Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi iz poslaničke grupe SRS smo smatrali da je ovaj zakon, ovakav kakav jeste, bolje doneti sad, nego ostaviti nerešeno pitanje još izvesno vreme. Pitanje je da li treba ukinuti vojne sudove i da li preneti u nadležnost civilnim sudovima dela koja se tiču isključivo vojske jeste pitanje o kome bi trebalo malo više diskutovati, a mi smatramo da vojne sudove nije trebalo ukidati, nego da je trebalo upodobiti i te zakone koji se odnose na vojno tužilaštvo.       
Međutim Beogradski sporazum i Ustavna povelja ovu državu obavezuju, a mi smo bili i protiv Beogradskog sporazuma i protiv Ustavne povelje, ovakve kakva jeste, obavezuju ovu državu da uredi i ovaj deo, tim pre što su godinu dana, manje ili više, vojni sudovi blokirani. Dozvoljavalo im se da rešavaju neka elementarna i manje problematična pitanja, ali kod svih velikih pitanja nisu mogli da donose presude, upravo tome je bila kočnica sama Ustavna povelja.
Postavlja se ministru, Ministarstvu i narodnim poslanicima, a i državi Srbiji jedno pitanje koje će vrlo brzo morati da dođe na red, a to je da li su sudovi, tužilaštva i pravobranilaštva spremni i sposobni, kadrovski, da preuzmu i ovaj posao. Činjenica je da su i tužilaštva, od opštinskog pa do republičkog, i sudovi, od opštinskog pa do republičkog, prenatrpani predmetima, da malo kadrova imaju i da oni ljudi koji su u tim sudovima ili tužilaštvima padaju s nogu.
Neophodno je da, pored ovoga što ćemo uraditi, ministar razmisli o povećanju broja izvršilaca u tužilaštvima i sudovima. Tu država ne sme da škrtari. Što se tiče vojnih odeljenja, specijalnih odeljenja u sudovima, normalno je da treba primiti ljude koji su spremni da se demobilišu, jer oni sad postaju civilne sudije i, pre svega, njima treba obezbediti posao u ovim odeljenjima, jer su i krivična dela koja se odnose na oblast vojske malo specifična u odnosu na krivična dela koja su u civilstvu.
Ovde se postavlja još pitanje suđenja koja su započeta u vojnim sudovima za dela koja su, pre svega, ovu državu debelo koštala, pri tom mislim na suđenje koje je početo eks-generalu Perišiću, jer koliko se sećam, njemu je Vrhovni savet odbrane i oduzeo čin, a da li mu je vratio to ne znam, ali znam da su novine bile pune petnaestak dana naslova o tome kako je Perišić, pošto se dokopao vojnih dokumenata, torbu vojnih dokumenata zamenio za torbu novca.
Doduše, ova torba koju je dobio bila je i Samsonajt, ona druga je bila obična kožna torba, ali verovatno vrednost u toj torbi je bila daleko veća od onoga što su mogli parama da pokriju. Eks-general se pozvao na imunitet jer je u to vreme bio, čini mi se, savezni poslanik i tu se stalo. Pošto on nije više savezni poslanik i potpredsednik vlade, pošto je on običan građanin ove države, osim ako nije prešao u neku od vladajućih stranaka, mislim da ovaj postupak hitno treba nastaviti, jer će sve više špijunaže biti. Izgleda da je špijunaža najprofitabilnija grana delovanja pojedinih koji su nekad činili vlast u Srbiji.
Sada, kao država, imamo još jedan veliki problem koji će morati hitno da se rešava, možda u saradnji sa ovim odeljenjima, a možda i normalni civilni sudovi da rešavaju. Godinama je "Jugoimport" SDPR za vojne viškove, vojnu opremu, zastarelu, nalazio tržište izvan zemlje i prodavao. Sada je formiran, zahvaljujući malo kratkovidoj, a možda malo i dugoprstoj ideji pojedinih iz vladajuće garniture, nekakav fond koji bukvalno krčmi i rasprodaje, harači po vojnoj imovini.
Fantomska organizacija koja najdirektnije pljačka imovinu, kad kažem vojna imovina, pre svega mislim na imovinu koju su u krajnjoj liniji kupili svojim sredstvima građani ove države. Prema tome, pljačka vojske je istovremeno i pljačka države.
U novinama sam pročitao da je taj fond svojevremeno prodao podmornicu, a da niko nikoga za to nije pitao i, gospodin Proroković će me podsetiti, radi se o pet miliona evra za onu podmornicu, dakle, uzeli su pet miliona evra, a gde su ih usmerili, sam bog zna.
Priprema se prodaja Karađorđeva ili bar izdavanje u zakup na nekih 20 ili 120 godina, ne sećam se, a pitanje šta i koliko vredi Karađorđevo je pitanje svih pitanja, neprocenjivo bogatstvo. Neko hoće da opljačka i očerupa i taj deo koji je izgleda malo civilni, ali je pod vojnom jurisdikcijom do danas bio.
Poslednja afera koja se tek otvorila, a koja će se najverovatnije, ukoliko ovo pravosuđe odradi svoj posao, završiti zatvorom i debelim zatvorskim kaznama, jeste pitanje prodaje zgrade Vojnog instituta u Katanićevoj ulici, gde je, po prvim procenama, zgrada prodata nekakvom američkom preduzeću za gradnju, ne sećam se kako se zove, jer nije bitno ko je kupio, nego koliku je proviziju dao, za vrednost 300 i nešto stanova, a u ukupnoj vrednosti 25 posto manje nego što ta zgrada vredi.
Ta ista fantomska firma otvorila je žiro račun i u Crnoj Gori i sva sredstva koja se prodaju, sva vojna imovina koja se prodaje, sredstva ostaju u Crnoj Gori. Otvorila je račun u Delta banci u Beogradu i niko živ osim njih nekoliko koji vode taj fond ne zna gde se i koliko para nalazi na tim računima i gde se te pare troše.
Da nije bilo neke unutarstranačke rasprave u G17 plus, zamalo da napravim lapsus pa da kažem G17 posto, Dinkić iz G17 kritikuje Davinića iz G17 zašto je zgrada prodata za 20% do 25% jeftinije. Davinić iz G17 kaže da nije potpisan ugovor, potpisan je predugovor i mi dođemo do papira, do ugovora koji je potpisan i ugovora koji obavezuje ovu državu, osim ukoliko se ne uhapse potpisnici ugovora. Pljačka samo na ovom slučaju je neverovatna. Sada će se zvati G 25%, jer je otprilike 25% vrednosti otišlo.

