Član 197. Predloga zakona odnosi se na nasilje u porodici i daje definiciju šta je to nasilje u porodici. Govorila sam o tome da mislim da nije trebalo davati ovako raščlanjenu definiciju i navoditi tačke, nego dati opštu definiciju da bi bilo lakše kod vođenja postupaka. Šta je tu je, u stavu 2. taksativno su navedene tačke koje predstavljaju, naročito, nasilje u porodici, znači, neke koje su izdvojene i naglašene.
Ima šest tačaka i protiv njih nemam ništa, ali nedostaje jedna koju sam predložila amandmanom, a to je tačka 7 – drugi oblici fizičkog, psihičkog, seksualnog i ekonomskog maltretiranja i ugrožavanja. Predlagač zakona je rekao da se ovaj moj amandman koji je izražen u tački 7. sadrži u članu 197. stav 2., a ja kažem da u šest prethodnih tačaka ne postoji ništa što predstavlja ekonomsko maltretiranje i ugrožavanje, a ovi ostali oblici fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja su dati u drugačijem kontekstu.
Da bi bila sprovedena zaštita od nasilja u porodici na osnovu zakona, kako je dato i šest prethodnih tačaka, smatram da je neophodno da se doda i ova sedma tačka i da bi tada taj član bio upotpunjen.

Povodom istog amandmana, narodni poslanik Milan Marković. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da je trebalo da prihvatite ovaj amandman i da obrazloženje koje ste dali u ovom izveštaju – da se ne može prihvatiti iz razloga što je sadržaj predloženog amandmana obuhvaćen članom 197. stav 2 – baš i ne stoji.
Praktično, mislim da je sama definicija - "drugi oblici fizičkog, psihičkog, seksualnog i ekonomskog maltretiranja i ugrožavanja" mogla da stoji u Predlogu zakona, odnosno mogli ste da prihvatite u vidu ovog amandmana, zbog toga što prethodnih šest tačaka ipak ne obuhvataju sve. Mada to jeste za pohvalu i treba da se taksativno navede, takav princip numeracije može biti loš zbog toga što bi mogle da promaknu neke stvari koje nisu sadržane ovde, a dešavaju se u stvarnom životu.
Zato mislim da nije bilo nikakve štete da se prihvati sedma tačka koleginice Leile Ruždić. Prosto, čak iako se nešto ponavlja, jedan deo se sigurno ponavlja, jer koleginica Ruždić je navela fizičko, psihičko, seksualno i ekonomsko maltretiranje, ali jedan deo se sigurno ne ponavlja i mislim da ništa ne bi škodilo ukoliko biste prihvatili tačku 7. Ne bi se izvršila značajnija intervencija, a samo dobrog bi moglo doneti u primeni sutra u praksi.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 198. amandman je podnela narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za zdravlje i porodicu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.

Član 198. se odnosi na mere zaštite od nasilja u porodici, pa u stavu 1. govori da se mogu odrediti jedna ili više mera zaštite od nasilja u porodici, a u stavu 2. navodi šta su to mere zaštite od nasilja u porodici.
Predlagač zakona daje nam pet mera zaštite od nasilja u porodici, i takođe nemam na njih nikakve primedbe. Međutim, smatram da je potpuno nedozvoljeno da se kao mera zaštite izostavi obavezno lečenje od alkoholizma i drugih bolesti zavisnosti, kao i obavezno psihološko savetovanje ili tretman.
Znamo šta znači alkoholizam i bolesti zavisnosti u porodici, kako menjaju svest ljudi, koje su posledice tako promenjene svesti. Ako bi se u parničnom postupku određivale mere zaštite, mislim da bismo ovu situaciju daleko više poboljšali nego samo ovim merama koje su ovde predviđene. Iskustvo nam pokazuje da nasilnici nisu duševno obolele osobe, nego osobe sa psihopatskim poremećajima, i ovakvim ličnostima se može pružiti jako dobra zaštita ako ih uputite na psihološko savetovanje ili tretman.
Ne radi se samo o tome da ćete zaštititi žrtvu od nasilnika, što je prioritetno kada je u pitanju tretiranje ovog člana, nego se radi o javnom interesu da se taj čovek jednog dana osposobi, bez obzira što je udaljen od žrtve, što je žrtva spasena od njegovog nasilničkog ponašanja, da jednog dana ipak može da se vrati u normalan život i da se resocijalizuje.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković.

