Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću, tačno je da je prosečna plata posle 5. oktobra porasla tri puta, ali je tačno da su cene porasle deset puta. Struja je poskupela deset puta, komunalne usluge su poskupele deset puta, tako da danas s punim pravom možemo da kažemo da je 100 maraka u naše vreme više vredelo nego 300 evra danas.
Sa prosečnom platom i prosečnom penzijom teško danas da mogu da se podmire najneophodnije potrebe, upravo plaćanje komunalnih usluga, struje, hleba i najelementarnijih namirnica. Sa druge strane, nije istina da se u svih deset godina loše živelo. Tačno je da se teško živelo. Jedan veoma važan podatak, primera radi, 1997. i 1998. godine bio je veći bruto društveni proizvod nego svih godina od 2001. do današnjeg dana.
Ako bismo pravili ankete, veliki broj stanovništva bi rekao da se bolje živelo u svim tim teškim uslovima pre 5. oktobra nego posle 5. oktobra. Ko danas živi dobro ili solidno i svih ovih godina posle 5. oktobra – ljudi koji su na vlasti, ljudi koji su bliski vlastima i oko vlasti. Masa stanovništva takoreći živi u velikoj bedi.
Kada je reč o samoj privatizaciji, mi i dalje stojimo da je privatizacija bila pljačkaška, da su se mnoga preduzeća prodala budzašto, da su novi vlasnici prodali 10% kapitala i podmirili sve to što su platili, i prodajući onih 90% silne milione stavili u džep.
Zašto nema procesuiranja svih tih dela? Najverovatnije zato što su predsednici sudova svi članovi DS. Ako se to promeni, pitanje je da li će se sve te prijave i dalje zadržavati u fiokama predsednika sudova ili sudija uopšte.
Ono što želimo ponovo da podvučemo kada je reč o odnosu prema NATO paktu, nikada DOS, nikada DS nisu smeli da kažu da je NATO izvršio agresiju, nego govore o tome da je bilo bombardovanje, da je bila intervencija. Šta smo mi dobili za to vazalstvo? Bukvalno ništa. Da li se nešto u međunarodnoj zajednici promenilo posle 5. oktobra? Ništa. Da li nam je bolji položaj na Kosovu i Metohiji? Nije. U zajedničkoj državi? Nije. Znači, treba sve stvari nazvati pravim imenom.
(Predsednik: Vreme.)
Prebacivanje da smo mi naoružavali neke paravojne formacije, a paravojnih formacija nije bilo koje smo mi naoružavali. Mi smo pomagali naš narod preko Drine, a paravojne formacije koje su bile u Hrvatskoj mi ništa nismo mogli da sprečimo. Jednostavno, vojskom su komandovali neki drugi ljudi, pre svega Hrvati.

Po Poslovniku, narodni poslanik Milan Marković.

Javljam se po Poslovniku, jer smatram da iznošenje neistina predstavlja povredu ugleda ovog parlamenta, ali se nadam da ćemo kolega Bušetić i ja završiti sa ovom serijom replika i odgovora. Želim samo da kažem da se potpuno slažem da diskutujemo o argumentima i da diskutujemo o onome što govori statistika, što govore brojevi. Smatram da tu ne možemo pogrešiti.
Istine radi, moram da vam kažem da su devizne rezerve za tri godine povećane 20 puta. Govorim kada ste vi predali vlast nama. Vi ste predali vlast sa 300 miliona dolara, 2003. mi i dalje predajemo vlast sa 3,5 milijarde dolara deviznih rezervi. Što se tiče bruto nacionalnog proizvoda po glavi stanovnika, on je povećan tri puta. Godine 2000. je iznosio 855 dolara, a kada smo mi predali vlast onima koji su sad na vlasti to je 2.550 dolara.
Ne slažem se potpuno sa vašom ocenom privatizacije i smatram da odgovor na to može dati i aktuelna vlast, čiji ste vi sudeonik. To što ste rekli da su predsednici sudova bliski DS, odgovorno vam tvrdim da to nije tačno, niti predsednici sudova imaju ikakve veze sa procesuiranjem. Naravno, poznato vam je da su za to nadležni tužioci. To je elementarno znanje prava.
