Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković, a neka se pripremi narodni poslanik Radiša Ilić.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, važeći Zakon o radu stupio je na snagu u decembru 2001. godine i u protekle tri godine svakako da je jedan od zakona koji je mnogo osporavan i na koji je iznet veliki broj primedaba.
Potreba da se uvedu neki novi instituti i da se neki instituti preciznije i detaljnije urede svakako da se ostvarila donošenjem novog Predloga zakona o radu.
Ovim predlogom zakona izvršeno je usklađivanje sa zakonodavstvom Evropske unije i ostvarena je aktivna saradnja sa Međunarodnom organizacijom rada na njegovom donošenju.
Prava i obaveze u ovom predlogu zakona uređuju se kolektivnim ugovorom, ugovorom o radu i pravilnikom, kada je to zakonom predviđeno. Taksativno su navedeni slučajevi kada se to radi. Predlog zakona definiše pojmove zaposlenih, poslodavca, udruženja poslodavca i sindikata, sasvim precizno.
Ovaj zakon predviđa veliki broj novina i DSS će svakako, zbog tih novina, podržati ovaj predlog zakona. Jedna od njih je i uvođenje zabrane neposredne i posredne diskriminacije. Zakon predviđa zabranu uslovljavanja zasnivanja radnog odnosa prethodnim davanjem izjave o otkazu ugovora o radu.
Takođe, jedna novina je predviđena i kod probnog rada, koji se produžava sa tri na šest meseci.
Problem neprijavljenih radnika Predlog zakona predviđa da reši na taj način što je predvideo obavezu da se radniku dostavi prijava na socijalno osiguranje, u roku od 15 dana od zasnivanja radnog odnosa.
Na taj način se izbegavaju određeni problemi koji su se pokazivali u praksi u prethodne tri godine, da ljudi koji budu proglašeni kao tehnološki višak, kada dođu u Nacionalnu službu za zapošljavanje da ostvare svoje pravo na novčanu naknadu, dođu sa radnom knjižicom koja je redovno zaključena, gde je upisan datum prestanka radnog odnosa, overena pečatom poslodavca, a kada se izvadi listing u Penzijskom fondu, vidimo da on uopšte nije bio prijavljen na penzijsko-invalidsko osiguranje ili u mnogo kraćem periodu od onog koji je proveo na svom radnom mestu.
Značajna novina je predviđena i kod pripravnika, u smislu da pripravnik kome se prekine pripravnički staž pre isteka jedne godine, kad nastavi posao da obavlja kod drugog poslodavca, nastavlja se i tok pripravničkog staža. Takođe, novina je predviđena i kod direktora koji može zasnovati radni odnos tako što zaključuje ugovor o radu bilo na određeno ili na neodređeno vreme. Zakon, svakako, uvodi jednu značajnu novinu, to je pravo i obaveza zaposlenog da se stalno usavršava i da svoja znanja obogaćuje, da se na taj način prilagođava novim radnim procesima i obavezama koje ga očekuju.
Izmena se odnosi i na trajanje godišnjeg odmora. Sada je minimalno trajanje godišnjeg odmora 20 dana. Takođe se koristi u dva dela, s tim što je predviđeno da se prvi deo godišnjeg odmora koristi u trajanju od tri radne nedelje. U oblasti zaštite zaposlenih, pored zaštite zaposlenih mlađih od 18 godina i trudnica, predviđena je nova odredba koja se odnosi na zaštitu ličnih podataka zaposlenog.
Takođe je predviđeno i osnivanje fonda solidarnosti. Čuli smo u nekim diskusijama da to možda nije ni potrebno. Svakako treba naglasiti da je u budžetu Republike Srbije odvojeno 300 miliona dinara za funkcionisanje ovog Fonda solidarnosti. Na taj način se garantuju isplate obaveza prema radnicima koji su na dan pokretanja stečaja bili zaposleni. Ono što treba istaći jeste da zakon predviđa obavezu poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih, precizne kriterijume za utvrđivanje tog viška, sredstva za rešavanje njihovog socijalno-ekonomskog položaja, kao i rok u kome će ugovor o radu biti otkazan. Predlog ovog programa dostavlja se na mišljenje sindikatima i Nacionalnoj službi zapošljavanja.
Koristim ovu priliku da zamolim predstavnike ministarstva da pomognu ljudima u Nacionalnoj službi zapošljavanja. Zaista se dešava da veliki sistemi kada proglase tehnološki višak, to je zaista veliki broj ljudi, da u kratkom periodu moraju da obave svoje poslove, da bi pre svega skratili rok u kome će ti ljudi ostvariti pravo na novčanu naknadu, a zaista je fizički nemoguće da sprovedu sve te aktivnosti u vrlo kratkom periodu.
Kada su u pitanju privremeni i povremeni poslovi, takođe je predviđena jedna novina. Vrši se njihovo skraćenje na 120 radnih dana, a prethodnim zakonom bilo je predviđeno 180 dana.