Gospodine ministre, ja bih vas zamolio ipak da nam odgovorite (naravno, ako nije problem, ali s obzirom da ste i do sada bili ljubazni nadam se da neće biti sporno) zašto ne prihvatate ovaj amandman.
Dakle, vi se sigurno slažete, a i većina u ovoj sali, da bolesti zavisnosti, alkoholizam ili neki psihički poremećaji u stvari jesu vrlo često uzrok nasilja, posebno nasilja u porodici. Stoga je sasvim logično i normalno, ukoliko bismo u nekom postupku uspeli da otklonimo takve uzroke, da bi to dovelo do toga da se ta osoba na neki način resocijalizuje i da više ne čini nasilje u porodici.
Vaše obrazloženje iz ovog izveštaja jeste da se amandman ne može prihvatiti jer se te mere kod nas izriču u krivičnom i prekršajnom postupku. Zašto se ne bi izricale i u parničnom postupku?
U parničnom postupku će se sada izricati nešto što je, praktično, neka vrsta ograničavanja slobode kretanja. Imamo mere ovde, kaže - zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja itd. Znači, već će se u parničnom postupku izricati ovako značajne mere. Ovde je baš u pitanju ograničavanje slobode kretanja.
Sa druge strane, ako sudija koji radi u prekršajnom postupku može da izriče ovakvu vrstu mera, zašto ne bi mogao jedan sudija parničar. Sigurno je da su uslovi da bi neko postao sudija parničar daleko ozbiljniji i stroži nego što su uslovi da bi neko postao sudija za prekršaje, s obzirom da to u suštini nije pravosudni organ.
Mislim da vaše obrazloženje u ovom smislu ne stoji. Vi ste ovim zakonom uneli niz vrlo naprednih rešenja. Prosto na neki način menjamo ovu materiju i stoga je zakon za svaku pohvalu. Zašto ne bismo i ovo promenili? Zašto ne bismo rekli da može u ovom postupku sudija parničar da izrekne ovakvu meru obaveznog lečenja od alkoholizma i drugih bolesti zavisnosti, psihološko savetovanje i tretman.
Dakle, kao što je uvedeno da parnični sud može da izrekne svih pet mera, a što reče uvažena koleginica Ruždić – koje su stvarno za svaku pohvalu, zašto ne bismo tome dodali ove dve mere koje stvarno pogađaju centar mete i idu na to da se eliminiše upravo ono što je bio uzrok da dođe do nasilja u porodici.
Dakle, ukoliko jedan sudija koji sudi u organu za prekršaje, koji u stvari nije sudija, može da izrekne ovakvu meru, zašto ne bi neko ko je zaista sudija mogao da izrekne takvu meru?
Druga stvar, ukoliko ovde uvodimo jedan novi institut, ukoliko mu dajemo ovlašćenje da ograniči slobodu kretanja nekom licu, na ovaj način jednom negativnom enumeracijom time što će se utvrditi kom prostoru ne sme da prilazi, zašto mu ne bismo dali to ovlašćenje da kao sudija odredi obaveznu meru lečenja alkoholičara? Bio bih vam zahvalan ukoliko biste bili ljubazni da prokomentarišete ovaj naš amandman.

Da li još neko želi reč o amandmanu? (Ne.)
Reč ima ministar Lalović.

