evidencije, da se svakom biraču omogući da glasa i da se u jedinstvenim biračkim spiskom obuhvate svi državljani Republike Srbije. Pričam o jedinstvenom biračkom spisku.
Moramo da idemo u susret, ako već imate ozbiljnu nameru da se donosi novi Ustav, i pripremi tih spiskova birača koji bi se na referendumu izjasnili o Ustavu. Mi nemamo pravo da uskraćujemo mogućnost nekim biračima da se izjašnjavaju o tom budućem ustavu na referendumu.
Bolje da te pare koje ste namenili za biračka mesta u inostranstvu usmerite za sređivanje biračkog spiska, veća će korist biti. Niko nema pozitivnog iskustva sa izborima u inostranstvu i to je sasvim dovoljan razlog da se usvoji ovaj amandman. Ovim amandmanom se ne derogira Zakon o izboru narodnih poslanika, ali se kao specijalno ubacuje da neće biti glasanja na biračkim mestima u inostranstvu.
Ko god želi da iskoristi svoje biračko pravo doći će u Republiku Srbiju na biračko mesto gde je redovno upisan po prebivalištu i ostvariće svoje pravo. Situacija je takva da mi nemamo para za bacanje.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, gospodo ministri, mislim da je ovo amandman o kome bi trebalo najozbiljnije razmisliti. Naime, za nas iz DS nije sporno pitanje da li treba dati biračko pravo, odnosno omogućiti biračko pravo sugrađanima koji žive u inostranstvu.
Međutim, izbori koje smo imali kada je prvi put omogućeno našim građanima koji žive u inostranstvu da glasaju, to iskustvo je u najmanju ruku porazno. Statistika beleži da se manje od 1% naših građana u inostranstvu prijavilo i glasalo na tim izborima, a troškovi su bili enormni.
Ne bih rekao da je toliko u pitanju nezainteresovanost naših građana, koliko je u pitanju objektivna nemogućnost naše države u ovom momentu da otvori odgovarajući broj mesta na kojima bi naši građani mogli da izađu na te izbore.
Stoga, prevashodni zadatak države je da za sledeće parlamentarne izbore omogućimo da glasanje u inostranstvu bude nesmetano, kako bi u krajnjem slučaju razumeli zbog čega je toliki novac potrošen za glasanje u inostranstvu, a možda bi trebalo razmisliti o ovom amandmanu, jer ovi izbori za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora jesu na neki način specifični izbori i možda bi trebalo zarad uštede velikog novca prihvatiti ovaj amandman. Dakle, predlažem da ministarstvo ipak razmisli o amandmanu kolege Krasića.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača, dr Zoran Lončar, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, želi završnu reč? (Da.) Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, ne mogu drugačije da započnem završnu reč povodom Predloga zakona o izboru poslanika u Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora, osim da vam izrazim zahvalnost na svemu onome što smo tokom jučerašnje i današnje rasprave imali od vas prilike da čujemo ovde.
Moj bi zaključak bio da je u pogledu ovog zakona postignut izuzetno visok stepen političke saglasnosti. Srbiji je u ovom trenutku potrebno, radi ostvarivanja takvih pitanja kao što je neposredan izbor poslanika u Skupštinu državne zajednice, kao jedan od vitalnih državnih interesa u ovom trenutku, visok stepen političke saglasnosti, bar isti onaj stepen političke saglasnosti, a možda čak i viši, kakav je bio u Vladi Republike Srbije prilikom usvajanja ovog predloga zakona, kada je on usvojen bez ijednog glasa protiv.
Time je još jednom pokazano da je na političkoj sceni Srbije u poslednjih nekoliko meseci zaista došlo do kvalitativnog pomaka napred, da svi politički činioci u Srbiji uspevaju da prepoznaju stvari koje su nadstranačkog državnog interesa, da zaboravimo međusobne stranačke razlike i da se pozitivno izjasnimo o takvim pitanjima.
