Molim vas, nećemo raspravljati o ustavnim odredbama koje jasno definišu da niko ne može neke stvari da uradi.
Replika na šta? Na izlaganje gospodina, na pominjanje DSS-a? Izvinite, vi ste koristili pravo da vodite dijalog. Izvolite. Vi niste, dobro, izvolite.

Članovi Međunarodne krizne grupe za Balkan su, hajde redom: Đulijano Amato, Karl Bilt, Žan-Lik Dean, Kemal Derviš itd.
Jedino ime iz Srbije koje se spominje jeste dr Goran Svilanović, dakle, Milorad Todorović kao član DSS-a nema nikakve veze sa članovima i sa međunarodnom komisijom za Balkan.
Prava istina je da je on jedanput bio domaćin gospodinu Karlu Biltu kada je ovaj boravio na Kosovu i Metohiji. Tu ne vidim ništa sporno. Vi ste se, gospodine Nikoliću, kao potpredsednik Vlade Republike Srbije, sretali sa svim tim ljudima koji su dolazili iz inostranstva. Ne vidim da je sporno to što je gospodin Milorad Todorović imao sastanak sa Karlom Biltom ili bilo kojim drugim međunarodnim zvaničnikom, pogotovo što znam političke stavove gospodina Todorovića, koji jesu i politički stavovi DSS-a.
Ustavna obaveza svih nas, kao narodnih poslanika, jeste da se zalažemo za nepromenljivost granica, da čuvamo Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije. O tome će biti reči i ubuduće, a cela ova rasprava o sporazumu Ahtisari-Černomirdin, o Kumanovskom sporazumu itd. podseća me na preksinoćne vesti na hrvatskoj televiziji, gde se lamentiralo nad sudbinom Hrvatske zbog dodeljivanja ordena Draži Mihailoviću od strane bivšeg američkog predsednika Hari Trumana. Govorilo se i da je Hari Truman neobavešten i dovođeni su partizanski prvoborci i nosioci spomenice u studio; vraćalo se na neki period, na 1944, 1945. i 1946. godinu. Onda sam video koliko sve to tužno izgleda.
Ako nismo bili svesni koliko je sve to tužno izgledalo sredinom devedesetih u Srbiji, kada smo se više bavili prošlošću, a manje sadašnjošću i budućnošću, sada sam tek video koliko sve to tužno i jalovo izgleda. Mi nećemo da se bavimo tužnim stvarima iz prošlosti, nećemo da se bavimo nekim jalovim pričama. Srbija gleda u budućnost, Srbija ide ka evropskoj budućnosti; Srbija je za to našla partnere i u Briselu, pozitivna Studija izvodljivosti je samo jedan dokaz toga. Nadam se da će takvih dokaza ubuduće biti mnogo više.

Reč ima narodni poslanik Bojan Kekić, a neka se pripremi narodni poslanik Radiša Ilić. Šest minuta ima na raspolaganju poslanička grupa SPS.

Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, govoreći o ovom zakonu, za koji možemo da kažemo da je sistemski zakon kada se govori o turizmu, iskoristiću priliku, pre svega, da dam određen komentar, s obzirom na to iz kog kraja dolazim, a to je Braničevski okrug, koji ima niz komparativnih prednosti koje se tiču pre svega turizma i svega ostalog.
Moje obraćanje ministru će se pre svega odnositi na strategiju razvoja turizma, koju je on juče pohvalio, a koja je doneta 1997. godine, rečima da nije loša, ali možda je vremenska distanca učinila da to bude malo drugačije.
Da spomenem da je Privredna komora Braničevskog i Pomoravskog okruga potrošila sigurno šest-sedam meseci radeći na dokumentu koji se zove strategija razvoja turizma ova dva okruga.
