Reč ima poslanik Dušan Petrović.

Javljam se po članu 100. Poslovnika. Borimo se za očuvanje simbola koliko god možemo, kako god znamo. Dakle, u okviru teškog nasleđa i poslednja decenija 20. veka nam je svima zajedno to ostavila, i sada u Srbiji naravno da je važno ko je kriv i ko je prav, ali svako ko sada učestvuje u vođenju države i u političkom životu, uključujući i opoziciju, dužan je da se za interese države bori u okviru svojih mogućnosti i sa najboljim namerama.
Zbog toga je predsednik Republike bio na godišnjici oslobođenja Jasenovca, dakle, da bi se država Srbija poklonila stotinama hiljada nesrećnih ljudi koje su ustaše pobile u Jasenovcu, zbog toga je predsednik Republike bio u Žitomisliću, da bi se država Srbija poklonila zgarištu jednog manastira i ljudima koji su tamo stradali, i zbog toga će predsednik Republike otići u Srebrenicu. Dakle, da se pokloni žrtvama koje su stradale tamo.
Na taj način se borimo da se zločin nikada više ne ponovi, i neistina je da se o sećanjima na svoje žrtve ne staramo, i neistina je da se o moralnim pravima porodica stradalnika takođe ne staramo, ali postoji, i tu ste u pravu, gospodine Vučiću, velika, a možda i nepremostiva, razlika u našim nastojanjima da se za državne interese izborimo. Ta razlika nije ni od danas ni od juče, ta razlika između nas postojala je i 1992, i 1995, i 2000. godine. Dobrim delom te desetogodišnjice učestvovali ste u upravljanju ovom zemljom.
U tih deset godina veliki broj Srba je napustio Hrvatsku i svoja imanja, i zbog toga smo u razgovorima otvorili temu da bi bilo više nego potrebno da ova skupština na dan obeležavanja tog zbivanja donese jedan akt. U tom periodu strana vojska je došla i do Kosova i Metohije.
Sličnu retoriku kao danas ova skupština je slušala svih deset godina, i javnost Republike Srbije. Rezultati te politike i govora, a oni su oličenje te politike, takvi su da smo mi pretrpeli najveće državne i nacionalne gubitke u svojoj modernoj istoriji. Razlikovali smo se tada, a razlikujemo se i sada.
Dakle, kao što sam rekao, pokušavajući da Srbiju uvedemo u vrednosni sistem savremenog čovečanstva, koji je takav kakav jeste i ne može ga osam miliona građana Srbije promeniti, borimo se i za očuvanje sećanja na sve svoje žrtve i pokušavamo da od svojih nesreća i stratišta napravimo simbole, ali poštujući simbole stradanja i drugih, jer je to jedini način da se izborimo za ono što je u budućnosti najvažnije, da se nikada više ne ponovi. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, znao sam da će negde, kada ponestane dovoljno argumenata i više ne bude bilo činjenica na koje bi mogao da se pozove gospodin Petrović, da krene ona opšta priča, znamo deset godina ovakvih i onakvih, a vi ste bili u dobrom delu. Mi smo bili dve godine deo Vlade Republike Srbije, a vi ste i do tada vladali mnogo više i Srbijom i Jugoslavijom, i preko Milana Panića i Miodraga Perišića, potpredsednika DS, još 1992. godine.
Kada govorite o zločinu 1995. godine, to možete da pričate na nekoj vašoj lokalnoj tribini, ali nemojte da pričate srpskim radikalima. Godine 1995, kada se događala Srebrenica, Voja Šešelj i Toma Nikolić su bili u gnjilanskom zatvoru, a vi ste pekli vola na Palama, pa ste se odrekli posle i vola i ljudi kod kojih ste išli da pečete vola. To je razlika između nas i vas.
Oni koji su se hvalili kako vas primaju sa velikim oduševljenjem, kako ste im najveći prijatelji, a mi ih čekamo u petoj sobi, kada je postalo teško, mi nismo rekli da nas oni više ne interesuju i da nas Srbi preko Drine ne zanimaju, a vi ste samo dočekali to da kažete i ništa drugo niste uradili. Kakve veze mi imamo sa Srebrenicom ili bilo kim, jer u zatvoru su obojica bili.