S obzirom na činjenicu da ovde nije tokom rasprave postignut potpun politički konsenzus oko potrebe usvajanja ovog zakona, ja ću se samo najkraće osvrnuti na neke primedbe, iznete tokom jučerašnje i današnje rasprave. Imali smo priliku da čujemo, tokom jučerašnjeg dana naročito, prigovor da ne treba usvajati ovaj zakon, već da se mora postići dogovor oko produženja mandata poslanicima sadašnjim u Skupštini državne zajednice za još jedno godinu dana do raspisivanja referenduma.
Ne samo da referendum po Ustavnoj povelji nikada ne nastupa automatski, već nakon tri godine od usvajanja Ustavne povelje dolazi samo do mogućnosti da jedna od država članica, a to ne moraju biti ni obe, ima mogućnost da po onim kriterijumima određenim Ustavnom poveljom pokrene referendumsko izjašnjavanje svojih građana.
Ali, mnogo važnije od toga je suštinsko pitanje da je i u politici, kao i u običnom životu, potrebno dogovaranje. U politici, štaviše, to je suština stvari, pogotovo ako imamo pitanja oko kojih se ne slažemo. Međutim, i u politici, kao i u običnom životu postoje stvari o kojima može i mora da se razgovara i dogovara, ali isto tako o kojima ne može i nikada ne sme da se dogovara.
Poštovanje Ustava i zakona jedne zemlje je upravo pitanje oko koga nikada ne može da se dogovara. Ustav i zakoni se moraju poštovati. Za one pak kojima nisu prihvatljive odredbe Ustava i zakona, postoji legitimna procedura za njihovu promenu, pa ako se ne slažu, ta procedura je najbolji način da provere težinu svojih političkih ideja za koje se zalažu. Nadam se da nikada više za ovom govornicom, gde se sada trenutno nalazim, niko neće izneti stav, a kamoli predlog da se vi ili neki drugi možda skupštinski saziv izjasni da sam sebi produži mandat.
Iznet je argument da su ovi izbori skupi; možda jesu, ali su izbori temelj demokratije. Najskuplje za jednu državu je kada demokratije nema. Zagovaranje ideje odlaganja ovih izbora, koji nas očekuju početkom februara naredne godine, u ovom trenutku nije ništa drugo već bežanje od izbora, s obzirom da su izbor temelj demokratskog načina vladanja, to predstavlja i bežanje ni od čega drugog, već od izborne volje građana.
Koliko je moralno, to pitanje smo imali prilike da čujemo u toku jučerašnje rasprave za ovom govornicom, zalagati se protiv jednog nivoa organizacije državne vlasti, a istovremeno sedeti u jednoj od fotelja koje taj nivo organizacije pruža, kao predstavnik Vlade o tom pitanju neću se izjasniti, ali se nadam da će najbolji i pravi odgovor na to pitanje dati građani vrlo uskoro.
Za mene kao predstavnika Vlade je od posebnog značaja činjenica da je za sve političke činioce u Srbiji izmena Ustava Srbije, koja se vrši radi usklađivanja sa Ustavnom poveljom, pitanje ako ne većeg, onda bar istog značaja kao i donošenje zakona za izbor poslanika, i predviđa ga Ustavna povelja.
Dakle, to pitanje ni za jednu političku grupaciju nije sporno, a pogotovu mi je drago da u okviru svih stranaka koje sačinjavaju Vladu Republike Srbije nisu sporna sadržinska rešenja nacrta ustava Republike Srbije, koja u potpunosti počivaju na doslednom poštovanju Ustavne povelje državne zajednice.
Na kraju, moram da odgovorim na neka pitanja koja su konkretno juče ovde postavljena.
