Zahvaljujem, gospodine Markoviću, što ste prevalili preko usana moje ime i prezime. Zahvalan sam vam na tome. Prekidam, i još jednom pozivam predstavnike Vlade i ministra da prihvate naš ključni i suštinski amandman. U suprotnom, veliko je pitanje da li će SPS podržati ovaj zakon o radu, iako je on bolji od postojećeg zakona, koji je bio u vreme DOS-ove vlasti.

Da li se još neko javlja na osnovu prava koje proizilazi iz člana 89. Poslovnika? Gospodine ministre, izvolite, imate reč.

Nažalost, nisam bio prisutan kada je kolega Dačić govorio, ali znam šta je suštinska primedba njihova, odnosno suštinski amandman na koji oni ukazuju. Mi smo u vezi toga obavili određen razgovor i izneo sam argumentaciju zbog čega taj suštinski amandman o kome govori nije prihvatljiv za Vladu. Sada ću pokušati da ponovim tu argumentaciju.
Osnovna stvar, kada je u pitanju neposredna primena kolektivnog ugovora on se ne može neposredno primenjivati, tako što će se reći u zakonu da će se neposredno primenjivati na sve poslodavce koji i nisu članovi udruženja koje zaključuje ugovor. Zašto ne može? Pored ostalog, zato što Konvencija broj 98, koju je ova zamelja ratifikovala i koja je momentom ratifikovanja postala deo unutrašnjeg zakonodavstva, jasno definiše kolektivni ugovor kao akt i, između ostalog, u Konvenciji broj 98 kaže da se kolektivnim ugovorom pored ostalog uređuju međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora.
Znači, potpuno je nemoguće i suprotno toj konvenciji da se odnosi kolektivni ugovor na nekoga koji, pošto nije u udruženju koje zaključuje ugovor, ne može da međusobno uredi odnose sa drugom stranom. Prosto, postoji logička nemogućnost, kontradikcio in adjekto - nemoguće je. Takva jedna odredba ako bi je prihvatili, potpuno razumem ratio i interes o kome se ovde govori, ali ona je potpuno suprotna Konvenciji broj 98 i istovremeno je suprotna logici kolektivnog ugovora. Kolektivni ugovor se odnosi, sama reč "ugovor" kaže, na one koji učestvuju u njegovom zaključivanju. Zakon se odnosi erga omnes, odnosi se na sve. Kada mi donesemo zakon, on se odnosi na sve, i na one koji nisu glasali u ovoj skupštini.
Dakle, suština je u potpuno različitoj prirodi ta dva akta, kolektivnog ugovora i zakona. Ovaj predlog od strane poslaničke grupe SPS-a naravno ima svoj ratio, svoje obrazloženje, svoj rezon, međutim on nije moguć. Problem je što nije moguć. Nigde u zemljama u okruženju, bilo bližem, bilo daljem, ne postoji slično rešenje, po kome se kolektivni ugovor neposredno primenjuje na sve, bez obzira da li su bili ili jesu članovi udruženja poslodavaca, koje je zaključilo kolektivni ugovor.
Bili bismo jedinstveni u Evropi sa takvim rešenjem, ali nije to samo po sebi zlo. Možemo biti jedinstveni ako je nešto dobro, međutim, jednostavno to nije moguće na taj način prihvatiti. Ono o čemu sam govorio i što sam objašnjavao, ono što je moguće, to smo i predvideli u zakonu o radu.
Predvideli smo prošireno dejstvo kolektivnog ugovora, da se može utvrditi i definisati uz prethodno pribavljeno mišljenje ekonomsko-socijalnog saveta, koji čine reprezentativni sindikati, reprezentativna udruženja poslodavaca i predstavnici Vlade. Oni daju mišljenje, resorno ministarstvo donosi odluku o proširenom dejstvu i to je mehanizam koji svet poznaje.
Dva su razloga zbog čega se inače donosi odluka o proširenom dejstvu, znači i na one koji nisu učestvovali u zaključivanju ugovora. Jedan je razlog da kažem poslodavački, zato što se time sprečava nelojalna konkurencija, da oni poslodavci na koje se ne primenjuje kolektivni ugovor ne bi nižim zaradama smanjili svoje troškove i tako postali konkurentniji u odnosu na poslodavce koji su zaključili ugovor i prema njemu isplaćuju zarade. To je prvi rezon, poslodavački.
Ima drugi rezon - radnički, a to je da se svi radnici dovedu u jednak položaj, po pravilu viši i bolji, kako je to regulisano kolektivnim ugovorom. To je jednostavno mehanizam koji čitav svet poznaje. Mislim da i mi treba da ga primenjujemo.
Ima još jedna stvar, takođe u zakonu kažemo da i kada utvrdimo prošireno dejstvo, i kada se on primenjuje na sve metalce Srbije, može resorno ministarstvo da utvrdi izuzetak da se na jedan broj poslodavaca ne primenjuje ukoliko oni to ne mogu da izdrže, ukoliko bi ih to zatvorilo i likvidiralo. To je jednostavno čitav logičan mehanizam.
On je u skladu, kao što sam rekao, sa direktivama, standardima MOR-a, on je u skladu sa Konvencijom broj 98, koju smo mi zaključili kao država i ratifikovali. Ona je takođe u skladu sa preporukom. Dakle, sve su to razlozi zbog čega ne možemo da unesemo u zakon o radu takvo rešenje. Mislim da su razlozi dovoljno ubedljivi. Toliko i hvala.