Mi se ne slažemo oko načina diskusije za ovom govornicom. Pitao sam vas, osim uvreda i iznošenja neistina, šta vi kao politička stranka nudite građanima Srbije. Mi kao politička stranka nudimo građanima Srbije sve ono što smo naveli i tokom ovih devet meseci kao opozicija, a vi sve vreme vršiti vređanje političkih neistomišljenika. Tu je bitna razlika između SPS i DS. DS će nastaviti da nudi svoju viziju Srbije. Naravno i svaka druga politička organizacija ima na to pravo, ali nema ni DS, ni SPS, niti bilo ko drugi da svoj politički angažman zasniva na vređanju i na iznošenju neistina.

Gospođo Kovačević, izvolite.

Poštovani predsedavajući, kolege i koleginice narodni poslanici, da se vratimo na temu. Pred nama je danas Predlog zakona o radu, koji će poslanička grupa G17 plus podržati. Što se tiče zakona, pre svega, želim da kažem da je ovaj zakon usklađen sa direktivama Evropske unije, kao i sa preporukama Međunarodne organizacije rada.
Ono što u ovom zakonu imamo mnogo preciznije definisano, to su prava i obaveze kako poslodavaca tako i zaposlenih. Ovaj zakon o radu predstavlja, na neki način, balans između zaposlenih i poslodavaca. Naravno, neki delovi zakona su mogli biti i bolje rešeni. Upravo zbog toga je poslanička grupa G17 plus podnela određene amandmane. Naravno, o njima će više biti reči u pojedinostima. Neki od njih su već usvojeni i od strane Vlade i od strane matičnog odbora.
Međutim, kada bude bio dan za glasanje, nadam se da će biti usvojen i amandman koji govori o preraspodeli radnog vremena. Naime, po novom zakonu je predviđeno da se preraspodela može vršiti u okviru šest meseci, a amandman o kome pričam ostavlja mogućnost za ovu godinu poslodavcima koji su već ugovorili poslove, dakle svim firmama koje bi bile sprečene da ispune svoje ugovorene obaveze, da preraspodele radno vreme u okviru godinu dana.
Ono što vidim kao ključne odredbe u ovom zakonu, to su zabrana diskriminacije; to su bolje razrađene odredbe koje se tiču kolektivnog pregovaranja i kolektivnih ugovora; zatim, zaštita zaposlenih kod promene poslodavaca ili vlasništva firme i zaštita zaposlenih u slučaju stečaja.
Kao prvo, želela bih da istaknem odredbe koje se tiču zabrane diskriminacija. Svi mi svakodnevno, dok listamo novine, bolje reći oglasne strane, možemo da primetimo kako najčešće izgledaju konkursi za radna mesta.
Dakle, uobičajeno je da se traži, osim struke, znanje jezika, rad na kompjuteru i, ono što vrlo često možemo videti, to je odrednica da je starosno doba maksimalno 35 godina, najčešće se tako navodi.
Uvažavam sve potrebe poslodavaca da im u nekim slučajevima više odgovaraju mlađi ljudi, zbog prirode posle, ali sam isto tako ubeđena da vrlo često to nije opravdano i da je u pitanju čista diskriminacija po osnovu starosti.
U razvijenim demokratskim državama bojim se da bi bilo nezamislivo da se pojave takvi oglasi u novinama. S druge strane, vrlo retko možete naići na oglas gde firma koja traži radnika kaže - podstičemo zapošljavanje invalida ili nekih drugih kategorija.
Jesenas smo u ovom parlamentu usvojili set poreskih zakona koji, pored ostalog, predviđaju i poreske olakšice za sve one forme koje primaju na posao starije od 40 godina, pa smo tu rangirali - 40, 45, 50 godina, pa su olakšice sve veće.
To je zakon koji je predložilo Ministarstvo finansija, koji je već stupio na snagu i nadam se da, ako usvojimo ovaj zakon o radu sa ovakvim odredbama o zabrani diskriminacije, zajedno sa tim već usvojenim zakonom, mislim da ćemo u znatnoj meri doprineti svima onima kojima je starost, tj. uzrast bio problem da pronađu posao.
Osim starosti, zabranjena je diskriminacija i po osnovu pola, rase, boje kože, jezika, zdravstvenog stanja, invalidnosti, veroispovesti, nacionalnosti, seksualnog opredeljenja, političke opredeljenosti, sindikalnog angažovanja, kao i po osnovu porekla, imovinskog stanja i drugih ličnih svojstava. Na sreću, usvojen je amandman poslaničke grupe G17 plus, pa se i trudnoća ubraja na taj spisak, jer je usvojen od strane Vlade i resornog odbora.