Ono što je značajna novina jeste da poslodavac može uplaćivati zaposlenom premiju za dobrovoljno, dodatno penzijsko osiguranje, kolektivno osiguranje od posledica nezgoda i za slučaj težih bolesti i hirurških intervencija.
Mislim da je amandman koji je prihvaćen od strane Ministarstva i Vlade veoma bitan i da će radnici ostvariti značajna prava ovim amandmanom.
Na kraju bih istakao veliki trud narodnih poslanika, obzirom na veliki broj amandmana koji su podneti, i takođe bih pohvalio ministra i Vladu, koja je prihvatila značajan broj amandmana kojima se popravlja predloženi zakonski tekst, a mislim da neke diskusije koje smo mogli da čujemo sa ove govornice, koje predlažu povratak samoupravljanja u Srbiji, zaista ne stoje.
Mislim da je osnovni problem da oni koji bi trebalo da odgovaraju za trenutno stanje u Srbiji najviše prigovaraju na ovaj zakon.
Pozivam vas da kao poslanici DSS-a podržimo Predlog zakona o radu, kao jedan od najznačajnijih zakonskih predloga u sazivu ove Skupštine, i omogućimo mnogo bolje funkcionisanje i privrede i rešavanje pitanja zaposlenih u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem se gospodinu Petkoviću. Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a neka se pripremi narodni poslanik Marko Krstin.       
Radiša Ilić nije tu, neka se pripremi Marko Krstin, a potom Zoran Antić. Ni Zoran Antić nije tu. Ako Zoran Antić ne bude tu, onda Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, nalazimo se u postupku usvajanja novog zakona o radu, koji u velikoj meri predstavlja novo i bolje u odnosu na zaštitu prava radnika, što je  uostalom bilo i zalaganje G17 plus i to se upravo sada ostvaruje donošenjem ovog zakona.
Prvo što mogu da kažem, što je dobra karakteristika ili crta ovog zakona, jeste da se uspostavlja jedna ravnoteža, odnosno uravnotežuje odnos između rada i kapitala, odnosno između zaposlenih i poslodavaca, koja je bila bitno narušena zakonom koji je sada na pravnoj snazi, a bila je bitno narušena u korist poslodavaca.
Sada se ta ravnoteža uspostavlja, tako da možemo reći da imamo jedan više uravnotežen odnos između rada i kapitala.
S druge strane, što je veoma pozitivna karakteristika ovog zakonskog teksta kojeg imamo pred sobom, predviđena je bolja zaštita prava radnika, a posebno u momentima koji se mogu oceniti kao krizni momenti za svakog zaposlenog, a to je - kad mu je preduzeće u stečaju, kada dođe do promene poslodavca, odnosno prodaje ili kupovine preduzeća, kada se pojavi tehnološki višak i kada radnik ili zaposleni bude na odgovarajući način tretiran od poslodavca, kažnjen, raspoređen na neodgovarajuće radno mesto itd, znači, kada se radi o zaštiti njegovih prava povređenih u postupku radnih odnosa.
Prvo, kada se radi o stečaju, to je novina koju zakon uvodi u pravni sistem i što treba posebno istaći, a to je da država formira poseban državni fond iz koga će radnici moći da ostvaruju svoja potraživanja, koja gube kada im preduzeće ode u stečaj. Tom fondu se radnici obraćaju neposredno i fond se alimentira iz budžeta, time se na poseban način štite prava radnika.
Isto tako, zaštita prava radnika je ostvarena i kod promena poslodavca. Znači, onaj status koji je radnik imao kod ranijeg poslodavca zadržava i kod novog poslodavca najmanje godinu dana. Novi poslodavac ne može da vrši promene u pravnim aktima kojima su regulisana prava radnika za tu godinu. Svaka promena ide uz obaveštavanje zaposlenog i konsultaciju sindikata.
Posebno su interesantne promene koje ovaj zakon unosi u postupanju sa tehnološkim viškom, što takođe pogađa radnike, o čemu smo ovde čuli raspravu kolega poslanika. Program tehnološkog viška je obavezujući, u odnosu na sada važeće rešenje, u 90 i više posto slučajeva on je obavezan, ima obavezne elemente. To su kriterijumi, mere za zapošljavanje, sredstva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja zaposlenih i dr. Program se mora doneti i dostaviti Republičkom fondu za zapošljavanje i reprezentativnom sindikatu. Republički fond ima pravo da stavi primedbe, a sindikat ima pravo da da svoje mišljenje. Posebno je značajno da je poslodavac dužan da uzme u obzir predloge Fonda za zapošljavanje i sindikata.
Posebno što bih hteo da napomenem, da je mnogo bolje uređen postupak zaštite pojedinačnih prava radnika. Uvodi se institucija arbitra. Hteo bih da napomenem da smo doneli Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, skraćuje se vreme za koje arbitar treba da donese odluku na 10 dana, a za vreme trajanja rešavanja spora radniku miruje radni odnos, ne prestaje mu radni odnos. Takođe je veoma značajno da je do sada rok za obraćanje sudu nezadovoljnog zaposlenog bio 15 dana. Rok se opravdano produžava na 90 dana, što olakšava mogućnost radniku da zaštiti svoja prava.