Da ne bih ulazio u komentarisanje zakona, s obzirom da će SPS sigurno podržati ovaj zakon, opredeliću se, pre svega, za onu oblast koja se odnosi na nautičku delatnost, s obzirom da kroz Braničevski okrug prolazi i reka Dunav, da su tri opštine - Požarevac, Golubac i Gradište čvrsto vezane za Dunav, da su u okviru nautičke delatnosti u Zakonu o turizmu definisani osnovni postulati, ako tako mogu da kažem, pozitivno-pravnih propisa, a da ono što se na terenu dešava, odnosno što se nije dešavalo svih ovih godina, sigurno da nije definisano.
Verujući u ministra saobraćaja, a i u ministra turizma, nadam se da će vrlo brzo doći do donošenja pozitivnih pravnih propisa, odnosno do određenih pravila da bi se to definisalo. Ovo je posebno bitno, s obzirom na sve uslove koji sada postoje na Dunavu, a to je situacija da pojedine marine, koje su radili sami stanovnici (meni su poznate prilike u opštini Golubac), stanovnici Vinaca i Usija, u okviru te nautičke delatnosti kod prihvatnih objekata niko ne održava.
Da li je to trebalo da održava ″Đerdap″ u okviru Elektroprivrede Srbije, ili lokalne samouprave, opštine, ili je, ako to vežemo za nautičku delatnost, to stvar i lokalnih turističkih organizacija, a samim tim i Ministarstva za turizam? Verujem da bi, izdvajanjem iz ovih subvencija koje su budžetom Republike Srbije predviđene za finansiranje preduzeća u okviru turizma, to možda mogao da bude i pionirski poduhvat Ministarstva za turizam, da makar te dve marine dovede u prvobitno stanje u kome su bile, da ih osvetli i sigurno bi oko 4.000 ljudi, koji borave u tim naseljima kao vikendaši, imalo uslova da razvijaju nautički turizam.
Znajući u kakvoj situaciji je privreda, a lično sam se uverio da su mnogi ljudi iz tog kraja otišli u ribolov, postavio bih pitanje ministru – da li bi se mogao sa Ministarstvom poljoprivrede, jer nismo imali prilike da čujemo ministra poljoprivrede, naći način da se smanje tzv. industrijske dozvole za ribolov, jer običan stanovnik koji se prehranjuje plaća 40.000 godišnje za postavljanje mreža (to je u Vincima, a malo niže je to 70.000), tako da ne verujem da ćemo moći taj sportski ili ribolovni turizam, kao i bilo šta drugo, da utvrdimo.
Kada budemo prešli na amandmane, javiću se da postavim nekoliko pitanja; ubeđen sam da ministar to zna, pa bih voleo, ako može, da nam odgovori na pitanje – šta je sa objektom na Crnom vrhu, koji se ne radi od 2000. godine, a sigurno bi predstavljao, samo da se ne naljute moji ljudi iz Žagubice, kao i iz Bora, u najbrže vreme, Kopaonik u malom.
Ono što je takođe karakteristično za razvoj turizma jeste da pogranične opštine imaju i te kako dobru saradnju sa opštinama iz zemalja koje se graniče sa nama, jer sama pomisao da, u okviru sportskog i bilo kog turizma, nisu definisani pozitivni pravni propisi dovešće do toga da postoje određene smetnje.
Napomenuo sam da ne postoji nijedna benzinska pumpa na toku Dunava, gde bi nautička delatnost mogla da zadovolji svoje osnovne potrebe, pa mislim da Ministarstvo turizma i Ministarstvo saobraćaja treba da raspišu neki tender za lokacije, s obzirom da veliki deo zemljišta pripada Ministarstvu saobraćaja, ili da se na drugi način to definiše.
Kada se govori o Braničevskom okrugu takođe je karakteristično da preko lokalnih turističkih organizacija, koje jesu formirane, ipak određena usmerenja treba da idu direktno iz Ministarstva za turizam. Nisam video jasnu regulaciju da će i ona taksa koja treba da se plaća biti vraćena za ona područja na kojima se ubira. Na taj način bi sigurno, kroz kontrolu tog fonda, mogla i te kako dobra sredstva da se uberu, i da područja koja i daju za turizam u svojoj sredini ulože određena sredstva. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a neka se pripremi Ivana Kovačević.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi dosadašnji zakoni koji su u proteklih godinu dana donošeni u ovoj skupštini bili su zasnovani na jasno navedenim direktivama, propisima, zakonima i odlukama EU ili njenih institucija. Ni ovaj zakon nije bio pošteđen toga, ali to se u ovom slučaju nije preterano naglašavalo, a i zašto bi, Vlada Republike Srbije je dobila pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti, pa sada da malo predahne.