Kada je bio pad Krajine, palili ste američke zastave ispred Američke čitaonice, pa vam se sada promenila politika, da li hoćete i na to da vas podsećam, jer potpuno je sada drugačija. Godine 1995. ispred Američke čitaonice članovi DS palili su američke zastave zato što je Piter Galbrajt na američkom tenku ušao u Knin. Da li to govori o doslednosti vaše politike, a govorite o Kosovu i Metohiji i o stranim trupama.
Mi smo bili protiv plana Ahtisari-Černomirdin, vi ste bili za, vi ste u tome podržali Socijalističku partiju Srbije. Ovde je izašao Vojislav Šešelj i govorio o tome šta će sve da se desi i kako će Srbi da izbegnu sa Kosova i Metohije posle toga. Vi ste to podržali. Svaki put, kada je postojao bilo kakav potez protiv Srbije i interesa našeg naroda, vi ste ga podržavali, kao i danas.
Najveći problem danas je u tome što hoćete da urušite državu do kraja. Nije problem da se kaže, naravno, ne postoji niko normalan ko će da kaže da ono nije strašan zločin streljati onako ljude. Jeste, nema sumnje. Ti moraju da odgovaraju i njihov šef, videćete uskoro čiji je bio finansijer. Naše stranke sigurno ne. Kažem vam, u utorak, a najkasnije u sredu dobićete precizne informacije ko ga je, kako i sa koliko novca finansirao, da bi se zločini zataškali.
Postavlja se jedno ključno pitanje: šta smo mi to uradili da se ne osude srebrenički zločini? Šta nam to prebacujete? Mi hoćemo i mi osuđujemo zločine u Srebrenici.
Ako hoćete još jednom to da čujete – da, evo, osuđujemo zločine u Srebrenici, ali za razliku od vas mi smo hteli da u deklaraciju uđu zločini u Krajini protiv Srba, zločini u Klečki, zločini u Bratuncu, a vi to niste hteli.
Jedini je to razlog zbog čega niste hteli da prihvatite tekst naše deklaracije. Inače je bio potpuno prepisan od onoga što je rekao i napisao Predrag Marković. To kažite građanima Srbije. Zašto vam nije odgovaralo i zašto niste hteli da se govori o zločinima nad Srbima u Krajini?
Kažete - išao je u Jasenovac, u Žitomislić. Jeste, što nije doneo tada deklaraciju o Žitomisliću, Jasenovcu i o tome šta mora danas da se dogodi u Žitomisliću i Jasenovcu. Što ne govori o tome da danas Srbi nemaju pravo ni da hodaju, a kamoli da govore o Jasenovcu, koji je nekada bio, da znate, srpsko mesto po stanovništvu. O Žitomisliću da ne govorim.
Ogromna je provalija između nas. Nažalost, imamo samo jednu ideju oko koje moramo da se složimo. Ta ideja je da imamo jednu Srbiju i da zbog toga ne možemo da je cepamo i delimo na dva dela. Zato ćemo morati ili ćete morati da prihvatite nešto što svi u ovoj zemlji hoće, a to je da se podjednako osude svi zločini, da se osudi Srebrenica, ali i da se osudi Krajina, Klečka, Bratunac.
Samo tada, i kao narod i kao država, moći ćemo da imamo budućnost, samo tada će nešto da ostane za naša pokolenja i samo posle toga moći ćemo da kažemo da su sve žrtve jednake.
(Predsedavajući: Gospodine Vučiću, vreme.)
Završavam, gospodine Mihailoviću.
I onaj Rade Rogić, za kojeg nisam čuo da li ste pitali da li je njegov ubica, koji ga je posle streljanja preklao, završio iza rešetaka. Nisam čuo da se interesujete kod Predsedništva Bosne i Hercegovine da li je taj čuperak, taj koljač uhapšen ili ne. Evo, da vam kažem – nije. Niko iz odreda "Hamza" nije.
To vas nije zanimalo, zato što vama ne pada na pamet da se angažujete oko toga, nego samo kako i koliko treba građani Srbije da plaćaju ratne odštete i koliko će to da košta budućnost Srbije, koliko deca Srbije treba da ispaštaju samo zbog Srebrenice. Precizno govorim - Srbija sa Srebrenicom nikada nikakve veze nije imala. To je ta razlika.
