Izvinjavam se, nisam najbolje čuo kolegu Markovića, ali znam da je nešto rekao da je malo urađeno oko pruge Valjevo-Loznica. Stvarno mislim da je ona po značaju u odnosu na taj transportni koridor 10 veoma mala, da bi Srbija iskoristila svoju šansu ovog putničkog koridora koji ide od Zagreba ka Beogradu i od Novog Sada ka Beogradu. Inače, mislim da Srbija u budućnosti neće ostati na svojih 120 kilometara brzine na koridoru 10, nego da će ići na velike brzine. Ako se napravi pruga Valjevo-Loznica, dobija se šansa za jedan izuzetan tranzit na koridoru 10.
Sada, oficijalni dokument šta je urađeno na pruzi Valjevo-Loznica. Vrednost te investicije je 210 miliona evra, 68 kilometara je dužina, ima pet tunela koji su u dužini između 1.500 metara i dva kilometra, to je teška pruga. Naša taktika realizacije te pruge bila je da prvo iskopamo tunele, zvali smo je "pruga poverenja", i da se poveže sa Republikom Srpskom i sa tuzlanskim bazenom i da u budućnosti može da primi robni transport preko naše zemlje. To je Vlada koju smo imali 2000. godine.
Vreme mi nije omogućavalo da govorim da su izvori finansiranja za tu prugu bili namenski iz nafte. Ako govorimo o Evropi, Evropa preko eksternih troškova opterećuje naftu, zato što Srbija nema naftu i nafta je veliki resurs koji se najmanje koristi, a u drumskom saobraćaju je štetan, i stimuliše se realizacija elektrifikacije.
Zbog toga sam upotrebio ovaj program koji sada Vlada nastavlja da realizuje i da napravi uštedu u Šumadiji od Kruševca, Valjeva, Lapova i Čačka. Znači, urađeno je to, a kada je DOS došao, da prekinemo sada neke velike kritike, DOS je to zaustavio. Ostavili su to i oterali su izvođače, a imali su dobre projekte i gradnja je bila intenzivna, imali su međunarodnu podršku. Znam da železnica, a ne znam da li će ministar o tome da govori, ima danas ponudu da se realizuje taj projekat.
Danas za investicije u Evropi imate mnogo para i treba da obezbedite sigurnost ulaganja, slobodu transfera, zašto je Zapad zainteresovan da finansira u našu infrastrukturu, a samo ih dve stvari interesuju: da preko Srbije pređu za 24 časa i da ovde prodaju svoju opremu. Kada država da garancije, to je siguran plasman kapitala.
Zato bi bilo dobro da ova vlada ...
(Predsednik: Vreme.)
... nastavi tu prugu. Od nje će imati koristi, a kada slušamo rasprave u našoj javnosti, sa završetkom pruge Valjevo-Loznica nema opasnih materija preko Beograda,...
(Predsednik: Nema više vremena za repliku.)
... sa završetkom pruge Valjevo-Loznica maksimalno se koristi pruga Beograd-Bar.

Hvala. Gospodine Markoviću, replika? Replika na moje izlaganje? Nisam izlagao, izvinite, samo sam obavestio o toku sednice sa činjenicama. Kada predsednik ili predsedavajući želi da nešto izlaže, on izađe za govornicu a zamoli nekoga da ga zameni. Prema tome, samo sam obavestio o toku ove sednice i o toku i rezultatima prethodne sednice. Budite ljubazni, neću vam dati pravo na repliku, svakako, jer nemam na osnovu čega.
Hoćete po Poslovniku? Izvolite.
Reč ima gospodin Milovan Marković, po Poslovniku. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući. Reklamiram da ste povredili Poslovnik u članu 100. Naime, dali ste sebi za pravo da vi, takođe, paušalno kažete da sam ovde iznosio neistine. Vi znate kako ta reč konkretnije znači u našem jeziku, ali neću je izgovoriti, to ostavljam vama.
S druge strane, uzeli ste sebi za pravo da kao predsednik Skupštine Republike Srbije branite Vladu, koju ne možete odbraniti. Nadam se da će izaći neko iz Vlade da vam za to zahvali.
Zaista je neprimereno da predsednik Skupštine na taj način tumači reči narodnog poslanika, a ako ste želeli da mi uputite argumentaciju da ono što sam govorio nije u potpunosti tačno, morali ste da koristite daleko preciznije podatke od onoga što ste ovde izneli. Vi ste predsedavajući ovog doma i zaista sam očekivao da ćete imati više razumevanja za raspravu koja se ovde vodi u jednom ovako važnom postupku.