Odgovoriću kratko na ovo pitanje koje je postavljeno. U prvoj verziji Predloga zakona imali smo predložene mere. Međutim, od strane Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo je rečeno da takve mere ne možemo tu da unesemo zato što to može samo u krivičnom i prekršajnom postupku. Mi smo, naravno, pri izradi zakona morali da se konsultujemo i uvažavamo stavove Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo. To je jedini pravi razlog. Inače smo mi to u prvoj verziji imali.
Kada sam već izašao još bih prokomentarisao par stvari koje su do sada bile. Ovde je dosta rasprave bilo oko prava na usvajanje naše dece od strane stranaca. To je bilo dosta prisutno. Želim da kažem nekoliko stvari u vezi sa tim. Prvo, usvajanje naše dece od strane stranih državljana je nešto što postoji od 1980. godine. Prosto je neobično da se to posebno problematizuje 2005. godine. Dosadašnje iskustvo, kada se radi o usvajanju naše dece od strane stranih državljana, nije bilo problem tokom četvrt veka, a sada to postaje zbog nečega problem.
Godišnje se, otprilike, od strane stranih državljana usvaja od troje do petoro dece i većinom se radi o deci koja su ometena u psihofizičkom razvoju. Mislim da je takva vrsta primedbe potpuno deplasirana, jer imamo nešto što funkcioniše četvrt veka. Nezavisno od konvencija i svega ostalog što smo pričali, govorim o suštini stvari i suštini odnosa. Dakle, takva jedna primedba je potpuno neumesna i neutemeljena kada se radi o tome.
Kada se radi o primoravanju srodnika da prihvate starateljstvo, mi u zakonu imamo rešenje prema kojem će oni biti prvi pozvani da budu staratelji.
Međutim, ne samo što to nije dalo rezultate u prethodnom periodu, već ima nešto mnogo ozbiljnije od toga, a to je da je potpuno drugačiji kvalitet odnosa kada primoravate silom zakona nekoga da bude staratelj nekom detetu.
Mislim da je svakome potpuno jasno kakve su moguće pogubne posledice baš po to dete ukoliko nekog primorate da bude staratelj, a ja sam više puta naglasio da ovaj zakon u dobrom delu treba posmatrati pre svega iz ugla interesa deteta. U tom smislu je primoravanje na ovo potpuno suprotno bilo kakvom interesu deteta.
Još jedno pitanje je ovde bilo prisutno, a to je oko sredstava kod starateljstva. Stavljen je amandman da li će se i kako moći omogućiti sredstva za staratelja. Dakle, mi ovde potpuno jasno kažemo, u nekoliko tačaka, koje su sve mogućnosti da se obezbede sredstva za starateljstvo, i govorimo – sredstva socijalne zaštite. U stvari, radi se o centrima za socijalni rad kojima mi dajemo sredstva, pa oni daju sredstva starateljima. Dakle, postoji jedna sasvim čvrsta veza, garancija, u stvari, ako nema sredstava iz drugih izvora, to onda obezbeđuje država i mi to radimo. U tom smislu je i ovaj amandman ili ovaj prigovor, po našem mišljenju, neumestan.
Još jedna i poslednja stvar: ovde je nekoliko puta kod ovog pravnog standarda "očigledna nepravda" (pa su davani predlozi koji su takođe jedna vrsta pravnih standarda) postavljeno pitanje kako mi to ostavljamo neodređeno, uopšteno i ko će o tome da odlučuje.
Dakle, mislim da se ni na koji način ne može tretirati da je preciznije ono što piše u više amandmana – otprilike, kada bi to lice bilo u problemu materijalne prirode ako bi davalo to izdržavanje, što je takođe jedan pravni standard. U tom smislu je priča potpuno nepotrebna, suvišna.
Ono što jeste bitno reći za ovom govornicom, na pitanje ko će da određuje šta je to "očigledna nepravda", još jednom bih apelovao, generalno, kada se rade amandmani, da se pogleda zakon u celini. Upućujem na članove 201, 202. i 203, gde se potpuno precizno kaže da to radi sud u parničnom postupku, pročitajte tamo ko šta radi. Znači, sva ova pitanja se vode pred sudom u parničnom postupku, po postupku uređenom u ovom zakonu, a što nije u ovom zakonu, primenjuje se shodno parnični postupak. Prosto, odgovor na jedno pitanje koje je neumesno, a ne bi se ni postavilo da je pročitan zakon u celini.

Gospodin Marković, replika.