Osim zabrane posredne i neposredne diskriminacije, kako za zaposlene, tako i za one koji konkurišu za posao, treba reći da je zabranjeno uznemiravanje i seksualno uznemiravanje. Mogu da primetim da je svako društvo humano i demokratsko u onoj meri koliko, pored ostalog, prihvata i pravo na različitost.
Mene jako raduje, bar nisam primetila da je neko nešto imao protiv ovih odredbi u zakonu, nijedna poslanička grupa nije stavljala bitnije primedbe na ove odredbe, što meni samo govori o humanosti našeg društva i o velikom demokratskom potencijalu Srbije.
Novina u zakonu je i odredba koja se tiče promene vlasništva u preduzeću, tako da je sad predviđeno da prilikom promene poslodavca ili vlasništva u firmi novi poslodavac je dužan da preuzme sve zatečene ugovore o radu koji će važiti godinu dana, osim u slučaju da prestane važnost kolektivnog ugovora.
Takođe, ono što je novina u zakonu je i zaštita zaposlenih u slučaju stečaja. Svi smo svedoci primera firmi iz našeg okruženja koje su godinama bile u stečaju. Navešću primer firme AD "Lipar" iz Srpske Crnje, koja je osam godina bila u stečaju, i sad možete zamisliti kako je bilo tim ljudima dok su čekali da ostvare neka svoja prava, a pogotovo su bili pogođeni oni koji je trebalo da odu u penziju, a nisu im bili uplaćivani doprinosi.
Sećate se da smo usvojili Zakon o stečaju prošle godine u ovom parlamentu, pa smo ograničili da stečaj može trajati samo godinu dana, što je jako dobro. Sada mislim, kad usvojimo ovaj zakon u kombinaciji sa tim prethodnim i ono što ovaj zakon predviđa, a to je da se osnuje fond solidarnosti, gde će za sve te zaposlene, za koje se ne mogu isplatiti zarade i doprinosi iz stečajne mase, isplatiće se iz fonda solidarnosti. Mislim da će njihova prava u mnogo većoj meri biti zaštićena.
Što se tiče sredstava za rad fonda, ona su već obezbeđena u budžetu, koje je Ministarstvo finansija nama iznelo u decembru i taj budžet smo mi usvojili i mislim da će to biti dobro utrošena sredstva.
Na kraju, želim da kažem da će G17 plus uvek podržavati zakone koji nas vode ka Evropi, ali isto tako ćemo podržavati sve mere koje će doprineti da taj put što lakše svi zajedno prođemo. Hvala.

Hvala vam. Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sve poslaničke grupe.
Dajem reč narodnom poslaniku Ljiljani Nestorović, a neka se pripremi narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.

Uvaženi predsedniče Skupštine, kolege narodni poslanici, ministar Lalović je govorio u svom uvodnom izlaganju o novim radno-pravnim institutima i moje uvažene kolege, predstavnici poslaničkih grupa, izneli su svoje mišljenje o Predlogu zakona o radu.
Poslanici SDP napravili su za bolje razumevanje teksta jedan kratak uporedni pregled novog i postojećeg zakona, koji nije na ovakav način sadržan u obrazloženju samog zakona, koji je ovde, kao predlog, na dnevnom redu.
Prva suštinska razlika nalazi se već na početku Predloga zakona. U Predlogu novog zakona utvrđeno je da se prava i obaveze uređuju kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, koji inače donosi poslodavac, samo kada je to zakonom određeno. Predlogom novog zakona određeno je da se pravilnik donosi ako se saglasnost zaključivanja kolektivnog ugovora ne postigne u roku od 60 dana od dana započinjanja pregovora, s tim što su i posle donošenja pravilnika o radu učesnici dužni da nastave pregovore o zaključenju kolektivnog ugovora, i ako do zaključenja kolektivnog ugovora dođe, pravilnik o radu prestaje da važi.
U postojećem zakonu pravilnik o radu donosi se posle neuspelih pregovora, ali bez ikakve dalje obaveze da se nastavi pregovaranje u cilju zaključenja kolektivnog ugovora. Zatim, Predlogom novog zakona predviđena je mogućnost da se ugovorom o radu ili odlukom poslodavca utvrdi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini u skladu sa zakonom, što je vrlo stimulativno. Takva mogućnost u važećem zakonu, kao što znate, ne postoji.
