Uvaženi ministre, uvaženi predsedavajući, uvažene kolege, veoma je dobro što je danas ovaj zakon na dnevnom redu, iz nekoliko razloga. Pre svega, moram da kažem, da se ne bi zaboravilo, da  neće, ako bude kako se planira i ako ovaj zakon usvojimo u danu za glasanje, više važiti Zakon o radu, koji je u ovoj sali izglasan 5. decembra 2001. godine glasom iz Soluna, jedan zakon koji je bio, a jeste i danas neregularan i koji je potpuno pokazao pravo lice one bivše vlasti, kada smo ja i dvojica mojih kolega, prof. Bajčetić i Vojkan Tomić, zbog odbijanja da glasamo za taj zakon tada, protivzakonito, izbačeni iz ove skupštine.
Sa druge strane, ovaj zakon predstavlja jedan pomak u dobrom pravcu, jer se velika diskrepancija između prava poslodavaca, sa jedne strane, koja su data važećim zakonom, i prava radnika, smanjuje.
Zapravo, pokušava se uspostaviti balans u jednom pravcu da poslodavac više ne može da, kako mu se prohte, otpusti radnika bez obrazloženja, ali sa druge strane ne možemo večito da udovoljavamo zahtevima radnika koji smatraju da se i dalje živi u vreme samoupravljanja i u vreme kada oni misle da mogu da odlučuju o svemu. Zapravo, nijedan zakon, pa ni ovaj zakon o radu ne može da pomiri ta dva nepomirljiva stava koja važe već vekovima i za koja se bore kako sindikati, sa jedne, tako i poslodavci, sa druge strane.
Ono što možemo da uradimo ovim zakonom, što i radimo, jeste da promenimo svest naših građana, koja je godinama, nažalost, pogrešna i koju bih opisao najkraće u dva obrasca, u dva stava.
Prvo, ljudi često misle pogrešno da je jednom dobijeni posao trajan i da postoji zauvek.
Sa druge strane, postoji uverenje da je država ta koja uvek može da obezbedi, i da arbitrira, i da pojedinac nije taj koji treba da se bori za sebe. Oba ova stava su krajnje pogrešna i nažalost dominiraju u našem društvu već 50 i nešto godina.
Kada je reč o prvom stavu, imali smo situaciju, pogotovo tokom 70-tih godina, kada su društvene firme primale veliki broj radnika, pogotovo sa sela, da su ljudi prodavali svoja imanja, odlazili sa sela samo iz jednog razloga, da bi dobili posao u velikim društvenim firmama. Evo primera iz opštine Užice - Valjaonica bakra i aluminijuma je tokom 70-tih i 80-tih godina broj svojih radnika maltene utrostručila, i to pod izgovorom da ti ljudi trebaju u proizvodnji i procesu rada.
Od tih 10.000 radnika, gotovo 50% je bilo višak u svakom trenutku radnog procesa. U Užicu, a i u velikom delu zemlje, postojala je izreka - ne radim nigde, radim u Valjaonici; ili - ne može niko da me plati toliko malo koliko malo mogu da radim. Ti ljudi predstavljaju onaj sloj društva koji danas ima 50 i kusur godina, koji je odrastao u pogrešnom sistemu, koji je mislio i koji i dalje misli da time što ima radno mesto imao i posao. Imati radno mesto nije i ne može biti isto kao imati posao. Imati radno mesto, a tamo gubiti vreme, ne može da se toleriše, to ne poznaje savremeni svet kome mi težimo.
Zapravo, privatizacija, kao ključni proces kome teži ova država, uspostavila je novo merilo, da ljudi koji odlučuju, menandžment, ima pravo da usvoji proces proizvodnje kako to zahteva današnji savremeni svet. Ako je taj broj radnika višak, onda to nije problem te firme, nego i tih ljudi, a i te države koja treba da stvara ambijent, da ti ljudi ne gube vreme na radnom mestu i da dobijaju plate nizašta, već da mogu da budu prekvalifikovani, da se i oni sami izbore za svoje radno mesto, da nađu sebi posao, na šta veliki broj naših građana, nažalost, nije navikao.