Razumeo sam gospodina Minića da je njemu svaka vlada dobra u kojoj je on, odnosno u kojoj je SPS Slobodana Miloševića. Nije dobro za ovu zemlju ako tako ostane i očigledno je da Vlada u kojoj je SPS Slobodana Miloševića nije dobra vlada za Srbiju i neće to nikada biti. Ovom narodu, ovoj državi danas u tranziciji, u reformama treba bolja vlada. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Predrag Marković, replika.

Gospodine Markoviću, ovo je replika na vaše izlaganje po Poslovniku. Naime, nisam uopšte pomenuo ni vas ni vaše izlaganje, a najmanje sam branio Vladu, nego sam radio ono što mi je posao i iznosio sam tačne podatke o radu Skupštine.
Ako želite dopunske, mada sam sve poslanike o tome detaljno obaveštavao svaka tri meseca, mogu još jednom.
Dakle, preuzimajući dužnost predsednika zamolio sam sve predlagače pismeno da se izjasne o svojim predlozima. Neki su deo predloga vratili u proceduru, a neki se nisu izjasnili o zatečenim predlozima koji su u proceduri. Od nekih sam tražio, to je čitav niz predlagača, vi znate, oni koji medijski obmanjuju javnost i kažu da su skupili 400 ili 700.000 potpisa, mada im je predsednik Skupštine u prethodnom sazivu gospođa Mićić pravovremeno dostavila da treba da dopune spisak ili da pokrenu novu proceduru ili da otklone duple potpise i lažne podatke koji su se nalazili kod tih predloga.
Bilo je nekoliko takvih predloga. Neke stranke koje su bile predlagači su vratile deo predloga, a čak su neke tražile da to uđe i da bude po hitnom postupku. Vlada Srbije je sve predloge koji su bili, naravno, povukla iz procedure i ja sam samo dao tačan podatak. Što se toga tiče, dakle, nijedan predlog nijedne prethodne vlade nije se našao u proceduri od trenutka kada smo počeli da usvajamo zakone, i to je činjenica. Ona uopšte ne spori ono što ste vi rekli, nego govori o tome šta radi Skupština.
Skupština je donela ogroman broj zakona, najviše u istoriji i ja sam na tome čestitao svakome od vas pojedinačno. Mislim da je to sasvim u redu. To nije odbrana ove vlade ili ma koje druge, to je preduslov da ovoj državi krene bolje, sa ma kojom vladom, a vlade Skupština bira i neće predsednik Skupštine da hvali vladu, pa to nikada nije ni radio. Isto tako, neću da dozvolim iznošenje netačnih podataka.
Jedan od tačnih podataka jeste da je za potrebe prethodne vlade, ove vlade, prethodne savezne vlade, ovog Saveta ministara veliki broj stručnih organizacija, nevladinih organizacija i međunarodnih organizacija pripremao tekstove zakona.
Razumem da jedan poslanik bude neobavešten, razumem da ste vi možda o tome bili neobavešteni, ali srećom i zakon o kome sada govorimo i čitav niz zakona čija osnova je ista, i kada je bila u proceduri i kada je to dato od strane jedne vlade ili druge, govori o osnovnom tekstu zakona; naravno, o tome smo raspravljali pre tri meseca, jer zakoni nemaju autorstvo, jer bi se onda potpisivali autori tih zakona ispod njih, nego imaju ugrađene standarde i pravne norme i po pravilu u većem delu su isti.
Moja je dužnost da o ovakvim podacima, a javnost se zbunjuje, dam tačne podatke, između ostalog, braneći ne Vladu, nego vas, gospodine Markoviću, koji ste bili u sazivu Skupštine koja je u istoriji srpskog parlamentarizma donela najviše zakona, a to je preduslov, ili parafrazirajući vas, trebalo je samo doneti zakone pa bi Vlada nešto uradila, ali eto, kao za inat, baš zakoni nisu doneti u dovoljnom broju od strane onih koji se zakona plaše.
Nadam se da se svi mi ovde zalažemo da se zakoni sprovode, a ne da se njih plašimo i zato ovde sedimo i ponedeljkom, i utorkom i subotom, da stvorimo što više preduslova, svejedno koja je vlada na vlasti.

Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika javlja za reč? Replika, gospodin Minić.

Kolege poslanici, veoma je važan zakon na dnevnom redu, veoma sam pažljivo danas govorio da ne bih otvarao druga politička pitanja koja mogu da se otvore i povodom ovakvih zakona.