Hoću da napomenem da je ostao rok od 6 meseci za sud da reši po tužbi radnika. Međutim, hoću i to da kažem, da ne znam slučaj da je u primeni sada važećeg zakona sud postupio u roku od šest meseci, te da je doneo odluku u roku od šest meseci od podnošenja tužbe do pravosnažnosti. Ti postupci traju veoma dugo i gotovo sam sasvim siguran da ni ovaj rok neće proći bolje u primeni, pa bih predložio zakonodavcu, odnosno obrađivaču ili predlagaču zakona, da ovaj problem reši na drugi način.
Problem se najlakše rešava tako da, ukoliko sud ne reši u roku koji je propisao zakon, država preuzme obavezu da nadoknadi štetu za radnika koju je on pretrpeo, jer je sud rešio preko zakonskog roka.
Ovde se dosta pozivamo na evropsko pravo, na pravo Evropske unije, pozivamo se na direktive, na preporuke. Pomenuću jedan akt Evropske unije prema kome, a na koga se mi ovde ne pozivamo, ukoliko država ne može da putem svojih organa razreši sporna pitanja za tri godine, duguje naknadu štete onome ko je pokrenuo postupak.
Jako bih voleo da predlagači ugrade jednu ovakvu odredbu u zakon, pa ukoliko se ne ispoštuje rok od šest meseci da se reši o pravu zaposlenog, da država preuzme obavezu da naknadi štetu i samim tim da to izazove i smenu onog sudije koji je sudio preko zakonskog roka. Ovako ćemo, nažalost, imati jedan rok od šest meseci koji ponovo neće biti primenjiv.
Još bih dodao sledeće: zakon ima određene pravno-tehničke nedostatke, samo bih to napomenuo i mislim da bismo ovo mogli staviti u zaslugu našem Sekretarijatu za zakonodavstvo.
U tekstu zakona se u članovima 32, 63, 177. i 185. pominju reči pismena saglasnost, pismena forma, pismenim putem, pismeni oblik, a u srpskom jeziku postoji reč pisana forma, pisani oblik, a "pismeno" odgovara "nepismenom".
Prema tome, treba napisati - u pisanoj formi, u pisanom obliku. To je terminologija srpskog jezika i to bi moglo da se ispravi, i mislim da bi predlagači zakona trebalo da izbegavaju ovakve netačne oznake.
Nadalje, hoću još jednom da ponovim, već sam o tome govorio kod zakona koji je bio pre ovog na dnevnom redu, kada se pozivamo na direktive, pošto one nisu deo našeg unutrašnjeg prava do sada, molio bih da, kada ih uzimamo kao okvir, poslanici zaista dobiju te direktive da bi znali o čemu se radi, i nije nikakva prepreka da se tekst direktive priključi tekstu zakona i onda bi znali šta u direktivi zaista piše.
Smatram da je zakon ušao malo više u prenormiranje kaznenih odredaba i mislim da je 34 kaznene odredbe, sa minimumom kazne od 600.000 i maksimumom od 1.000.000 dinara, preterano i drakonski.
Smatram da to, sa jedne strane, može da obeshrabri prekršitelje, odnosno poslodavce, da se ponašaju suprotno zakonu, međutim, može da dovede do težih posledica po nečiji posao ako se odredi određena norma i mislim da bi trebalo primeriti visinu kažnjavanja mogućnostima privrede u Srbiji.
Mislim da je ovo preko opšteg maksimuma novčane kazne koja je propisana drugim zakonom i da ga treba uskladiti sa tim.
Takođe, smatram da u pojedinim odredbama zakon ima određene nedostatke, mi smo dali amandmane i smatram da prihvatanjem amandmana možemo da otklonimo nedostatke koje zakon ima.
Smatram da za zakon treba glasati. G17 podržava ovakav koncept zakona. Hvala vam.

Koliko sam razumeo, Zoran Antić nije tu, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi narodni poslanik Helijana Dragojević.

Ovu načelnu raspravu iskoristićemo da pomognemo poslanicima prilikom opredeljivanja za amandmane SRS, pošto je posle ove diskusije, gotovo svih govora koji su se čuli sa ove govornice, sasvim jasno da se ovim predlogom zakona praktično dokazuje da i od goreg ne mora da postoji još gore.
Kvalitet ovog predloga zakona u odnosu na postojeći zakon verovatno se samo meri kvalitetom papira.
Važno je da svi poslanici znaju da u oblasti radnih odnosa moraju da postoje tri strane. U ovom predlogu zakona mi čujemo za dve strane i ovde čujemo za neko klatno koje se klacka od poslodavca prema zaposlenima i obrnuto, a države se to navodno ne tiče.
Ako država smatra da je jedina tačka povodom koje ona treba da se pita kada su u pitanju radni odnosi inspekcija rada, onda ova vlada pogrešno doživljava državu i njena ovlašćenja.