Zakon o turizmu se nameće kao neophodan zakon, koji je preči od razmatranja stanja na Kosovu i Metohiji, izveštaja rada anketnih odbora o raznoraznim aferama koje se, izgleda, ne tiču nikog iz vladajuće strukture današnjeg osiromašenog DOS-a.
Dakle, mi treba da hvatamo korak sa Evropom i u sferi turizma. To, verovatno zahteva i donošenje svega onoga što donosi ta famozna Studija o izvodljivosti. A, kada smo već kod izvodljivosti, ova vlada se proslavila izvođenjem na ulice radnika "Zastave", "Jugoremedije", "Venčaca", "NIS-a", "JAT-a", pijačnih prodavaca, kalemara, malinara, višnjara, a ušla je i u istoriju moderne srpske države kao prva vlada protiv koje su se pobunili i šumari.
Na čemu se zasniva danas turizam u Srbiji? Ono što je trenutno možda najprofitabilnije i najperspektivnije u našoj Republici jeste banjski turizam. Ali, kakav?
Izuzev tri-četiri banje, ostale su samo zapuštene varošice, sa infrastrukturom starom pola veka, u koje ide samo onaj ko mora. Nema nikakvog ulaganja države, a njen interes bi trebalo da bude prvenstveno veći priliv sredstava ostvarenih od naplaćenih turističkih usluga. Ali, to neće biti slučaj u nekoj budućoj strategiji ove vlade, koja, na svu sreću, neće dugo vladati Srbijom.
Evo, na jednom prostom primeru da vam pokažem kakve su naše banje. Pre nekoliko nedelja sam prolazio kroz Matarušku banju, kada sam sa grupom narodnih poslanika Srpske radikalne stranke bio u poseti srpskim školama na Kosovu i Metohiji. Onakav put u samom centru banje, iskopane ulice, udarne rupe, asfalt u "krpama", što bi se reklo, ne bi se na zapadu našao ni na nekom najzabačenijem šumskom putu.
Lako ćemo mi po ovom zakonu organizovati turističke organizacije, formirati fondove, odrediti naknade i takse, ali nećemo imati gde da dovedemo strane turiste. Neko sa zapada, iz EU, neće da dođe u neku banju, da mu otpadne točak kada upadne u neku od mnogih udarnih rupa, u centru lečilišta, i da ga maltretiraju recepcioneri nepoznavanjem jezika; žbunje i korov su oko kupališta, restorana, do samih hotela. Gost koji je doneo novac da ga ovde potroši to ne voli.
Takođe, mnoga izvorišta lekovite vode su u latentnoj opasnosti da nekom pametnjakoviću iz vlasti ne padne na pamet da ih proda tj. da koncesije na korišćenje tog prirodnog dobra. Imamo mnogo primera, kada su u pitanju izvorišta pitke vode u Srbiji, na koji se način država odnosi prema tom prirodnom bogatstvu.
Hoteli u Srbiji su, izuzev nekoliko u poznatim turističkim planinskim centrima, u jadnom stanju, počev od zastarelih zgrada, inventara, gubitaka u poslovanju, pa sve do potpune zapostavljenosti i od strane gostiju i od strane lokalnih samouprava, koje tu vide samo bespotrebno bacanje sredstava.
Veliki broj hotela je privatizovan u poslednje dve godine, gde su najviše oštećeni država i radnici. Uzmimo samo primer "Putnika" i videćemo na koji način je upropašćena ova firma koja je poznata i van granica naše zemlje.
