Vidite, ono što je 1945. godine oduzeto Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim crkvama koje su legalno delovale u to vreme i može da se reši na neki način. Mi smo dali nekoliko predloga tokom ove rasprave. Pošto Vlada vrši ta imovinska prava nad državnom svojinom, ona je ovlašćena da raspolaže i može da vrati jednom običnom odlukom, kao što je to učinjeno još 1998. godine.
Sudeći prema ovim tekstovima, da je Labus bio 1945. godine na vlasti to se ne bi moglo vratiti. Kako koju novinu okrenete, videli ste ovaj deo koalicije koji voli pare, gde su pare tu su Labus i Dinkić, doduše sa familijom.
Vidite, član 10. je vrlo specifičan član. Zašto?
Onaj ko je imao ideju da predloži ovakav zakon imao je veliki problem kako nešto što realno može da se smesti u tri člana da se napiše tako da izgleda što više, makar 11 članova, i onda je pribegao sistemu da se u četiri-pet članova piše nešto što je pozitivno, što podrazumeva činidbu i neko pravo, pa u šest članova ono što nije, tako da imamo šest članova u kojima se objašnjava šta ovaj zakon nije.
Po tome će ova vlada biti zapamćena, jer ovako nešto u pravnoj tehnici se izbegava, izuzetno se stavlja jedan član radi preciznosti, pojašnjavanja, ali ova vlada je imala potrebe da pet, šest članova negativno definiše, odnosno da opiše na šta se ne odnosi ovaj zakon. To bi otprilike bilo kao da menjamo Krivični zakon Republike Srbije, a onda u jednom članu kažemo da se ovaj zakon ne odnosi na šećernu aferu, "Erikson" aferu, Nacionalnu štedionicu, uvoz i izvoz struje, gorivo sa NIS-om.
Znači, izuzete su sve moguće afere G17 plus. To u prevodu znači član 10. Ovde je bruka što ste stavili verske zajednice i crkve kao neki izuzetak da biste nadomestili nedostatak odredaba.
Znači, poručite predsedniku Vlade da ukoliko njegova vlada ima iskrenu nameru da vrati imovinu crkvama i verskim zajednicama to može vrlo efikasno da uradi preko Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije, gde postoji evidencija. Dovoljno je samo da Vlada donese jednu odluku i da se formalno-pravno izvrši povraćaj te imovine i da se faktički omogući, pre svega našim manastirima koji su imali najviše u posedu te nepokretne imovine, pašnjaka, livada, šuma i drugih nepokretnosti.
Znači, to je moguće da se vrati relativno brzo, bez bilo kakve potrebe da se ovim zakonom nešto propisuje ili nekim budućim zakonom.
Tu je mnogo jednostavnija procedura, jer je u pitanju tzv. građansko pravno lice. U pitanju je jedna asocijacija, pravno lice i ne postoji mogućnost nekih većih problema i komplikacija.
Uostalom, čuli ste, 1998. godine je na Kosovu i Metohiji... I, kada se izađe za ovu govornicu, kada se pominje taj deo naše teritorije svi treba da kažu – Kosovo i Metohija, jer je to pravi naš naziv, a ne samo – Kosovo. Kosmet je komunistička tvorevina, a Kosovo i Metohija je pravi naziv, a pogotovo se potencira Metohija. Vidite i sami da postoji mnogo razloga zbog čega je potrebno da se to čini.
Zašto smo predložili brisanje ovog člana?
Zato što je ceo zakon besmislen. Nemoguće je besmislen zakon izopštiti tako što bi se tražilo brisanje samo jednog člana. Ne, treba da se obriše sve, da se zaboravi da je nekada neko pokušao na ovaj način da evidentira, prijavljuje i reguliše prijavljivanje i evidentiranje nečega što već postoji, što je već regulisano.
Vi imate problem oko političke odluke vezane za restituciju, ali to je vaš problem. Kada dođe vreme za restituciju i za taj vaš budući zakon onda ćete čuti drugu argumentaciju.
Pošto je ovaj zakon besmislen, treba ga povući iz procedure, a verske zajednice mogu da računaju na to da će nešto i da se vrati, ali sve zavisi od Vlade, pogotovo što može da se vrati jer Labus tada nije bio na vlasti.