Između ostalog, bila je izneta konstatacija da sam u svom uvodnom obraćanju izneo činjenicu koja ne stoji, a to je da je ovaj zakon u nacrtnoj fazi bio na dnevnom redu RIK-a. Izneo sam tačnu činjenicu i Izborna komisija je razmatrala to na svojoj sednici od 12. novembra ove godine. U pitanju je bila 58. sednica i to je bila tada jedna jedina tačka dnevnog reda.
No, s obzirom da je bio petak, verovatno da Skupština možda nije zasedala tog dana, možda je to sasvim omaškom nekome i promaklo. Takođe, postoji zapisnik sa te sednice i nalazi se ovde. Mogu ga pokazati, ako je potrebno.
Takođe, postavljena su mi tri pitanja od strane narodnog poslanika Markovića, potpredsednika Skupštine. Posebno mi je drago da dobijem pitanje na koje ću moći da odgovorim jednom rečenicom i nadam se da će ga kao pravnika i kao pripadnika političke opcije koja se na osnovu postavljenih pitanja, to zaključujem, ponovo zalaže za dosledno poštovanje Ustava i zakona, odgovor u potpunosti zadovoljiti.
Moj odgovor bi bio na ta tri postavljena pitanja - da nema dogovora oko poštovanja Ustava i zakona, u ovom slučaju Ustavne povelje državne zajednice i zakona za sprovođenje tog akta.
Na kraju, odgovor na zalaganje sa ove skupštinske govornice sa današnje sednice, a tiče se načina zaštite prava pripadnika nacionalnih manjina, pošto predviđa ovaj zakon da on bude drugačiji.
Ova skupštinska većina koja podržava Vladu Republike Srbije, među prvim aktima, i to je usvojeno u februaru mesecu ove godine, bile su izmene Zakona o izboru narodnih poslanika kojima je između ostalog, omogućeno strankama nacionalnih manjina takozvano pravo pozitivne diskriminacije. Kao predstavnik Vlade smatram da je to jedan veliki korak napred u pogledu zaštite prava pripadnika nacionalnih manjina.
Sigurno da načini zaštite mogu još da se unapređuju, međutim, osim što sam čuo za ovom govornicom načelan prigovor o poboljšanju eventualnog načina zaštite prava nacionalnih manjina, nisam imao konkretan primer tog načina da se sa njim upoznam u formi predloga ni na sednici Vladinog saveta za nacionalne manjine, a njega pored nekih ministara, članova Vlade, sačinjavaju i predsednici svih nacionalnih saveta nacionalnih manjina, dakle, to su vanstranačke ličnosti. Nažalost, ni ovde u konkretnoj formi amandmana od bilo kog narodnog poslanika koji zagovara drugačiji način zaštite prava nacionalnih manjina.
Sami ste videli, u tom smislu, postoji jedan uloženi amandman od strane poslaničke grupe SRS i on se odnosi na brisanje prava pozitivne diskriminacije stranaka nacionalnih manjina, kako je to određeno u ovom zakonu.
Na samom kraju, još jednom vam se zahvaljujem što ste izrazili visoki stepen političke saglasnosti sa ovakvim predlogom Vlade Republike Srbije. Hvala.

Replika, narodni poslanik Milan Marković.

Gospodine ministre, iz vašeg odgovora meni moglo bi se zaključiti da mi imamo različiti stav o ovom pitanju. Mislim da smo mi u diskusiji juče sasvim jasno izneli stav koji je identičan i vašem stavu, odnosno stavu Vlade Republike Srbije po pitanju poštovanja Ustavne povelje, i mislim da se stranka kojoj pripadam dosledno zalaže za poštovanje Ustava i zakona sve ovo vreme.
Nisam primetio da smo nekada odstupali od toga. Pošto vas nisam najbolje ni čuo, moram vam reći, ovde za predsedavajućim stolom nije isto kao sedeti dole, nije sporno, dakle, za nas poštovanje Ustavne povelje, a ako dozvolite, ponoviću samo jednu rečenicu od juče, a to je da, ukoliko se dogovorimo da prekršimo Ustavnu povelju, u kakvom ćemo to društvu živeti, oligarhije će moći o svemu da se dogovore, ali to više neće biti država vladavine prava.