Tokom 90-ih godina, kada smo se suočili sa istinom da su mnogi ljudi bili zaposleni na prazno, preko veze, na tom radnom mestu ništa nisu radili i doprinosili, onda je taj broj ljudi, radništva pre svega, odlazio u sivu zonu, odlazio na pijace da bi se prehranio, a država na to nije imala odgovor.
Država na to ne može da ima odgovor u potpunosti, ali može da uradi ono što je prošla vlast propustila, a to je da umesto da daje često jednokratne otpremnine, ma koliko bile velike i da smiri tenziju na par godina, može da pokuša da u dogovoru sa radnikom inicira kod tih ljudi rađanje nove svesti, a to je da se moraju, koliko je to moguće, izboriti za bolje mesto u društvu i za bolji posao u tom društvu. Država može da im pomogne u tome, ali ne može uvek do kraja.
Država nije taj arbitar, nije to neko telo imaginarno koje rešava sve probleme, kao što mnogi često i misle, nego je organ koji propisuje pravila koja važe uvek za sve.
Postoji uvek ona doza individualizma koja je potrebna da bi se neko snašao u tome. Ako neko nije sposoban zbog godina, zbog raznih okolnosti, imaće neka olakšanja, ali ne mogu ljudi da se ponašaju kao i da i dalje živimo u vremenu komunizma i u vreme samouprave.
Ovo je jedan veliki i važan ishod, ne samo u tom zakonskom smislu, ne samo ka promeni regulative i normi, već se i nadam ka tome da se promeni svest ljudi i da se za pet do deset godina rodi novo poimanje stvarnosti, u kome se radno mesto ne dobija na poklon, nego se zaslužuje, i na tom poslu se nešto radi, a ne samo sedi i gubi vreme. Tome doprinosi, pre svega, proces privatizacije, koji je uzeo maha i koji će tek da uzme maha, kako se bude razvijalo naše društvo.
U tom smislu ovaj zakon treba pozdraviti i očekujem da će u ovoj skupštini, kada dođe dan za glasanje, ovaj zakon proći bez velikih problema i ovoga puta upućujem kompliment piscima ovog zakona, jer zaista, važeći zakon o radu zaslužuje moj komentar jer je potpuno neregularan i potpuno je upropastio proces rada.

Reč ima narodni poslanik Dušan Mrvoš. Pre nego što kolega Mrvoš uzme reč, pročitaću četiri imena koja se nalaze na ovom spisku,  da proverimo da li su odustali od diskusije - Snežana Pantić-Aksentijević, Đorđe Mamula, Snežana Stojanović-Plavšić i Rade Obradović.
Neka se pripremi koleginica Snežana Pantić-Aksentijević.

Poštovani predsedavajući, jedna od neizbežnih posledica u transformaciji društvenog sistema u demokratski je neprekidno osnaživanje shvatanja o potrebi učešća što većeg broja društvenih činilaca u odlučivanju o bitnim stvarima u toj istoj transformaciji.
Savremeni društveni procesi imaju dve, na prvi pogled kontradiktorne, osobine, da u isto vreme definišu privatnu svojinu kao neprikosnoveni oblik vlasništva, ali i osnovne socijaldemokratske vrednosti kroz afirmaciju ljudskih prava, a samim tim i prava na rad i iz rada. U svemu tome, socijalni dijalog se javlja kako napredan proces i neminovna pojava u demokratskim društvima.
Probaću da skratim ovu raspravu u načelu, pošto ima puno amandmana, a koliko vidim, poslanici su definitivno nezainteresovani za zakon o radu. Samo da citiram jednu definiciju iz švedskog zakonodavstva, koja kaže da je Vlada čuvar reda u samostalnom položaju radnika i poslodavaca, da ona kroz zakone, ali i na druge načine, stvara razumne uslove za zaštitu rada radnika od nerazumne eksploatacije, to jest stvara zakonske okvire za pregovore radnika i poslodavaca.
Govoreći u ime poslaničkog kluba SPO - Nova Srbija, kažem u ime poslaničkog kluba da je ovo jedan od zakona koji stvara takve uslove za pregovore radnika i poslodavaca.