Replika, gospodin Dačić.

Znam da ministru nije lako. On je jedini, praktično, pripadnik, pa ako mogu tako da ga nazovem, a da se on ne naljuti, što on jeste pripadnik levice u ovoj vladi. Nalazi se između čekića i nakovnja. Nalazi se između onih koji su za liberalni i neoliberalni koncept ekonomije i između njegovih uverenja da treba da bude na strani radnika.
U skladu sa tim on predlaže i brani nešto što jeste zvanična politika Vlade, iz bojazni da će to naljutiti neke strane investitore, da neće dolaziti u našu zemlju, jer ponovo će navodno tu biti neki samoupravni sistem itd. Ovde nije reč o tome. Ovde je reč o praktičnom problemu.
Čime vi terate poslodavce da postanu članovi udruženja poslodavaca. Zašto bi neko postao član udruženja poslodavaca? Reprezentativno udruženje poslodavaca danas mora da ima 10% poslodavaca u svom članstvu. Možemo doći u situaciju da ostanemo bez ijednog partnera u kolektivnom pregovaranju, jer poslodavci neće imati interes da budu učlanjeni u udruženje poslodavaca. Šta ćemo sa 90% poslodavaca u Srbiji? Na koga se u stvari ova odredba zakona o kolektivnom ugovoru primenjuje? Primenjuje se na one poslodavce koji se nalaze u udruženju poslodavaca.
Samo da vam kažem, gospodine ministre, nisu svi radnici članovi sindikata, pa se na njih primenjuje ono što reprezentativni sindikat ispregovara o kolektivnom ugovaranju. Ako to može da važi za radnike, onda mora da važi i za poslodavce. Nisu nama miliji poslodavci i neko ko misli da zaradi na nečijem radu nego oni koji taj rad stvaraju i koji rade. Zato je ovo principijelno pitanje.
Meni je žao što sa ministrom, a koji pripada levici, moram o tome da diskutujem. Bilo bi mi logično da o tome diskutujem sa DSS-om, G17 plus, radikalima, demokratama, mada demokrate su, drugarice i drugovi - levičari, ali oni su odavno otišli na drugu stranu. U svakom slučaju, žao mi je što sa vama o treba da polemišem. Ostavite obavezu da se to primenjuje na sve poslodavce, a dajte sebi diskreciono pravo da određene grane ili poslodavce oslobodite primene ovih kolektivnih ugovora, a ne obrnuto. To je osnovno pitanje.
Mi nemamo zakon o poslodavcima, nemamo zakon o sindikatima, vi to znate. Danas imamo sindikate koji su pod nečijim političkim uticajem bili, imamo poslodavce koji su takođe pod nečijim političkim uticajem. Zato je ovo za nas veoma važno pitanje. Imaćemo nepokrivenu oblast i veliki broj poslodavaca za koje neće važiti obaveza potpisivanja kolektivnih ugovora, već samo primena ovog zakona o radu. Ovaj zakon o radu je bolji od postojećeg.
(Predsedavajući: Vreme.)
Ali je veoma važno da ljudi shvate da to što neko ima para i što formira preduzeće, ne znači da je onaj koji radi kod njega rob bez ikakvih prava, da za njega mora da važi, osim zakona o radu, i pravo ljudi... zašto neko u privatnim preduzećima nema sindikate, zašto se ne zapitate to...