Imam utisak da se tu potpuno razumemo. Moje pitanje je više bilo, prosto me zanima kao poslanika, odgovor Vlade na eventualne poteze rukovodstva u Crnoj Gori po pitanju izbora posrednih i neposrednih. To mi je bilo prvo pitanje.
Drugo pitanje je bilo, mislim da možete, ali naravno, ne morate da odgovorite, obzirom da ste vi samo resorni ministar, pitanje disonantnosti u Vladi Republike Srbije po pitanju ne samo opstanka državne zajednice, već ovako konkretne stvari kao što je poštovanje ili kršenje Ustavne povelje. Naravno, mislim pri tome na stav predsednika Vlade i potpredsednika Vlade koji su potpuno suprotni.
Moje treće pitanje jeste bilo da li Vlada sada, znam da je to dosta delikatno pitanje, ima stav po pitanju korišćenja prava iz člana 60. Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore koje se odnosi na održavanje referenduma.
Dakle, zaista mislim da juče nismo imali ništa sporno, ovo su samo bila pitanja, sasvim legitimna, upućena Vladi. U krajnjem slučaju, nadam se da će ovaj zakon biti usvojen velikom većinom i da ćemo u februaru imati izbore za državnu zajednicu, kako to propisuje Ustavna povelja. Hvala.

Gospodine Krasiću, nisam razumeo da ste bili pomenuti ili da je nešto...
(Zoran Krasić, sa mesta: Hoćete po Poslovniku?)
Izvolite.

Sada ću lepo sve da vam objasnim. Nedopustivo je da izađe ministar i da kaže - nisam čuo nešto konkretno, osim jednog amandmana itd. Naravno, odnosi se na amandman SRS koji se odnosi na izborni cenzus, ali moram da objasnim i ministru, i Vladi i poslaničkoj većini, poslanička prava su univerzalna prava. Nema tu neke podele. Svaka podela bi vodila nekoj diskriminaciji, pa čak i aparthejdu.
O tome smo mi pričali. Izneli smo principijelni stav. U jednom građanskom društvu, gde je Ustavom Republike Srbije zagarantovana jednakost i ravnopravnost svih građana, vi sada uvodite po osnovu rođenja neku razliku. Konkretno smo vam naveli, gospodine ministre, a znam da znate za taj problem, ko je taj i na osnovu čega će da odredi koja je to stranka nacionalnih manjina.
Uzeću nešto za primer. Jedna stranka sa Čankom napravi koaliciju, šta je to? Ko je taj ko može da zabrani nekome da bude u koaliciji sa nekim? Ušli ste u jednu vrlo opasnu oblast, a da nemate pravilan pogled na tu oblast. Prosto i jednostavno.
Ako se priča o nekim posebnostima, nekim specifičnostima, opet je naš ustav regulisao to, pa je rekao - zagarantovana je zaštita, očuvanje i razvoj čega - jezičke osobenosti, kulturne, obrazovne. Molim vas, idete na neku osobenost u politici. Na to nemate prava. Valjda se mi ovde u Skupštini delimo prema političkim pogledima, pa su radikali sa jednim pogledom, DSS ima drugi pogled, heterogeni sastav je po rođenju, po verskoj pripadnosti unutar svake poslaničke grupe, tako i treba da bude. Zašto nas gonite u nešto što može biti opasno?
Ako uzmete običan sistem brojki, pa uporedite kod nas i negde u inostranstvu, Francuskoj, Nemačkoj itd, pa nema tamo te pozitivne diskriminacije. Prevario vas je neko. Ubacio vas je neko u jedan sistem. Taj sistem se zove razgradnja. Snižava se cenzus, uvodi se nova proporcija prilikom podele, na šta će to u političkom smislu da liči? O tome se radi.