Reklamiram povredu Poslovnika, člana 28. odredba – stara se o primeni Poslovnika Narodne skupštine, a odnosi se na predsednika Narodne skupštine, i člana 84. stav 2, po kome je predsednik Skupštine ovlašćen da daje potrebna obaveštenja. Predsednik Skupštine je sebi dozvolio da komentariše nakon izlaganja narodnog poslanika Aleksandra Radosavljevića. Ili je morao da svima nama kaže da koristi odredbu člana 84. stav 2, ili je posle morao, u duhu parlamentarne tolerancije, da dozvoli repliku. Inače je u pravu kada kaže da je davanje replike diskreciono pravo predsednika Skupštine, ali nije diskreciono pravo da bira sa kojim poslanikom će pregovarati i razgovarati.
Narodni poslanik je govorio o prisutnosti poslanika vladajuće većine. Pozivam se i na član 82, na stav koji se odnosi na utvrđivanje kvoruma, jer vizuelno, uvidom u elektronsku evidenciju prisutnosti poslanika, sa naše desne strane, u trećem redu od poslednjeg reda u Skupštini ima sedam kartica i dva poslanika.
Narodni poslanik Aleksandar Radosavljević je, ako ste pažljivo slušali, govorio samo o prisutnosti narodnih poslanika. Nije tražio kvorum samo zato da biste imali vremena, svi smo radili ceo dan, da dođete u salu i neprimereno je komentarisati i davati mu primedbe na ono što je izgovorio, jer da je hteo mogao je da traži kvorum i u tom trenutku.
Dakle, molim vas da utvrdite kvorum.

Hvala vam, gospođo Čomić, prvo na preciznosti. Dakle, ni na jedan način se nisam pozvao na član 82. stav 4, već sam komentarisao ponašanje predsednika Skupštine, koji nije po članu 99. prekinuo govornika, pa sam se izvinio Skupštini i obrazložio zašto po tom članu nisam prekinuo govornika. Dakle, to je bilo jedino što sam hteo da obavestim. Potom, još jednom izvinjenje. Naravno, moraćemo da proverimo kvorum. Lapsus je bio, rekao sam malopre, a gospođica Jovanović mi je skrenula pažnju, lapsus je bio, dakle – po okončanju rasprave na amandmane po ova dva zakona, a ne dva člana. To sam rekao. Izvinite.
A, sada molim poslanike, po zahtevu gospođe Čomić, koja je ovlašćeni predstavnik za ovu tačku dnevnog reda, da utvrdimo kvorum.
Molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Molim vas, dozvolite mi, konstatujem da je u sali prisutno 80 poslanika. Ostali krše Poslovnik. Zbog toga dajem pauzu od pet minuta.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad. Još jednom podsećam, prema odluci Narodne skupštine donetoj danas popodne, a prema Poslovniku, svakako ćemo raditi tokom večerašnjeg zasedanja do završetka amandmana na ova dva zakona, a posle toga će biti data višečasovna pauza, verovatno desetak sati.
Molim vas, za početak, da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, vi nećete biti u prilici da date pauzu do sutra u 10,00 časova, zato što rasprava o ova dva zakona i amandmanima na ta dva predloga neće biti završena sutra do 10,00 časova. Biću u prilici da vam u 5,00 ili 6,00 na isti ovakav način govorim, kao i sve kolege iz SRS-a.
A, sada bih da pozovem gospodina ministra i njegove saradnike da prihvate amandman koleginice Gordane Čomić koji je sasvim usaglašen sa onim što je na isti član Predloga zakona, član 19, podnela koleginica Gordana Pop-Lazić.
Naime, ako ovako bude ostalo i ako se ministar kao predstavnik Vlade i predlagač zakona ne saglasi sa ovim, opet ćemo doći u onu situaciju i priču da će Vlada fakultativno da shvati svoju obavezu da u trenutku kada postane evidentno da nema 126 poslanika koji je podržavaju treba da podnese ostavku. Kasnije, kada budemo razgovarali o amandmanu na član 20. i kroz raspravu do kraja ovog zakona videćete da je veliki problem u terminološkom smislu neodređivanje tačnog vremena kada se šta dešava.