Ovaj zakon je zasnovan na strateškim dokumentima UN o građanskim, ljudskim i sindikalnim slobodama, posebno na Paktu o građanskim i političkim pravima i Paktu o ekonomskim i socijalnim pravima. Zasnovan je na dokumentu EU o evropskoj socijalnoj povelji i na konvencijama Međunarodne organizacije rada, naročito na konvencijama o slobodi angažovanja i delovanja organizacija radnika i poslodavaca, o slobodi kolektivnog pregovaranja, o pravu radnika na konsultovanje i o pravu radnika na kolektivno pregovaranje.
Kao što je ministar u uvodnom ekspozeu rekao da zakon precizira kolektivno pregovaranje kao dominantnu formu dogovaranja, raspodelu profita i na radnike, obrazložen razlog otkaza, formiranje fonda solidarnosti, status zaposlenog i u slučaju promene poslodavca, zabranu diskriminacije po svim osnovama i sankcionisanje te diskriminacije i, konačno, propagira ideju dostojanstva rada.
Polazeći od toga, pozivam Vladu, resornog ministra ovde nema, pozivam predstavnike Ministarstva i Vladu da prihvate neke od amandmana koje je SPO - Nova Srbija dao. Reći ću samo dva suštinska amandmana, a upravo polazeći od ove rečenice iz ekspozea ministra. Kaže - zakon precizira kolektivno pregovaranje kao dominantnu formu dogovaranja. Zato vas pozivamo da prihvatite amandman na član 1, koji definiše stav 2. tako da glasi da se prava, obaveze i odgovornosti iz stava 1. ovog člana uređuju kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu.
Sada, u Predlogu ovog zakona, iza ove tačke stoji zarez i kaže se da se uređuju kolektivnim ugovorom, ugovorom o radu ili pravilnikom o radu. Ako se već u ekspozeu kaže da je kolektivno dogovaranje dominantna forma, onda nemojte pravilnik o radu, jer pravilnik o radu donosi isključivo direktor i onda tu nema dogovaranja. Pozivamo se da prihvatite amandman na član 243. koji dozvoljava da opšti kolektivni ugovor zaključuje i Vlada Republike Srbije, uz reprezentativno udruženje poslodavaca i reprezentativni sindikat osnovan na teritoriji Republike.
Znači, dajete mogućnost da i Vlada može da zaključi opšti kolektivni ugovor, ako ni zbog čega drugog, ako Vlada ne zaključuje opšti kolektivni ugovor, zaposleni u državnoj upravi, zaposleni u društvenim delatnostima i zaposleni u javnom sektoru ostaće bez kolektivnog ugovora.
Konačno, usvojite amandman koji je samo tehničke prirode i mislim da je Odbor za rad to predvideo samo tehnički. Dajte mogućnost da poslodavac može da odbije sindikalnu članarinu na osnovu pristupnice. Ne mora na osnovu pismene izjave, to je više tehnička stvar, znamo da treba posebna saglasnost na administrativnu zabranu, odnosno obustavu od plate itd, ali ako je već Vlada u prethodnom periodu tražila da sindikati dostavljanjem pristupnica dokažu brojnost članstva i svoju reprezentativnost, nemojte ponovo da svi članovi sindikata potpisuju izjave, dozvolite da se to uradi samo na nivou pristupnice.
Završiću ovaj monolog samo jednom rečenicom, da stepen prenošenja moći države na ostale socijalne partnere u stvari je pravo merilo demokratičnosti jednog društva.

Reč ima narodni poslanik Snežana Pantić-Aksentijević.

Uvaženi gospodine predsedavajući, poštovane damo i gospodo narodni poslanici, nalazimo se na kraju rasprave zakona o radu. Poslanička grupa G17 plus podržaće i glasaće za ovaj zakon.
Glasaćemo zato što je ovo jedan od zakona koji doprinosi harmonizaciji radnog i socijalnog zakonodavstva sa evropskim. Bilo je u prethodnim diskusijama i izlaganju gospodina ministra dosta govora o ovome, ali nije na odmet ponoviti još jednom šta ovaj zakon pozitivno donosi.