Kamo sreće da nam je vraćen Predlog zakona kao onaj zakon koji je bio 1996. godine, a što se tiče ovih socijalnih partnera, nešto što je bilo mnogo ranije. Jer u suštini, ono što može da se pregovara i dogovara i što je predmet kolektivnog ugovora, to je pre svega cena rada, samo cena rada.
Sve druge oblasti, sva druga pitanja, sve što može da se nazove pravima i obavezama iz radnog odnosa je materija ovih jasnih zakonskih odredbi oko kojih nema pogađanja. Bez obzira gde ko radi, on mora da bude izjednačen u pogledu prava i obaveza i zato postoji i mora da postoji zakon o radnim odnosima.
Ne mogu sindikat i zaposleni da pregovaraju o nivou zaštite na radu, ne mogu da pregovaraju o tome da li će biti godišnji odmor ili neće biti godišnji odmor, da li će biti noćni rad ili neće biti noćni rad. Ne mogu da pregovaraju oko toga. To moraju da budu jasne imperativne norme koje obavezuju jednu i drugu stranu. Znači, jedina oblast oko koje može da se dogovara jeste cena rada.
Država ne sme da bude nemi posmatrač, a zbog čega? U svim konvencijama MOR-a govori se o tri obavezna učesnika, kada su u pitanju prava iz radnog odnosa. Znači, Vlada mora, Vlada kao izvršna vlast koja zastupa državu, ona mora da bude uključena u te pregovore, da bude potpisnik opšteg kolektivnog ugovora, mora, ne može da izbegne. Najmanje za to postoje dva razloga.
Prvi razlog, zato što je država nominalno poslodavac, i to možda najvećem broju zaposlenih u Republici Srbiji, što direktno, što indirektno. Direktno, zaposleni u državnoj administraciji, indirektno preko javnih preduzeća na svim nivoima.
Drugi razlog, što se svojim potpisom na opštem kolektivnom ugovoru kojim se definiše cena rada Vlada obavezuje da vodi ekonomsku politiku države koja neće da obezvredi ono što je dogovoreno, a što se tiče socijalnog položaja najvećeg broja građana Republike Srbije.
Vidite sada kakva je ova vlada, ne želi da stavi potpis, ne želi da bude pregovarač, a zašto? Pokušava da nam kaže da nije poslodavac, a jeste poslodavac, i pokušava da nas ubedi da nema uticaja na ekonomsku politiku, a ona kreira ekonomsku politiku i sprovodi je. To je to kukavičije jaje koje se zameće ovim zakonom. Ovo nije prvi put i 2001. godine su to vešto pokušavali.
Ukoliko nema Vlade, onda vam je sve besmisleno, socijalni dijalog, socijalno-ekonomski savet ili ono pre nekoliko meseci što smo donosili, čudo od zakona, a to je rešavanje radnih sporova mirnim putem.
Znači, ova vlada nam kaže, nas ne interesuju rad i radni odnosi i to je ta poruka koju čujemo ovim predlogom zakona.
Dalje, na strani poslodavaca, takozvanih organizovanih poslodavaca, imamo Privrednu komoru Srbije, ali ona ne ispunjava uslov da bude učesnik u dijalogu, a zašto? Ona nije na načelima dobrovoljnosti, nego na načelima obaveznosti. Pravno lice koje se bavi privrednom delatnošću ne pita se da li će biti član Privredne komore ili neće, mora, mora da bi se naplatio onaj doprinos, da bi Milosavljević i ova kompanija koja je pobegla iz one prethodne vlasti mogla da bude uhlebljena.
Oni valjda još neku potvrdu izdaju kao zvanični dokument, što država mora hitno da im oduzme kao nadležnost. Imamo drugog industrijalca koji pravi impulse. U svim zemljama impuls je usluga, a ovde kod nas je industrijalac. Čovek ima pare, bivši katandžija, slabo mu ide sa rušenjem katanaca, to je vaš koalicioni partner, vi što dobacujete, ako niste informisani. Kada ste mu vratili one pare od ekstraprofita, uzeli ste kamatu, zavezani ste u taj čvor.
Zavezao je on mnoge u čvor, kupio akademike, kupio mnoge institucije, zato što je industrija impulsa izuzetno profitabilna, toliko profitabilna da i deca mogu da izdaju CD i da moraju svi da kupe. Pa dobro, kupio je i nju, tu se nešto popišmanio, ali dobro. Nije baš ni kod njega sve uspešna investicija. Pogreši neki put i on. Čoveku je potrebna politička moć.
Vidite, prva vest juče nije bila šta se pričalo o zakonu o radnim odnosima, nego koga bi on mogao da kupi. To je uvreda za državu. Ovi što najviše dobacuju, koji ne vode svoju stranku kada izađu ovde i predstavljaju se, njihovu stranku vode nevladine organizacije, oni novinari koji im umeću tekstovi velikih misli povodom krupnih pitanja, a stranka bez ideologije. Oni ne znaju šta je pojam ideologije. Čuli smo, doduše, sinoć kaže čovek, Amerikanci kažu šta treba da uradimo, mi uradimo i gotovo, šta da radimo. To je nova realnost. Ljuljne ti šamar, kaže – moraš da prihvatiš, to je nova realnost.