Predlogom novog zakona detaljno su utvrđena prava i obaveze zaposlenih i poslodavaca. Jedna od obaveza poslodavca je da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova. To, drugim rečima, znači da se od zaposlenog traži da savesno i odgovorno radi, ali tek kada mu se jasno stavi do znanja šta je to njegov posao i odredi tzv. radni zadatak, što znači da organizacija rada kod poslodavca mora da bude na mnogo višem nivou nego što je to do sada bio slučaj.
Smatram da, pored sistemskih nedostataka, za većinu zapuštenih i propalih preduzeća nisu toliko odgovorni zaposleni, koji navodno nisu znali ili nisu hteli da rade, već pre svega dosadašnji poslodavci i slabo obučeno rukovodstvo, koji ne poznaju međunarodne standarde Međunarodne organizacije rada. U postojećem zakonu postojala je samo obaveza poslodavca da zaposlenog upozna sa organizacijom rada, a ona je bila uglavnom loša.
Inače, organizacija rada zasnovana na međunarodnim standardima podrazumeva da zaposleni svakodnevno dobija radni nalog za obavljanje svog posla, a da u toku dana postoji redovna kontrola izvršenja tih poslova, i to je, u suštini, ključna stvar. Svako ko radi u privredi i koga se tiče ovaj zakon zna da je upravo to ključna stvar.
U Predlogu novog zakona propisana je zabrana i neposredne i posredne diskriminacije, kao i zabrana uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja. U postojećem zakonu navedena je samo opšta odredba o zabrani svake diskriminacije.
U Predlogu novog zakona takođe je zabranjeno uslovljavati zasnivanje radnog odnosa davanjem prethodne izjave kandidata o otkazu ugovora o radu. To važeći zakon ne previđa. Verovatno da je u praksi toga bilo ili je to međunarodni standard, ali u svakom slučaju dobro je da to piše.
Zatim, ministar je to kazao, propisana je obaveza poslodavca da zaposlenom dostavi fotokopiju prijave na obavezno socijalno osiguranje. Ova odredba, koje u važećem zakonu nema, može biti jako korisna, jer naglašava obavezu poslodavca da redovno izmiruje svoje zakonske obaveze.
U Predlogu novog zakona takođe je precizirano da pripravnik može da nastavi pripravnički staž kod drugog poslodavca, što u važećem zakonu jeste izazivalo nedoumice i nije bilo sasvim jasno. U Predlogu novog zakona predviđeno je da direktor može da zasnuje radni odnos kod poslodavca na određeno ili na neodređeno vreme, a ako ne zasnuje radni odnos, biće angažovan putem ugovora, koji zaključuje sa nadležnim organom, recimo sa upravnim odborom. To u važećem zakonu nije pisalo, pa je postojala dilema da li direktor zasniva ili ne zasniva radni odnos.
U Predlogu novog zakona propisana je obaveza zaposlenog da se usavršava, i to u skladu sa planom i programom obrazovanja, što znači da je utvrđena obaveza poslodavca da donosi plan i program obrazovanja. To je, po mom mišljenju, veoma važna odredba koje u važećem zakonu nema, jer će ona doprinositi razvoju ljudskog potencijala i napretku poslodavca. Korist je, dakle, i lična i opšta.
U Predlogu novog zakona godišnji odmor u minimalnom delu povećan je sa 18 na 20 radnih dana, prvi deo godišnjeg odmora povećan je sa dve na tri nedelje. U Predlogu novog zakona, takođe, propisano je da poslodavac zbog potreba posla može da promeni rešenje o korišćenju godišnjeg odmora najkasnije pet dana kada zaposleni koristi godišnji odmor po rešenju. U važećem zakonu, ovaj rok nije postojao.
Takođe, u Predlogu novog zakona utvrđena je zaštita ličnih podataka zaposlenog, tako da ih treća lica mogu koristiti samo za službene potrebe. To važeći zakon ne predviđa. U Predlogu novog zakona zaposlenom se, pored osnovne zarade, može isplatiti i stimulativni deo po osnovu doprinosa zaposlenog, po uspehu poslodavca, što sadašnji zakon ne predviđa. Predlogom novog zakona takođe je utvrđena obaveza poslodavca da zaposlenom izda obračun zarade i kada zarada nije isplaćena, što je takođe nova odredba.
