Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za zdravlje i porodicu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.

Ako sam narodni poslanik, onda nisam podnela, nego sam podneo. Rekao je - poslanik. Mora da nauči.
Podnela sam amandman na član 3. i tražila sam da se iz zakona briše reč "sklapa" i zameni rečju "zaključuje", odnosno u Predlogu zakona piše: "Brak se može sklopiti samo na osnovu slobodnog pristanka budućih supružnika". Smatram da je mnogo primerenije da u zakonu piše da se brak može zaključiti samo na osnovu slobodnih izjava supružnika, jer mislim da stupanje u brak saglasnošću volja budućih supružnika predstavlja svojevrstan ugovor. To je ugovorni odnos koji ljudi zaključuju.
Da bih potkrepila zašto mislim da je primerenije reći da se brak zaključuje, nego da se sklapa, navešću i član 40. istog predloga, gde se govori da supružnici imaju pravo na razvod braka ako zaključe pismeni sporazum o razvodu. Ako se zaključuje pismeni sporazum o razvodu, onda je logično da se i brak zaključuje.
Imala bih još jednu primedbu koja bi mogla ići u korist ovakvom mom stavu. To je svečana izjava koja se daje prilikom zaključenja braka. Ona se daje prilikom zaključenja a ne sklapanja braka i ne znam hoćemo li morati menjati tu svečanu izjavu.
Treće ili četvrto, što je takođe moja primedba, to je što nam zakon predlaže ministarstvo na čijem čelu je poslanik liste koja predlaže da se razdvoje Srbija i Crna Gora, i ne priznaje Ustavnu povelju, a poziva se na Ustavnu povelju u obrazloženju u kome je odbio moj amandman.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Bojan Kekić i Milisav - Miša Petronijević.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za zdravlje i porodicu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Radovanović.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za zdravlje i porodicu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč o ovom amandmanu?
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Poštovane kolege, evo još jednog amandmana, na koji, ubeđena sam, nijedan pravnik u državi Srbiji ne bi mogao staviti primedbu.
U članu 4. Predloga zakona, u prvom stavu, kaže se: "Vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji". Dakle, nigde ne postoji, ni u ovom predlogu zakona ni inače, pravni osnov za zasnivanje i postojanje takve vanbračne zajednice. Šta to znači? Ako nema pravnog osnova, kakva je to faktička zajednica? Ne vidim zašto je problem da se prihvati ovaj amandman i da se kaže: "Vanbračna zajednica je trajnija faktička zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji" i da su to vanbračni partneri.
Obrazloženje koje je dala Vlada, zbog čega odbija amandman kolege Milovana Radovanovića, kaže – amandman se ne može prihvatiti iz razloga što se odredbom člana 4. Predloga porodičnog zakona definiše zajednica života žene i muškarca kojoj se pod određenim uslovima priznaju porodično-pravna dejstva, pa je dodatak "faktička" suvišan.
Priznali mi ili ne porodično-pravna dejstva, ovo nije pravna zajednica, nego je faktička zajednica. U nastavku ovog zakona govori se o pravima u bračnoj zajednici, vanbračnoj zajednici, to je neka druga tema, ali samo definisanje zajednice muškarca i žene, ako nisu u braku, a za brak postoji pravni osnov, onda su u faktičkoj zajednici.
Interesantno je da nam je ministar objašnjavao, kada je govorio o Predlogu ovog zakona i o vanbračnoj zajednici, da dužina trajanja vanbračne zajednice nije bitna, već je bitna namera. Ministra normalno nema, ali bih volela kada bi mi neko objasnio ko je taj ko će utvrditi nameru. Na koji način će se utvrditi namera? Postoji li veća namera od one kada se dvoje ljudi dogovore da zaključe brak? Brak zaključuju sigurno svi sa namerom da to bude trajna zajednica. U međuvremenu se nešto desi, brak se raspadne, znači, namera je apsolutno postojala, namera je pokazana zaključivanjem braka.
Ministar kaže – u vanbračnoj zajednici se utvrđuje namera. To je nešto što neće biti moguće utvrditi, niko živ ne može da dokaže da li dvoje ljudi ne mogu da plaćaju odvojeno stanove, pa onda žive zajedno, da li žive zajedno zato što zaista imaju nameru da formiraju vanbračnu zajednicu, sa decom i sa svim onim karakteristikama faktičke bračne zajednice. To je nešto što je nedokazivo.
Dakle, mi srpski radikali mislimo da zakonom treba forsirati bračne zajednice. Pri tome, nemamo ništa protiv da dvoje ljudi različitog pola odluči da živi u vanbračnoj zajednici, ali samo tražimo da u zakonu to bude tretirano kao faktička zajednica, jer to, ponavljam, jeste faktička zajednica, zato što nema pravnog osnova i nije zasnovana na osnovu neke odredbe zakona.

Za reč se javio narodni poslanik Momir Marković. Izvolite, gospodine Markoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kod jednog dela ministara prosto postoji fobija od amandmana koje podnose poslanici Srpske radikalne stranke. Sve što napišu, predlože, obrazlože poslanici SRS, odmah se u startu odbija. Razumem želju ministara da, dok su u portfelju, donesu određene zakone... Pa, evo, narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta je maločas rekla da je jedna od grešaka prethodnog zakona koji je uređivao ovu materiju bila to što je star 25 godina. Jedino će u istoriji ostati zabeleženi po tome što su potpisali neki zakon. Sećam se, gospodin Mlađan Dinkić je menjao novčanice ne bi li ih on potpisao, a bio je spreman da svaku novčanicu potpiše pojedinačno, koliko voli da se potpisuje.
Međutim, da se vratimo na zakon. Po Ustavu i svim zakonima koji regulišu ovu materiju, pa i ovom zakonu – bez obzira što je ovako nakaradno skrpljen, jedino ukoliko budu usvojeni amandmani SRS ličiće na nešto i biće primenljiv – razlika između braka sklopljenog u crkvi, opštini i vanbračne zajednice, u odnosu prava i obaveza, ne postoji. Dakle, vanbračna zajednica je faktička zajednica.
U obrazloženju, koje je dato, zašto Vlada ne prihvata amandman, kaže se – amandman se ne može prihvatiti iz razloga što se odredbom člana 4. Predloga porodičnog zakona definiše zajednica života žene i muškarca, kojoj se pod određenim uslovima priznaju porodično-pravna dejstva, pa je dodatak "faktička" suvišan.
Dodatak "faktička" nije suvišan i dodatkom "faktička" ovaj zakon će biti bar toliko popravljen da možete da ga primenjujete.