Kolega Marković je pomešao nekoliko stvari. Prvo, on me obaveštava, i sve vas, šta ja mislim o Vladi Vojislava Koštunice, a to uopšte nije na dnevnom redu niti sam se ja o tome izjašnjavao.
Drugo, kaže da meni odgovara svaka vlada u kojoj se ja nalazim, u kojoj bih se nalazio. Znači, danas nije na dnevnom redu, koliko se ja razumem u dnevni red, Vlada Vojislava Koštunice, već je na dnevnom redu zakon o železnici, gde smo i kolega Marković i ja kao poslanici posebno zainteresovani za prugu Valjevo-Loznica. Vlada koja radi na toj pruzi može biti dobra vlada i imaće našu podršku.

Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Ne.)
Gospodine Markoviću, želite reč ili ne?
Narodni poslanik Meho Omerović je prvi po redosledu koji je prijavljen. Da li je tu? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić.
Žao mi je, gospodine Markoviću, dok se vi objasnite sa predsednikom Skupštine mi moramo da radimo dalje.

Dame i gospodo, pred nama je zakon iz jedne oblasti koju blago možemo nazvati katastrofalnom. Nije sporna želja predlagača da ovaj zakon usklađuje sa evropskim načelima, ali da se vratimo na to kako je došlo do njega i kako je čitava ta procedura tekla i koliko dugo je trajala.
Prva poseta misije Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj obavljena je 20. marta 2001. godine kada je i dogovoren aranžman sa ŽTP "Beograd" o pripremi projekta.
Tom prilikom misija je posetila i Ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija, kada je dogovoreno da se paralelno sa pripremom dokumentacije radi i na pripremi novog zakona o železnici. Ponavljam, to je 20. mart 2001. godine.
Nakon ove posete pripremljen je Predlog zakona o železnici, a poslednja pripremljena varijanta je dostavljena označenoj banci pre obavljenog pregovora o zajmu, koji je vođen od 21. do 24.9.2001. godine u Londonu. Prilikom obavljenog pregovora u Londonu, kao jedan od uslova operativnosti zajma utvrđena je obaveza da novi zakon o železnici treba da uđe u skupštinsku proceduru.
Potpisanim ugovorom o zajmu dana 25.10.2001. godine u članu 6. predviđeno je da ugovor stupa na snagu u roku od 90 dana od dana potpisivanja uz ispunjenje uslova koji se odnose na obavezu stavljanja novog zakona o železnici u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije do 24.1.2002. godine.
Tri godine je prošlo, sada je 2005. godina, a od te obaveze 90 dana je trajalo tri godine. Toliko o nama, o našoj ažurnosti, ekspeditivnosti, angažovanosti i želji da se prilagodimo evropskim normama i da uđemo i priključimo se Evropskoj uniji.
Predlog zakona Vlada Srbije je usvojila na sednici 15. marta 2002. godine.
Da se vratimo na to kako je otprilike ta naša železnica izgledala i kako danas izgleda, na primer na prostoru sa kojeg ja dolazim, a to je severni Banat. Tamo je 15. novembra 1857. godine puštena u saobraćaj pruga prvog ranga Segedin-Kikinda-Temišvar, deo pruge Beč-Budimpešta-Kikinda-Temišvar-Oršava, koja je građena za brzinu od 120 kilometara na sat. Samo da pojasnim, 1857. godine prvi put u svetu je na toj pruzi uveden telegraf kao sporazumevanje za regulisanje u saobraćaju.
Tada, 1857. godine ta pruga je projektovana za 120 kilometara na sat, a danas, 2005. godine, u severnom Banatu brzina vozova na prugama je 30 kilometara na sat. Otprilike, sve bi to moglo da izgleda kao jedan vestern film, samo fale Indijanci da trče uz voz i da se dobije kompletna tragikomična slika. Možda je to i dobro, leti nije tako loše, ovi mladi mogu, dok je bilo bunara uz prugu, da izađu pa da se napiju vode i da stignu u taj voz koji uporno "juri" prema Beogradu.
Ništa se tu suštinski nije menjalo ovih decenija, jedino što su dva puta donete neke šine, stavljene uz prugu, da se pokaže velika želja države da revitalizuje jednu takvu prugu. Donete su 1988. godine, stajale par meseci i onda je neko došao, pokupio ih, verovatno računajući da postoji negde pruga u Srbiji gde vozovi idu još sporije od 30 kilometara na sat. Sve se to ponovilo 1992. godine, takođe su donete šine, a posle volšebno ponovo odnete.