Donosi poboljšanje rešenja koja su na snazi u postojećem Zakonu o radnim odnosima. Pozitivnu ocenu ovog zakona dali su sindikati, Unija poslodavaca i MOR. Poslanici G17 plus su podneli amandmane na pojedine članove ovog predloženog zakona u cilju manjih korekcija i postizanja boljih rešenja. Nadam se da će biti prihvaćeni. G17 plus glasaće za njihovo usvajanje.
Primenom ovog zakona postići će se ravnoteža između prava i obaveza zaposlenog, sigurnost poslodavca i zaposlenog i unaprediće se socijalni dijalog. Stvoriće se obaveza kolektivnog pregovaranja, koja će na kraju rezultovati usvajanjem i potpisivanjem kolektivnog ugovora.
Brojne pozitivne odredbe ovog zakona su zabrana diskriminacije po svim osnovama i sankcionisanje takvog ponašanja. Pravo diskriminisanih lica na naknadu štete, gde teret dokazivanja podnosi poslodavac. Regulisanje prava zaposlenih kod promene poslodavca, novi poslodavac preuzima sve ugovore o radu i postojeći opšti akt. Tako više nikada nećemo doći u situaciju da radnici ostanu bez prava na rad i bez posla.
Treba istaći pravo zaposlenog kod utvrđivanja viška, biće donet program uz konsultaciju Nacionalne službe za zapošljavanje i reprezentativnog sindikata. Tako se smanjuju socijalne posledice koje nastaju, ali ovog puta trajno. Pravo na otpremninu, primereno situaciji u kojoj se trenutno nalazi zemlja, što sada iznosi tri prosečne plate.
Fond solidarnosti pojavljuje se prvi put kao institucija i, ono što je značajno, znamo da smo u prošloj godini usvojili budžet za 2005. godinu, značajno je da su sredstva u budžetu izdvojena ukoliko takvih sredstava nema u stečajnoj masi.
Prava i obaveze zaposlenog i poslodavca definišu se takođe ovim zakonom, a to je pravo na usavršavanje, prekvalifikaciju i dokvalifikaciju u slučaju dolaska nove tehnologije.
Učešće zaposlenog u raspodeli ostvarene dobiti na taj način da se stimulišu radnici, da efikasno rade u fabrici, a to je dobro za radnika, dobro i za kapital. Suzbiće se rad na crno, tako da poslodavac obavezno dostavlja radniku kopiju prijave za obavezno zdravstveno osiguranje. Bilo je već govora o ovom delu zakona, ali mislim da je to jako značajno, jer znamo da prema evidenciji 380.000 ljudi u Srbiji je zaposleno na crno.
Definiše se pozicija zaposlenog u odnosu na vršenje radne obaveze. Razdvaja se radnik od neradnika i konačno se rešava dilema kako stimulisati onog koji radi, a kazniti onoga ko ne radi.
Godine 2004. usvojili smo Zakon o stečaju, usvojen je i set finansijskih zakona. Podsetiću na brojne poreske olakšice za poslodavce koji zaposle radnike preko 40 godina. Svi znamo da se G17 plus zato najviše zalagala. Usvojili smo i budžet u kome su izdvojena sredstva i, posle usvajanja Zakona o radu, svi ovi zakoni koje sam nabrojala biće primenjivi i zaživeće u praksi.
Poslanici G17 plus glasaće za ovaj zakon i očekujemo podsticanje rada u Srbiji. Dovešćemo strane investitore, ali ovog puta prave, i vratićemo dostojanstvo radu.
Pozivam vas da zajedno sa poslaničkom grupom G17 plus glasate u danu za glasanje za ovaj zakon.

Reč ima kolega Đorđe Mamula i time bismo iscrpli listu govornika.

Postojeći Zakon o radu izglasan je 21. decembra 2001. godine, a predlagač je bio u ime Vlade Srbije, dakle, gospodin Dragan Milovanović, inače predsednik Laburističke stranke Srbije, odnosno radničke partije ili neka verzija domaćeg Toni Blera.
Da liberalan koncept sadrži Zakon o radu, međutim, bilo je primedbi iz inostranstva, a primedbe nisu uvažene i zakon je počeo da deluje, sa prilično pogubnim posledicama. Kroz taj zakon o radu se mogla videti cena privatizacije koju je ovo društvo platilo u periodu od 2001. do 2004. godine.