Naša kulturna baština nedovoljno se eksploatiše. Obično se radi o starim srednjovekovnim gradovima, tačnije ruševinama, do kojih niti postoje putevi, niti prospekti kojima bi se turisti uputili na njih. Značajnija mesta iz naše bogate istorijske prošlosti se obično preurede kada je proslava jubileja od 50, 100 ili 200 godina od postojanja ili nekog drugog događaja.
Jedino što je za pohvalu jesu naše očuvane crkve, manastiri, stara crkvišta, isposničke ćelije, koje vredno i predano čuva monaštvo Srpske pravoslavne crkve.
Ali, eto, umesto da im se država oduži zato što rade za svoj narod, Dinkić uvede monasima i monahinjama da plaćaju obavezno zdravstveno osiguranje.
Tako mi brinemo o svojoj nacionalnoj i kulturnoj baštini. Više ih je, izgleda, briga za Sejšele, za ″Erikson″, za to ko će kupiti "Knjaz Miloš", nego za ono što nas je održalo da opstanemo na ovim prostorima.
U članu 29. se za turističke organizacije kaže da ih mogu osnivati jedinice lokalne samouprave, odnosno AP. Dakle, ostavlja se opštini da proceni; recimo, ko nema dodatnih sredstava iz budžeta jednostavno ne može da formira turističku organizaciju. Nema nikog merodavnog ko će objediniti opštinske turističke resurse i napraviti strategiju razvoja turizma, a time i privući turiste zanimljivom ponudom kulturno-istorijskih spomenika, prirodnih lokaliteta, tradicionalnih smotri i tome slično. Značajnija mesta iz naše bogate istorijske prošlosti se obično preurede, što ničemu ne vodi, ako se uzme u obzir da je to nešto vredno, prema čemu država tako treba da se odnosi kroz čitav period.
Dosta primedaba, odnosno amandmana, poslanici SRS-a su imali i na odeljak – Delatnost putničkih odnosno turističkih agencija. Upravo se ovde javljaju najveći problemi koji se ispoljavaju kada se sve to odrađuje u agenciji sumnjive reputacije, odnosno u saradnji sa nekim ko predvodi grupe radnika, učenika ili penzionera za neko turističko putovanje.
Imali smo puno primera i mogli smo u medijima da čujemo i vidimo šta se dešava kao posledica nepraćenja i nekontrolisanja mnogih agencija koje od lakovernih građana veoma lako dolaze do novca. Setite se samo onih turističkih agencija koje su organizovale odlaske grupa radnika u inostranstvo radi zapošljavanja, pa se posle ispostavi da ih tamo u drugoj zemlji niko ne čeka; onda kreću sudski sporovi, dokazuje se ko je koga nasamario.
Takođe, sećate se verovatno školskih ekskurzija naše dece po Mađarskoj, Grčkoj, gde su deca tj. roditelji platili kvalitetan smeštaj, a tamo su dobili nekakve barake ili nešto slično. Profesori se prave da nisu krivi, predstavnik agencije se obično izgubi i nikom ništa.
Ono što je do sada bilo karakteristično kod turističkih putovanja, pogotovo đačkih ekskurzija, bilo je očigledno posredovanje nekih profesora za pojedine agencije. Setimo se samo napisa u štampi poslednjih meseci o tome. Oni profesori koji se pobune zbog lošeg tretmana svojih đaka obično vrlo brzo padaju u nemilost direktora škola i završavaju karijeru u toj školi.
Šta znači u članu 65. neizvršenje ili nepotpuno izvršenje usluga turističkog putovanja? Znači, neko može dobiti samo razliku kao odštetu što je odmor proveo, umesto u hotelskoj sobi sa klimom, u oronulom bungalovu, gde se topi na 40 stepeni, a moguće je i da vam gušter pretrči preko nogu dok spavate. Na stranu to što se tako neko može razboleti od loše vode ili zbog nehigijene. Ko će nekome da plati upropašćeni godišnji odmor? Takve agencije treba zatvarati ukoliko se to ponovi više puta.