Danas na toj pruzi, koja pokriva 800.000 stanovnika koji žive u Banatu, od Kikinde do Pančeva prolazi samo jedan jedini voz i on putuje četiri sata i 20 minuta 139 kilometara. Ako krenete na vreme, pre podne, možete do uveče stići do Beograda. Za Zrenjanin koji je udaljen od Kikinde 55 kilometara prolaze samo dva voza, a to prođu za dva sata. Tu je prosečna brzina čak ispod 30 kilometara na sat.
Da ne govorimo o starosti šinobusa koji su stari preko 50 godina. Da ne govorim o tunelima, malopre su govorili da su potrebni tuneli za neke pruge kroz Banat, a obično nema tunela, nema planina, nema velikih reka, ni mostova, ali smo dočekali, verovatno svesno ili nesvesno, da neki ljudi u momentima kada su mogli da odlučuju donose takve katastrofalne odluke. To je sve u sklopu jedne priče o brzim prugama Srbije.
Međutim, da se vratimo tome kako je ovaj zakon pisan i šta je suština jednog ovako načelnog zakona, koji je više sastav nekih definicija nego što u suštini ima neki svoj život. Njegov život će tek dati podzakonska akta i nešto što se spominje u svakom drugom članu, da će ministar ili Vlada pobliže određivati sertifikate, metodologiju, izdavati dozvole, rešavati koje su pruge magistralne, regionalne, međunarodne.
Šta onda mi kao Skupština ovde predstavljamo kada donosimo samo jedan zakon sa definicijama, a sve što je suština i što može da dovede do zloupotreba i do neravnomernog i nepravednog odnosa kada je u pitanju bilo koji deo teritorije Srbije ostavljamo na ruku opet izvršnom organu. U tom smislu bi možda trebalo nekada razgovarati i razmišljati o tome da Skupština Srbije uzme na sebe nadležnost da prati kako se donose ti podzakonski akti i da ima na neki način kontrolnu ulogu da prati kako će se ovaj zakon u suštini sprovoditi.
Da krenemo nekim redom, kada je u pitanju član 3. koji upravo ukazuje na 25 tačaka i 25 definicija, šta je red vožnje i šta su ostale stvari u železničkoj terminologiji. Zaboravljena je možda još jedna definicija, posle 18. tačke mogla je da dođe nova tačka - međupravna železnička granična zona, što je interesantno za ovaj zakon, koji pledira da se odnosi na međunarodni saobraćaj, da uzima neke nadležnosti, načela međunarodnog saobraćaja.
Vrlo malo se daje kada je u pitanju međunarodni saobraćaj, pogranične granične zone i sve ostalo što bi moglo da se upakuje u jednu priču da pokažemo koliko smo zainteresovani da upravo neki pružni putevi ili pružni prelazi kada je u pitanju međunarodni saobraćaj nama mnogo znače.
Član 4 – tu je interesantno što stav 2. isključuje stav 1. U članu 4. u stavu 1, ako železnička infrastruktura obuhvata pružni pojas treba da znamo da postoje mnogi depoi koji su uz samu železničku prugu ili u koloseku u stanicama, a mi ovde želimo da isključimo kolske radionice, što na kraju krajeva može biti prihvatljivo, ali se kolska radionica automatski ubacuje u stav 1. O tome je trebalo voditi računa.
Ja ću ponoviti - ako železnička infrastruktura obuhvata pružni pojas, šta je sa depoima i objektima koji su za stav 2. potpuno isključeni, jer on glasi: "Železnička infrastruktura ne obuhvata objekte za održavanje voznih sredstava sa pripadajućim kolosecima i železničke depoe".
To je možda propust, no nije bitno, idemo dalje na član 6. koji pokazuje usvajanje definicije u ovom zakonu. Ovde se kategorišu pruge, pa imamo magistralnu, regionalnu, lokalnu prugu. Jako je značajno da status magistralne pruge imaju sve međunarodne pruge. U tački 1) – magistralne pruge, od značaja za međunarodni saobraćaj. Ne možemo dozvoliti da neka međunarodna pruga ne bude magistralna. To je neprihvatljivo upravo sa aspekta o kojem sam govorio kada je u pitanju taj međunarodni saobraćaj koji nama treba da bude na prvom mestu.