Predlogom novog zakona, završiću, želim da navedem sve kvalitetne promene koji donosi novi Predlog zakona, a jedna od takvih kvalitetnih promena je i to što se Predlogom novog zakona formira fond solidarnosti iz koga će se isplaćivati propisane naknade u slučaju stečaja, a to su bankrotstva poslodavca.
To je važna mera materijalnog obezbeđenja zaposlenog koji ostaje bez posla; ovog instituta u važećem zakonu nema.
Ima tu još kvalitetnih i krucijalnih promena koje se tiču svih zaposlenih i poslodavca, ali ih neću navoditi, jer više vremena nemam. Samo da zaključim, mislim da sam obuhvatila najveći broj promena, možda ne baš svaku, ali se iz ovih nabrojanih može videti da ovaj zakon više osigurava materijalni položaj zaposlenih, precizira prava i obaveze, stvara uslove za razvijanje socijalnog dijaloga i kolektivnog pregovaranja radi postizanja sporazuma o važnim pitanjima iz života i rada. Dakle, zaštićuje ličnost i dostojanstvo zaposlenog i to tako da ni na koji način ne usporava proces rada kod poslodavca, već deluje stimulativno.

Hvala vam. Snežana Lakićević-Stojačić, a neka se pripremi Zvonimir Stević.

Dame i gospodo poslanici, kao što ste čuli već, DS biće uzdržana prilikom glasanja za ovaj zakon, iako moram da kažem da postoje određene odredbe koje su nove i za koje smatramo da su kvalitetno unete u ovaj zakon, i tu pre svega mislim na tri nova poglavlja, to su potraživanja zaposlenih u stečaju, prava zaposlenog u slučaju promene poslodavca i ovlašćenje za donošenje podzakonskih akata.
To su nova poglavlja za koja mislimo da je zakonodavac sa pravom našao mesto za njih u zakonu i mislimo da odredbe u njima umnogome regulišu do sada nedovoljno regulisane odredbe u zakonu.
Ono što bih takođe kao pozitivno istakla u novom zakonu o radu je činjenica da su rodno-senzitivne odredbe jako dobro urađene. Prvi put imamo rodno-senzitivne odredbe u zakonu o radu. Tu pre svega mislim i na antidiskriminacione odredbe, i to takođe pozdravljamo, jer su to nove tekovine, koje treba da uslede i u drugim propisima koji budu na dnevnom redu pred Skupštinom Srbije.
Naravno, u iščekivanju drugih zakona koji bi trebalo da reše pitanja diskriminacije i opštih zakona o zabrani diskriminacije, kao i zakona o zabrani diskriminacije lica sa invaliditetom, za sada u ovom prelaznom periodu ove odredbe mogu popraviti dosadašnje stanje.
Ono što takođe se nadam da će uskoro biti na dnevnom redu ovog parlamenta, a treba da reguliše ovu oblast i ne znam zbog čega još nije dostavljeno Narodnoj skupštini, jeste zakon o zapošljavanju lica sa invaliditetom, odnosno invalidnih lica. To je jako važan zakon i bez nekog naročitog razloga nije već dat poslanicima, jer je ovo oblast koja je neregulisana i gde treba doneti odredbe koje bi omogućavale i stimulisale poslodavce da zapošljavaju lica sa invaliditetom.
Takođe, oko pitanja diskriminacije mislimo da se više mesta moglo naći za određene odredbe koje bi preciznije i strože definisale zabranu prinudnog rada dece, uključujući i zabranu najgorih oblika rada dece. Pri tom moram ponovo da istaknem činjenicu da su odredbe koje su vezane za diskriminaciju žena i rodno-senzitivne odredbe urađene na vrlo kvalitetan način.
Naravno, postoje neke stvari na koje imamo određene primedbe. Smatrali smo da treba promeniti određene odredbe u zakonu, ali ih je trebalo promeniti radi dalje deregulacije i stvaranja fleksibilnijeg tržišta radne snage.
Posledice donošenja ovog zakona mislimo da mogu biti suprotne i zbog toga imamo određenu rezervu i ogradu, jer se bojimo da mogu dovesti do veće regulacije i manje fleksibilnog tržišta radne snage. Dodatna regulacija uvek suštinski nameće veće troškove poslodavcu, negativno utiče na privlačenje investicija, samim tim i na povećanje zaposlenosti.