Molim vas, govorite o temi.

Upravo govorim o onome što će ova vojna odeljenja morati hitno da rade. Ovo je samo par slučajeva koje smo pročitali u štampi. Koliko toga stvarno ima, to će tek da se vidi i tek će sredstva javnog informisanja, ukoliko im neko ne stavi katanac, moći da nas obaveste.
Sve ovo o čemu sam govorio ukazuje na stravičan napad na vojsku kao instituciju, sa ciljem da se vojska narodu najprostije rečeno ogadi, a činjenica je da sada imamo ispod 50% odziva u poslednjem pozivu na služenje vojnog roka i to znači da je ugled vojske i kod onih koji vojsku treba da služe drastično opao.
Deca regruti odlaze u bolnice na civilno služenje vojske. Rade najprljavije poslove u svim službama koje su potpisale sa vojnim odsecima, najprljavije poslove, pa i kod predsednika Republike u Narodnoj kancelariji. Tamo ima onih regruta koji služe vojsku. Onaj drugi zdraviji deo srpstva je svoje sinove poslao na odsluženje vojnog roka, jer smatra da ti ljudi moraju da se obuče, da brane možda već na proleće ovu državu, jer kako stoje stvari sve više se Šiptara konkretno naoružava i velika je opasnost da nam one tri opštine, na koje su odavno bacili oko, a i ceo jug Srbije na koji su bacili oko, ali se o tome ne priča, otmu.
Da li će ovaj koji sada drži metlu u nekoj od bolnica ili drži plajvaz u Narodnoj kancelariji biti spreman i sposoban da uzme pušku i brani državu ili će i dalje oni držati metle u bolnicama i plajvaze u kancelariji predsednika države, to ćemo tek da vidimo, ali mislim da se namerno srozava ne samo ugled vojske, nego i odbrambena moć ove države.
Prema tome, ova vojna odeljenja koja će se formirati pri sudovima imaće pune ruke posla, ukoliko taj posao budu htela, mogla i ukoliko im bude dozvoljeno da rade, a nadam se da hoće.
To što je Perišić prodao torbu dokumenata, to se samo uhvatilo i to su uhvatili vojni istražni organi i počeo da sudi vojni sud. To što se nije uhvatilo, što je odlazilo kamionima i to što su nam špijuni iz celog svega zaposeli sve institucije, počev od Vlade 2000. godine, posle one poznate buldožer revolucije, i što se u mnogim ministarstvima govorilo isključivo na engleskom, tu i tamo čujete poneku srpsku reč od onih čistačica i kafe kuvarica, koje baš nisu naučile engleski, to je druga priča.
Posebno kolo su vodile nevladine organizacije ili kako ste im tepali NGO tamo negde 2001. godine, a pri tom mislim na razne Sonje Biserko, na Nataše Kandić, na Olivere Vučo itd.