"Vlada Republike Srbije, na predlog Direkcije za železnice, donosi akt o kategorizaciji železničkih pruga." Tu se vraćam na priču kako će se sada kategorisati pruge u Srbiji. Da li će se one kategorisati po tome kako neko negde stanuje i kakve su neke njegove želje, namere ili ćemo napraviti neki kriterijum na osnovu strategije razvoja železničkog saobraćaja u Srbiji, podjednako ili tamo gde je najugroženije, gde možemo najpre doći do zarade i do nekog međunarodnog povezivanja; ili će to biti ostavljeno na samovolju ili volju pojedinca da on određuje šta je tu bitno, a šta nije bitno. Obično tu nastaju najveći problemi i najveće zloupotrebe pojedinca koji nije pod kontrolom niti Skupštine, niti bilo kog drugog organa.
U članu 9: "Pravo korišćenja i poslovi upravljanja na delu železničke infrastrukture za koju javno preduzeće nema ekonomski interes mogu biti dati jedinici lokalne samouprave". Ovde bih samo dodao, ako je moguće da to u nekom tekstu uđe – sem međunarodnih pruga. Jer, ne možemo međunarodnu prugu dati u nadležnost lokalnoj samoupravi, bez obzira što se ovde lokalnoj samoupravi daju na gazdovanje pruge koje praktično nemaju ekonomski interes, ali međunarodna pruga, bez obzira kakva je, u nekoj strategiji, u nekoj budućnosti može da ima značajan interes.
Idemo na član 18. Ovde su predviđene neke stvari, predviđena je izgradnja, rekonstrukcija i modernizacija. Jedan pojam je zaboravljen. Postoje neke pruge koje su decenijama praktično sklonjene.
Te pruge imaju svoju osnovu, imaju taj donji stroj i nije potrebno ni da se izgrade, ni da se rekonstruišu, ni da se modernizuju, one treba da se revitalizuju.
Možda bi bilo neophodno da se ubaci taj pojam revitalizacije, jer bi se na taj način izbeglo da se rade dva moguća projekta, a to su idejni i generalni projekat, od pet projekata koji su predviđeni da bi se jedna pruga uradila, pa bar da se smanji na tri.
Šta se dešava? Mi smo imali svojevremeno prugu koja je rađena u 19. veku, pa su šine sklonjene, sa čuvene pruge "Orijent ekspres", tu je donji stroj ostao. Idejno rešenje postoji i mislim da je bolje urađeno u 19. veku nego što bi neko danas uradio i samo je potrebno da se vrate te šine i da se ta pruga potpuno revitalizuje.
Preći ćemo na upravljanje železničkom infrastrukturom. To je u poglavlju dva, gde treba dobro razmisliti kako izgledaju razne potrebe saobraćaja, kako izgleda situacija na terenu, kakva je strategija Srbije, a kako je to u praksi kod nas sprovedeno. Upravljač infrastrukturom mora svoju organizaciju prilagoditi radnim potrebama saobraćaja uzimajući u obzir kako sadašnje stanje tako i planirano buduće stanje posle realizacije prostornog plana Republike Srbije u okviru evropskih integralnih procesa.
To je ta strategija koju je možda pre ovog zakona trebalo da dobijemo, da o njoj razgovaramo, pa da tek onda vidimo šta je najpametnije u ovom zakonu da se uradi, pogotovo kod izdavanja sertifikata. To se mora uzimati u obzir. Ako se to ne uzima u obzir, onda dolazimo u poziciju da mi ne pravimo zakon koji će biti ravnomerno i pravilno sprovođen na čitavoj teritoriji Republike Srbije.
Drugo, u kontroli procesa realizacije zakona, pored Vlade, mora i Skupština Republike Srbije imati taj kontrolni mehanizam. Mislim da bez njega, s obzirom na to kako je upravljano i kako je ŽTP Beograd radio i kako je sve svedeno na politizaciju, na promenu kadrova, na beskonačno menjanje i guranje železnice u jedan ambis u poslednjih nekoliko godina, bez kontrolne uloge nećemo daleko da stignemo.
To je, u stvari, suština svega ovoga. Smatram da je zakon suviše u definicijama, ne precizira mnogo toga na šta je trebalo da da odgovore. Prema tome, on bi morao da podrazumeva ili kontrolne mehanizme Skupštine kroz podzakonska akta, sa jedne strane, i sa druge strane, morao bi da prati strategiju razvoja železničkog saobraćaja u Srbiji, ravnomerno, pravilno, da niko ne bude zapostavljen. Ovo što danas imamo u severnom Banatu, ovo je jedan način diskriminacije. Voziti se u 21. veku 30 kilometara na sat, šinobusima starim 60 godina, jeste pokušaj prodaje Banata ili želja da se jedna teritorija potpuno zapostavi.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović, a neka se pripremi narodni poslanik Vladan Vučićević.