Vidite, to je taj sklop koji zamajava ovu Srbiju. Zamajava, i to na veliko zamajava Srbiju. Čovek iskoristio monopolski položaj, obezbedio velika sredstva, slika se sa katancima, sa salatama, deli svoju robu svuda i prosto se čudi kako to i drugi nemaju. Kao, svi su BK. Nisu svi BK. Ima i BT, ima i ono MT, Trajković.
Oduvek sam mislio da je on stariji od Tita. On uvek rešava problem na Kosovu i nikako da ga reši. U svim vlastima je dobar. Nebojša Čović, padne mu alternativa, on brže prihvati ove i opet je u vlasti. To naravno niko ne komentariše.
Zakon o radu je na dnevnom redu, zakon o radu koji se naslanja na Zakon o privatizaciji, koji se naslanja na nepisani zakon o gubitku radnih mesta i koji se naslanja na iluziju lepog, skoro lepog života kada budemo pridruženi. To je ta iluzija koju nosi. Ovaj zakon će doneti dobro zato što sadrži neke direktive. Ubedite nekoga u ovim firmama da će mu biti bolje posle ovog zakona.
Da krenemo malo redom pa da kažemo. Znači, Privredna komora Srbije ne ispunjava uslove da bude socijalni partner. Ona ne može da potpiše, nema reprezentativnost, nema elementarni uslov, nije na principu dobrovoljnosti. Za ono drugo, što su industrijalci, isto je problematično.
Tu postoji dobrovoljnost, ali postoji jako izražen interes da se cela asocijacija veže za BK, kako bi preko BK obezbeđivali poslove i sve moguće.
Oni su učestvovali u privatizaciji jednog poljoprivrednog kombinata, pa pobegli daleko. Znači, ne donose med i mleko oni svuda. U sistemu BK med i mleko postoji samo zbog velike provizije i velikih para. Naravno, čovek mnogo zarađuje, ne trebaju mu više pare, obezbedio 17 generacija u budućnosti, sada mu treba politička vlast. Građaninu, državljaninu Kanade, potrebna je vlast u Srbiji. Izračunajte ko koliko košta, požurite kod BK, isplata čeka.
U takvim uslovima mi donosimo ovaj zakon. Pošto je bivši sekretar Komisije za ekstraprofit formirao strategiju kako da se napravi zakon, evo da malo to objasnimo. Kaže – ako se javi problem u poslovanju preduzeća i preduzeće treba da ide u stečaj, kakva su prava zaposlenih. Recimo, da uzmemo za primer BK. Može da ide u stečaj, pare su uzete, ne interesuje čoveka ništa, uzimao pare kada je bila jedna vlast, druga vlast, treća vlast, svaka vlast može da se menja, on će pare da uzima. Zašto? Ima strateški položaj industrije impulsa.
Može i nagradne igre, može i druge lažne pare, nije to problem, sve to može, sve to prolazi kod nas jer je to postalo prestižna stvar. Ako kojim slučajem BK ode u stečaj, a po ovom zakonu koji je takođe ova vlada predložila svako može da ode u stečaj. U dobrovoljni stečaj još je bolje ako se ode, onda može da se desi da glavni i odgovorni urednik, koji recimo 7.000 evra prima mesečno, dođe u fond koji ste napravili, ovaj fond solidarnosti, kao socijalno nezbrinuta osoba, i devet meseci prima naknadu.
Vi ste krivi poslanici jer ste glasali, jer ćete da glasate za ovakav predlog zakona. Znači, ovaj predlog zakona štiti glavnog i odgovornog urednika BK sa 7.000 evra mesečnih primanja, jer su potpuno u ravnopravnom položaju, i onoga koji mesecima nije primio platu.
Juče je naš poslanik Todorović ovde pokušao da obavesti bivšeg sekretara Komisije za ekstraprofit da ima nešto što nije logično, da je pisao zakon neko ko pojma nema sa zakonom, da je nemoguće da se iz ovog fonda isplaćuje naknada za bolovanje devet meseci unazad, jer kod poslodavca to pravo se ostvaruje samo za prvih 30 dana bolovanja. Sve što je preko 30 dana ide na fond zdravstva. To nam nije objasnio, ostalo je nejasno. Nije ušao uopšte u činjenice zašto je to tako.
Možda postoji neki opravdani razlog. Možda je razlog da je iz istog fonda jedan državni fond, drugi državni fond, možda ovaj fond nije imao isplate itd, ali se postavlja pitanje šta je sa potraživanjem. Neisplaćene plate, zarade i sve drugo što radnik potražuje od svog poslodavca, bez obzira na svojinski oblik tog poslodavca.
To je njegovo potraživanje koje otvaranjem stečaja postaje klasična obligacija. Mora da se namiri iz stečajne mase.