Kod organizovanja školskih ekskurzija, škole u prirodi i tome slično javljaju se problemi koji nisu još uvek tačno zakonom definisani, posebno kada su u pitanju dnevnice prosvetnih radnika koji u njima učestvuju i tako povećavaju cenu aranžmana.
Treba uvesti i obavezu da licencirani turistički vodič prati veće ekskurzije, a ne, kao do sada, da to bude vođa puta. To bi poboljšalo kvalitet aranžmana, oslikavalo bi, takođe, pojedine turističke agencije i organizatore putovanja, a doprinelo bi i većoj zaposlenosti turističkih radnika, odnosno lica kojima je turizam profesija.
Posebno bih se sada zadržao na odeljku – Specifične usluge posebnih vidova turizma, gde se nabrajaju pojedine usluge poimenično. Lovni turizam, kao jedan veoma profitabilan vid turizma, veoma malo je ovde obrađen, tačnije, skoro nikako, tek toliko da se pomene. Lovno bogatstvo nam pruža izvanredne uslove za razvoj ovog vida turizma. Jedino što treba uskladiti su ingerencije Javnog preduzeća ″Srbijašume″, Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu i Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine.
U Javnom preduzeću ″Srbijašume″ jedan dobar deo imovine, odnosno infrastrukture biće verovatno privatizovan. Naime, poznato je da se ovo javno preduzeće već oslobodilo velikog dela mehanizacije kao nerentabilnog balasta na ukupno ostvareni prihod. S obzirom da je veliki broj lovišta, lovačkih konačišta, planinskih hotela u vlasništvu preduzeća ″Srbijašume″, nije teško zaključiti da će se i ovaj resurs brzo privatizovati.
Ponavlja se ona stara, mnogo puta dokazana, radikalska priča – tamo gde je novac, tamo je i G17 plus. Preko preduzeća ″Srbijašume″ pojedinci će se dokopati veoma vrednih turističkih objekata, po veoma povoljnim cenama, i priča je već dalje poznata.
Što se tiče kongresnog turizma, o njemu bi možda mogli više da kažu predstavnici onih političkih partija koje plaćaju skupe višednevne stranačke seminare po Kopaoniku, Zlatiboru ili Paliću.
Seoski turizam je spao na najniže grane. Seljaka je prvo ova i ona DOS-ovska vlast uništila uvozom poljoprivrednih proizvoda, skupim poljoprivrednim repromaterijalom i kreditima.
Od njih se većina ovajdila za koju polovnu priključnu mašinu i ništa više. Ti isti seljaci sada razbijaju glavu kako da plate Dinkiću šestocifrene iznose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, a na kraj pameti im nije da se okreću seoskom turizmu i da za tu namenu uzimaju nove kredite. U vremenu kada država nudi daleko niže cene maline, višnje, povrća, voća, žitarica, jer je tako u EU, seljaci su jednostavno prepušteni sami sebi.
Na kraju bih rekao nešto o nautičkom turizmu. Nautički turizam predstavlja jednu od najprofitabilnijih grana turizma u svetu. Podunavska regija u samoj Srbiji, ako bi cela bila stavljena u funkciju, obuhvatala bi oko 2.500 kilometara plovnog puta. Potrebno bi bilo izgraditi skoro 2.000 prevodnica, gde bi nautičari mogli da ostave svoje plovne objekte i obiđu, uz angažovanje lokalnih turističkih organizacija, atraktivna i kulturno-istorijska mesta na kopnu. Kada će to država uraditi, ostaje da se vidi.
Ali, nepobitna je činjenica – osim poljoprivrede i turizma Srbija ništa drugo ne može da pokrene, kako bi značajnije popravila i stabilizovala svoj položaj u zemljama u okruženju, pa i u EU.

Reč ima narodni poslanik Ivana Kovačević, a neka se pripremi narodni poslanik Anita Beretić.