Zahvaljujem. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu?
Reč ima narodni poslanik Slobodan Vučković.

Gospodo narodni poslanici, čini mi se da nijedno rešenje nije optimalno i precizno, ni ono koje je predloženo u zakonu, niti ovo koje se predlaže amandmanom. Naime, ovde se u zakonu postavlja tako kao da postoji ili bračna zajednica ili vanbračna zajednica. U praksi će biti slučajeva da je neko u braku i da zasnuje vanbračnu zajednicu, s tim što održava zajednicu života i na jednoj i na drugoj strani. Bez ikakve neozbiljnosti, moram da kažem da ima mnogo takvih slučajeva. Njemu bračni drug toleriše tu vanbračnu zajednicu, on održava vezu i u braku i van braka.
Morala bi se postaviti malo oštrija granica u vezi sa vanbračnom zajednicom, imajući u vidu i ovakve slučajeve. To pitanje nije rešeno ni amandmanom, ni Predlogom zakona. Ukazujemo na opasnost.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Anita Beretić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za zdravlje i porodicu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Anita Beretić.

Poštovani predsedavajući, ovo je član 5. oko koga ćemo ukrstiti naše političke stavove na temu – sloboda pojedinca, sloboda građanina, sloboda građanke. Predložili smo da umesto ponuđenog teksta: "Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju" stoji stav: "Žena slobodno odlučuje o rađanju".
U obrazloženju koje je Vlada dostavila i na osnovu koga odbija praktično da prihvati ovaj amandman, stoji, između ostalog, i objašnjenje da je formulacija data u Predlogu zakona koja glasi: "Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju" u skladu sa opšteprihvaćenom tehnikom pisanja propisa kojima se uređuju ljudska prava. Na primer, u članu 1. stav 2. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama (pa citiraju): "Svako ima pravo na slobodan razvoj svoje ličnosti, pod uslovom da ne krši prava drugih zajemčena ovom poveljom". Ili, član 12: "Svako ima pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta"; ili: "Svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost" i tako dalje. Dakle, tu nije ništa sporno.
U našem uvodnom obrazloženju i ponudi naše argumentacije osvrnula sam se na upotrebu u prvenstveno jezičkom nivou opšte imeničke zamenice "svako". Dakle, ta zamenica u rečenicama označava skup često vrlo raznorodnih bića.
Tvrdimo i skloni smo da mislimo da je svaka zakonska odredba onoliko valjana koliko će prvo oslikati životnu situaciju ili je čak i predvideti.
Odluka o rađanju je jedna od najvažnijih, ako ne i najvažnija odluka, i ako zakon ima ambiciju da pravedno definiše i ostvari uslove za dobro donošenje te odluke, smatramo da je onda treba prilagoditi apsolutno životnom iskustvu.
Dakle, u svim vrstama relacija između partnera želimo da verujemo i da tvrdimo da je najveći broj odluka donet i usaglašen zajednički. To je po prirodi stvari i to je najbolje i najlakše.
Svako od nas ili najveći broj nas je prolazio kroz to. Dakle, imamo želju, pre nego što je dete i začeto, da dobijemo dete. Ali, i u idealnim odnosima među partnerima, kada je dete više nego željeno i očekivano, tu poslednju odluku da se ostane u drugom stanju, a kada se već ostane da se dete i rodi, mora, po prirodi stvari, doneti žena. Dakle, i u idealnim okolnostima. O onim drugim okolnostima mislim da ne treba preterano da govorimo, hajde da pretpostavimo da su to ujednačene volje.
Bojim se da ako predlagač ostane pri formulaciji da svako ima pravo da odlučuje o rađanju, otvaramo malopre pomenuta vrata i da to prirodno pravo žene na izbor prepuštamo u ruke mnogim drugima koji ulaze pod pojam "svako".
Istovremeno, nije slučajno, da vas podsetim, u toku je niz kampanja koje imaju za krajnji cilj ograničavanje slobode izbora, odnosno ograničavanje ženinog prava da se odluči na abortus, ili pak potpunu zabranu abortusa. Ta tema je u načelnoj raspravi dva dana vrlo obazrivo izbegavana. To je tema o kojoj bismo posebno morali razgovarati.
Izvinjavam se predsedavajućem, molim vas da mi uračunate vreme koje sam citirala, samo ću malo produžiti.
To ograničavanje prava na abortus ili pak zabrana abortusa, kao što već ide, svedoci smo, kroz medije nekoliko dana vrlo intenzivno, ne može biti opredeljenje predlagača ovako savremenog zakona i ne može biti mera populacione politike. Po mnogim istraživanjima, dnevno u svetu umre 500 žena od nestručnih, ilegalnih abortusa. Na sto dana to je 50.000 žena, godišnje to je 180.000 žena. Molim vas da pri razmatranju ovog našeg predloga i ovu brojku imate u vidu.