Imamo i primedbe koje su date od strane udruženja poslodavaca, imaju osnovane primedbe na taj deo regulacije i smatraju da određene odredbe mogu dovesti i do povećanja nezaposlenosti; dakle, u ovom trenutku u Srbiji ona približava se na cifru od gotovo milion nezaposlenih, pa samim tim izražavamo rezervu i po tom pitanju.
Mislimo da je ovim zakonom nesrazmerno posvećena pažnja zaposlenima u odnosu na nezaposlene. Veliki je broj nezaposlenih lica, onih lica koja traže posao, koja se nalaze na Zavodu za zapošljavanje, veliki broj mladih ljudi, vrlo kvalitetnih, osposobljenih i stručnih, kojima je neophodno tržište radne snage.
Sa druge strane, zacementiranje radnog odnosa može u neku ruku njima da oteža mogućnost za dobijanje radnog mesta saglasno njihovim kvalifikacijama i u tom smislu ukazujemo na moguće posledice koje se mogu javiti.
Isto tako ukazujemo na činjenicu da ovako čvrsto regulacija u okviru zakona o radu može da dovede do povećanja sive zone zapošljavanja, dakle, povećanja rada na crno. I do sada smo nažalost svedoci da rad na crno postoji. Nismo uspeli da ga suzbijemo na prihvatljivu meru i mislimo da ovako čvrstim pozicioniranjem, čvrstim odredbama koje postoje u zakonu o radu, može doći do povećanja rada na crno, što naravno nije u interesu radnika. Nije u interesu radnika da im se, iako rade, ne uplaćuje penzijsko i invalidsko osiguranje, osiguranje u slučaju nezaposlenosti, zdravstveno osiguranje, ali i druga prava iz sfere radnih odnosa, kao što su pravo na bolovanje, pravo na otpremninu u slučaju otkaza, plaćeno odsustvo i tako dalje.
Mislimo da su to segmenti na koje zakonodavac mora da obrati posebnu pažnju. Mislimo da su to stvari na koje će Vlada morati da obrati posebnu pažnju, jer ćemo se u suprotnom suočiti sa povećanjem broja zaposlenih u sivoj zoni, od čega država neće imati nikakve koristi, a nažalost i oni neće imati nikakve koristi od svog rada kroz činjenicu da neće imati sva ta prava koja po zakonu imaju, jer neće biti prijavljeni kao radnici u redovnom radnom odnosu.
Što se tiče sindikalnog organizovanja, mislimo da je zakonodavac dosta dobro regulisao ovu priču, ali ukazujemo na jedan propust koji se, sticajem okolnosti, nalazi u zakonu.
U članu 214. se kaže - sindikat može da osnuje najmanje deset zaposlenih kod jednog ili više poslodavaca. Ova odredba, mislimo slučajno i podneli smo amandman na nju, suprotna je članu 44. Ustava Republike Srbije, u kome se kaže da se jamči sloboda političkog, sindikalnog i drugog organizovanja i delovanja i bez odobrenje, uz upis u registar kod nadležnih organa.
Ova odredba je suprotna je i 127. Konvenciji o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava, u kojoj se takođe kaže da je potpuno slobodno organizovanje radnika u sindikalnoj organizaciji, pa ne vidimo razlog zbog čega je zakonodavac u članu 214. predvideo obavezu da deset radnika mora da osnuje sindikalnu organizaciju.
Ne postoji nigde broj koji bi ograničio radnike i mislimo da ta sloboda udruživanja, dakle, nema razloga da bude ograničena i stavljena imperativna norma od deset zaposlenih, jer prosto ni Ustav, a ni bilo koji drugi pozitivni propis koji se odnosi na udruživanje građana ne ograničavaju i ne postavljaju tu minimalnu normu od deset, pa predlažemo da ministar i poslanici razmisle o amandmanu koji je podnela poslanička grupa DS, da se jednostavno ovaj član promeni tako da piše da se samo mogu osnovati sindikalne organizacije u skladu sa opštim aktom sindikata, jer tada ne bi došli u mogućnost da polemišemo oko toga da li jeste ili nije u skladu sa Ustavom ova odredba.