Gospodine predsedniče, poštovani ministre, kolege i koleginice, danas pričamo o zakonu o turizmu. Ovde se javilo pitanje da li je baš neophodno donositi sada ovaj zakon kada ima mnoštvo zakona koje treba doneti u ovom parlamentu. Stranka G17 plus misli da jeste. Jako je bitno doneti zakon o turizmu. Zašto? Obrazložiću.
Prvo, uvodi se red u ovu oblast. Tačno se definišu prava i obaveze, a sa posebnim akcentom na obezbeđivanja prava putnika. Drugo, ono što je bitno, turizam treba posmatrati u svetlu privrede. Tokom devedesetih godina sve one stvari koji su se događale dovele su do toga da su danas u mnogim granama proizvodnje, u mnogim firmama kod nas zastupljene zastarele tehnologije. Sve to umanjuje konkurentnost naše države i to je upravo razlog da razmišljamo o nekim novim pravcima razvoja.
Globalni ekonomski razvoj pokazuje da tercijarni sektor u svetu u ukupnoj privredi ima sve veću ulogu, a pogotovo kada pričamo o tercijarnom sektoru u oblasti turizma. Ukoliko sagledamo razvojne potencijale u našoj državi, zaključićemo svi zajedno, to je sigurno, da imamo dobre potencijale za razvoj turizma. Imamo zdravu vodu, kvalitetne banje, mnoge kulturne sadržaje koje možemo da ponudimo, pa ipak ta oblast nije dovoljno razvijena. Naravno, svi znamo da nam infrastruktura nije dovoljno razvijena, ali je ovo pravi momenat da počnemo o tome da razmišljamo, dakle, da idemo u pravcu da sve to razvijamo.
Želim da stavim danas akcenat na seoski turizam i na male, nerazvijene opštine koje se bave isključivo poljoprivredom, a upravo one imaju šanse da se bave seoskim turizmom i to može biti šansa za opstanak naših sela.
Poslanička grupa G17 plus je u svom predizbornom programu pominjala raznorazne vrste turizma koje treba razviti; tu mislim na planinski, nautički, đački, omladinski, kongresni, banjski turizam, ali i na etno i kulturni turizam. Ako pričamo o etnoturizmu i kulturnom turizmu, moram da se osvrnem na Banat.
Kada pominjem Banat, moram da pomenem i katastrofalne poplave koje su se desile. Na svu sreću, Vlada je izašla u susret i svaki dan su na terenu, u šta sam se lično uverila i nadam se da će do kraja ispuniti svoja obećanja. Ali, te poplave su pokazale, u stvari, koliko je Banat siromašan, jer to se nije znalo ili se zanemarivalo; pokazalo se koliko je starih kuća.
Ljudi u Banatu se najviše bave poljoprivredom, a Banat je u stvari pravi potencijal za razvoj kulturnog i etnoturizma, jer postoje mnoge destinacije, mnoge znamenitosti, za koje mnogi ne znaju. Pomenuću neke: recimo, Carska bara, jezero u Beloj Crkvi, banja Rusanda, brojni dvorci, silne manifestacije koje se odigravaju u mnogim mestima. Konkretno, samo u Srpskoj Crnji imamo rodnu kuću Đure Jakšića, imamo crkvu iz 18. veka gde se nalaze originalni ikonostasi koje je Đura oslikao i dvorac Kaštel.
Zašto ovo nije dovoljno razvijeno, zašto se dovoljno ne koristi? Ponavljam, u pitanju su male opštine, koje teško da mogu sopstvenim sredstvima da razvijaju turizam. U tom kontekstu moram da pohvalim program za ruralni razvoj koji postoji u okviru Ministarstva poljoprivrede i koji obezbeđuje sredstva i za razvoj turizma u seoskim područjima. Postavlja se pitanje koja je opština uopšte konkurisala za to i ko je napravio projekat i pokušao da dobije ta sredstva, jer već neka sredstva postoje.
Dalje, zakon koji je pred nama u članu 16. i u članu 48. predviđa obezbeđivanje sredstava iz budžeta, kao i formiranje fonda za razvoj turizma. Tu će postojati mogućnost za male opštine da konkurišu i da pospeše razvoj turizma.