Ovim zakonom nama ministar kaže – iz stečajne mase neće da se namiri nego ćemo socijalni mir za devet meseci unazad, od kada je ova vlada izabrana, da pokrijemo na teret svih poreskih obveznika, ali će zato onaj ko u stečaju izvrši privatizaciju budzašto da kupi firmu. Što nije definisano ovde kada je ta situacija i od kog dana nastupa promena poslodavca? Šta je promenjeno kod poslodavaca? Uzmite recimo ovaj "Knjaz Miloš"; mali akcionari, i oni su imali status nekog poslodavca. Prodali svoje akcije, došao novi poslodavac. Da li je to promena poslodavca? Ko može da nađe odgovore iz ovog predloga zakona?
Kažem vam da će vam tu biti sporova oko primene postojećih opštih akata u tom preduzeću i nivoa prava koje zaposleni treba da imaju. O tome se ne razmišlja. Bitno je da se kukurikne, mi smo doneli zakon, mi ćemo Predlogom zakona to da rešimo, sutra će sve biti najbolje, direktive stoje iza nas.
Baš briga zapad i Evropsku uniju za naš zakon, kakav će da bude. Dali su strani poslodavci neki prigovor na početku da bi malo ukazali na nešto, pa posle i oni pritisli, spustili, jer su videli da to odgovara. Kome odgovara? Zaposlenima ne odgovara. Juče je poslanik Todorović otvorio jedno načelno pitanje, pa je rekao – onaj poslodavac koji ne može da ispuni obaveze po ovom zakonu ne treba da radi. Odnosi se i na poslodavca u privatnoj svojini, državnoj svojini i ovo što je ostalo malo od društvene svojine. Preko toga se olako prešlo. To su načelna pitanja koja treba ovaj zakon da reši.
Prelazi se preko toga, samo se ljuljne obrazloženje, direktiva ta i ta, a sada da uzmete nekoga ko je profesionalno pratio ovu oblast, on će da vam kaže da te direktive uopšte nisu ugrađene u ovaj predlog zakona. Konvencija 111 delimično je samo ugrađena, u potpunosti nije ugrađena. To je Konvencija koja se odnosi na zabranu diskriminacije. Dovoljno je da izađe za govornicu neko i kaže ta tri slova MOR i sve je pokriveno. Kao da su do pre nekoliko godina u Srbiji bili svi zakoni protivni svim standardima Međunarodne organizacije rada.
A važili smo do 1993-1994. kao zemlja sa najboljom regulativom, i najvećom regulativom, i čak preregulisana oblast radnih odnosa. Kao, to kod nas nije postojalo, kod nas nije postojao standard, kod nas je bilo sve. Nismo prednjačili u tim standardima. Znači, kada se malo raščeprka, onda se vidi, nešto se zapalilo. Nemojte sve da palite.
Dovoljno je što ste Skupštinu zapalili, nemojte da zapalite sve redom. Ostavite neku firmu, neka postoji nešto, makar da se zakunemo, da kažemo - to je bila firma, moj otac je doživeo penziju tu, pa valjda će i moje dete nekada da radi.
Ovde pričate o nekoj vernosti, nagrađujete vernost, pa još se pominje nešto kao u Japanu. Jeste, tamo postoji taj feudalni tip tržišne ekonomije, gde se najviše ceni vernost radnika prema firmi, ali se i poštuje radnik. Ovde je zaposleni trošak. Trošak poslovanja koji treba da se smanji, jer su na sceni ekonomisti tipa Đelić, Pitić, koji to samo matematički posmatraju. Tri plus dva pet, kraj priče, uklapaš se - može, ne uklapaš se - ne interesuje me; a moja ljudska prava - ne znam, ne interesuje me.
Ljudi dođu ovde, kažu - neko je pojeo dve trećine društvenog proizvoda. Pojeli su ga oni koji su bombardovali, oni koji su te poslali ovde. To se zaboravlja, ljudi padnu s Marsa i onda se iščuđavaju šta se dešavalo ovde. Ovaj narod je morao da preživi, morao je nekako da preživi.
Ovaj predlog zakona je još jedna normativna bravura, koja verovatno ima za cilj da možda predupredi nešto, koja ima za cilj da izbegne odgovornost države, pre svega Vlade, ali ima i nešto što je opasno. Podsetio bih na članove 257, 258. i 259. Vidite, država koja ne učestvuje u kolektivnom ugovaranju, ovde je Vlada predvidela za sebe pravo da ministar može na zahtev poslodavca ili udruženja poslodavaca da odluči da se kolektivni ugovori iz člana 256, u delu koji se odnosi na zarade i naknadne zarade, ne primenjuje na pojedine poslodavce i udruženja.
Čemu onda ugovaranje? Čemu kolektivni ugovor, kada ministar može da kaže - ovaj kolektivni ugovor ne važi za "Šećeranu" Kovačica, za "Futuru" iz Beograda ne važi, ne važi za ovu firmu, ne važi za onu firmu.
Na čemu se zasniva taj izuzetak od pravila? Na dobroj volji ministra. Dispozicija njegova, njegova čista volja. To ne može da stoji u zakonu. Tako nešto ako stoji u zakonu, onda znači zakon nam ne treba kaubojski. To može to da znači.