Baš zbog toga je Srpska radikalna stranka danas i jača, i uspešnija i veća, ali nažalost, Srbija će morati da pokaže da može da prevaziđe sve te sukobe i da pokaže da može zločine jednako da osudi. To je naša jedina šansa za opstanak. Hvala.

Prvi za reč se javio narodni poslanik Rajko Baralić, posle njega narodni poslanik Ristić, pa narodni poslanik Petrović. Izvolite.

Pretpostavljam da je to član 101, ali pošto nemamo još novi Poslovnik, ne mogu da kažem tačno koji jeste. Narodni poslanik je dužan da za govornicom govori istinu.
Gospodine Petroviću, nije strana vojska došla na Kosovo. Rezolucijom 1244 na Kosovu su došle snage Ujedinjenih nacija. Nemojte vi, više nego što je potrebno, bojiti i otežavati. Nije vama nepoznato kakvi su oficijelni državni izveštaji i izveštaji NATO alijanse kada je u pitanju NATO agresija i neuspešnost te agresije u onom delu koji se odnosi na to da pešadija nije došla na taj način u našu zemlju. Ne savetujem vas, nemam takvu ambiciju i nisam zbog toga izašao.
Rekli ste, takođe, da je državna politika Srbije odgovorna zbog onoga što se desilo u Hrvatskoj. Samo da podsetim građane Srbije, vi očigledno znate o čemu se radi, ali razlozi zbog kojih to saopštavate na drugi način meni nisu nepoznati, to želim da vam kažem. Državna politika Srbije insistirala je da Srbi u Hrvatskoj budu konstitutivni narod, da ne budu izbačeni iz Ustava i da trećina stanovništva jedne republike, odnosno jedne države ne može biti na taj način tretirana, kao što je bilo očigledno da će se dogoditi.
Gospodine Petroviću, počelo je u Sloveniji, da vas podsetim, u puškama, uglavnom srpskih vojnika, koje su bile prazne, nije bilo ni mržnje ni bilo kakve druge emocije. Njima su pucali u leđa. Ministar spoljnih poslova Nemačke, koji je imao žuti prsluk, ne znam da li je to neka simbolika, tražio je da se Slovenija i Srbija rastave u krvi. Valjda to nije nepoznato. Nije to nepoznato ni vama ni bilo kome drugome u Srbiji.
Mi ne možemo da pristanemo da jedan narod prestane da se zalaže za pravo na samoodbranu. Mi se u tome razlikujemo. Govoriti danas o tom vremenu na taj način, sa distance od 15 godina, nije korektno. I oni koji danas govore na ovaj način o Drini, i na sve ono što se tamo dešavalo, u najmanju ruku nemaju najbolju nameru. Drina je plemenita međa jednog te istog naroda. Ako to ne bude bila, ovaj narod nema šanse da opstane.
Napisaće neko jedan srpski rečnik, kao što je bio onaj zbog koga je naš uvaženi književnik dobio visoka priznanja, radi se o Hazarima.

Gospodine Baraliću, prekoračili ste minut.

Još pet sekundi. Da se samo dogovorimo o minimumu nacionalnog interesa, nacionalnog dostojanstva i državnih potreba i da ovde, u ovom parlamentu, o tom minimumu na najodgovorniji mogući način postignemo konsenzus, ako je moguće. Ako nije, onda moramo na osnovu svog političkog programa, svojih ubeđenja, svojih sposobnosti, svoje mudrosti, obraćajući se onima, probati da stvari promenimo u nekom drugom izvlačenju, a verujem da to jeste moguće.
Što se tiče svih žrtava, neka počivaju u miru, celo jutro pretresamo njihove grobove. Da počnemo da radimo posao zbog koga smo ovde jutros došli.
Ako nešto vredi moja malenkost, onda neka počivaju u miru svi oni koji su u tom ratu, a svi su verovali da vode pravedan rat, dali svoj život. Neka počivaju u miru, da ne politiziramo to što su mislili da čine sa osećanjem dužnosti i časti prema svojoj državi, prema svom narodu i prema svojoj naciji.
Ako to nije tako, mi ovde pričamo o gluvim telefonima. Danima traje ta kampanja. Zbog porodica koje imaju strašne gubitke, zbog svega što je tako sveže, da prestanemo na taj način da to radimo. Zahvaljujem se.