Ono na šta bih takođe htela da ukažem kao nešto na čega prosto moramo da obratimo posebnu pažnju, a što može da dovede do određenih poremećaja u funkcionisanju privrede, poslodavaca, radnika itd. jeste, po nama, nizak stepen reprezentativnosti koji zakonodavac predviđa, a tiče se sindikata. Zakonodavac predviđa da reprezentativnost sindikat dobija ukoliko ima 10% radnika koji su učlanjeni u njega kod jednog poslodavca, 15% kod poslodavca i 10% u granskom organizovanju, što znači da ako poslodavac ima 100 radnika teoretski može u njegovoj firmi da postoji 6 zvaničnih sindikata kojima poslodavac mora priznati reprezentativnost.
Obzirom da smo svi mi svedoci da umemo da iskoristimo sve što nam zakonodavac da, pa i ono što nam ne da, da nađemo neku rupu u odredbi, može nam se desiti da u jednoj firmi imamo 6 sindikata. Šta se tada dešava? Svi morate priznati reprezentativnost, a onda imate odredbe koje vas obavezuju da svakome od njih obezbedite uslove za rad, a to znači kancelariju, telefon, telefaks, odgovarajuća prava koja proističu za sindikalnog lidera, odsustvo sa posla ukoliko se bavi sindikalnim organizovanjem itd.
Mislimo da to prilično poskupljuje postupak, da nameće prilično velike obaveze poslodavcu, pa predlažem da poslanici razmisle o procentu reprezentativnosti sindikata, zato što mislim da reprezentativnost može da bude postavljena na veći procenat i da tada svi mi imamo efikasniji socijalni dijalog, za koga smatramo da je strašno važan.
Dakle, Demokratska stranka je u trenutku kada je ovo ministarstvo stavilo na dnevni red zakon o socijalnom dijalogu zaista mislila da je to vrlo važno, jer taj tripartitni dogovor između poslodavaca, radnika i države je nešto što bi moglo da donese ozbiljne pozitivne promene u privredni sistem naše zemlje, ali se bojimo da će u ovom slučaju taj dijalog biti otežan ukoliko ta reprezentativnost bude data vrlo širokom broju sindikalnih organizacija.
Takođe, što se tiče organizovanja na granskom nivou, tu imamo svega 10%, i takođe možemo doći u situaciju da određene granske sindikate predstavlja veliki broj sindikata i da onda to njihovo usaglašavanje faktički može da oteža usaglašavanje tog tripartitnog socijalnog dijaloga, i samim tim da nemamo pozitivan efekat kakav bi svi mi želeli da taj prethodni zakon ima.
Iste primedbe ili u mnogo čemu slične primedbe se odnose na reprezentativnost poslodavaca, koja je ograničena na 5% u odnosu na broj poslodavaca koji se bave istom vrstom delatnosti, ali ima i određenu dopunsku odredbu u odnosu na broj zaposlenih. Mislimo da je to takođe vrlo malo. Potrebno je da poslodavci imaju reprezentativni nivo.
Ne vidimo razlog da u okviru jedne granske grupe poslodavaca imamo mnogo reprezentativnih organizacija poslodavaca, jer takođe ćemo imati problem da njih usaglasimo dok ne stignemo do tog tripartitnog socijalnog dijaloga; pa dok se usaglase sve sindikalne organizacije, pa sve organizacije poslodavaca, mislim da ćemo faktički opet doći u situaciju da nećemo moći da primenjujemo dosta dobre odredbe oko tog društvenog dijaloga. Mi smo u tom smislu ukazali na silne primedbe koje smo imali, ali sa druge strane mislimo da neke druge odredbe imaju pozitivan karakter.
Dakle, što se Demokratske stranke tiče nećemo glasati za ovaj zakon. Bićemo uzdržani, jer ne možemo da se složimo sa činjenicom da se nezaposleni stavljaju u lošiji položaj i da u ovom trenutku faktički ove odredbe budu u suprotnosti sa strategijom za smanjenje siromaštva, ali kao stranka koja je opoziciona u parlamentu ne možemo ni da se mešamo u sprovođenje ovog zakona i tu odgovornost prepuštamo vama.
Prepuštamo vama odgovornost da na osnovu ovog zakona pokušamo da rešimo pitanje 900.000 nezaposlenih, pokušamo da rešimo probleme koji nas očekuju u ovoj godini, u kojoj je najavljeno restrukturiranje velikih privrednih sistema i javnih preduzeća, i ostavljamo vama na odgovornost da taj balans između prilične regulacije u odnosu na zaposlene, u odnosu na nezaposlene regulišete sami prilikom sprovođenja ovog zakona o radu.

Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević, a neka se pripremi narodni poslanik Vuković Milivoje.