Tako je nespretno formulisan svaki taj član u kome se govori o obavezi, u ovom konkretnom slučaju, Vlade Republike Srbije, pa smo imali kod podnošenja zahteva, kod same inicijative, pa kod polaganja zakletve, prosto se ta vremenska neodređenost provlači kroz ceo tekst zakona. To je nešto što je neprihvatljivo za narodne poslanike, zato što nema jasne definicije kada u ovom slučaju izvršni organ vlasti treba da ispuni svoju obavezu.
Zaista nije dovoljno da se pozivate na tu nedorečenost važećeg Ustava RS i onda kažete – to je sada deo morala i odgovornosti. Danas sam vam govorila, kada smo počeli raspravu u pojedinostima, da pitanje morala pojedini političari u našoj zemlji zaista shvataju ovako ili onako, ili oni koji pretenduju da budu političari i da navodno imaju stranku, kao što je onaj nesrećnik Bogoljub Karić, tako da ne možemo da prihvatimo da se neki član Vlade, a u ovom slučaju cela Vlada, na takav način odnosi prema očiglednoj volji koja može da bude izražena u jednom trenutku. Da li će ona biti ili neće, videćemo već u toku sledeće nedelje, ako uopšte bude otpočela rasprava o poverenju ovoj Koštuničinoj vladi.
Zato bi bilo bolje, u kontekstu celog našeg obrazlaganja i amandmana i gospođe Pop-Lazić i gospođe Čomić, da prihvatite i jedan i drugi, jer nisu u suprotnosti. Taman bi se taj član 19. uredio na način kako je to prihvatljivo za narodne predstavnike, koji su jedini vlasni da kažu da li hoće da ostane neka vlada, jer su je oni izabrali, prihvatili ekspoze tog premijera i kabinet koji je on predložio. Ja vam se zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmani na član 19. koje su podnele koleginice Gordana Pop-Lazić i Gordana Čomić su suštinski isti, formalno nisu, i zato je zaista svejedno koji će od ovih amandmana ministar da prihvati. Onaj prethodni nije, ali možda će ovaj ili će to da učini skupštinska većina posle ovako iscrpnog višednevnog rada u kontinuitetu.
Dakle, član 19. govori o poverenju Vladi. Ovim amandmanom predloženo je da se briše stav 4. člana 19, a taj stav kaže: ″Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku.″ Ništa normalnije, ništa logičnije nego da se ovaj stav briše, jer je jednostavno neshvatljivo i neprihvatljivo kako Vlada može dalje da vlada ako nema poverenje skupštinske većine.
Evo, dozvoljavam da nama to možda nije dovoljno jasno i volela bih, ja ne znam koji sam po redu poslanik koji govori o članu 19, da ministar Lončar izađe i da nam objasni, možda ćemo da odustanemo od našeg insistiranja, jer ovo što stoji u zakonu i u obrazloženju zašto ova dva amandmana nisu prihvaćena zaista nas iz SRS ne može da ubedi u ispravnost vladinog predloga. Naprotiv, sva ova obrazloženja su u prilog ovim amandmanima.
Pre bih rekla da su obrazloženja Vlade zašto ne prihvata amandmane u stvari obrazloženja podnetih amandmana, jer Vlada nam u svom obrazloženju kaže ono što mi ovde već nekoliko sati o ova dva amandmana govorimo. Zato ne mogu da shvatim zašto se to zaista ne shvati ovako kako je napisano u obrazloženju Vlade. Kaže Vlada da Vlada kojoj nije izglasano poverenje može ili da nastavi mandat ili da podnese ostavku. Ovo je neverovatno.