Ovaj predlog zakona, koji je sada pred nama, ipak veoma ozbiljno uvažava preporuke Evropske unije i moglo bi se reći da Predlog zakona otvara vrata za socijalnu tržišnu privredu.
Dakle, uvodi elemente socijalne pravde i uvažava dosta ozbiljan nalog Evropske unije kada je reč o sferi rada i radnih odnosa. Direktive koje se uvažavaju ovim predlogom zakona su odskora u primeni u EU, tako da mi mnogo ne zaostajemo za EU, tim pre ako se pogleda praksa Evropskog suda za ljudska prava u pogledu presuda koje se odnose na radne odnose; nisu ni ta prava, iako su propisana, baš poštovana u zapadno-evropskim državama, tako da i te kako ima problema.
Ipak, najvažnije direktive su direktive iz 1976. godine, 76/207, o primeni principa ravnopravnog tretmana za muškarce i žene kada je reč o pristupu zapošljavanja, zatim stručnom obrazovanju i napredovanju, kao i uslovima rada, sa izmenama i dopunama iz 2002. godine.
Sledeća direktiva je iz 2000. godine, broj 43, o primeni principa ravnopravnog tretmana bez obzira na rasno ili etničko poreklo, koje je u EU, prema nekim presudama Evropskog suda za ljudska prava, prilično narušeno, tako da to pravo tamo u praksi tek treba da se ostvari, budući da je u nekim državama, kao u Nemačkoj i Holandiji, bilo narušavano.
Sledeća direktiva je 78 iz 2000. godine, koja utvrđuje opšti okvir za ravnopravan tretman u zapošljavanju i izboru zanimanja, zatim o radnom vremenu iz 2003. godine, koja je tek polovinom 2003. godine uvažena. Zatim, iz 2001. godine (23) o zaštiti prava zaposlenih u slučaju promene poslodavca, što je veoma važno, jer novi poslodavac mora da stupi u prava i obaveze ranije i da ga sve okolnosti, zbog toga što je novi poslodavac, više ne opravdavaju, što je bio slučaj ranije u Evropskoj uniji; i direktiva iz 1980. godine o zaštiti zaposlenih u slučaju bankrotstva poslodavca.
U ovom predlogu zakona mislim da je veoma važno što, kada je reč o otkazu, poslodavac konačno mora da navede razloge zašto daje otkaz, što do sada nije bio slučaj, tako da smo u praksi imali situaciju da ne možete da osporite tu odluku poslodavca, jer ono što se ne zasniva na argumentima ne može se ni osporavati argumentima, tako da mislim da je ovo vrlo bitna promena za zaštitu prava zaposlenih. Sankcije su prilično velike, ali mislim da oni koji ne budu kršili predviđena prava neće biti ni izloženi kaznama. Stoga smatram da ovaj predlog zakona treba prihvatiti.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Ivica Dačić, šef poslaničke grupe SPS.

Hvala. Mislio sam da ste mi zaboravili ime ili da nećete da ga spomenete, ali hvala vam što ste se setili.
Zakon o radu je osnovni zakon koji se tiče zaposlenih i baš zbog toga mislim da zaslužuje našu posebnu pažnju. Nisam primetio da je ovaj zakon pobudio posebnu pažnju, nažalost i poslaničkih klubova, a i medija i političara.
Ako slušate medije, otvorite novine, videćete da o tome gotovo da ništa nema u medijima, da je osnovna tema da li Bogoljub Karić kupuje poslanike, da je osnovna tema ko će preći iz koje političke stranke u drugu političku stranku itd.
Nema onoga što je od interesa za one koji rade i baš zato SPS želi da ovom zakonu da posebnu važnost, kao što je dala zakonu, koji ste nažalost usvojili gotovo jednoglasno u Narodnoj skupštini Republike Srbije, o izjednačavanju prava partizana i četnika. SPS je partija onih koji žive od svog rada i zato želimo da ovde istaknemo nekoliko osnovnih naznaka.