Reč ima poslanik Boško Ristić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, na isti način kao što su i moji prethodnici govorili, ne pozivajući se na konkretni član Poslovnika, ali smatram da su osetili potrebu da se jave povodom ove teme koja je otvorena mimo dnevnog reda, ali je veoma značajna, koja tišti sve građane Srbije, koja je uzburkala strasti u javnosti, koja se ne skida sa medija i uopšte sa stranica pisanih medija.
Ovde se čulo mnogo toga, da li je trebalo doneti rezoluciju, kakve sadržine, da li treba osuditi zločine, koje zločine, da li su svi zločini jednaki, da li je odgovornost individualna, kolektivna i gde su u toj priči Srbija i građani Srbije?
Pre svega, smatram da je u Srbiji i srpskom društvu došlo do značajnog pomaka, a to je da smo konačno počeli da govorimo o najstrašnijoj strani naše istorije. Kada kažem naše istorije, mislim na istoriju svih naroda bivše Jugoslavije, svih naroda na Balkanu.
Bilo je nužno da otvorimo ono što se dešavalo. Grobovi su se množili, ljudi su se nasilno iseljavali iz svojih domova i bilo je nužno da o tome jednom javno progovorimo. Bilo je nužno da priznamo ono što se dešavalo, da priznamo i ono što se dešavalo našim građanima, da otvorimo oči pred onim kolonama koje su dolazile u Srbiju, kada su televizije o tome ćutale.
Nisu televizije ćutale o tome i nisu to prikrivale zbog svoje želje, nego zbog toga što je bila jedna vlast koja je sprečavala da se o tome priča. Ta ista vlast, koja je u jednom vremenu imala i veoma veliku podršku građana, bila je i arhitekta mnogih zbivanja na ovim prostorima.
Kada govorimo o kolektivnoj odgovornosti u odnosu na pojedinačna zbivanja i pojedinačna zlodela koja su neki činili, nije moguće pojedinačnom i krivično-pravnom odgovornošću pojedinaca koji su činili razne zločine oprati savest onih koji su to kreirali, onih koji su imali mogućnosti da na to utiču, a pred tim zločinima su žmurili.
Postoje razne vrste odgovornosti, političke, moralne i istorijske. Moram da vam kažem da nije isti narod u Srbiji u vreme kada su se zločini zbivali i oni koji sada o tim zločinima govore, i oni koji te zločine sada osuđuju. Oni koji su se rodili nakon tih zločina sigurno da ne mogu da imaju nikakvu odgovornost, ni istorijsku, ni moralnu, ni političku, a posebno ne krivično-pravnu.
Ali, ne možemo da kažemo da oni koji su imali politički uticaj na zbivanja u Srbiji i u nekadašnjoj Jugoslaviji mogu da se oslobode odgovornosti, političke, moralne i istorijske, samo zato što će pojedinci na desetine, a možda i stotine odgovornih, pred sudom oprati njihovu savest.
Moramo konačno da kažemo da su se zločini zbili. Meni je drago da većina koja se javno oglašava, potvrđuje i priznaje da je zločina bilo na sve strane. Zločine samo ne treba izjednačavati u političke svrhe i ne treba ih dovoditi u vremensku povezanost samo zbog toga da bi se omalovažio značaj pomena pojedinih zločina, a posebno ne zločina u Srebrenici.
Želim da pozovem sve parlamente u okruženju da na isti način, kao što mi raspravljamo o onome gde mi osećamo neku odgovornost, istorijsku, političku ili odgovornost zbog toga što nismo imali snage da u određenom periodu promenimo odnose u Srbiji i na taj način sprečimo zbivanja - pozivam parlamente drugih zemalja gde su njihovi sunarodnici počinili zločine prema Srbima, da na isti način otvore raspravu o istini. Samo oni koji su spremni da zločin zaborave, oni su spremni da taj zločin i ponove.
Da se to ne bi desilo, smatram da ovaj parlament mora da donese deklaraciju o zločinima koje su neki učinili u ime nas, kako bi se od njega distancirali, a na isti način bismo ojačali i državu i njene institucije, jer ignorisanjem zločina nećemo državu ojačati.