Da li to znači da kada se bira Vlada i dođe neki mandatar, predstavi nam svoj ekspoze, svoju vladu i ta vlada ne dobije većinu, da li to znači da će oni odavde da odu u zgradu Vlade i da kažu – ipak smo mi Vlada, jer smo naumili da budemo Vlada, baš nas briga što skupštinska većina to neće. Ovo je stvarno neviđeno.
Kaže dalje u obrazloženju: ″Samo neizglasavanje poverenja Vladi ne dovodi do prestanka mandata Vlade.″ A šta onda, ministre, dovodi do prestanka rada Vlade, ako ne dovodi neizglasavanje poverenja?
Ne razumem zaista u kom smeru ide ova vlada i ova politika. Prvo ste napravili presedan u ovoj zajednici, takozvanoj zajednici Srbija i Crna Gora, kada ste prihvatili da se ne raspisuju izbori i da onaj ko je tamo zaseo neće da raspiše izbore i nema promene vlasti na tom nivou.
Znači, vi nam ovde već nagoveštavate, i ako budemo raspravljali o nepoverenju Vladi, koga je briga, jer vi ćete da donesete ovaj zakon, verovatno će odmah da bude objavljen, čeka negde tamo u "Službenom glasniku" otkucan, i koga je briga što Vlada ovde neće dobiti poverenje. Vi ste odlučili da Vlada traje dok se vama vlada, a vama u stvari ne treba zakon, ne treba vam ni ova odredba.
Pošto ste naumili da radite neustavno i nezakonito, nemojte da podmećete narodnim poslanicima da prihvataju ovo kao rešenja Skupštine, jer ovo je zaista bruka, pre svega za pravničku profesiju, a i za sve druge koji znaju da čitaju, ne moraju da znaju da tumače, dovoljno je da znaju da čitaju.
Na kraju, u poslednjem stavu ovog obrazloženja kaže nam Vlada: ″Jednom rečju, odredba Predloga zakona je neophodna, jer Narodnoj skupštini i Vladi, ali i javnosti, podrobnije razjašnjava situaciju u kojoj se nalazi Vlada kojoj nije izglasano poverenje.″ Kome nije jasno u kojoj se situaciji nalazi? Vlada kojoj nije izglasano poverenje nije više vlada. Ko postoji na ovom belom svetu da mu to nije jasno? Zaista vređate inteligenciju i narodnih poslanika i građana Srbije koji prate rad ovog parlamenta.
Ministre, vi ste juče posle pet-šest govornika shvatili da smo mi bili u pravu, hajde, možda ćete i sada da shvatite i prihvatite ovaj amandman, ne brukajte se, vi ste profesor pravnog fakulteta.

Hvala. Da li neko od prisutnih poslanika želi reč?
Evo, gospodin Arsić je upravo ušao i želi reč, a posle njega reč će imati gospodin Ćirković.

Kartica je bila na mestu, ali elektronski sistem nije u redu.
(Predsednik: Izvinite, moram da poštujem elektronski sistem.)
Dame i gospodo narodni poslanici, član 19. stav 1. je sasvim u redu. Svaka vlada, pa i vlade u Republici Srbiji imaju pravo da zatraže od Narodne skupštine, koja bira te vlade, poverenje za onu politiku koju su vodile u periodu od konstituisanja vlade do dana podnošenja predloga da se Skupština izjasni o poverenju vladi.
Međutim, već u stavu 2. se vidi jedan kontinuitet, gde predlagač, odnosno Vlada Republike Srbije zadire u posao Narodne skupštine, gde se opet ograničava vreme u kome može da se vodi rasprava o poverenju Vladi.
To ni najmanje ne čudi kada vidim iz koje je stranke ministar i kada se setim Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, kada su nam dali, Dragan Maršićanin, Demokratska stranka Srbije i ostatak DOS-a, da narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije može da raspravlja minut i 27 sekundi.