Prvo, ne bih govorio o prošlom Zakonu o radu. Prošli Zakon o radu je bio jedan od najgorih zakona koji je postojao u Evropi. Prošli Zakon o radu je imao negativno mišljenje Međunarodne organizacije rada. Prošli Zakon o radu, odnosno važeći Zakon o radu, usvojen je uz očiglednu krađu prilikom glasanja, ali to nije najgore.
Taj zakon o radu je uneo, u skladu sa novim sistemom vrednosti koji je nastao posle 5. oktobra, potpuno drugačiji pogled na ono što se zove privredna sfera ili bilo koja druga sfera gde postoji odnos poslodavca i zaposlenog. Mi znamo da danas nije vreme radnika. Danas je vreme i era poslodavaca. Danas je vreme i era profita.
Danas kažete da nema samoupravljanja, ali ima radnika. Šta ćemo sa pravima radnika? Ovaj zakon je bolji od postojećeg zakona i to nije sporno. U obrazovanju, stručnom osposobljavanju, usavršavanju zaposlenih ovaj zakon je bolji. U oblasti zasnivanja radnog odnosa, odnosno obaveza poslodavca da dostavi fotokopiju prijave na obavezno socijalno osiguranje, takođe je bolji. U odeljku koji se odnosi na odmore i odsustva, odnosno godišnji odmor, takođe je bolji od postojećeg zakona.
Bolje rešenje je i u delu koji se odnosi na zaštitu zaposlenih, odnosno zaštitu invalida rada. Unapređenje je i u delu naknada troškova i drugih primanja. Sada je obaveza poslodavca da isplati otpremninu, pogrebne troškove, naknadu štete zbog povrede na radu i profesionalnog oboljenja zaposlenog.
Nešto bolje rešenje je u oblasti koja se odnosi na otkaz od strane poslodavca, jer se predviđa upozorenje poslodavca i mišljenje sindikata pre otkaza. Kada je reč o višku zaposlenih takođe je obaveza poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih i utvrđivanje kriterijuma.
Ovaj zakon unosi neke nove oblasti, potraživanje zaposlenog u slučaju stečaja, formiranje fonda solidarnosti i nešto što je zanimljivo, a to je zabrana diskriminacije ili kako ovde stoji u jednom delu – seksualnog uznemiravanja.
Želim da ukažem da se u oblasti radnih odnosa Srbija danas, nažalost, ne nalazi u 20. veku. Srbija se danas, što se prava radnika i realnog faktičkog stanja tiče, nalazi u 19. veku.
Ne znam da li znate, i pitajte radnike u preduzećima, a nisu radnici u preduzećima samo u društvenom ili državnom sektoru, radnici su i u privatnim preduzećima, pitajte ih kako izgleda doći do radnog odnosa. Pitajte ih da li će neko primiti u radni odnos mladu devojku ili ženu, i prvo pitanje je hoće li slučajno ostati trudna u narednih godinu dana. Ako ima nameru da sa nekim ostane trudna, teško će dobiti posao u tom preduzeću.
Direktori su danas bogovi. Radnici su robovi, a direktori su bogovi. Direktori postavljaju sindikat, u nekim preduzećima direktori predsedavaju sindikatima. Takođe, radno vreme; ko danas vodi računa o radnom vremenu? Sme li radnik da postavi pitanje svom šefu kada mu kaže da treba da radi popodne ili noću? To je, dame i gospodo, bilo u prošlom veku. Ako hoćete moderno zakonodavstvo, moramo ići u korak sa socijalnom poveljom koja postoji u Evropskoj uniji više od 10 godina.
Takođe, mi smo predložili za treće dete – i naš je amandman, a to je slabost ovog zakona što nije prihvaćen, pa nema porodiljskog odsustva za treće dete u trajanju od dve godine – porodiljsko odsustvo od dve godine zato što želimo dobro našoj zemlji i našem narodu. Nećemo valjda kao Tito, koji je bio kum svakom devetom detetu. Ajmo mi da budemo kumovi svakom trećem detetu i da podstaknemo natalitet našeg naroda.
Zatim, organizovanje poslodavaca i zaposlenih; postoji socijalno-ekonomski savet. Znate kako, imate organizacije poslodavaca, imate organizacije sindikata, a imate u socijalno-ekonomskom savetu i predstavnike Vlade.