Gospodine Dačiću, molim vas, budite ljubazni, zaista da efikasno koristimo vreme, sada ide rasprava o amandmanima i tu možete obrazlagati vaše stavove.

Replicirao sam gospodinu ministru, izvinjavam se ako sam prekoračio vreme. Još jednom insistiram na ovome da je to veoma važno pitanje i da mislim da Vlada ne bi trebala olako da prelazi preko toga.
Jedna je stvar šta pregovara sa Evropskom unijom. Kada uđemo u Evropsku uniju, a svi poslodavci, niko ih ne tera, oni sami su članovi nekih udruženja. To je drugo pitanje. Promenimo zakon. Nemojmo tako 10-15 godina pre nego što ćemo ući u Evropsku uniju, kao što je G17 uradio, otvorio je vrata i liberalizovao je spoljnu trgovinu, imamo ogroman spoljnotrgovinski deficit. Dinkić je ovde priznao da je napravljena greška zato što je to učinjeno pre vremena.
Nemojmo zato sada i ovde. Donećemo zakon, imamo instituciju kolektivnih ugovora, ali neće imati ko da ih primenjuje, jer neće biti članovi udruženja poslodavaca.

Hvala, gospodine Dačiću. Molio bih vas da obratite pažnju na vreme.
Reč ima gospodin ministar, a zatim gospodin Tomislav Nikolić, replika na izlaganje. Izvolite, gospodine ministre.

Samo bih rekao nešto što je bitno oko ove teme. Naravno da postoje, i pomenuo sam u razgovoru koji smo neposredno imali, problemi sa poslodavcima, njihovom organizacijom, postoje problemi.
Međutim, ono što je racionalno rešenje i objašnjenje ove odredbe koju mi predlažemo jeste sledeće, da poslodavci, da bi bili reprezentativni, treba da ih ima 10%. Sada Unija poslodavaca, a koja je kod nas prijavljena, ima negde 20%. Šta će zapravo biti interes, ono o čemu govorim, i poslodavaca i sindikata, odnosno zaposlenih, da kroz ekonomsko-socijalni savet predlože Vladi, odnosno ovom ministarstvu, čim zaključe granski ugovor, da utvrdimo prošireno dejstvo.
To će biti mehanizam, jedini efikasan, ne postoji drugi, nikakva naredba. Efikasan mehanizam da se u stvari poslodavci uteraju, da se tako izrazim, u udruženja i da bi mogli da se pitaju, jer kada se suoče sa proširenim dejstvom ugovora, u čijoj izradi nisu učestvovali, onda će oni reći, čekajte ljudi, o čemu se radi, daj brzo da idemo u to udruženje.
Postoji jedan fini mehanizam koji će u Srbiji proizvesti da imamo prava udruženja poslodavaca i da imaju interes da uđu u ta udruženja. Jedna je samo napomena, kada smo imali to rešenje 90-ih godina, ono je bilo praćeno sledećom okolnošću: kolektivne ugovore je tada zaključivala Privredna komora Srbije, a čije je postojanje bilo obavezno po sili zakona. Tamo su svi bili, u Privrednoj komori Srbije.
A onog momenta kada je taj koncept napušten – a mora da se napusti, jer u kolektivnom pregovaranju mogu učestvovati samo dobrovoljna udruženja, zato ne može Komora – tog momenta taj mehanizam neposredne primene više nije moguć. To su razlozi.
Što se tiče ovoga o čemu je govorio kolega Dačić, naglašavam da ono prvo sa čim ćemo se suočiti kada ovaj zakon usvojimo, ako uspemo da ga usvojimo, kada zaključe granske ugovore, poslodavci, ovi koje imamo sa sindikatima koje imamo, to će sigurno biti njihov logičan zahtev, Vlado, ministre, utvrdite prošireno dejstvo za celu Srbiju za metal, za celu Srbiju za tekstil i to će biti mehanizam. Uveren sam, on će biti jedini i moguć, koji će dovesti poslodavce i učiniti udruženja kompetentnim, i tako ćemo ovaj problem rešavati. Toliko.

Reč ima narodi poslanik Tomislav Nikolić, šef poslaničkog kluba SRS. Izvolite.