U drugoj polovini 2003. godine je bila jedna rasprava o poverenju ili nepoverenju Vladi, nazovite to kako god hoćete, koju je tražila Srpska radikalna stranka. U ime predlagača ovlašćena je Gordana Pop-Lazić, koja je iznela razloge zbog kojih ta vlada Zorana Živkovića i DOS-a treba da padne, a onda se rasprava vodila 20 i više dana, tako što su ove klupe zauzeli ministri i menjali se jedan za drugim za ovom govornicom po više puta.
Ukoliko ovo ostane, ministri mogu 15 dana da pričaju o politici, da nijedan narodni poslanik nema pravo da kritikuje vlast, odnosno tu vladu i politiku koju ona vodi, niti ijedan poslanik da brani tu politiku koju vlada vodi. Zato je to potpuno nelogično. Jedno takvo ograničenje i zloupotreba od strane vladajuće većine je kontinuitet i ukidanje demokratije baš od onih koji se, navodno, zalažu za tu demokratiju.
U stavu 3: "Vladi je izglasano poverenje većinom glasova od ukupnog broja narodnih poslanika." Sasvim razumljivo, za Vladu Republike Srbije od 250 najmanje glasa 126 narodnih poslanika. Vlada Republike Srbije koja hoće da ostane to što jeste u svakom trenutku, gospodine ministre, mora iza sebe da ima 126 poslanika.
Ovaj stav 4. Predloga zakona kaže: "Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku." Ako nije izglasano poverenje, šta je izglasano, gospodine ministre? Koji je rezultat? Šta se važi, onda je nepoverenje, onda je 0:0, onda bismo to tako mogli da prevedemo.
Znači, ukoliko nema poverenja, onda je Skupština izglasala nepoverenje i onda ta vlada mora da podnese ostavku ili, po automatizmu i po ovom zakonu i po Ustavu Republike Srbije, smatra se razrešenom.
Gospodine ministre, ovo je jedan od najlošijih zakona o kojima raspravlja Narodna skupština Republike Srbije. Po meni, imate dva prava izlaza: jedan je da odmah povučete ovaj zakon i pokušate da napravite novi; drugi izlaz je da Skupština nastavi sa ovom raspravom, a kada se rasprava završi da povučete zakon, da uzmete stenograme sa ove sednice Narodne skupštine, da dobro proučite diskusije poslanika Srpske radikalne stranke i da napišete, na osnovu tih diskusija, novi zakon, koji će sigurno biti mnogo bolji od ovog vašeg.

Hvala, gospodine Arsiću. Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, ako je tu, a potom gospodin Petar Jojić. Molim da poštujete Poslovnik.

Razumljivo je zalaganje opozicije da obara Vladu. Ali, nerazumljiv je ovakav tekst amandmana, iz prostog razloga što se oba poslanika tj. poslanice zalažu za amandman koji ima dva stava. Zaista, prvi stav je neobavezujući, jer glasanje o poverenju Vladi je akt dobre volje Vlade. Ne možete vi iz tog čina sada zaključiti da njena dobra volja mora biti nakon toga kažnjena ukoliko se ne izglasa poverenje. Ako to tako učinite, ona nikada neće tražiti da se glasa o poverenju, jer do sada nikada to nije ni tražila. U tome je ceo problem, ako se vi pravite Toše pa ne razumete.
Shvatio bih vas pod jednim uslovom, ako biste napisali da je Vlada obavezna da traži da se glasa o njenom poverenju i drugo, da trpi posledice ukoliko se izglasa nepoverenje. Ali, ako vi prvi put govorite prosto voluntaristički, Vladi ostavljate na volju da to čini ili ne čini, ne možete je zbog toga sankcionisati.
Gospodine ministre, s obzirom na to da ova stvar može da teče do beskonačnosti, usvojite ovaj amandman. On ništa neće proizvesti, kao ni sada, Vlada kojoj je stalo da opstane neće postavljati pitanje poverenja i vi ne možete provesti sankciju koju ste želeli. Dakle, još jednom insistiram na tome da se završi ova rašomonijada, usvojite ovo, jer to ništa ne škodi. Hvala.