Ako uzmete Bogoljuba Karića, koji ima udruženje industrijalaca, koje pretenduje da bude udruženje poslodavaca, koji ima dobre odnose sa sindikatima i ako imate Bogoljuba Karića koji će da vas kupi ovde i da uđe i u Vladu, hoće li on sutra biti taj jedan koji objedinjuje svo troje?
Što se nas tiče, ovaj zakon ima ozbiljne nedostatke. Nema toplog obroka i regresa, nema bitnog poboljšanja u zaštiti zaposlenog od otkaza, zadržana su rešenja važećeg zakona kada je reč o radu na određeno vreme, nema oglasa, konkursa, nema porodiljskog odsustva za treće dete u trajanju od dve godine, novčane naknade za nezaposlena lica i novčane naknade za lica koja ostanu bez posla kao tehnološki višak su mizerne.
Ako neko misli da je veliki napredak ovog zakona što je uneta zabrana seksualnog uznemiravanja, takođe ne znate šta se dešava u našim preduzećima.
Navešću samo jedan primer novog vlasnika Župe iz Kruševca, koja je u novinama izjavila, žena, kaže - jedna od prvih mojih odluka je bila da koga uhvatimo da spava na poslu kaznimo sa umanjenjem plate od 10%, koga uhvatimo da sa suprugom radi one stvari kaznimo 20%, a koga uhvatimo da se švaleriše na radnom mestu nagradimo 30%. O čemu mi ovde govorimo? Uneli ste u ovaj zakon jednu odredbu koja je arbitrarna i koja može da se tumači na različite načine.
Naravno, suštinska primedba SPS-a na ovaj zakon je data u amandmanu na član 255. Osnovna stvar u sindikalnoj borbi je bio kolektivni ugovor. Kolektivno pregovaranje je ono za šta su se radnici borili vekovima, da sindikat natera poslodavce da mora da im potpiše kolektivni ugovor, koji će im garantovati određena prava, visinu zarade itd. Ovde u ovom zakonu ste predvideli da kolektivni ugovor važi samo za one poslodavce koji su članovi reprezentativnog udruženja poslodavaca. Podsetio bih na to da su danas članovi reprezentativnog udruženja poslodavaca svega 10 do 20% poslodavaca. Vi pravite zakon u kojem predviđate kolektivne ugovore samo za 10 ili 20% poslodavaca u Srbiji.
Predvideli ste da ministar može arbitrarno da odluči ko će kolektivne ugovore primenjivati i bez saglasnosti. To je apsolutno pogrešna stvar. Mi tražimo, i tu podržavamo sindikat, da kolektivni ugovor mora neposredno da se primenjuje za sve poslodavce, inače nemojmo da donosimo zakone o radu koji se ne mogu primenjivati.
Zašto bi neki poslodavac bio član udruženja ako mu se nameću neke obaveze. Neko će reći - strani investitori su protiv tolikog prava i radnika i sindikata. Strani investitori se, dame i gospodo, u ovoj zemlji danas suočavaju sa manjim prava radnika nego što postoje na Zapadu, i to je istina. Nije im smetao ni ovaj afrički zakon o radu koji je sada na snazi da investiraju u Srbiju.
Molim predstavnike Vlade da prihvate naš amandman. Ovaj zakon jeste bolji od postojećeg, ali ako se ovaj amandman ne prihvati, upozoravam da je veliko pitanje da li će SPS glasati za ovaj zakon o radu, čak i po cenu da ne bude usvojen novi zakon o radu. To je osnovna stvar koju radnici traže, da se kolektivni ugovor primenjuje na sva preduzeća, a ne samo na one koji su članovi udruženja poslodavaca.
Znači, pošto Ministarstvo do sada nije prihvatilo ovaj predlog, predlažem da ga razmotri još jednom. Ovo je kapitalna stvar. Ne samo za SPS, za sve nas, za radnike, za one koji žive od ovog rada u ovoj državi, jer mnogi ljudi ne mogu ni da žive od svog rada jer nemaju šta da rade.

Izvinjavam se, gospodine Dačiću, da li biste bili ljubazni da privedete kraju.