Takođe je dobro što će postojati turistička organizacija Srbije koja će pomoći marketinške aktivnosti i pomoći će u osmišljavanju programa u malim opštinama, ali, ono što moramo reći, opštine moraju osnovati svoje turističke saveze, moraju uočiti svoje potencijale i inicirati te programe, jer to ne može niko umesto njih da uradi.
Zakon o turizmu definiše vrlo precizno, recimo, koje su to usluge koje može seosko domaćinstvo da pruža, pa se tu sasvim jasno kaže da može da izdaje sobe, da organizuje razne aktivnosti, da organizuje degustaciju domaće hrane i pića, kao i prodaju ručnih radova. Istakla bih da je to dobro za poljoprivrednike, jer će time dobiti novo tržište za prodaju svojih proizvoda, ali isto tako je dobro i za udruženja žena (ta udruženja postoje skoro u svakom selu u Srbiji, Vojvodini i Banatu), gde će one putem prodaje svojih ručnih radova moći da obezbede dodatne prihode za svoju porodicu.
Mislim da se možda mnogi pitaju da li je ovo moguće. Tvrdim da jeste. Uzmimo primer Mađarske, koja je upravo u poslednjih nekoliko godina napravila pravi bum upravo u seoskom turizmu. Stanovnici Budimpešte svakog vikenda odlaze na selo, gde degustiraju domaću hranu, piće i uživaju u svežem vazduhu, pa zato tvrdim da je to isto moguće kod nas.
Znam da ima i skeptika, ali mislim da moramo da zasučemo svi zajedno rukave i da iskoristimo sva sredstva koja su nam na raspolaganju. U svakom slučaju, tu je fond za ruralni razvoj, koji sam već pomenula, tu je ovaj fond koji će, kada se usvoji zakon, biti dostupan i formiran, a tu su i sredstva koja su obezbeđena od strane Ministarstva finansija u okviru programa za samozapošljavanje, koja se isto mogu koristiti za razvoj turizma u područjima koja se proglase turističkim.
U svakom slučaju, stranka G17 plus je uvek puna optimizma i mi mislimo da može. Zato ćemo glasati za ovaj zakon, a ne vidim dobar razlog da i ostali ne glasaju.

Reč ima narodni poslanik Anita Beretić, nije tu. Reč ima narodni poslanik Ivan Živadinović.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, pred nama se nalazi jedan pristojan zakon o turizmu, koji je pripremljen još pre nekoliko meseci, ali nažalost, zbog obimnog rada Skupštine bili smo prinuđeni nekoliko puta da ga povučemo iz procedure. Na sreću građana Srbije, ovaj zakon će već krajem ovog meseca početi da važi i doneće nekoliko pogodnosti ne samo za turiste koji dolaze iz naše zemlje, već i za turiste iz inostranstva.
Napokon će ovim zakonom biti ispravljena nepravda da turisti koji dolaze iz inostranstva plaćaju znatno više cene usluga, mislim na hotelijerske usluge, nego što je to slučaj sa domaćim turistima, čime pravimo diskriminaciju među turistima i dovodimo do znatnog smanjenja dolaska stranih turista. U nekim zemljama koje imaju problema sa malim brojem turista postoji čak i praksa da strani turisti plaćaju znatno niže cene od domaćih turista.
Ono što ovaj zakon još predviđa je postojanje turističke regije. Do sada je turistička delatnost bila organizovana na lokalnom nivou, na nivou Republike Srbije, AP Vojvodine, a sada će po nekom geografskom principu moći da se formiraju turističke regije na područjima gde ima više od 500.000 noćenja godišnje.
Kao poslanik G17 plus iz Užica veoma se radujem ovoj ideji, jer već vidim da će se prva turistička regija formirati u zapadnoj Srbiji, turistička regija koja će obuhvatati Užice, Zlatibor, Taru i naše novo turističko čedo – područje Mokre Gore, koje mnogo obećava.