Onda, kaže se, da vam ne pričam oko ovih sporazuma, oko kolektivnih ugovora, kakvo je iskustvo u Francuskoj, pošto bi tu džabe trošili vreme, jer to poslanike ne interesuje, publiku ne interesuje, pošto će ovde glavno pitanje da bude u ovoj podvali koja se vrši. Nikoga ovo ne interesuje, neće on da prenosi ovo, nego će odande da uzmu izjave dokle se stiglo sa Ustavom i to će da zvrji na bazi televizijskog snimka.
Onaj ko nije pratio ovaj prenos ima da misli da smo mi danas samo pričali o Ustavu, a mi pričali o zakonu o radnim odnosima. To su te podvale koje se dešavaju godinama već ovde.
Kaže se - među ostalim tamo kriterijuma, sindikat se smatra reprezentativnim itd, a nigde nema ograničenja da se ne finansira iz inostranstva. Izvinite, ako se finansira iz inostranstva, to je nešto loše.
Ovde stoji, kaže - ako se finansira pretežno iz članarine i drugih sopstvenih izvora, ima na puno mesta pretežno, po pravilu, podrazumeva se, neutralna odredba itd.
Ako se finansira iz inostranstva, odmah, odmah u startu izražavam nezadovoljstvo i sumnju, jer na bazi nekih naših doživljaja ovde, nekog iskustva na koje moramo da se pozovemo, odatle nam ne dolaze baš neke najbolje stvari.
Taj sindikat koji se finansira iz inostranstva je instrumentalizovan za političke svrhe. Koga? Onoga koji daje pare. Zašto bi neko davao nekome pare, zato što je lep ili zato što je novinar RTS-a nekada bio ili zato što ima prezime, kao neki tamo što takođe prima pare iz inostranstva? Ne, zna se, pare dolaze zbog toga i toga.
Sada ćete da čujete kako je američka ambasada finansirala "Otpor". Ugovor napisali, morao je Montgomeri da se pokrije sa ugovorom da ga njegovi ne bi prozvali, mada mu ni to nije pomoglo, ne sme da ide u Ameriku.
Mnogo je tu stvari koje su ubačene da bi se sakrila suština ovog predloga zakona, koji je loš. Mi ovde nemamo ni definiciju šta je pripravnik. Zašto se neko prima u status pripravnika? Nemamo definiciju. Ne znam da li da bi se radno osposobio, da bi kasnije mogao samostalno da radi. Kod probnog rada nemamo ni koji je taj organ koji ocenjuje da li je zadovoljio.
Kaže se - poslodavac. Poslodavac može svašta da bude. Valjda mora i kod poslodavca neka dvostepenost, nešto da čovek ukoliko mu se ugrozi pravo ima kome da se požali, da skrene pažnju, nije u redu nešto. Rad na određeno vreme, a da nisu navedeni razlozi do tri godine, imamo ljude po pet-šest godina kod stranih firmi koji rade, koji nemaju regulisan radni staž, nisu u radnom odnosu na neodređeno vreme, nego se na taj način vrši pritisak na njih - morate da budete onakvi, ovakvi, morate ovo, morate ono. Ne reguliše se radni staž.
Kaže - to je u susret, prilog da se poveća broj zaposlenih. Sa ovom odredbom nećete da povećate broj zaposlenih, nego ćete samo povećati broj ljudi koji strepe za svoje radno mesto i za svoj posao. Bilo bi vrlo pogrešno ako sve ovo što vam SRS navodi tumačite kao da se neko patološki bori za prava zaposlenih, a pri tom o pravima zaposlenih mislite da su to ona ista prava iz samoupravnog društva, kada je to bilo - ne možeš ti mene tako malo da platiš, koliko mogu malo da radim.
Moram da vam kažem da pravite veliku grešku. Mi se ne zalažemo za to. Ali, ako je naša ustavna obaveza da idemo ka tom građanskom društvu, pre svega u smislu poštovanja ljudskih prava, onda moramo da vas podsetimo da i zaposleni uživaju neka prava i da minimum tih prava mora da se uredi zakonom o radu, minimum ispod koga ne može da se ide, minimum oko koga ne može da se pregovara.
Kako je moguće, ima jedna odredba, sada sam se setio, kaže - minimalna zarada, ukoliko je ugovorio sa poslodavcem. Dali ste luft da sada samo ugovaraju minimalne zarade, samo minimalne zarade da ugovaraju, zato što je poslodavcu to trošak i on želi da smanji taj trošak. Pričate da ste zaštitili neko pravo. Koje pravo ste zaštitili?
Verovatno će neko iz koalicije koja je na vlasti da skoči, ali to je zbog društvenih preduzeća, briga za ta društvena preduzeća. Nije tačno. Sa ovoliko para koliko je došlo iz inostranstva, a neki put se hvalite da je mnogo došlo, a doduše kažete da baš i nije mnogo došlo, mogli ste koliko-toliko da pomognete ta preduzeća, a da ne dovedete u pitanje sam proces privatizacije. To nije interes, jer oni koji žele da privatizuju našu privredu, oni bi hteli da to urade sa bankarskom garancijom da će u roku od šest godina da otplate ono što su kupili, a u međuvremenu prodaju imovinu koju su dobili.