Gospodine Markoviću, molim vas da se držite teme.

Ja vas molim, gospodine predsedavajući, primirite malo narodne poslanike da bi mogli da saslušaju moje izlaganje do kraja.

Hoću, drage volje, ali se držite teme.

Dakle, ova odeljenja će imati pune ruke posla i od ministra i ministarstva očekujemo da ih posebno zaštite i osposobe da posao koji će raditi u potpunosti rade, a pri tom da nikakve politike nemaju uticaj na rad. A vojska kao institucija, bez obzira na sve blato koje se ovih dana od strane ovih nevladinih organizacija baca na nju, ostaje čista i ostaje jedini kamen spoticanja za sve neprijatelje spolja, a bogami i za neprijatelje iznutra.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Milan Marković, ovlašćeni predstavnik Demokratske stranke.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, moram još jednom da se vratim na ovaj član 10, na statusna pitanja. Mislim da vaš odgovor ipak ne stoji, vaše tumačenje ipak ne stoji, iz prostog razloga što ukoliko već imamo izvesno neslaganje oko normi iste pravne snage i istog karaktera, onda moramo da pogledamo naviše i da vidimo šta Ustav kaže.
Ustav doslovce u članu 73. tačka 10. kaže da Narodna skupština bira i razrešava sudije Ustavnog suda, Vrhovnog suda i drugih sudova. Tako je to u Republici Srbiji regulisano. Vojni sudovi nisu redovni sudovi. To su sudovi koji su osnovani saveznim zakonom i postojali su na nivou savezne države. Mi u Srbiji moramo, pre svega, sada primenjivati Ustav Republike Srbije i zakone koji se odnose na ova pitanja, a koje je donela Narodna skupština Republike Srbije.
Mislim da ste vi u stvari malopre dali jedan dobar predlog i mislim da bi ovo moglo da se reši na sledeći način, da se raspiše konkurs na koji bi bili pozvani da se jave samo sudije koji su radili, a to važi i za tužioce, da se jave na konkurs, da prođu proceduru Visokog saveta pravosuđa, da dođe na Narodnu skupštinu i da Narodna skupština ostvari svoju nadležnost, izvrši izbor tih sudija.
A da sa druge strane sudijska vlast učestvuje u izboru nosilaca pravosudnih funkcija, jer upravo promenama koje smo doneli u ovoj skupštini mi smo to pravo neprikosnoveno i nepovredivo dali sudskoj vlasti. U krajnjem slučaju, sudije koje su izabrane na taj način imaće puni legitimitet u svom radu, u odnosu na svoje kolege sudije koje su izabrane po redovnom postupku neće ni na koji način biti diskriminisani, niti će iko sutra moći da im spočita da eto oni nisu izabrani od strane Narodne skupštine.
Mislim da će za njih same lično i profesionalno mnogo više značiti da budu izabrani od strane ovog doma, odnosno od strane Narodne skupštine Republike Srbije.
Opet, čini mi se da tekst zakona ne dozvoljava drugačije rešenje ovog problema, odnosno ovog pitanja. Mislim da po samom tekstu zakona je nemoguće izvršiti preuzimanje sudija vojnih sudova, a isto važi i za javne tužioce, u redovne sudove i u naša tužilaštva.
Ukoliko bi se ovo rešilo na ovaj način mislim da bismo mogli utvrditi da smo danas obavili jedan dobar posao, značajan posao, ispoštovali odredbe Ustavne povelje i uradili ono što je danas bio naš zadatak.
Mislim da bi taj konkurs mogao da se raspiše vrlo brzo, pretpostavljam da je to pitanje dana i da bi vrlo brzo mogao da se izvrši izbor tih sudija. Takođe smatram da kod članova Visokog saveta pravosuđa, a i kod članova ovog parlamenta ne postoji nikakva sumnja u stručnost i kvalitet ljudi koji sada obavljaju ove funkcije u vojnim sudovima.
To bi bio neki moj završni predlog kao predstavnika poslaničkog kluba Demokratska stranka - Boris Tadić. Obzirom da mi ovako shvatamo ovaj zakon, da ga ovako tumačimo i da mislimo da je nemoguće drugačije tumačiti ovaj član 10, mi ćemo se naravno pozitivno izjasniti o zakonu o kojem smo danas razgovarali.