Ovaj zakon predviđa novu organizaciju turističkih agencija. Većina vas je poslednjih godina verovatno imala priliku da putuje ili po Srbiji ili preko domaćih agencija i da vidi kakav haos postoji u turističkim organizacijama. Ako pogledate turističku ponudu, ako pogledate konkretno aranžmane za Egipat, Češku, Španiju, Francusku, bilo gde, videćete da turističke agencije imaju različite cene za te aranžmane, ali i da različite turističke agencije jednu aerodromsku taksu, beogradsku, rimsku ili češku, naplaćuju različito, iako su to neke standardne cene. Videćete da turističke agencije dodatno naplaćuju neke usluge koje ne bi trebalo da naplaćuju; ko putuje po Bliskom istoku, Africi često se susreće sa problemom plaćanja nekih bakšiša, a to je oko 10, 20, 30 ili 40 evra, i ljudi budu jako neprijatno iznenađeni kada im dođu lokalni vodiči iz tih zemalja, a naši turistički vodiči se prave blesavi.
Ovaj zakon o turizmu će favorizovati još neke turističke usluge. Po informacijama koje je dao ministar pre par meseci, u Srbiji postoji oko 800 mesta u seoskom turizmu. Nažalost, nemamo more, ali, kao što ste već čuli od strane mnogih naših kolega poslanika i iz opozicije i iz vlasti, kod nas se favorizuje banjski turizam, planinski turizam, izražava se problem koji postoji oko neorganizovanja turizma na Dunavu.
Srbija je zemlja koja ima 51% seoskog stanovništva i tranzicija će verovatno najviše pogoditi ljude koji žive na selu. Postoje jako interesantna turistička mesta u seoskim oblastima koje treba iskoristiti. Spomenuo bih nekoliko jako interesantnih turističkih destinacija u zlatiborskom kraju, tj. u užičkom kraju, kao što su: Mokra Gora, selo Potpeć sa Potpećkom pećinom, Ribaševina i Lužnička dolina, veliki broj mesta na Zlatiboru, poput Sirogojna, Stopića pećine, vodopada itd.
Ali, mi imamo problem u Srbiji da kada neko dođe u Beograd avionom i krene po Srbiji naiđe na veoma loše puteve i na problem u putnoj signalizaciji. Ovaj zakon će predvideti i novu turističku signalizaciju. Mislim da bi tu trebalo malo da se ugledamo na naše komšije Makedonce i Bugare, koji isto pišu ćirilicom.
Takođe, na Grke, koji imaju specifičan alfabet, koji na svakoj tabli imaju na svom jeziku putokaze, ali i putokaze na engleskom jeziku. Kada krenete npr. iz Beograda za Užice nigde nećete naći putokaze na engleskom jeziku, a u Čačku ćete npr. naći putokaz gde piše – Titovo Užice, iako se taj grad tako ne zove već nekih 15 godina. Znači, 15 godina niko nije pogledao tu tablu.
Potrebno je uraditi nove turističke vodiče, već sam video da u našim knjižarama postoje neki vodiči na engleskom jeziku koji su jako opsežni, i potrebno je dodatno organizovati ljude u turističkim udruženjima. Mislim da postoji prostor za sve nas kao poslanike i predstavnike naroda da krenemo po selima i ljudima objasnimo zbog čega je potrebna dodatna organizovanost u selima putem turističkih udruženja, gde će ljudi kroz neku obuku moći da dođu do novih saznanja, ali i do kontakata sa odgovarajućim finansijerima koji bi ulagali u seoski turizam i, naravno, da im pomognemo da svoje kapacitete iskoriste što više.
Poslanička grupa G17 plus će glasati za zakon o turizmu. Pozivamo i vas da glasate za zakon o turizmu i da što pre dođemo do sledeće tačke dnevnog reda gde će se glasati o koncesijama za autoputeve, jer ukoliko Srbija ne napravi autoputeve turizam nam neće vredeti. Ukoliko se u Srbiji ne napravi put od Beograda do Užica izgubićemo celu zapadnu Srbiju, a to nam, naravno, nije cilj.