Imate primer "Gorice", poslanik jedne od ovih stranaka koje su na vlasti kupio je i imao je po nekom ugovoru pravo na 10%, čini mi se, da proda u toku godine, a on je prodao 40, isplatio sve i baš ga briga, nakrivio kapu. Obrisao lepo čovek nos i zaradio pare.
(Iz sale: Kako se zove?)
To vi proverite, pošto ste u sukobu sa njima. Nisam ja medijator za vas, ja sam vama likvidacioni upravnik, nemojte to da zaboravite. Vi ćete da budete, polako, polako, doći ćete vi na red. Nemojte da se sekirate.

Gospodine Radosavljeviću, ipak saslušajte gospodina Krasića, nekoliko puta sam vas opomenuo.

Aca je inspirativan. O Bodrumu ćemo kasnije.

Razumem da vi pomažete gospodinu Krasiću da on nastavi ovih šest minuta, ali bih vas ipak zamolio.

Ovaj zakon kada je 2001. godine donet, Borislav Novaković je iz Soluna glasao, znate i sami, to je opštepoznato. To je novi demokratski standard, vi niste obavešteni, vi ste tada bili na sednici. To je novi demokratski standard. Može zakon da se promeni kada hoćete. Tadić je obećao da će to da razreši, međutim, zauzet je sa Libijom. Samo u januaru mesecu neke stvari se dešavaju u Libiji. Morao je hitno da ide tamo.
Ako još pričamo o toj privatizaciji, kao reči koja se smučila u Srbiji, jer ona ne vidi one pozitivne stvari, nego se ovde pokazala u negativnom svetlu, prva asocijacija jeste, što jeftinije kupiti preduzeće. Druga asocijacija - zatvoriti to preduzeće. Treća asocijacija - isterati ljude s posla. Možda to nije tako, ali je praksa takva.
Možete vi meni da osporavate koliko god hoćete to verbalno. Izađite i dođite do neke firme i pitajte, idite do "Gorice" i pitajte, idite, puno firmi, a javiće se i one same. Neka se jave vlasti sve one firme i radnici onih firmi koje su u privatizaciji izgubili posao i videćete sa koliko ćete biti faksova zatrpani. Mi smo to doživeli novembra 2003. godine, kada je bilo govora o onoj velikoj vladi itd, pa su faksovi poludeli od poruka građana, sa imenom i prezimenom, ko u kojoj firmi je kada izgubio posao zbog privatizacije, ovog najboljeg oblika privatizacije, demokratskog oblika privatizacije.
To su neke stvari koje se dešavaju. Ovaj zakon ne pomaže, ne pomaže u onom delu koji se tiče zaštite prava zaposlenih. Samo da budem precizniji, u delu zaštite prava građana Republike Srbije koji su u radnom odnosu, a možda to tako bolje zvuči. Ne štiti. Velike pare su ušle i ništa nije restrukturirano. A onda kada pročitate poslednju stranu Predloga zakona, kaže se, analiza efekata zakona i onda pod 1) zarada, pod 2) uvećana zarada i naknada zarade, pod 3) minimalna zarada i pod 4) naknada troškova i prava na druga primanja. To su babe i žabe.
Efekat ovog zakona će biti to. Vi meni objasnite jednu stvar, Narodna banka Srbije priprema se da poveća plate. Verovatno će guverner imati preko 300.000 dinara i 13 direktora u Beogradu ovih sektora takođe će dobiti mnogo veće plate. Sada vi meni, veliki stručnjaci, a nemam tu sreću da oni budu ovde, objasnite vi meni gde će biti Narodna banka i zaposleni u Narodnoj banci u ovom kolektivnom ugovaranju. Da li će biti u sklopu onih radnika koji se vode kao državni službenici ili će biti u obliku bankarstva?
Imam odgovor i za jednu i za drugu varijantu. Ako su u grupaciji gde je bankarstvo, onda nije nešto u redu sa tom grupacijom. Ako su u grupaciji državnih službenika, onda ste probili sve moguće limite, srazmeru, procente i odnose između najniže i najviše plate. O tome se radi.
Bez obzira ne neke lične odluke, ne mogu da se otrgnem utisku da ovo što se ovaj general predao najviše pogoduje G17, jer ne izađoše iz Vlade, ostadoše da i dalje troše te velike pare, pošto su sve finansije u njihovim rukama, i carina, i porez, i banke i Narodna banka. Ne znam da li još negde ima para, a da vi niste.
U privredi vas nema. Privreda vas ne interesuje. Znači, i sledeći general kada se preda, dobrovoljno ode, odmah neka stavi znak jednako – omogućio sam Labusu, Dinkiću, Jelašiću da i dalje budu na ovim pozicijama. Jer da general nije otišao, oni bi pobegli iz Vlade odmah. Naravno da ne bi, pare su tamo, tamo ste vi.